fbpx

Šta se desilo sa zanatskim srednjim školama u Srbiji?

Šta se desilo sa zanatskim školama u Srbiji, zašto je bavljenje stručnim poslom postalo tabu, a svi mamini i tatini sinovi i kćeri u obavezi da za svoj imidž prikače (makar i potpuno fiktivnu) diplomu neke (koje god) visoko-obrazovne ustanove?

Znaju li kako dobro može da se živi od veštine, od zanata, znanja i toga kad si odličan u tome što radiš i srećan i ispunjen na svom poslu? Pored toga, zanatlije su odvajkada bili prvi pravi preduzetnici.

Iako su zanatsko-tehnička zanimanja na tržištu sve traženija, interesovanje za srednje škole koje obrazuju ove profile iz godine u godinu opada.

Pre samo stotinak godina biti zanatlija u Srbiji je bio visoko i veoma cenjen i pre svega častan izvor prihoda koji je omogućavao težak, ali pošten život.

Zanatska proizvodnja se realizovala u zanatskim radnjama, a posao su vodili majstori. Oni su imali svoje pomoćnike – kalfe i šegrte. Zanat se učio godinama.

Ipak, sve su to davno prošla vremena. Većina ovih zanata danas je ili potpuno iščezla ili za njih zna jako mali broj ljudi, pre svega porodica koje se njima bave već generacijama. Iako su brojni zaboravljeni zanati postali kao španska sela mnogima od nas za koje nam ni sudski tumač za spanski jezik ne bi pomogao, možda nada postoji za ona zanimanja od kojih i danas ima koristi i života, iako su manje popularan izbor za mlade.

Šta se dešava sa srednjim školama u Srbiji danas?

U pojedinim srednjim školama širom Srbije zatvoreni su svi trogodišnji smerovi zbog, kako je ovo istraživanje pokazalo, niskog društvenog ugleda zanatsko-tehničkih profesija. Naime, većina anketiranih roditelja i dece odbila bi upis u zanatsko-tehničke škole čak i kada bi im bili obećani zaposlenje i dobra zarada posle završetka trogodišnjih smerova ovih škola. Razlog velike odbojnosti prema zanatskim školama možda najbolje ilustruje sledeći podatak: samo 14,5% dece misli da bi moglo biti srećno i zadovoljno u životu kada bi obavljalo zanatski posao. U potrazi za srećom, višim društvenim statusom ali izaradom i boljim uslovima rada, većina dece je već u osnovnoj školi odlučila da završi fakultet.

Međutim poslodavci iz određenih privrednih grana tvrde da zanimanja za koja školuju najpopularniji fakulteti nisu tražena na tržištu, već da su deficitarne upravo zanatsko-tehničke profesije. Oni opominju i na slaba praktična znanja tek svršenih srednjoškolaca nudeći pomoć u obuci đaka.

Svoju pomoć nude i lokalne samouprave koje imaju podatke potrebne kreatorima obrazovne politike: o demografskim trendovima na lokalu, o stanju ekonomije i industrije na njihovoj teritoriji, o privlačenju investicija ali i o lokalnom deficitu za određenim stručnim profilima.

Međutim, njihova ovlašćenja su, kada se radi o uticaju u sferi prosvete, ograničena samo napredškolske ustanove.

Sve ovo, u kombinaciji sa neadekvatnom evidencijom potreba tržišta rada, daje veoma anemičnu krvnu sliku trenutno školstva, a u budućnosti ekonomije Srbije.

Potrebe tržišta za kadrovima su nedovoljno istražena kategorija u Srbiji. Poslodavci nisu u obavezi da izveštavaju Nacionalnu službu za zapošljavanje o svojim potrebama za kadrovima i zato se vrlo često ne slažu podaci o prijavljenim slobodnim radnim mestima sa projekcijama deficitarnih profesija u bliskoj budućnosti.

Oglasi za posao i intervjui sa poslodavcima pokazuju da su tražene neke struke za kojima NSZ beleži pad potražnje. Takođe, kadrovi određenih profila (najčešće zanatlije) često rade u “sivoj zoni”, neprijavljeni, što je još jedan od razloga zbog kojih ne postoji tačan uvid u broj pripadnika ovih profesija. NSZ je organ koji se bavi statistikom i projekcijama u vezi sa zapošljavanjem, stoga ako ova institucija ima nepotpune podatke ni Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja neće imati adekvatnu evidenciju prema kojoj može praviti dalje obrazovne strategije.

Uprkos tabelama koje prikazuju pad ponude poslova za neke od ovih profesija, i NSZ i poslodavaci naglašavaju potrebu za određenim zanatsko-tehničkim profilima kojih ima sve manje.

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, kao što je pomenuto nije adekvatno informisano o potrebama tržišta, međutim ono ne raspolaže ni sopstvenim podacima (ili ih bar ne čini dostupnim javnosti) koji su takođe bitni za kreiranje obrazovnih strategija.

Trenutno nije moguće dobiti informaciju koliko je odeljenja u srednjim stručnim školama ove godine ugašeno, a koliko spojeno sa odeljenjima drugih profila zbog nedostatka učenika.

Iz podataka Republičkog zavoda za statistiku se, međutim, može doći do podataka da se najveći broj srednjoškolaca u Srbiji školuje u gimnazijama, a da je veoma malo interesovanje za proizvodne struke.

Deficit profila reciprocitetan deficitu interesovanja

Interesovanje za školama sa trogodišnjim obrazovnim profilima je sve manje, iako su neke od ovih profesija već deficitarne na tržištu. U pojedinim granama privrede preduzeća su primorana da iz penzije vraćaju majstore na radna mesta (što je slučaj sa zavarivačima), ali prosveta izgleda previše sporo reaguje na ove trendove na tržištu.

Poslodavci gaje otpor prema zapošljavanju mladih kadrova zato što su nezadovoljni kompetencijama sa kojima mladi izlaze iz srednjih škola. Većina poslodavaca tvrdi da kadrovi koji su kod njih prvi put zaposleni nemaju nikakva praktična znanja i da moraju da im plaćaju obuku ili da odvajaju svoje vreme kako bi ih obučili, ako su u pitanju mala preduzeća. Jedini vid saradnje koji bi većina poslodavaca ponudila obrazovnom sistemu je pružanje praktične nastave u svom preduzeću, ali kada se pomene zapošljavanje nastavnika koji bi bio mentor učenicima (po modelu iz zemalja EU) poslodavci odgovaraju da nisu trenutno u finansijskoj mogućnosti za ovaj poduhvat.

Lokalnim samoupravama nisu data ovlašćenja da utiču na kreiranje obrazovne politike u prosveti i vaspitanju, osim kada se radi o predškolskim ustanovama. One pak mogu dosta doprineti identifikaciji potrebnih kvalifikacija u lokalnim zajednicama, odnosno izveštavati prosvetne vlasti o stanju ekonomije i industrije na njihovoj teritoriji, privlačenju investicija, budućim projektima i sl, a samim tim i o deficitarnim kadrovima na lokalu. Takođe, izostavljen, a veoma bitan činilac reforme obrazovanja su demografski trendovi, o kojima takođe lokalne samo uprave mogu izveštavati kreatore prosvetne politike.

(Pročitajte kompletnu studiju na: http://www.tvetconference2013.org/prezentacije/tvet-image-study-ser.pdf)

Interesovanje za srednje škole u Srbiji

Prema rečima Milorada Antića, predsednika Foruma srednjih stručnih škola, ubedljivo najveće interesovanje je za upis na “Vazduhoplovnu akademiju Beograd”, gde su popularni smerovi za bezbednost, avio-mehaničara i za raketni sistem za koja konkuriše devet kandidata na jedno mesto.

Vođeni istim motivom, učenici rado upisuju i medicinsku školu, a najviše smerove za medicinsku sestru, fizijatrijskog ili farmaceutskog tehničara sa kojima mogu da, kako kaže Antić, dobro zarade radeći u staračkim domovima i banjama po Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji.

– Najveći broj dece je prošle godine konkurisao za medicinske sestre. U nekim delovima Srbije, poput Niša, Leskovca i Ćuprije je toliko popularna da je tamo za upis čak potrebnije više bodova nego za upis medicinske škole u Beogradu (90:78).

S obzirom na sve brži razvoj informacionih tehnologija, najmanje iznenađenje je pomama za upisom u Elektrotehničku školu “Nikola Tesla” gde se prošle godine prijavilo pet puta više đaka od broja onih koje škola može da primi. Tek nešto manje je interesovanje za smerove administrator mreže i tehničar računara.

Potpuno drugačija slika je u ostatku Srbije, gde đaci u najvećoj meri žele da upišu stručnu srednju školu, dok za gimnazije vlada vrlo malo interesovanje.

Najpopularnije srednje škole

  •  Vazduhoplovna akademija
  • Medicinska škola
  • Elektrotehnička škola Nikola Tesla
  • Ekonomska škola
  • Pravno-birotehnička škola
  • Ugostiteljsko-turistička škola
  • Farmaceutska škola
  • Hemijsko-prehrambena škola
  • Muzičke srednje škole
  • Trgovačka škola

Komentari