fbpx

Nije smešno! Imam problem, a to je da me uhvati ludački smeh svaki put kad ne treba!

Par puta sam mislio da će me oterati s posla, zacenim se svaki put kada su svi oko mene mrtvi ozbiljni, a jednom sam bežao sa sahrane jer sam hteo da se ugušim zbog scene koju sam ugledao.

3

Smeh je zdrav. On nam popravlja raspoloženje, vibraciju, pomaže nam da se podmladimo. I jeste zaista tako. Ljudi koji su nasmejani mnogo su više privlačni nego oni tmurni, zar ne?  Međutim, da se ne lažemo nije pogodno baš uvek za smeh. Pogotovo nama koji se bavimo javnim poslom. Novinari, voditelji, ljudi iz medija često su na različitim iskušenjima kada je smeh u pitanju, jer treba ostati pribran i ozbiljan.

Moj nazovimo neobičan problem sa smehom počeo je još u osnovnoj školi. Primetno je bilo da kada krenem da se “cepam” nema te sile da me zaustavi. Što je najgore, toksičan smeh inficira ekipicu oko mene, pa je to za profesore bio baš onako problem. Nastavak smehotresnog cirkusa usledio je u gimnaziji.

– Vlajkoviću, izađi napolje, nećemo te upisati, samo izađi – govorili su profesori.

Pokušavam ja da se zaustavim, ali ne ide!

Ulaskom u novinarsku profesiju zanemario sam tog “đavola” koji čuči negde u prikrajku i samo čeka svoj trenutak da iskoči. I desilo se.

Prilikom mog prvog intervjua na Studiju B, sagovorniku sam nenamerno izvrištao u facu!

Poslali su me, golobradog mladića, da uradim svoj prvi veći poduhvat u tada slavnoj medijskoj kući. Ulazim u kancelariju sa ogromnim ovalnim stolom, više od deset nekih direktora tu sedi. Bio sam pametan, pa rekoh čoveku sa kojim treba da radim priču da se sklonimo negde sa strane.

Izašli smo u drugu prostoriju. Tip je proćelav, sa bradom, a tematika kojom se bavio su zaštitni znakovi i žigovi. Kao što imate recimo na Plazma keksu, sećam se da je on to pominjao tada. I krene tu priča, uvodna pitanja i onda se događa neobičan zaplet.

Pitam čoveka (izvinjavam se jer sam mu zaboravio ime i prezime, ipak je 2000. godina), kakva je situacija kod nas kada je reč o autorskim pravima, zaštitnim znakovima i žigovima, a kakva u svetu. On je tada bio na nekom sajmu posvećenom tome u Evropi.

Da li se čovek zbunio ili ne znam šta, on je nešto nerazumno izgovorio. I ja gledam, a on kaže:

– Ma ne bih ja o tome.

Tu sam pukao… Mislim se, pa o čemu ćemo majstore, o bilijaru?

Situacija je dalje izgledala ovako: Ja držim diktafon ispred njegovog lica, a rukom sam sakrio svoje lice, jer jecam od smeha! Ne mogu da se smirim. Ujedam se iznutra, ali ne vredi.

Alexander Vlajković Kolumnista

Ceo taj smešni fijasko se nije loše završio. Ušao je stariji, iskusniji kolega, koji je video mene kako se cerekam, ali je nekako skontao ili mu je bilo simpa, pa me nije grdio, već mi je pomogao da priču privedem kraju.

Uspeo sam da “puknem” od smeha i u toku prezentovanja vesti, ali ako je bar za utehu, bila je noć pa nije mnogo njih provalilo. Jesu ovi koji bi trebalo, direktor i zamenik, ali nisam bio sankcionisan, moguće da je i njima bilo zanimljivo. Ne znam.

Ali situaciju gde na slušalicama čujem kako mi se glas menja, a ja pokušavam da se uozbiljim, grizem se za obraze iznutra, pamtiću zauvek.

Nije lako ni kolegama brojnim, tačno znam. Mnogi su imali svoje gafove, neki uspeli da izdrže do kraja, a neki ne… Muka. A smeh.

Imao sam i ja situacija još… Jedan fudbaler Zvezde mi je prilikom prvog njegovog obraćanja za medij u kojem sam tada radio sve vreme štucao u diktafon, dok sam mu uzimao izjavu. Pa, budite vi pribrani skroz na skroz. Nije lako.

Pored tih situacija u profesiji, postoje i momenti kada smeh ne da nije poželjan, nego nema nikakvog smisla smejati se. Kao za baksuz, meni se na mestima gde ne bi trebalo da se smejem nametnu situacije da bih “vrištao”. Da li je to oslobađanje od stresa ili šta god, nije poželjno.

Na primer na sahranama. Užas, tuga, a onda niotkuda nešto se dogodi ili nešto vidim, te krene da mi “kuva”. Jednom sam čak morao da trčim jedno 300 metara dalje da se ismejem, pošto me je otac primetio da sam na ivici.

Na toj jednoj sahrani sam ugledao jednog rođaka kako stoji na nekom zidiću od buduće “rake” što bi se reklo, sa meni neobičnom šubarom na glavi koju ranije nisam video. Nije mi to bilo toliko smešno, već što je on gledajući u daljinu, nasuprot ljudi, jezikom dodirivao vrh nosa. To retko ko i može inače. Ja sam to video iz profila, sasvim slučajno i tu za mene nije bilo spasa, nego da bežim na neko vreme što dalje.

Ne znam koliko vas ima slične probleme, ali znam da nisam jedini. Nauka kaže da smeh u teškim trenucima je “brana” koju podižemo kako bismo se zaštitili od emocija koje osećamo. I to je sasvim legitiman mehanizam psihološke odbrane.

Grčki stoički filozof, Hrisip iz Solija, bukvalno je umro od smeha. Napio je magarca vinom i posmatrao kako pokušava da jede smokve sa drveta. Zacenio se od smeha i ugušio se.

Dakle, smeh je zdrav, ali može biti i opasan, čak i koban, pa kako se kome zalomi! Hahaha

3 Komentara
  1. Ivana kaže

    Fenomenalan tekst, slatko sam se nasmejala citajuci a i prisecajuci se sebe u nekim stuacijama :))

  2. Alisa kaže

    Dakle, identično mi se desilo! Uzimala sam izjavu od Sergeja Ćetkovića i počela da se gušim od smeha! Čovek je video da se nešto dešava sa mnom i ponudio je da sačeka dok se ja iskuliram. Legenda!

  3. Dejan kaže

    Bravo, Ajec! Nestvarne scene se mogu videti, naročito na sahranam i to onim seoskim. Više me nervira kad posle, na tom obaveznom ručku, ili ti sofri, svi se smeju. Kao da se ništa nije dogodilo.

    Meni se dogodilo da puknem od smeha na jednoj konferenciji, dok je Ičelić bio trener OKK Beograda. Jedna koleginica je pokušala da ga uteši, rečima: “Aaaa nemojteee biti tužni, nemate razloga.”. Plač…

Komentari