fbpx

Vinarija Zvonko Bogdan: Jedan dan proveden ovde pamti se ceo život!

Svi smo se rodili kao ljudi. Neki ste to ostali i dan danas!

Nekoliko dana ranije, pre nego što sam se odvažio da napišem ovaj tekst, doživeo sam jedno vrlo neobično, ali izrazito prijatno i nezaboravno iskustvo. Sasvim iznenada, ili to bar ja tako kapiram, dobio sam pozivnicu da dođem u goste jednom od najvećih živih romantika sa javne scene, Zvonku Bogdanu.

1

 

Iskren da budem, pre svog proputovanja iz bajke, kako se ispostavilo, nikada ranije nisam uživo video ovog čuvenog boema, čije pesme nose miris ravnice. Iako znam izvestan broj njegovih pesama, do tog dana nisam bio neki poseban ljubitelj Zvonka Bogdana. Priznajem.

No, onda se desilo nešto o čemu nisam ni sanjao. Kako je život zapravo nepredvidiv?! Ja sam u gostima kod poznatog pevača, uživam u njegovoj vinariji, šetam se po razdraganom suncu kroz zelene vinograde, skitam po prelepoj građevini koja liči na zamak i bajkovitom salašu Vinarije. Na ovo fantastično putovanje, pozvala me je PR menadžer Saša Simović, o kojoj ću takođe govoriti u ovom svom daljem pisaniju.

Ono što je konekcija između čika Zvonka i mene je takođe zanimljivost. Doajen starogradske muzike rođen je u Somboru, a u tom istom gradu ja sam služio vojsku. Povod moje posete bio je što su u prigodnoj svečanosti, u prelepom ambijentu Vinarije Zvonko Bogdan postavljene  spomen-statue kultnih 8 tamburaša sa Petrovaradina – Janike Balaža, izrađene u bronzi u prirodnoj veličini, o čemu smo već pisali i to možete pročitati ovde.

Iz Beograda na put kreće odabrana družina. Nikoga od njih lično nisam znao, pomalo Milana – stručnjaka za društvene mreže, a sada mi je drago što ih znam i što sam sada, nadam se, bogatiji za jednu Vanju, jednog Mihaila, Milu, somelijera Marka, drugu Milu, Anđelku, Ines, Ivu, Tamaru… Ima vas dosta, nemojte mi zameriti vi koje nisam naveo. Svako od njih uživa u onom što radi. Reč je o poznatim marketing likovima, blogerima različite vrste, vlasnicima agencija, influenserima… Ali, pre svega ljudima, koji su bili moji pravi drugari tog dana.

Od kada smo krenuli iz prestonice, pa do povratka nazad, ukazana mi je neverovatna pažnja. Dušebriznici će reći, jeste, išao si da klopaš i piješ vino, pa sada hvališ. E, pa nije baš. No, takvi mi nisu tema, niti će ikada biti. Upravo iz tog razloga sačekao sam da prođe još nekoliko dana, pa da sve ovo napišem.  Vrlo je tačno da “koliko god mislili da ste obrazovani, pametni, bogati ili kul…Način na koji se ponašate prema ljudima govori sve o vama”. I jeste tako. Pomenuti ljudi, uz naše domaćine učinili su taj dan posebnim. Prihvatili su me kao nekog svog, nekoga ko je oduvek bio tu. I hvala im na tome i svoj ukazanoj pažnji.

Ja sam se tog dana osećao spokojno, rasterećeno, ispunjeno… Pre svega srećno… Nakon oficijalnog dela, koji je sve to bio samo kako bi naziv rekao, upoznao sam čoveka koga krase neverovatni džentlmenski maniri. Stegao mi je ruku, zagrlio, rekao nekoliko lepih reči.
“Mnogo volim da vidim ovako mlade i lepe ljude i volim kada mi dođu Beograđani” – poručio mi je Zvonko Bogdan između ostalog tokom srdačnog razgovora.

Kada je otkrio prvu statuu jednog od svojih dragih prijatelja, ljudi koji su “ceo život proveli na bini, pola metra iza njega”, Zvonko je zaplakao. Pale su suze na pločnik, tako da je odzvanjalo. Bar u mojoj glavi.U sebi sam pomislio, nešto imam zajedničko sa ovim čovekom. To je taj alturizam i empatija.

U tom momentu, zapitao sam se kako bih se ja na njegovom mestu snašao. To je ta neka emocija koja je počela da izumire u ovom “vremenu zla” koje je počelo da se zbiva oko nas. “Sposobnost da osećamo je ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju”. Tako bar ja mislim.

Usledio je odlazak na salaš Vinarije, gde je nastupalo više tamburaških orkestara, a u jednom momentu na bini sjajnim muzičarima pridružio se i virtuoz na harmonici, Ljubiša Pavković. Pesme koje su se ređale, upotpunio je i folklorni ansambl. Sa Zvonkom komuniciram očima kao da smo drugari 1000 godina, u mimohodu kroz prelepi ambijent salaša, uživam u njegovoj pesmi, lepim, raspoloženim licima kojima sam okružen.

Zvonko Bogdan vidno želi da se svi relaksiramo u ovom njemu posebnom danu. Ispunjava muzičke želje, uživa u svojoj izvedbi i na svojevrstan šarmantan način između pesama lepim rečima čašćava svoje kolege muzičare, prijatelje i saradnike. O hrani vam ne bih govorio pošto bi vam voda krenula na usta, a i to nisam slikao, jer sam imao preča posla. Sve je bilo prilično  lepo pripremljeno, a nosilo je autentičnost podneblja Vojvodine. Najviše mi je “legla” junetina, koja se prosto topila u ustima, te ajvar koji je bio ljutkast. Baš kako ja volim.

Svako je sebi po ukusu odabrao vino koje mu odgovara od asortimana Vinarije Zvonko Bogdan, pa se to najviše i pilo, uz naravno hladnu vodu ili gaziranu. Takva je i prilika, zar ne? Ja sam tražio da nije prekiselo, da nije preslatko. Izbor je pao na Sauvignon Blanc Vinarije Zvonko Bogdan i nisam pogrešio! Konobar koji me je služio, vrhunski radi svoj posao. Pojavljuje se kada treba, razume se kada ga nešto pitaš, nenametljiv, a efektan. Pritom nasmejan i kapira, a da mu ne kažeš. I to ima, da da..

Usledio je povratak u Vinariju, fotografisanje u prirodi, ekskluzivnom zdanju, uživanje u pogledu na vinograd i sunčevom zalasku… Zatim smo bili u prilici da detaljnije obiđemo lepo zdanje Vinarije, saznamo razne zanimljivosti, siđemo u podrum, čujemo nešto o procesu proizvodne od fenomenalne Dragane, koja je imala spreman odgovor na svako moje pitanje… A mene svašta zanima.

Saznao sam koliko kvadratnih metara ima zamak – Vinarija (5800 m2 ukoliko sam dobro zapamtio), koliko dugo su skupljane knjige koje krase police u ogromnoj dvorani koja služi za slavlja, te da se u kulama nalaze i tri apartmana. Ukoliko pravite na primer svadbu, mladenci imaju gde da odsednu.

Pored toga, saznajem da je u konkurenciji nacionalnih pobednika iz 13 zemalja krov Vinarije Zvonko Bogdan na Paliću proglašen za nacionalnog pobednika konkursa austrijske kompanije “Tondah”, za najbolje izgrađeni krov Evrope 2012. godine.

U Vinariji sam probao i ono na šta su najviše trenutno ponosni – Vino Cuvee No1. koje je u velikoj konkurenciji u Londonu osvojio zlatnu medalju. Berba 2016. je opravdala dosadašnji rad i posvećenost, te pokazala da je mesto Vinarije Zvonko Bogdan u društvu najboljih – prilikom DWWA 2018. (Decanter World Wine Awards), na kojem je učestvovalo više od 17.000 etiketa iz celog sveta.

Taj dan mi je pokazao kako smo zapravo zaboravili kako je bilo kad smo bili deca. Čista srca.

Moguće je da tokom života izostane pažnja od nekih vama bližih ljudi, no eto, ali vrati se na drugoj strani. Uvek i kada ne očekujete. Zato pokušajte da uvek budete ljubazni. Nije toliko teško.

Pomenuo sam vam gore, dragu Aleksandru Sašu Simović. Mi nismo prijatelji, ne čujemo se niti viđamo svaki dan. Ipak…

Uvek me je dočekala sa toliko pažnje, trudila se da bude dobar domaćin, a kako sam primetio i drugima. Nekada ranije se konsultovala sa mnom oko svojih tekstova koje piše, kako bi čula moje mišljenje. Pa gde ćeš veće poštovanje.

S obzirom na njenu životnu priču, sve okolnosti koje su je zadesile u mladosti, reč je o neverovatnom biću i borcu širokog osmeha. I sve što sam imao da joj kažem, učinio sam to pred svima, pred ljudima, te naše male, ali lepe družine prilikom povratka u Beograd. I krenule su suze i bio je zagrljaj. Za mene je ona pobednik!

Koliko su ljudi sa naših prostora dobri domaćini, poznato je još od starih vremena. Grčki pisac Pseudo-Mavrikije u “Vizantijskim izvorima” piše o svom boravku ovde, a o domaćinima kaže da su “prijazni” prema strancima i gostima, te ih sprovode od mesta do mesta i tako boravak čine još lepšim. Od tada su prošli vekovi i vekovi, mi smo izgubili mnoge niti s našim precima, ali, činjenica da smo odlični domaćini je ostala.

Jedan moj bivši kolega, hteo je da se našali i mene malo “bocne”, pošto godinama unazad poznaje “gospodina iz ravnice”, ali naravno ne u smislu da bilo koga uvredi. “Hej upoznao si Zvonka Bogdana, a ne Džordana”. Jeste, ali su me on i njegovi ljudi učinili da se ja osećam kao Džordan – bio je moj odgovor.

U svetu u kom živimo, kada svi jure za uspehom, slavom i moći, moral i pravda polako nestaju, fer-igra postaje misaona imenica, a gaženje preko svih do cilja, potreba. E zato se ja oduševljavam ljudima koji su drugačiji. Na kraju bih završio sa onim kako sam i počeo. Svi smo se rodili kao ljudi. Neki ste to ostali i dan danas!

Svideće ti se i ovo:
1 Komentar
  1. Subotičanin kaže

    Sjajno napisano, da nisam bio, poželeo bih da odem. Kad me neko pita o vinariji, podeliću mu ovaj text.

Komentari