Odakle crpiš inspiraciju za slike, s obzirom na to da se na njima može videti čitav spektar emocija, stanja i motiva?

– Na mojim slikama se zasigurno može videti da ne pronalazim inspiraciju u leptirima, cveću i drugim ljudima. Isključivo je otimam od najskrivenijih delova moje ličnosti. O slici ne razmišljam mnogo, to je momenat kada ruka krene sama i ja tu više ništa ne mogu.

U fokusu ti je žena, hoćete li nam otkriti kako je do toga došlo?

– Žena je uvek u fokusu, priznali mi to ili ne. Kao što u životu ne volim da razgovaram o pojmovima koji mi nisu bliski, o kojima ne znam mnogo, tako je i na platnu. Žensko telo mi je poznato i opipljivo, zato uvek mogu da ga prenesem. Erotika i mističnost samo naglašavaju njegovu moć.

Kada slikam ne mislim o tome šta se prodaje i šta to ljudi vole. Onaj koji zna i razume, prepoznaće se u delu.

Kada je Milena Ferenčević naslikala prvu sliku?

– Mislim da sam prvu sliku naslikala još početkom osnovne škole. Interesantno je da sam tada oslikavala ikone na drvenoj podlozi. I meni je čudno kako pravac može da se promeni tokom sazrevanja i otkrivanja sebe kada je umetnost u pitanju.

Da li ti je neko od starijih, poznatih umetnika pomogao na putu razvoja?

– Lično sam odrasla sa profesorom Milošem Pejovićem, koji me je dosta toga naučio. Otvorio mi prvu samostalnu izložbu i nekoliko kolektivnih. Nažalost nije više sa nama.

Koje umetnike ceniš, domaće i strane?

– Od domaćih umetnika, Jasna Opavska i Slava Radivojević me uvek ostave bez daha. Posebna mi je čast što od njih mogu uvek i u svako doba dobiti odlične savete i kvalitetno provedeno vreme. Sa Jasnom sam izlagala svoje slike prošle godine u Parizu, to je bilo veoma lepo iskustvo. Imala sam i tu priliku da budem lik na njenim veličanstvenim delima.

Jasna je prikazala moje lice u svojoj novoj priči na platnu, tako da sam čak postala i Sfinga. Od stranih umetnika, Frida Kalo je za mene nešto magično i neobjašnjivo. Bol na njenim slikama uticala na moje slikarstvo u velikoj meri. Spomenula bih još i Matisa, Riveru i Klimta.

Da li daješ naziv svakoj slici?

– Apsolutno, svaka slika ima svoj naziv, ponekad je to igra rečima ili asocijacija na tajnu koja se krije. Ne volim da bude očigledno, neka svako otkriva i sebe i ono što sam htela da prikažem.

Ne može svako da prepozna i kritikuje neko delo o čijem vlasniku ne zna apsolutno ništa.

Na šta si do sada najviše ponosna kada je u pitanju tvoja umetnost?

– Ponosna sam na razbijanje tabu tema, interesovanje za moje slike, kao i neverovatnu prepoznatljivost mojih dela. Smatram da nisu ukradene ideje, svaka slika je priča za sebe, a opet zajedno čine jedno. Ponosna sam i na prijatelje koje sam stekla preko umetnosti. Posećivala sam slikarske kolonije, izdvojila bih Taru i Tamburca fest kao veoma kvalitetne.

Da li u današnje vreme može da se živi od slikarstva i ko su načešće ljudi koji “uzimaju” tvoje radove za svoj prostor?

– Definitivno je da može da se živi od slikarstva, to mi je osnovno i primarno zanimanje. Naravno, kao i u svakom poslu veoma je važno i koliko uložite. Ne volim da budem napadna. Slikam samo kada sam u raspoloženju za isto. Marketing je veoma važan. Moje slike moraju da se slažu i uz priču koju prezentujem. Kod mene to nije teško, jer mi je zadatak da budem Ja. Što se tiče ljudi koji se interesuju za moje radove, tu nema pravila.

Na koliko slika do sada stoji Milenin potpis?

– Ne mogu sa sigurnošću da kažem koliko sam slika naslikala, poslednji put kada sam brojala prodate slike prešla sam pedeset. Sada je taj broj mnogo veći.

Veliki si ljubitelj poezije, što je vrlo uočljivo na društvenim mrežama, čak i pišeš pesme. Kakvu poruku želiš da pošalješ?

– Veliki sam ljubitelj poezije, sve što pročitam objavim uz fotografiju koja me podseća na sadržinu teksta. Tako pravim od svog profila jedan kvalitetan zid sa mnoštvom zanimljivih crtica iz života. Pišem pesme kada želim da skinem teret koji osećam, tada se osećam restartovano. Otkriću i da je u pripremi moja zbirka pesama sa takođe mojim ilustracijama.

Milena Ferenčević radi i sa decom sa smetnjama u razvoju. Koliko je to zahtevno i kako im pomažeš u odrastanju?

– Rad sa decom sa smetnjama u razvoju mi je izvor sreće i zadovoljstva. Kada sam stupila u kontakt sa firmom Mobility, otkrila sam deo sebe koji nisam do tada poznavala. Vreme koje provodim sa decom čini me boljom osobom.

Organizujemo likovne radionice, druženja, izložbe istih itd. Razlika u klasičnim radionicama i inkluzivnim je ta da se sve prilagođava deci koja učestvuju u zavisnosti od njihovih mogućnosti. Tako mi slikamo prstićima, sunđerima, opalim lišćem itd. Improvizacija zna da bude veoma interesantna.Takođe i komunikacija među svom decom je veoma važna, zato smatram da je inkluzija značajna za sve.

Ova mlada umetnica iz Sombora je od nedavno predsedavajuća u organizaciji, koja se bavi humanitarnim radom. Kako se osećaš tim povodom i na čemu je fokus tvog angažmana?

– Postala sam predsednica „RTC Dunav za Mir“, uvek je lepo biti blizu dobrih dela. Fokusiramo se na mlade, obrazovanje, socijalno ugrožene, kao i aktuelne teme. Kao što dajemo, tako i dobijamo donacije koje prosleđujemo na adrese kojima je to najpotrebnije. Širimo svest i utičemo pozitivno na ljude. Smatram da ne postoji lepši osećaj nego raditi ono što voliš, a donositi osmehe ljudima. Ja to radim na sve tri strane, samim tim je moja sreća trostruka.

Milena Ferenčević biografija

Milena Ferenčević je rođena 1995. godine u Somboru. Od detinjstva je pohađala časove slikarstva i učestvovala na konkursima i likovnim kolonijama. Na Pedagoškom fakultetu se odlučila za učiteljski smer i izborne predmete koji su vezani za inkluziju i decu sa smetnjama u razvoju. Organizuje slikarske radionice za decu, bavi se humanitarim radom i izlaže svoje slike u Srbiji i inostranstvu.

O svojoj umetnosti Milena kaže:

Slika je deo mene koji ne može biti naručen kako bi se slagao uz određeni deo nameštaja ili okačen da sakrije nekakav loš zid. Ljudi uopšteno, čast izuzecima, ne cene umetnost kao vrstu lepote, deo nečijeg talenta i utrošenog vremena.

Možete je pratiti na Instagramu @mferencevic_art i Facebook stranici Milena Ferenčević_A_R_T_

The post Milena Ferenčević, žena u fokusu: Erotika i mističnost su moć njene umetnosti appeared first on Moodiranje.

Alexander je deo naše redakcije od proleća 2018. kada smo nakon sedam godina sa .com prešli na .rs ekstenziju. Dragoceno znanje i iskustvo stečeno u vodećim srpskim medijima nesebično je primenio na našem portalu, što je rezultiralo, kao što rekosmo, odličnom čitanošću, pozivima za gostovanja u medijima i ponudama za saradnju.

Šta poželeti dragom kolegi Alexanderu povodom njegovog rođendana?

Na prvom mestu dobro zdravlje, zatim odlično raspoloženje, nove dogodovštine (teme za pisanje), putovanja (samo nemoj opet da odeš u Nemačku i zaboraviš da se vratiš), divne trenutke u ljubavi i prijateljstvu, još bolje poslovne izazove i jedan video format (koji uveliko pripremamo).

O slavljeniku

Alexander Vlajković rođen je u Ljubljani, gde živi do sedme godine, a zatim se njegova porodica seli za Beograd.

Nakon studija političkih nauka započinje karijeru u vodećim srpskim medijima kao što su Sportal, Radio S, S Media, Radio Pingvin, Kurir, Studio B, TV Pink, Espreso.

Poslednjih godina, pored novinarstva kao prve ljubavi, posvetio se i marketingu, te je završio akademiju za Digital Marketing Plannera; fokus su mu ugostiteljski i turistički objekti i destinacije, što je prirodni nastavak njegovih interesovanja, jer se u mlađim danima aktivno bavio DJ-ingom.

Sve Alexove tekstove možete pročitati ovde.

Lepim željama prilažemo i muzičku čestitku: Dajte mu svega!!! 🙂

The post Srećan rođendan, Alexander, samo šmekerski! appeared first on Moodiranje.

Da, sve je to Orgazam i još mnogo toga, ali pre svega reč je o sjajnim muzičarima, koji su nas ovog vikenda “provozali“ na nekim novim talasima, ovog puta savskim u “Zappa barci“, na jednom svojevrsnom muzičkom spektaklu, slobodno mogu tako reći. Zašto? Zato što Gile i družina i dalje zvuče kao na studijskoj ploči. I to je moj najjači utisak. Nije ih “nagrizao zub vremena“. Ali ni malo.

Ispod Branskovog mosta okupila se malo, što bi se žargonski reklo “starija ekipa“, oni koji su se uželeli kvalitetnog zvuka i nečega što poslednjih godina ima u vrlo malim dozama u srpskoj prestonici. Zbog toga je i trebalo u petak uveče biti na ovom fantastičnom koncertu, ja bih čak rekao i poklonu, gde smo mi koji smo bili, ponovo doživeli sve one emocije koje nose te numere, evocirali uspomene i vratili se na tren u neka, malo drugačija vremena, koja su možda imala malo više šmeka, duha i stila sa ovog našeg beogradskog usijanog asfalta.

Ono što je moja neka konekcija sa Električnim orgazmom je to da smo isto godište. Rasli smo i razvijali se, svako u svom pravcu i krugu delovanja, ali eto, ponovo smo se sreli, spojili i videli, a njihova distorzija nas je ponovo oduvala.

Cela barka igrala je kako bubanj kaže, iako je moje mišljenje da je za događaj ovakvog tipa, ovakav maestralni sastav trebalo da bude ne barka, već čitava flotila, no vremena se menjaju i sada su popularni likovi kojima je “autotjun“ jedino čime se ponose, a muzičarima kakav je Električni orgazam i dalje nakon blizu 40 godina na sceni izlišno je govoriti. To ste morali da jednostavno dođete i čujete. Eto, imate ovde priliku na našem magazinu, iako nisam imao savršenu opremu, ali je sve jasno.

Plovili smo kroz numere sa novog albuma, ali pravo usijanje se naravno dogodilo uz “Da si tako jaka“, “Bejbe, bejbe“, “Debelu devojku“, “Svečane bele košulje”, “Hodam sad kao zombi“, “Ja ne postojim“, “Seks, droga, nasilje i strah“…

Da ne bih previše dalje tupio, Električni orgazme hvala ti za još jedan snažan orgazam, ovog puta na reci. Bila mi je čast uživati u novom vrhuncu, u ovoj fantastičnoj muzičkoj plovidbi…

The post Doživeo sam Orgazam na reci, a do vrhunca su nas doveli oni zbog kojih je nekad igrala r`n`r cela Jugoslavija! appeared first on Moodiranje.

Iskren da budem, pre svog proputovanja iz bajke, kako se ispostavilo, nikada ranije nisam uživo video ovog čuvenog boema, čije pesme nose miris ravnice. Iako znam izvestan broj njegovih pesama, do tog dana nisam bio neki poseban ljubitelj Zvonka Bogdana. Priznajem.

No, onda se desilo nešto o čemu nisam ni sanjao. Kako je život zapravo nepredvidiv?! Ja sam u gostima kod poznatog pevača, uživam u njegovoj vinariji, šetam se po razdraganom suncu kroz zelene vinograde, skitam po prelepoj građevini koja liči na zamak i bajkovitom salašu Vinarije. Na ovo fantastično putovanje, pozvala me je PR menadžer Saša Simović, o kojoj ću takođe govoriti u ovom svom daljem pisaniju.

Ono što je konekcija između čika Zvonka i mene je takođe zanimljivost. Doajen starogradske muzike rođen je u Somboru, a u tom istom gradu ja sam služio vojsku. Povod moje posete bio je što su u prigodnoj svečanosti, u prelepom ambijentu Vinarije Zvonko Bogdan postavljene  spomen-statue kultnih 8 tamburaša sa Petrovaradina – Janike Balaža, izrađene u bronzi u prirodnoj veličini, o čemu smo već pisali i to možete pročitati ovde.

Iz Beograda na put kreće odabrana družina. Nikoga od njih lično nisam znao, pomalo Milana – stručnjaka za društvene mreže, a sada mi je drago što ih znam i što sam sada, nadam se, bogatiji za jednu Vanju, jednog Mihaila, Milu, somelijera Marka, drugu Milu, Anđelku, Ines, Ivu, Tamaru… Ima vas dosta, nemojte mi zameriti vi koje nisam naveo. Svako od njih uživa u onom što radi. Reč je o poznatim marketing likovima, blogerima različite vrste, vlasnicima agencija, influenserima… Ali, pre svega ljudima, koji su bili moji pravi drugari tog dana.

Od kada smo krenuli iz prestonice, pa do povratka nazad, ukazana mi je neverovatna pažnja. Dušebriznici će reći, jeste, išao si da klopaš i piješ vino, pa sada hvališ. E, pa nije baš. No, takvi mi nisu tema, niti će ikada biti. Upravo iz tog razloga sačekao sam da prođe još nekoliko dana, pa da sve ovo napišem.  Vrlo je tačno da “koliko god mislili da ste obrazovani, pametni, bogati ili kul…Način na koji se ponašate prema ljudima govori sve o vama”. I jeste tako. Pomenuti ljudi, uz naše domaćine učinili su taj dan posebnim. Prihvatili su me kao nekog svog, nekoga ko je oduvek bio tu. I hvala im na tome i svoj ukazanoj pažnji.

Ja sam se tog dana osećao spokojno, rasterećeno, ispunjeno… Pre svega srećno… Nakon oficijalnog dela, koji je sve to bio samo kako bi naziv rekao, upoznao sam čoveka koga krase neverovatni džentlmenski maniri. Stegao mi je ruku, zagrlio, rekao nekoliko lepih reči.
“Mnogo volim da vidim ovako mlade i lepe ljude i volim kada mi dođu Beograđani” – poručio mi je Zvonko Bogdan između ostalog tokom srdačnog razgovora.

Kada je otkrio prvu statuu jednog od svojih dragih prijatelja, ljudi koji su “ceo život proveli na bini, pola metra iza njega”, Zvonko je zaplakao. Pale su suze na pločnik, tako da je odzvanjalo. Bar u mojoj glavi.U sebi sam pomislio, nešto imam zajedničko sa ovim čovekom. To je taj alturizam i empatija.

U tom momentu, zapitao sam se kako bih se ja na njegovom mestu snašao. To je ta neka emocija koja je počela da izumire u ovom “vremenu zla” koje je počelo da se zbiva oko nas. “Sposobnost da osećamo je ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju”. Tako bar ja mislim.

Usledio je odlazak na salaš Vinarije, gde je nastupalo više tamburaških orkestara, a u jednom momentu na bini sjajnim muzičarima pridružio se i virtuoz na harmonici, Ljubiša Pavković. Pesme koje su se ređale, upotpunio je i folklorni ansambl. Sa Zvonkom komuniciram očima kao da smo drugari 1000 godina, u mimohodu kroz prelepi ambijent salaša, uživam u njegovoj pesmi, lepim, raspoloženim licima kojima sam okružen.

Zvonko Bogdan vidno želi da se svi relaksiramo u ovom njemu posebnom danu. Ispunjava muzičke želje, uživa u svojoj izvedbi i na svojevrstan šarmantan način između pesama lepim rečima čašćava svoje kolege muzičare, prijatelje i saradnike. O hrani vam ne bih govorio pošto bi vam voda krenula na usta, a i to nisam slikao, jer sam imao preča posla. Sve je bilo prilično  lepo pripremljeno, a nosilo je autentičnost podneblja Vojvodine. Najviše mi je “legla” junetina, koja se prosto topila u ustima, te ajvar koji je bio ljutkast. Baš kako ja volim.

Svako je sebi po ukusu odabrao vino koje mu odgovara od asortimana Vinarije Zvonko Bogdan, pa se to najviše i pilo, uz naravno hladnu vodu ili gaziranu. Takva je i prilika, zar ne? Ja sam tražio da nije prekiselo, da nije preslatko. Izbor je pao na Sauvignon Blanc Vinarije Zvonko Bogdan i nisam pogrešio! Konobar koji me je služio, vrhunski radi svoj posao. Pojavljuje se kada treba, razume se kada ga nešto pitaš, nenametljiv, a efektan. Pritom nasmejan i kapira, a da mu ne kažeš. I to ima, da da..

Usledio je povratak u Vinariju, fotografisanje u prirodi, ekskluzivnom zdanju, uživanje u pogledu na vinograd i sunčevom zalasku… Zatim smo bili u prilici da detaljnije obiđemo lepo zdanje Vinarije, saznamo razne zanimljivosti, siđemo u podrum, čujemo nešto o procesu proizvodne od fenomenalne Dragane, koja je imala spreman odgovor na svako moje pitanje… A mene svašta zanima.

Saznao sam koliko kvadratnih metara ima zamak – Vinarija (5800 m2 ukoliko sam dobro zapamtio), koliko dugo su skupljane knjige koje krase police u ogromnoj dvorani koja služi za slavlja, te da se u kulama nalaze i tri apartmana. Ukoliko pravite na primer svadbu, mladenci imaju gde da odsednu.

Pored toga, saznajem da je u konkurenciji nacionalnih pobednika iz 13 zemalja krov Vinarije Zvonko Bogdan na Paliću proglašen za nacionalnog pobednika konkursa austrijske kompanije “Tondah”, za najbolje izgrađeni krov Evrope 2012. godine.

U Vinariji sam probao i ono na šta su najviše trenutno ponosni – Vino Cuvee No1. koje je u velikoj konkurenciji u Londonu osvojio zlatnu medalju. Berba 2016. je opravdala dosadašnji rad i posvećenost, te pokazala da je mesto Vinarije Zvonko Bogdan u društvu najboljih – prilikom DWWA 2018. (Decanter World Wine Awards), na kojem je učestvovalo više od 17.000 etiketa iz celog sveta.

Taj dan mi je pokazao kako smo zapravo zaboravili kako je bilo kad smo bili deca. Čista srca.

[bs-quote quote=”Moguće je da tokom života izostane pažnja od nekih vama bližih ljudi, no eto, ali vrati se na drugoj strani. Uvek i kada ne očekujete. Zato pokušajte da uvek budete ljubazni. Nije toliko teško.” style=”default” align=”left” author_name=”Alexander Vlajković” author_job=”Kolumnista” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2018/05/alex-potpis.jpg” author_link=”https://moodiranje.rs/author/alexander/”][/bs-quote]

Pomenuo sam vam gore, dragu Aleksandru Sašu Simović. Mi nismo prijatelji, ne čujemo se niti viđamo svaki dan. Ipak…

Uvek me je dočekala sa toliko pažnje, trudila se da bude dobar domaćin, a kako sam primetio i drugima. Nekada ranije se konsultovala sa mnom oko svojih tekstova koje piše, kako bi čula moje mišljenje. Pa gde ćeš veće poštovanje.

S obzirom na njenu životnu priču, sve okolnosti koje su je zadesile u mladosti, reč je o neverovatnom biću i borcu širokog osmeha. I sve što sam imao da joj kažem, učinio sam to pred svima, pred ljudima, te naše male, ali lepe družine prilikom povratka u Beograd. I krenule su suze i bio je zagrljaj. Za mene je ona pobednik!

Koliko su ljudi sa naših prostora dobri domaćini, poznato je još od starih vremena. Grčki pisac Pseudo-Mavrikije u “Vizantijskim izvorima” piše o svom boravku ovde, a o domaćinima kaže da su “prijazni” prema strancima i gostima, te ih sprovode od mesta do mesta i tako boravak čine još lepšim. Od tada su prošli vekovi i vekovi, mi smo izgubili mnoge niti s našim precima, ali, činjenica da smo odlični domaćini je ostala.

Jedan moj bivši kolega, hteo je da se našali i mene malo “bocne”, pošto godinama unazad poznaje “gospodina iz ravnice”, ali naravno ne u smislu da bilo koga uvredi. “Hej upoznao si Zvonka Bogdana, a ne Džordana”. Jeste, ali su me on i njegovi ljudi učinili da se ja osećam kao Džordan – bio je moj odgovor.

U svetu u kom živimo, kada svi jure za uspehom, slavom i moći, moral i pravda polako nestaju, fer-igra postaje misaona imenica, a gaženje preko svih do cilja, potreba. E zato se ja oduševljavam ljudima koji su drugačiji. Na kraju bih završio sa onim kako sam i počeo. Svi smo se rodili kao ljudi. Neki ste to ostali i dan danas!

The post Vinarija Zvonko Bogdan: Jedan dan proveden ovde pamti se ceo život! appeared first on Moodiranje.

Moj nazovimo neobičan problem sa smehom počeo je još u osnovnoj školi. Primetno je bilo da kada krenem da se “cepam” nema te sile da me zaustavi. Što je najgore, toksičan smeh inficira ekipicu oko mene, pa je to za profesore bio baš onako problem. Nastavak smehotresnog cirkusa usledio je u gimnaziji.

– Vlajkoviću, izađi napolje, nećemo te upisati, samo izađi – govorili su profesori.

Pokušavam ja da se zaustavim, ali ne ide!

Ulaskom u novinarsku profesiju zanemario sam tog “đavola” koji čuči negde u prikrajku i samo čeka svoj trenutak da iskoči. I desilo se.

Prilikom mog prvog intervjua na Studiju B, sagovorniku sam nenamerno izvrištao u facu!

Poslali su me, golobradog mladića, da uradim svoj prvi veći poduhvat u tada slavnoj medijskoj kući. Ulazim u kancelariju sa ogromnim ovalnim stolom, više od deset nekih direktora tu sedi. Bio sam pametan, pa rekoh čoveku sa kojim treba da radim priču da se sklonimo negde sa strane.

Izašli smo u drugu prostoriju. Tip je proćelav, sa bradom, a tematika kojom se bavio su zaštitni znakovi i žigovi. Kao što imate recimo na Plazma keksu, sećam se da je on to pominjao tada. I krene tu priča, uvodna pitanja i onda se događa neobičan zaplet.

Pitam čoveka (izvinjavam se jer sam mu zaboravio ime i prezime, ipak je 2000. godina), kakva je situacija kod nas kada je reč o autorskim pravima, zaštitnim znakovima i žigovima, a kakva u svetu. On je tada bio na nekom sajmu posvećenom tome u Evropi.

Da li se čovek zbunio ili ne znam šta, on je nešto nerazumno izgovorio. I ja gledam, a on kaže:

– Ma ne bih ja o tome.

Tu sam pukao… Mislim se, pa o čemu ćemo majstore, o bilijaru?

[bs-quote quote=”Situacija je dalje izgledala ovako: Ja držim diktafon ispred njegovog lica, a rukom sam sakrio svoje lice, jer jecam od smeha! Ne mogu da se smirim. Ujedam se iznutra, ali ne vredi. ” style=”default” align=”left” author_name=”Alexander Vlajković” author_job=”Kolumnista” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2018/05/alex-potpis.jpg”][/bs-quote]

Ceo taj smešni fijasko se nije loše završio. Ušao je stariji, iskusniji kolega, koji je video mene kako se cerekam, ali je nekako skontao ili mu je bilo simpa, pa me nije grdio, već mi je pomogao da priču privedem kraju.

Uspeo sam da “puknem” od smeha i u toku prezentovanja vesti, ali ako je bar za utehu, bila je noć pa nije mnogo njih provalilo. Jesu ovi koji bi trebalo, direktor i zamenik, ali nisam bio sankcionisan, moguće da je i njima bilo zanimljivo. Ne znam.

Ali situaciju gde na slušalicama čujem kako mi se glas menja, a ja pokušavam da se uozbiljim, grizem se za obraze iznutra, pamtiću zauvek.

Nije lako ni kolegama brojnim, tačno znam. Mnogi su imali svoje gafove, neki uspeli da izdrže do kraja, a neki ne… Muka. A smeh.

Imao sam i ja situacija još… Jedan fudbaler Zvezde mi je prilikom prvog njegovog obraćanja za medij u kojem sam tada radio sve vreme štucao u diktafon, dok sam mu uzimao izjavu. Pa, budite vi pribrani skroz na skroz. Nije lako.

Pored tih situacija u profesiji, postoje i momenti kada smeh ne da nije poželjan, nego nema nikakvog smisla smejati se. Kao za baksuz, meni se na mestima gde ne bi trebalo da se smejem nametnu situacije da bih “vrištao”. Da li je to oslobađanje od stresa ili šta god, nije poželjno.

Na primer na sahranama. Užas, tuga, a onda niotkuda nešto se dogodi ili nešto vidim, te krene da mi “kuva”. Jednom sam čak morao da trčim jedno 300 metara dalje da se ismejem, pošto me je otac primetio da sam na ivici.

Na toj jednoj sahrani sam ugledao jednog rođaka kako stoji na nekom zidiću od buduće “rake” što bi se reklo, sa meni neobičnom šubarom na glavi koju ranije nisam video. Nije mi to bilo toliko smešno, već što je on gledajući u daljinu, nasuprot ljudi, jezikom dodirivao vrh nosa. To retko ko i može inače. Ja sam to video iz profila, sasvim slučajno i tu za mene nije bilo spasa, nego da bežim na neko vreme što dalje.

Ne znam koliko vas ima slične probleme, ali znam da nisam jedini. Nauka kaže da smeh u teškim trenucima je “brana” koju podižemo kako bismo se zaštitili od emocija koje osećamo. I to je sasvim legitiman mehanizam psihološke odbrane.

Grčki stoički filozof, Hrisip iz Solija, bukvalno je umro od smeha. Napio je magarca vinom i posmatrao kako pokušava da jede smokve sa drveta. Zacenio se od smeha i ugušio se.

Dakle, smeh je zdrav, ali može biti i opasan, čak i koban, pa kako se kome zalomi! Hahaha

The post Nije smešno! Imam problem, a to je da me uhvati ludački smeh svaki put kad ne treba! appeared first on Moodiranje.

Ovde, na našem podneblju, prilično su i dalje zastupljeni stereotipi, razna uverenja koja ničemu ne služe, osim da prave pometnju. Mene su na primer u prošlosti probali da osujete da u nekim prilikama ipak ne ponesem ili, šta više, ne kupim crnu košulju. Vezivali su je za žalost, sahranu, a neki su išli i dalje, nazivom “crnokošuljaš”, aludirajući najverovatnije na deo uniforme koji su nosili nacisti, još preciznije Ustaše!

Međutim, tada sam razgrnuo te tmurne oblake iznad glave, otišao sam u radnju ciljano i kupio crnu i belu košulju. Back to classic!

Jer čitava životna filozofija mogla bi da se okarakteriše i kroz frazu “uzdigni se do jednostavnosti”!

Iako mi obe prilično dobro stoje, rekao bih, crna nosi magiju, neku skrivenu tajnu, privlačnost i energiju. Kada pogledam svoje fotografije iz noćnog provoda, sa važnih događaja, proslava, prosto mi nekako deluje da su mi nekako te slike najlepše. I pazite, na svakoj od njih nosim crnu košulju! Međutim, vidi se da je tu i nekakva posebna energija, pogled i osmeh, držanje tela…

Što bi se reklo vokabularom Instagram mislilaca:

Ljudi ponekad umeju da me ocrne, a zapravo ne znaju kako mi crno dobro stoji!

Možda mislite “ovaj je lud”, ali i jeste tako. Moguće da bi modni kritičari i ljudi iz tog segmenta bolje umeli da objasne ovaj svojevrstan fenomen. Ako bih ikada trebalo da preuzmem ulogu nekog superheroja, eto bar već imam gornji deo kostima.

Zanimljiva je činjenica i da sam poslednju devojku sa kojom sam bio u dugoj vezi “smuvao” baš u crnoj košulji. Dakle, ne dopadam se samo ja sebi u toj “odori”. I mislim da slučajnosti ne postoje! Osim toga, stekao sam utisak da bez obzira koliko je ona zapravo jednostavna, definitivno pravi razliku. U mom slučaju da. Definitivno. Gde god da sam se u njoj pojavio, nisam prošao neopaženo.

Muška crna košulja: U čemu je tajna?

Malo  sam “guglao” u potrazi za odgovorima i evo šta stručniji od mene kažu na ovu temu:

Tajna dobrog izgleda muškaraca, kada se odluče za nošenje crne košulje zavisi od ispravnog kombinovanja crne košulje sa obućom, sakoom, kravatom…

O njoj su ispevane i pesme… Hm, vrlo zanimljivo, ali me uopšte ne čudi. Crna košulja je definitivno “opasna zver” u odevanju muškaraca.

Zato, drugari nema greške obući je verujte, jer ona je ipak posebna. Ne može da joj parira nijedna druga. Jeste svakidašnja, ali tako moderna. Uvek!

Na kraju bih “ispalio” i jedan zanimljiv citat sa kojim se apsolutno slažem: 

Moda je prolazna, stil je večan!

Zakoračite u svoju veličanstvenost, možda baš u crnoj košulji…

The post Muška crna košulja: Tako jednostavna, a pravi neverovatnu razliku! appeared first on Moodiranje.

Došao sam u grad recimo oko 21h kako bih se našao sa drugaricama. Ušao sam u klub u centru grada (ime poznato autoru), gde je trebalo da se okupimo. Naručio sam pivo i “nadlaktio” se na šank. Posle nekoliko gutljaja zlatkastog napitka i pogleda na sat, stiže mi poruka: “Hej mi smo i dalje na Adi, ovde smo se zaglavile, popile smo i za sada ostajemo ovde”.

Mašala.

Nisam lik koji se brzo iznervira, čak i u ovakvim situacijama, već se vodim time da izvučem najbolje iz trenutka. Rekoh u sebi “pa dobro, šta je tu je, ne želim sada da se mračim i pokvarim sebi veče”. Mesto počinje da se puni, pristiže gomila devojaka, prilaze mi dve atraktivne plavuše.

One: Izvini da li možemo ovde (pokazuje na stolicu pored) da ostavimo stvari?

Odjednom, sasvim spontano meni nešto klikne u glavi.

– Hi ladies, how are you (Zdravo devojke, kako ste)? – odgovaram na engleskom, a ne znam ni sam zašto, ne znajući da sve što sledi je pravi spektakl.

One: Hm, pa on je stranac.

Kreću široki osmesi, naručuju pića. Za svo troje. Tura za turom.

Ubrzo se oko nas koncetrišu ljudi. Upoznajem lika (za koga se ispostavilo da je vlasnik lokala) koji sa mnom razgovara kao da smo ortaci iz osnovne. Zove da me upozna sa svojim prijateljima. Šta ću.

Sve se dešava tempom koji ne možeš ni da kontrolišeš, a kamoli isplaniraš. Eto me u narednom trenutku, pričam s gazdinim prijateljicama. Na čistom engleskom.

Vraćam se za šank kod plavuša koje su mi poklonile figuru napravljenu od salveta, “jer im je nedostajalo moje društvo”. I poručile još jednu turu u to ime. Jedna mi poklanja svoj gravirani upaljač.

– Eto, želimo da imaš nešto od nas.

Zahvaljujem se, smeškam, a u sebi se pitam šta bi bilo da im se iz zezanja nisam obratio na engleskom. A šta bi tek bilo da im se obratim na čistom srpskom? Nisam ni stigao da razvijem scenario do kraja, usledilo je logično pitanje.

– A odakle si ti?

Nisam se dvoumio ni sekunde.

– Iz Ljubljane – rekoh, što je i istina, jer sam rođen tamo.

– Pa zašto onda ne govoriš na slovenačkom?

– Mislim da me tek tad ne biste razumele – odgovorih opet bez dvojbe, što je takođe istina, jer ljudi iz Slovenije savršeno razumeju one iz Srbije, što ne važi u suprotnom slučaju.

U nekom trenutku, nailazi mi drugar kog sam znao iz grada, a posle smo čak zajedno i radili u jednom mediju. Primećuje da se nešto čudno zbiva i pita me:
– Zašto pričaš na engleskom?
Sva sreća pa ga ribe nisu čule od muzike, a ja mu na uvo tiho odgovaram:
– Samo ćuti i kuliraj.
Kasnije se i on “ovajdio” od mog spontanog blefiranja, tako što je zaigrao u klinču sa jednom od plavuša.
Toliko nadahnuće sam doživeo u tim momentima da sam odlučio da krenem dalje. Kroz masu, ka muzici, bini i bendu koji je svirao. Usput sam nastavio da igram svoju ulogu. Stranca u noći.
Gazda, koji je osim njegove prijateljice i mog drugara koji je naleteo, jedini je znao da sam domaći, ali je isto tako primetio da je oko mene non-stop grupa devojaka, počinje da mi daje “logistiku”. Stižu kokteli za dame. Ja se zabavljam, igram, ispalim koju frazu. Sve je super.
Za oko mi je zapala jedna visoka devojka lepog lica. I njoj sam se obratio na engleskom. Međutim, ona je bila jedina te večeri koja me je prozrela. Da li me je videla ranije već ili nešto drugo ne znam, ali je izgovorila:

– Ma daj bre!

Ipak. Moja energija je te večeri očigledno bila toliko jaka da sam uprkos njenom odgovoru ubrzo zatim plesao sa njom držeći joj ruke oko struka.

Atmosfera se usijala, bend ređa hitove, sa vlasnikom komuniciram sa distance očima i gestikulacijom.

Stiže nova tura koktela, sve devojke oko mene piju na slamčicu šarena pića i uživaju. Svi se lepo zabavljamo.

Mislim da sam do kraja večeri upoznao gotovo sve zanimljive ljude koji su se našli na tom mestu. Pijano-engleska priča je uzela maha! Do zore je bilo još pregršt dijaloga, ali nisam ih baš sve lepo ni upamtio. A i ko bi?

Na kraju balade njih šest mi je reklo da idu u jedan restoran, tu pored, i da bi želele da im se pridružim. Što sam i učinio. Vlasnik mi diskretno nudi ključeve od svog strana, koji je neposredno u blizini, kako je rekao. Naravno, misleći da se parti nastavi u limitiranom okruženju. Tu sam ponudu odbio.

Ima jedna narodna mudrost, koja se mahom tiče uživanja u hrani i piću, primenjiva na ovu situaciju – stani kad je najbolje!

Krećem u restoran gde sam pozvan na has, i dalje se pitajući je li ovo realno, kad se setih da treba da platim. Pitam šankera koliko je koštao večerašnji ringišpil, i tek tada ostajem zatečen.

– Jedno pivo koje ste naručili kad ste došli, 280 dinara.

Čekaj bre, obrnuo sam krug oko Zemljine ose sa plavušama, zalio pola ulice s gazdinom ekipom, nazdravio s ženskom šestorkom za prethodnih 30 i kusur godina koliko se ne poznajemo, i sve to košta 280 dinara?

– Devojke su platile sve, a gazda je rekao da svaki put kad dođeš da te stavimo za glavni sto.

Ne stigoh da opet izneverujem, stiže SMS.

– oVde poceli nrodnjaci pa onda idemo na bruek na Cukarcu dodji.

Jao cakanice moje, neka ste se vi meni ušikale, ali ja sad imam preča posla. Svakako idemo na taj burek prvom prilikom.

Nakon “radnog doručka” sumirajući utiske, neminovno se nametnulo pitanje. Da li bi se ovo ikad ovako izrežiralo da sam otpočetka pričao na srpskom? Ili je pak bolje biti stranac u sopstvenoj zemlji…     

Kako god – neke stvari, ordinarne, kao što je izlazak s drugaricama, nekad je nemoguće isplanirati pa sprovesti.

Šta ti tada ostaje nego – prepusti se trenutku i igraj se, pa da l’ na čukarički burek ili ludi after – što bi rekao Čorba, “važno je samo dobro se zezati”.

The post Izašao sam u grad i pravio se “Englez”: Šta mislite kako sam se proveo? appeared first on Moodiranje.