To je dobra vest za one koji su na misiji da pronađu vrhunski poklon za ljubitelje 90-ih u svom životu. Imajući to na umu, Hafington post je naveo 20 od kojih mi prenosimo 8 potpuno savršenih poklona za odrasle koji su rasli 90-ih godina i koji će doneti vašim retro-voljenim kućnim veštinama neke lepe uspomene na vreme prespavavanja kod prijatelja, rasta tokom 90-ih i sve ono čega se rado i nerado sećamo.

Ipak, složićemo se da godine u pitanju nisu bile iste za decu zapada i nas. Čega se prvo setimo kada pomislimo na nostalgična divna vremena 90tih? (sa i bez ironije istovremeno)

Ja se setim redova za mleko i hleb. Listi za podizanje istih ili guranje kroz prazne (da, prazne) rafove. Setim se zelene žabokrečine koju smo oboćavali, tojest, step sokova, glisti gumenih i zeka, života na jeftinom šećeru, popari i pecivima iz zamrzivača, tura hrane iz Mađarske, embargo kolača koji sam napravila kao svoj prvi kolač u životu bratu za rođendan.

Setim se pisama koje sam nekako slala familiji u ratnim zonama, suza kada bi mi stigli njihovi odgovori, brige… Setim se igara u dvorištu, lastiša i školice, toga da sam išla besomučno na engleski i u najgorim krizama, kao i u muzičku, peške, kada ne bi bilo prevoza i satima.

Nije to samo nostalgija, dragi naš Zapade. Za mene su bar Gameboy i Tamagochi, ali i mirišljavi papirići, salvete, debele dukserice sa dva lica, mamine stare adidas patike (koje i dan danas imam fyi), narukvice od plastičnih flaša, igračke trolovi, poniji i vazda barbike, skiperke i Kenovi, poslednje note pred rat u vidu buba u glavi i Brazila, Španije i Kolumbije… dok smo mi nastavljali: “Crna Gora, Srbija… Srbija nam ima spas, Milan Panić dao glas, Sloba igra ča-ča-ča, Tuđman kaže nisam ja…” ili kako već beše…

Oko nas se devedesetih svet užurbano menjao, a sa njim naši roditelji, njihovi prijatelji, mi, kao i čitavo do tad nam znano društvo.

Možda su danas devedesete sredstvo marketinga i odlična emotivna udica koja će pospešiti prodaju, ali u realnosti, devedesete su na bezbroj načina bile normativno vreme za našu sadašnjost, pa su igračke i poneki tokeni i mementa iz prošlosti možda tu za neke sentimentalne uspomene, ali događaji od tada ostaju kao upit za preispitivanje i procenu toga da li smo tada, ranije ili kasnije negde pogrešili, zašto i kuda dalje, sa ili bez sentimenata.

Evo tih 8 ideja za poklone za decu iz 90-tih godina.

#1 NES klasično izdanje – Gameboy

Prethodno napunjen sa 30 klasičnih Nintendo igara kao što su Super Mario Bros, Donkei Kong, Legenda o Zeldi i Mega Manu, NES klasično izdanje i Gameboy sigurno će napraviti dečaka iz 90-ih koji je odrastao na njihovom starijem braći i sestrama. igre. Najbolji deo? Nije potrebno punjenje kertridža!

#2 Caboodles šminka

Sećate se Caboodlesa – slučajeva šminke u pastelnim bojama, u kojima ste kao dete krili najcenjenije predmete za negu lepote. Govorimo o  svim onim egzotičnim ukusima labela za usne i vašim lakovima za nokte sa mirisom grožđa, naravno. Pa, Caboodles su se vratili – i verovatno više u stilu 90-ih godina nego ikada ranije.

#3 Originalni Tamagochi

Naravno, ljubitelji 90-ih oko nas mogu da preuzmu aplikaciju Tamagotchi za svoj pametni telefon, barem znamo da prodaja mobilnih telefona nikada nije problem. Ali duboko u sebi svi znamo da to zapravo nije isto. Nabavite originalni Tamagotchi i oduševićete stare, pa i neke nove generacije sigurno.

#4 Neki glitter koji sija u mraku.

Devedesete su bile sjajne, pri tom mislimo bukvalno, i to sve vreme. Pomozite prijateljima da blistaju i blistaju sa ovim ne-lepljivim, sjajnim blještavilom.

#5 CD slušalice.

CD slušalice su toliko retro, da su ponovo in i to što veće to bolje, a uz eru mobilnih zvučnika, sada na neki način mogu da se iskombinuju i sa velikim beat box zvučnicima.

#6 Nickelodeon slime kit

Sva deca devedesetih godina potajno (ili ne tako tajno) su želela da se poigraju sa Nickelodeonovim brendiranim slime kitom i ne čudi što danas ovaj fenomen osvaja (tojest, već je odavno osvojio) tržište i internet. Ima nečeg opčinjavajućeg u svim tim pokretima isto kao i sa onim jednostavnim videima koji se opsesivno kompulzivno gledaju tipa seckanja, žvakanja i ostalog. Možda nove generacije misle da su one to izmislile, ali eto. Nije baš tako.

#7 Pečat za tetoviranje šminke

Ova zabava u vidu pečata za tetoviranje šminke dolazi u obliku tipa znaka mira, cveta, sretnog lica, jina i janga, zvezde ili srca. Kada nemate nekad popularni debeli ili sa ključićem školski planer za ukrašavanje, sledeća najbolja opcija je da ukrasite svoje lice (i ruke i noge i sveeee).

#8 Rubikova kocka

Ako niste potrošili pola svog vremena kao dete razmišljajući o mehanici Rubikove kocke, jeste li zaista rođeni 80-ih, 90-ih? Ovo je neizostavno oruđe za zabavu, a uz YoutTube tutorijale, možete mnogo lakše napredovati no neki nekad.

Šta je vaša uspomena na 90-e?

The post Originalni i blesavi pokloni za rođendan u fazonu devedesetih appeared first on Moodiranje.

Razgovaramo sa Aleksandrom Sašom Jankovićem, frontmenom zrenjaninskog sastava Instant karma.

Kako je izgledalo biti opozit uragana koji je rušio i proždirao sve pred sobom, takozvane dens i folk muzike?

– Jako puno bendova i žanrova je uticalo na na moje odrastanje i sazrevanje. Naravno, kad sam bio klinac bio je to punk, pre svega Clash i Jam plus domaći bendovi. Prvi album Partibrejkersa nas je sve oborio… Znaš, to su bile 80-te sa dosadnim Duran Duran, Whitesnakom i drugim zašećerenim glupostima… kasnije je u moj život ušao blues, Stonesi i naravno Beatles, uz njih otkriješ sve… soul, rhythm n blues i psihodeliju, a ja volim da putujem kroz žanrove jer me to uzbuđuje.

Da li ste bili solidarni?

– Devedesete su bile posebne i verovatno najbolja dekada srpskog rock n rolla. Postojala je nada, imali smo bunt, bes i gorčinu u sebi, a sve to daje dobar rocknroll, plus, verovali smo u sebe. Bili smo pravi heroji radničke klase i iskreni u svemu.

Tadašnja scena bila je izraz bunta – protiv rata, vlasti, izopačenog sistema vrednosti. Šta je današnji bunt?

– Internet je ok u ovom medijskom mraku, mogu čak reći da je Instant Karmi doneo revival…povratak i mnogo veće interesovanje kod mladih ljudi. Na žalast, to je uništilo diskografsku industriju, no ploče vinil se ipak vraćaju na mala vrata, što me raduje jer volim ploče. Koncertni klubovi su u katastrofalnoj situaciji, novca nema a sve je manje i mesta za svirke, lično mislim da je klincima mnogo teže danas i žao mi je zbog toga jer ima pregršt talentovanih, jednostavno ljudi nemaju gde da ih čuju uživo.

Mnogi bendovi iz tog vremena su naprosto nestali. Kako ste uspeli da preživite poslednje dve, prilično burne dekade?

– Važno je da se bend menja. Karma je imala razne faze, u početku smo svirali rock n roll, a kad bi uradili cover, uradili bismo to na naš način, a ne da skinemo pesmu, jer to je poenta obrade, kasnije smo uplovili u rhythm n blues fazu i snimili jedan od najboljih srpskih live albuma “Kako ubiti oktopoda”.

Zatim je došlo vreme za promene, “Dan za danom” je bio potpuno drugačiji sa mešavinom country rocka, bluesa i pop zvuka. Na sledećem “Blumu” uhvatilo nas je ludilo britpopa, ali na naš način, mi smo ga pretvoorili u vojvođanski pop zvuk. Sledeći albumi, “Metamorfoza” i “Guru”, verovatno najbolji Karmini albumi su bili velika promena i novi zvuk, naš pogled na psihodelični rock n roll, eksperiment u beatle stilu ali na naš način.

Posle je došao “Sve je u redu samo krvarim”, povratak korenima i levičarskim idejama. Poslednji “Prljava super prevara” iz 2016. je povratak bluesu i dokaz da smo uživo čist pakao, rhythm n blues-eksplozija. Naravno, bilo je tu i singlova, psihodelični “Prijatelj” iz 2014. i beatle hit “Pre možda dan ili dva” iz 2015.

Kako bi ocenio današnju scenu?

– Današnja muzička scena je jeziva. Poslednja velika stvar u rock n rollu je bio White Stripes, a to je bilo 2007. Tužno je da danas čekamo novi album Stonesa ili Neil Younga da bi se radovali, što znači da je rock n roll kao ideja slobode mrtav. Nestao je zajedno sa levicom, ali nade još ima, dok ima nas.

Planovi?

– Uskoro idemo u Hrvatsku da snimimo novi album, to će biti realizivano do kraja godine. Satisfakcija je kad radiš ono što voliš u svojoj zemlji. Znam da nećemo zaraditi neki veći novac od muzike, ali barem me žene vole (smeh).

The post Saša Instant karma: Posmatrano iz ovog ugla, 90-e su zapravo bile odlične! appeared first on Moodiranje.

Osobito je zanimljivo da su ogromnom mržnjom zadojeni ne samo oni koji su prošli kroz ovaj raspad i koji su izgubili dom i drage ljude, nego i oni koji u tom periodu nisu ni živeli, dakle, generacija nakon rata. I nekako su upravo oni u raspravama i iskazivanju međunacionalne netrpeljivosti najžustriji…

Generacija rođena u nezgodno vreme

Psiholog Marta Vojvodić, kaže da je međunacionalna netrpeljivost posebna emocija koja se može sagledati sa više različitih aspekata.

– Pre svega mržnja je osećaj izuzetno jake antipatije. Njen temelj su negativna osećanja koja su izuzetno intenzivna. Radi se o osećaju dubokog poniženja, kada osoba koja se ovako oseća ne može sopstvenim snagama, izmeniti situaciju ili bar tako misli. Tako je i sa mržnjom prema drugim narodima, ako govorimo o nekome ko je izgubio voljenu osobu u ratu, ko je ostao bez krova nad glavom. Zasigurno kod ovakve osobe ne možemo očekivati da bude ravnodušna prema “ruci” koja joj je nanela zlo, ali isto tako, nije opravdano da na osnovu jednog primera i negativnog dela jednog čoveka, bude omrznuta cela nacija, jer nisu svi pojedinci učestvovali u ratu i zasigurno nisu svi činili loša dela i oduzimali ovim ljudima domove, drage ljude i bili deo nedaća koje stradanje nosi – objašnjava Vojvodićeva.

Međutim, momenat u kom mladi ljudi koji nisu ni živeli u doba rata i nisu osetili posledice mnogo žustrije napadaju pripadnike drugih naroda pod izgovorom da su Hrvati u Jasenocu poubijali 70 000 Srba, te kako čim se kroči u “Lijepu našu” u najboljem slučaju stradaju kola i slično, je momenat pred kojim su maltene i stručnjaci nemi.

Marta Vojvodić, ovu pojavu objašnjava “negativnim osećanjem” koje dete nosi iz porodice.

– Gotovo je nemoguće da dete koje odrasta u porodici u kojoj se svakodnevno priča o tome da su Hrvati ili ne znam ti ni ja ko krivi za stradanje srpskog roda, da su muslimani fanatični i srbomrzci i slično, izađe neokrnjeno. Kao i što je nemoguće da mlad čovek koji odrasta u porodici u kojoj se o ovakvim stvarima i ne priča izađe zadojeno mržnjom. Odgovorno tvrdim, da sve potiče iz porodice. Ona je stub ličnosti svakog čoveka. U porodici se uče i najednostavnije i najkomplikovanije stvari i dete šta ponese iz porodice koja se razvija pod velom mržnje to osećanje će da projektuje i na okruženje, još ako se udruži sa decom koja potiču iz iste takve porodice tu nastupa totalni kolaps i nastaju ljudi koji su puni mržnje i predsrasuda i od kojih, a da nemaju nikakva istorijska niti iskustvena saznanja o stradanju ovih ili onih, pričaju najogavnije stvari o Hrvatim, muslimanima, stavljajući ih u kontekst apsolutnih krivaca što je čak i njihov život takav kakav je.

Da li su krive devedesete?

Sociolog Veljko Popara, posmatrajući iz društvenog konteksta, o ovakvom ponašanju mladih ljudi koji ni fizički ni psihički nisu okusili ratne teskobe, ničim opravdanu mržnju objašnjava pre svega porodičnim faktorom, pa tek onda emocijom koja potpirena izvitoperenim vrednostima koje dominiraju u društvu koje ih okružuje, ne može da ne eksplodira i izrodi mladež koja uz višak slobodnog vremena kulja od besa, koji iskaljuje na pojave koje ne razume.

– U biti nema ovde šta posebno da nas čudi. Živimo u vreme gde su sve vrednosti odavno potpale pod minimum. Komšija komšiju mrzi, brat brata, pa neće li Srbin Hrvata, muslimana ili Albanca? Govorimo o omladini koja živi na grbači svojih roditelja i koja ima pregršt slobodnog vremena, bombardovana užasnim medijskim sadržajima, još u porodici od malena slušaju svakojake priče i uglavnom neistine o ratu u bivšoj zemlji i za situaciju u kojoj je njima ustvari užasno dosadno traže krivca za svaki fijasko koji im se desi. Pa isti ti mržnjom uhranjeni mladi ljudi su neretko konzumenti raznih opijata i u tim halucinogenim momentima pričaju koješta, najčešće ne znajući ni šta to znači niti o čemu govore, niti kada se to u šta su ubeđeni i kome dogodilio. Zasigurno krivca treba tražiti u roditeljima, pa kad počistite u svom dvorištu treba krenuti dalje – objašnjava Popara.

Milena Jovanavić, ima 19 godina, rođena je i odrasla u Pančevu, kako kaže mrzi Hrvate iz dna duše.

– Šta oni, pa kako možete da ih branite, oni su nas ubijali decenijama! Ne moram ja da prođem kroz rat da bih bila svesna sa kim imam posla i da će me napasti u kafiću u Zagrebu ili nekom drugom antisrpskom gradu. Pa svi znaju da oni nas ne podnose. Nije jedan slučaj da su kola beogradske registracije izlupana ili da su ljudi koji pričaju ekavicom napastvovani na plaži na hrvatskom primororju. Mržnja je obostrana to je uvek tako bilo i biće – kaže Milena.

O ovoj pojavi, ako se i govori, to je samo u naznakama.

Mržnja kod tinejdžera isprva ukazuje na klasičan bunt, međutim, ukoliko nije sankcionisana od strane starijih i odgovornih (pa čak je i odobravana u mnogim slučajevima!), ona poprima sve dublje patološke oblike: netrpeljivost i agresiju prema neistomišljenicima, drugačijima, socijalnim i seksualnim manjinama, i naposletku, mržnju bez razloga.

The post Generacija hranjena mržnjom: Zašto klinci devedesetih vuku traume rata iako se tad tek rodili? appeared first on Moodiranje.

Svi  mi možemo da  upadnemo u zamku  svoje imaginarne budućnosti.  Razmišljamo o svojim krucijalnim greškama koje smo načinili tokom života “koje su nas koštale sreće”.  Preispitujemo svoje okončane veze, promenu posla, destinacije za letovanje i često nam se čini da smo mogli bolje. Mnogo bolje. Ali, ako ne prihvatimo nove stvari koje nam se dešavaju,  trenutno nezadovoljstvo može preći u hroničnu patnju pa bi mogli da propustimo sve ono lepo, ovde i sada.

Nažalost, ljudi smo i valjda nam je u genetskom kodu „zacrtano“ da budemo nezadovoljni sobom i da uvek mislimo da smo mogli bolje. I to je donekle u redu ako takvu “falinku” upotrebimo za rad na sebi i kontrolisanom perefecionizmu, ali ako uhvatite sebe da previše žalite, momentalno se trgnite! Stara poslovica kaže da “kad se jedna vrata zatvore, druga se otvore” ali vi ta vrata ne možete uočiti ako nosite povez na očima, zar ne?

Primetila sam da po Facebooku mahom stavljaju nostalgične statuse kako nam je bilo bolje ranije u nekim devedesetim, osamdesetima i sličnim paleozolitiskim godinama. A zaboravljaju da nam je upravo ovo new age vreme donelo nezavisnost, slobodu izražavanja i fascinantnu tehnologiju bez koje vi sad ne biste čitali ovu kolumnu.

Svi smo mi ljudi i prirodno je da grešimio, ali često nas upravo te greške mogu dovesti do neverovatno lepih stvari u budućnosti.

Život u past tensu ne postoji i sve dok neki novi Ajnštajn ne smisli portal za povratak u prošlost ili budućnost mi smo osuđeni da živimo ovde i sada. Na vama je kako ćete iskoristiti to vreme: prisećajući se “života” ili živeti život i otvarati nova vrata.

The post Srpski sindrom: Šta bi bilo kad bi bilo appeared first on Moodiranje.

Biti debeo ili biti mršav, pitanje je sad? Zašto ne postoji zlatna sredina? Nekako se čini da ju je konzumerizam izbrisao – sa jedne strane imate ekstra mršave devojke, na granici anoreksije i bulimije, koje vas posmatraju sa stranica modnih i lajfstajl časopisa, a sa druge reklamne kampanje za Mekdonalds, Burger King i ostale fastfud gigante koje nam poručuju da nas sreća čeka negde duboko u mašću natopljenim krompirićima i hamburgerima.

Kada govorimo o opsesiji vitkim stasom, svakako da je „ciljna grupa“ anoreksije i bulimije lepši pol. Htele to, ili ne, mladim devojkama i ženama se od najranijeg pubertetskog doba nameće svojevrsan standard lepote – vitko telo i upali obrazi, sa istaknutim jagodicama. Manekeska lepota, u relativno kratkom periodu od petnaest godina, je prešla dug put – od zaobljene Sindi Kraford do dečački građene Kejt Mos. Velika je zabluda da modni svet ne kroji način života zapadnog društva.

Konzumerizam se početkom dabl ou dekade udružio sa vodećim modnim kućama i stavio šapu na sve ostale grane šou biznisa, tako da danas imate slučajeve u kojima su glumice i pevačice zaštitna lica Diora, Berberija, D&G… Madona, Natali Portman i Eva Longorija su idol mnogim mladim devojkama, koje teže da ih kopiraju u svakom aspektu života. Iako mediji pod maskom „dizanja svesti“ svakodnevno vode računa i o tome obaveštavaju javnost, gubitak kilograma Andželine Žoli i Kejt Midlton je pre podstrek nego upozorenje za najmlađe čiteteljke. Retke su one koje iz modno-estradnog sveta pokušavaju da skrenu pažnju na lošu stranu vitke linije, većina zvezda i zvezdica jedva čeka da sa obožavaocima podeli načine na koje su „doterale“ liniju do granica bolesti. Tako je pre par godina glumica Dženifer Eniston podelila tajnu svoje vitke linije koja se krije u jelovniku isključivo sastavljenom od bebi kašica, a našem podnevlju, voditeljka Sanja Marinković je brojala trešnje. Smešna je, ali još više tužna, izjava manekenke Linde Evanđeliste – „nemojte držati dijete, samo nemojte jesti kada ste gladni“.

Iako je eksplicitno gladovanje nemoguća misija za većinu populacije opsednute svojom „prekomernom“ težinom, farmaceutska industrija je rešila da umeša svoje prste i „pomogne“ gojaznim ljudima. Istorija čuvene pilule za mršavljenje je puna smrtnih slučajeva, jedan od skorašnjih je smrt 2 000 ljudi u Francuskoj pretprošle godine. Oni malo stariji će se setiti haosa koji je izazvala čuvena pilula za mršavljenje, prisutna i na ovim prostorima početkom devedesetih godina prošlog veka, koja je u sebi sadržala amfetamine. Obedial je ime čudesne tablete koja je bila prodavana bez recepata na ovim prostorima, takođe tokom ’90, a koja je ozbiljno ugrožavala funkciju nadbubrežne žlezde. Bitno je i spomenuti fantastičnu tabletu, aktuelnu u Beogradu, isto tokom ’90, od koje su žene zaista gubile kilograme, ali i dobijale novog kućnog ljubimca – pantljičaru.

Da li vam poznato zvuči ime Izabela Karo? Ovaj bivši francuski model je jedna od najžešćih boraca protiv anoreksije. Postala je poznata po reklamnoj kampanji protiv anoreksije, koju je zajedno sa fotografom Oliverom Toskaninijem pokrenula 2007. godine, pod proktektoratom italijanske vlade, u kojoj je pozirala gola, sa svojih 30 kilograma i 164 santimetara visine. Nažalost, Izabela nije dobila bitku koju vodi od trinaeste godine – krajem 2010. godine, umrla je od plućne infekcije, a neposredno pred smrt, imala je svega 25 kilograma. Ipak, Izabela je skrenula pažnju na opasnosti koje vrebaju iza opsesija telesnom težinom, tako da su se, ubrzo potom, vodeći modni magovi oglasili i odlučili da na svetskim nedeljama mode njihove kreacije ne nose premršave devojke, iako je pojam „premršavog“ i dalje diskutabilan.

Nažalost, svest o poremećajima u ishrani u Srbiji gotovo i da nepostoji. O tome najbolje govori manjak statistika o bolestima poput anoreksije i bulimije, koje su najčešći uzročnik ozbiljnih hormonalnih poremećaja, a neretko i smrtnog ishoda, među svim poremećajima u ishrani.

Uvek se javi neki glasić mudrosti, koji nam poručuje da je zdravo s vremena na vreme gladovati, što je možda i za očekivati zbog pravoslavnog običaja posta, ali sa medicinske tačke gledišta, bilo kakvo gladovanje, pa čak i povremeno, siguran je put u bolest, jer se na taj način uništava imuni sistem.

The post Poremećaj u ishrani: Da li je mršavost vredna toga? appeared first on Moodiranje.

Svojoj majci nikada neću oprostiti što mi je dozvoljavala da gledam Diznijeve crtaće nedeljom ujutru na Politici, ali mi je jasno da je to svakako bila bolja opcija od slika izbegličkih kolona devedesetih. Međutim, sada, u dvehiljaditim ne mogu, a da se ne zapitam kakve je posledice gospodin Dizni i njegova armija nacrtanih lepotica imala po moju psihu. Čak su i gospoda psiholozi na mojoj strani – u procesu socijalizacije, pogotovo one primarne, usvajaju se norme i vrednosti koje ostaju stalne do kraja života.

Ako nije tvoja, mama je uvek zla

I zaista, i Pepeljuga i Snežana su imale zle mame koje nisu bile njihove – u njihovom slučaju su to bile maćehe. I one su se iskidale dok su pokušavale da im unište život. U savremenom svetu van nacrtanih dvoraca, ovo faktički znači da je njegova mama uvek zla. Nema te sile koja će me ubediti u suprotno. A čak i kada se pravi fina, znam da hoće da me otruje.

Sasvim je u redu biti u muškom društvu

Ako je Snežana mogla, mogu i ja. Ona je živela čak sa sedmoricom i nijedan, ali nijedan nije hteo da je odvuče u krevet. Ma važi. Pokušala sam, i uspevalo je dok mi se nisu pojavile grudi. Naravno, ima izuzetaka, ali na kraju krajeva (neke lepe flaše vina) svi su hteli samo jedno, a to nije bila drugarska priča sa hepi endom. Da se razumemo, nisu moje grudi tako strašne, ali muško je ipak muško.

Sve je dobro dok imaš (dobre) noge

Sa svojih pet godina sam se pitala šta je Malu Sirenu nateralo da se odrekne žurke ispod talasa i zašto je, zaboga, pristala da ćuti u zamenu za noge. Posle deceniju i po, shvatila sam da je to ideal žene na ovim prostorima – em ima dobre noge, em ćuti kao zalivena. Možeš da joj radiš šta hoćeš, pa i da je varaš, ali će ona i dalje imati dobre noge i ćutaće. Andersen je bio malo brutalniji, pa ju je pretvorio u morsku penu. Ja mu ne zameram – jebeš devojku koja samo ćuti, za bolje i nije.

Bitna je haljina

Znate na koju mislim, onu Pepeljuginu? E pa da ona nije imala tu haljinu, Princ je ne bi hteo. Ali nije sve u haljini, nešto je i u visokim potpeticama. Ah da, pre petnaest godina je to sasvim bilo okej, ali danas su visoke štikle noćna mora. Kao i prelepa haljina. A na kraju krajeva, kada prođe ponoć, uprkos staklenim cipelicama i božanstvenoj haljini, kočija te neće odvesti kući.

Sasvim je okej ako si na kolenima

Ma haj’te, ako je Pepeljuga mogla, možeš i ti. Čak i ako ti se život svede na ribanje i čišćenje, uvek možeš da napraviš žurku sa pticama iz komšiluka. Naravno, ako budeš dovoljno marljivo ribala i čistila, možda ti u pomoć dođe i dobra vila. Poenta priče je da sve dok si na kolenima, postoji nada. U modernom vremenu to znači… ma znate i same.

Neka bude ružan, šta mari

Ako je Bela mogla da se ljubi sa dlakavim čudovištem, možeš i ti. I to je sasvim okej, živećeš u dvorcu i imati svoju sopstvenu poslugu. I u redu je što te je oteo od porodice i prijatelja, kome zaboga trebaju prijatelji ako možeš da provodiš sate i sate pričajući sa svećnjakom i čajnikom, verovatno preskupim? Sedi, ćuti i uživaj u toploti doma njegovog. Bolje bi ti bilo, jer ne želiš da uvrediš dlakavo čudovište i ubiješ ljudskost u njemu, inače će on boga u tebi.

Bitno je da je on večiti dečak

Sa šest mi je Petar Pan bio simpatija, a sa 36 će mi njegova bradata verzija verovatno biti muž. Barem tome vode moji životni izbori. Nađi dečka, ali da bude onaj večiti, da prkosi sistemu i da je nesposoban da nađe svoje mesto u njemu, da te vodi u svet koji ne postoji, gde caruju gusari, njihovi brodovi i majušne vile. Sada, kada smo odrasli, ovo više nema onaj romantični prizvuk bezbrižnosti već panično vrišti “odvikavanje!”

Eat me, drink me

Alisa je bila jedna opasna devojčica, koja je gutala tablete, pila napitke, pričala sa mačkama koje nestaju i vreme provodila sa gusenicom koja puši nargilu. Eh sad, šta bi bilo kada bi bila Alisa na jedan dan? Malo LSD-a bi pomoglo, slažete se. Ne bih sada preterano da morališem o tome kako droge nisu dobre, ali kada šestogodišnjem detetu servirate pričicu u kojoj su svi likovi van zdrave pameti, zašto se čudite što je moja generacija nosilac ideje za legalizaciju lakših droga?

Napomena: Ipak, ponekad se utešim da i nisam tako loše prošla – šta bi bilo da su u mom detinjstvu carovali Pokemoni i Ganguru cice?

The post Kako mi je Dizni uništio život appeared first on Moodiranje.

Recimo da je sve to po malo, ali i ništa od toga. Gledali smo kako je održan koncert „Volim devedesete“ u punoj beogradskoj „Areni“. Većinom smo negodovali zbog tog koncerta smatrajući da nam vraća mračna vremena Miloševićeve diktature, sankcija, dizelaša, sponzoruša, ratova i opšteg siromaštva u eri bezakonja. Ti su nas ritmovi većinom podsetili na vreme kad su Beograd i Srbija, tačnije SRJ, iliti krnja Jugoslavija, bili tamni vilajet, šupčina civilizacije, jad i bed, čemer i jad, nakaradna kvazidržava, zapravo banana republika čiji je glavni ideolog dementna profesorka Mira Marković s plastičnim cvetom u kosi, a portparol trol Miloševićev koji se odaziva na ime Ivica i preziva Dačić, a iz iste je vukojebine iz koje je dopuzala na estradu Ceca „Cvetak Zanovetak“ Veličković udata Arkan. Dakle, smetali su nam ti ritmovi (jedan sam od potpisnika ove „smetnje“), iako protiv njih ništa nisu imali Novak i Janko, naprotiv, kao i mnogi koji su devedesetih još uvek jeli na sisu ili cuclu, u zavisnosti od majčinih mogućnosti i sisa (jesu li plastične ili prave). „Smetnja“ je završena, protutnjala je bez ikakvih posledica na naš sluh i sveopštu društvenu situaciju.

Merlinovoj avlija

Daleko zajebanija od nje bila je beogradska koncertna avantura Dina Merlina, koji je takođe dogmizao iz devedesetih, ali sa suprotne strane. On nas je podsetio na to da smo „lud narod“ i da Milošević nije bio usamljen politički psihopata, tzv. „kasapin sa Balkana“, već da mu je uz rame stajao još jedan dementni halucinogeni nacionalni vođa, takođe rahmetli Alija Izetbegović, kojem je Dino gotovo u ljubavnom zanosu pevao: „Ne bi sjala ovako jako, ova moja lijepa avlija, ja bih svjetlo zvao mrakom, da te nije Alija“. Ali, Dino je rekao i otpevao da sad idemo „Ispočetka“, kao i da je već zaboravio na tu avliju, vraćajući se na onu prvu kojoj je pevao osamdesetih: „Šizi Beograd, šizi Novi Sad, Tuzla, Sombor, Zagreb, Titograd, cijela Juga jedna avlija…“

Avlije se menjaju, Dino ostaje, pare skuplja, nastupa, a publika, sasvim prosečni konzumenti setnih nota i melodija, nemaju ništa protiv toga.

A i zašto bi, kad čovek bolje razmisli, jer ko peva, zna se, zlo ne misli. Fazon je samo što je Dinove koncerte obezbeđivalo više policije nego halu „Pionir“ pri gostovanju Cibone.

Bari, Tokio, crna rupa

Dinovi nastupi nezgodno su se potrefili u isto vreme kad i derbi na Marakani. Međutim, nije bilo mnogo problema. Derbi je kasnio zbog međusobne tuče Partizanovih navijača (podeljenih u dva oportuna tabora), kao i bakljade Zvezdinih sa severa. Sama utakmice označila je ono što su razumni uvideli odavno, a mitomani odbijali da priznaju: Zvezda više nije šampion, čak ni na papiru, čak ni u snovima svojih najvećih fanova. Bivši evropski i svetski prvak, Jugoslavija u malom, fenomenalna ekipa koja je vladala domaćim i zapadnoevropskim stadionima u smiraj SFRJ, otišla je definitivno u istoriju, pretvorivši se danas u skup srpskoligaških mediokriteta koje predvodi jedna od legendi ovog kluba – Robert „Veliki Žuti“ Prosenečki… U totalnu propast. Bolje organizovani, moderniji i trezveniji Partizan, sasvim okrenut budućnosti, koji sa klupe predvodi mladi, lukavi i odrešiti Stanojević, ponovo je demontirao Zvezdu i Žutog, odnosno njegovu šačicu nezainteresovanih i međusobno posvađanih kvazifudbalera, skupljenih s koca i konopca, koji igraju po Barsinom sistemu, ali uz posed lopte 0.3%.

I tako, dok su Dino Merlin i Partizan trijumfovali, Zvezda je počela da se navikava na novu realnost, baš kao što su oba kluba morala da se devedesetih naviknu da se nalaze u senci Obilića, te da će Arkanovi „vitezovi“ doći i do kvalifikacija za Ligu šampiona ugošćujući minhenski Bajern. Opet je jedan trener, ovog puta Stanojević, ostavio igrače na terenu u poluvremenu, ne dopustivši da odu u svlačionicu i izlože se neprilikama gnevnih domaćina, baš kao što je to tadašnji Zvezdin trener Slavoljub Muslin učinio na stadionu Obilića devedeset i neke. Svlačionice su bile opasne devedesetih, a danas, na pragu 2012. – godine u kojoj Maje predviđaju kraj sveta, dešava se identična situacija. Da li zato što je današnji Zvezdin direktor, kao i Arkan, imao „nešto“ sa Cecom?

Buntovnici protiv samih sebe

Ali, da se vratim na muziku. Pišući o koncertu „Volim devedesete“, spomenuh i da bi bilo dobro da se vrati muzička protivteža oličena u koncertno-političkoj kampanji zvanoj „Izađi na crtu“ (Milan Kalinić nema veze s ovim) ili da se ponovo pokrene famozni Koncert godine u Novom Sadu. Od ovog prvog, još uvek, nema ništa, ali se Koncert godine vratio u novosadski Spens. Čak se ni lajnap nije mnogo izmenio. Tu su Sanšajni (u izmenjenom sastavu, naravno), Ritam nereda, Deca loših muzičara, Ajsbrn, Lov Hantersi, Goblini, Cane i Brejkići… Što bi rekli: sve je isto samo njega nema.

Iako sam prizivao i priželjkivao ovaj koncert, kad se dogodio i nije mi nešto. Ustvari, gotovo da imam isto osećanje kao i za onaj „Volim devedesete“. Ne, nisam maliciozan, nego svi ti likovi (kao i ja sa njima) samo su matoriji, a sviraju istu muziku, iste hitove, prenose iste poruke, samo što sve to sada odzvanja na drugačiji način. Devedesetih je skoro svaka rok pesma, od „Iza horizonta“ Sanšajna preko „U magnovenju“ Goblina i „Godine kulture“ Ateist repa do „Čobane, vrati se“ Ramba Amadeusa i „Ledenog doba“ Partibrejkersa, te „Opasnog plesa“ Đuleta i Van Goga, zvučala kao protestna; imala je snagu kamenice bačene na pandurski kordon ili neku od institucija Miloševićevog režima. Danas, to su samo pesme koje podsećaju na tu snagu, no snage više nema. A po meni, koji u poslednje vreme više volim da slušam nove albume Hladnog piva, Elementala, Zemlje gruva ili Eda Maajke, ići stazom sećanja moguće je samo posle dosta alkohola, a taj put se završava jakim mamurlukom i ogromnom prazninom jutarnjeg mozga u kombinaciji s teškom glavoboljom.

Godine, neminovno, sa sobom donose pragmatičnost i vrlo jasno pitanje: „Hoćeš li da živiš u sadašnjosti ili ćeš ostati da umireš u prošlosti?“ Zato je „rimejk“ Koncertna godine jednako patetičan kao ona kopija Vudstoka iz 1994., posprdno nazvana „komercijalni Vudstok“, koji je bio kompletno brendiran, te je, pored impresivne liste izvođača, predstavljao zapravo sprdačinu s prvobitnim festivalom.

Neke stvari pripadaju određenom vremenu (tzv. time frame-u) i nemoguće ih je vaskrsnuti, a da to ne deluje karikaturalno i obesmišljeno. Tako je s  turnejom Bijelog dugmeta koju je finansirala „Koka-kola“, tako je i sa ovogodišnjim Koncertom godine. Tako je i sa Crvenom Zvezdom…

Mnogo, suviše toga je kod nas – obesmišljeno.

Mrak Beograda, svetla Pešte i smak evro-sveta

Sećam se noćnih odlazaka iz Beograda, iz Srbije, devedesetih, za vreme sankcija, autobusom koji je kretao od hotela „Slavija“. Svuda oko nas totalni mrak. Mesta kroz koja prolazimo, pored toga što su tamna, deluju sablasno – pusto i mrtvo. Kao da je čitava zemlja, nekad jedna od republika vesele, osvetljene i živahne SFRJ, postala scenografija iz horor filma. Kao da smo zombiji a ne ljudi. Kao da živimo noćnu moru Rumuna za doba Čaušeskua. Kako bi se približavali granici sa Mađarskom, nekad sivomaslinastom članicom Varšavskog pakta, sve bi postajalo svetlije. Izjutra, sanjivi i umorni od truckanja u busu, uživali bi u italijanskom espresu, raznovrsnim klakerima, plavo-belom rotmansu i buđenju Budimpešte pune bilborda, uličnih reklama, plakata za koncerte, butika poznatih modnih brendova, lanaca brze hrane, hipermarketa i ljudi koji pričaju na mobilne telefone a nama se čini kao da se svađaju sami sa sobom na ulici.

Na prepunim kioscima i štandovima sa štampom mogu se kupiti novine i časopisi gotovo iz celog sveta. Kupujem muzičke magazine „Q“ i „NME“, zatim britanski „GQ“ i „Loaded“, onda američke „Time“ i „Newsweek“, pa „Cosmo“ i „Vogue“ za ortakinje. I gustiram ih uz kafu. Osećam se kao deo sveta, modernog, uređenog i savremenog, koji iz moje perspektive deluje kao neka planeta svetlosnim godinama udaljena od Srboslavije, čijim medijskim prostorom dominiraju tragikomični likovi poput već pomenute dementne profesorke Marković (sa cvetom, naravski), direktora RTS-a Vučele, armije žurnalističko – partijskih egzekutora u „Večernjim novostima“, „Politici“ i „Ekspresu“, te volšebno rečiti a tako (po)grešno izbaždareni Momo Kapor ili Brana Crnčević… Kao da su najednom svi zastranili; neki sa manje, a drugi sa više šlifa. Kao da je realnost izlapela iz naših medija. Kao da ne vide gde žive; zatvaraju oči pred očiglednostima i pronalaze sve uverljivije argumente kojima staru, dotrajalu šupu pretvaraju u luksuzni penthaus.

Danas mi je, naravno, jasno da nije sve tako, kako na prvi pogled deluje. Svi su ti šareni časopisi i magazini, sa odličnim dizajnom i atraktivnim naslovima, služili nečijoj svrsi i interesu, političkom ili finansijskom ćaru ili pokretanju brutalne kampanje protiv neistomišljenika i drugih smetala.

Doživeli smo dvehiljaditih to i kod nas, a ja sam i sâm radio u nekoliko takvih medija, svom snagom i s mnogo entuzijazma (kad jednom uđeš u kintonosno kolo, to je isto kao da te ščepalo ono strujno). Zato smo danas došli u situaciju da imamo kioske pune šarenih časopisa, naizgled punih interesatnih tema, a ustvari svi oni egzistiraju (sve teže) u sklopu već odavno potvrđene i oprobane akcije – mediji u službi centara moći, tj. kurentnih vlastodržaca i tajkuna. Zato su skoro sve naslovne strane iste, zato su vesti na svim televizijama identične, zato milionska armija medijskih konzumenata ne zna, kao i za vreme Miloševića, kome da veruje – televiziji ili vlastitim očima, novinama ili zdravoj pameti. Po tom pitanju smo se, kao i po prisutnosti Dačića u medijima, sasvim vratili u šablon devedesetih.

Koji je to „šablon“? Mi, zapravo, ponovo ulazimo u nonsensu fazu vladavine keša i siromaštva; fazu kad opet lovu čupamo sa štednih računa i trpamo u slamarice, krpimo stara kola ili ih prodajemo „hitno!“ budzašto, novac ne pozajmljujemo od banaka nego od rođaka i zelenaša…

Znači, opet smo pod sankcijama, ali sada ne zbog neposlušnosti prema svetskoj zajednici, nego zato što je i ta zajednica pod nekom vrstom sankcija, koje su proizvod ekonomske krize, pa se tako čitav svet nalazi pred bankrotom i to baš na ulasku u godinu koju organizatori svečanih žurki-dočeka u svojim reklamama nazivaju – godinom smaka sveta.

„Devedesete“ ili proročanstvo Maja?

Širom planete ljudi marširaju, štrajkuju, okupiraju, demonstriraju… Političari najjačih evropskih zemalja kopali su jedni drugima očima u Briselu, s tim što se nakon ovog destruktivnog samita istorija po ko zna koji put ponavovila – svetom opet vladaju Nemci, a Srbija dobija tvrd penis međ’ svoje svilene guzove, uz obećanje da će biti silovana možda do marta, a posle… Možda će silovanje prestati,  možda će se nastaviti al’ uz korišćenje vazelina.

Sad kad bi podvukli crtu, ostaje nam da, hipotetički naravno, biramo – „devedesete“ ili „smak sveta u režiji Maja“. Ili ništa od toga, već možda povratak na svet kakav je izgledao uoči Prvog svetskog rata, samo s nešto više protagonista – Nemcima i Rusima treba pridodati SAD i Kinu (a isključiti Turke); onako ugrubo gledano. A pitanje je: gde smo mi tu?

Kao i obično, nas nigde nema na globalnom planu. Mi smo okrenuti unutrašnjim trvenjima; i dalje ne možemo da nađemo bilo kakav konsenzus vezan za Kosovo, krizu očekujemo, ali ništa povodom toga ne radimo. Premijer nam se svakodnevno išćuđava kako je i dalje na toj poziciji. Dačić po Miloševićevom principu izjutra podmeće požare, a uveče ih gasi. Opozicija pokušava da dođe do izbora i na taj način napuni svoje budžete, tj. buđelare, što novcem finansijera, što postizbornom trgovinom. Predsednik deluje kao da je umoran od svega jer su ga prodali svi koji su ga mogli prodati, a kad na teveu vidi Đokovića momentalno postaje svestan svoje deplasiranosti; pogotovo nakon što ga je Dodik zbog Reketa broj 1 bukvalno izgurao na ulicu i sobalio pod Noletove noge. Potpresednik vlade zadužen za evropsku integraciju zemlje već je dao petama vetra, usput poručivši da ćemo ući u Uniju jednog lepog dana kad bude padala kiša; možda ni tada.

U iščekivanju epiloga, u svakom pogledu pogubnog za prosečnog stanovnika Srbije, možemo da se drogiramo turskim sapunicama, da s nestrpljenjem iščekujemo ko će biti „Prvo ždrelo Srbije“, da se nadamo da u januaru Novaka neće boleti rame i da će opet uspeti da savlada glad za glutenom te nastavi s terorisanjem Fedexa i Rafe, da se cerekamo kad Ivan Ivanović podjebava Krkobabića i ostale ovdašnje mogule „tipa političare“, da verujemo kako će Prosinečki na proleće “iskopati” klince koji će stići Partizanovih plus deset (a usput će na stadion JNA pre derbija sleteti svemirski brod s vanzemaljcima i Molderovom sestrom), da likujemo što EU postavlja Milu nemoguće uslove za status kandidata, da živimo u nadi da će u seriji „Žene s Dedinja“ neko ostati živ do kraja serijala, da se nadamo kako igre na sreću nisu nameštene, da će fudbalska reprezentacija dobiti selektora spremnog da savlada Katar u prijateljskom odmeravanju snaga i pritom naći 11 igrača koji znaju reči himne…

Epilog(ija)

Devedesete – dvehiljadite, zar vam se ne čini da se, opšte uzev, vrtimo u krug? Da smo poput  psa koji juri sopstveni rep, pritom besno režeći i istovremeno bespomoćno lajući?

The post Mediokretenisanje (kako smo mrzeći devedesete prizvali njihov kambek) appeared first on Moodiranje.

Ideja je bila i da nas kupuju klinke više nego klinci. Ideja je bila i da zasenimo slavu sličnih preteča poput ITD i Ćao. Ideja je zaista bilo mnogo, a realizacija, u najmanju ruku, čudna. Ako izuzmemo onaj deo sa psihotestovima, istinitim ljubavnim pričicama, savetima polunormalnim tinejdžerima – ma, generalno taj pekmez deo bez kojeg danas ne mogu da se zamisle ženske novinske drombulje – od Stila do Džoja, Super Tin se nekako oteo kontroli i utekao, kao od giljotine, svim početnim idejama.

U njemu su počeli da se pojavljuju feljtoni o začetku grandža, životu i samoubistvu Kurta Kobejna, odbijanju grupe Pearl Jam da nakon videoklipa za pesmu „Jeremy“ nastavi sa snima spotove… Promovisan je upravo začeti Britpop, gde je procvetao sukob između ljubitelja Oasisa i Blura, a oko njih su se smucali vrlo interesantni Pulp, Elastica, Saint Etienne, Supergrass, Echobelly, Divine Comedy, Placebo, Kula Shaker, Super Furry Animals… Iz Bristola je došla fenomenalna muzika: nakon Massive Attack pojavili su se Tricky, Portishead i nešto kasnije Morcheeba. Muzika sa Ostrva, na kojem se u to vreme nije igrao evropski fudbal zbog famoznih hejselskih bahanalija pred finale KEŠ-a Liverpul-Juventus, bila je apsolutno dominantna u Super Tinu, baš kao i na listi emisije Dodatno ubrzanje na 3K. Naravno, uz nezaobilazno praćenje novih albuma REM, U2, Madone, Bouvija… Kao i novih američkih postgrandž zanimljivosti kao što su Alanis Morissette ili bend Nirvaninog producenta Butcha Wiga – Garbage (iako je prva Kanađanka, a Shirley Mason pevačica Garbage, Škotkinja). Ne treba zaboraviti i popularnost probuđene elektronske muzike koja je donela Mobyja, te bendove Underworld, Chemical Brothers, Prodigy… Takođe ne treba smetnuti s uma da su rejv partiji u Beogradu devedesetih bili izuzetno popularni i da u tom segmentu gotovo da nismo zaostajali za Britancima zahvaljući ovdašnjim DJ-evima i organizatorima tih dešavanja – od „Sare“ na Adi do kluba „Industrija“, pa nadalje.

Ko će ga znati zašto, ali mi smo odlučili da sve ovo pratimo, da idemo u korak sa belim svetom, iako nam je taj svet uvalio sankcije i izolovao nas od sebe k’o najgore gubavce. Generacijski, a i u svakom drugom pogledu, više smo se pronalazili u knjizi Daglasa Koplanda „Generacija X“ ili romanima Breta Istona Elisa „Manje od nule“ i „Pravila privlačnosti“ ili „Treinspotingu“ i „Esidhausu“ Irvina Velša, nego u onome što su tada pisali Momo Kapor, Brana Crnčević, Milorad Pavić, Dragoš Kalajić… Do pojave Vlade Arsenijevića i njegovog romančića „U potpalublju“ moja generacija nije imala „svog“ literarnog glasnogovornika (nažalost Srđan Valjarević nije bio etabliran baš nikako), kao što su onima u osamdesetim to bili, recimo, Mika Oklop ili Branko Dimitrijević ili Goran Tribuson. Sva proza je bila šabanizovana, puna nekih arhaičnih džibersko-seljačkih motiva koji kipte od patriotizma s ukusom zle krvi i atmosferom ciganskog groblja; ako kapirate na šta ciljam… Bedak, jednom rečju. Patos, patosčina. Svi smo, bre, otišli u šest ruralnih majki majčinih i to je još bilo gistro moderno.

E, sad, ova priča o ekipi „200 na sat“ je zapravo priča o petlji Palma-Košava, to jest dvema televizijama koje su, zdušno potpomognute Radio Pinkom, pogurale taj neki densfolk, iliti muziku koja je zapravo bila čist plagijat tada u nemačkoj popularnog Eurotreša, odnosno nemačkog disko popa koji su furali Mr. President („Coco Jamboo“), Scooter, DJ BoBo, 20 Fingers… Uz uvezene starove poput Šveđanina (jeste, stvarno) Doktora Albana („It’s My Life“) i surinamskog dua iz Holandije 2 Unlimited (zgodnih Raya i Anite – sećate ih se: „No limit“ i „Get Ready For This“?). Behu to melodični i zarazni refreni uz neko kvazirepersko naklapanje. Tako su  se proguzili Dr Iggy, Duck, Funky G, beat Street, Đogani Fantastiko, 187, Modelsice… Tako je nastao fenomen „otvaračica usta“, jer su pevačice poput Marije Mihajlović ili Aleksandre Radović pevale umesto „pevačica“ (zevačica) ovih grupa. Tu je onda niz pevačica poput Gale, Line, Leontine, Elle B, pa pevača poput Kneza, Ivana Gavrilovića… Au, ko će ih se svih setiti. Naravno, bilo je i relativno uspešnih proizvoda u toj baruštini, poput Tap 011 i Mobi Dika, čije pesme, bez obzira koliko ličile na ostatak aktuelne scene, nisu bile bez (makar i minimalnog) zanatskog i pevačkog kvaliteta. Uglavnom, cela ta ekipa, koja se u medijima preplitala s „kraljevima splavova“ Džejom i Lukasom, te „kraljicama divljih pašnjaka“ Cecom, Mirom, Gagom i Jami, ostala je minorizovana na poslednjim stranama Super Tina, što smo na prvim redakcijskim sastancima odmah raščistili. Šabani i šabanke – vozdra!

Kad je domaća scena bila u pitanju, mi smo prednost davali rokenrolu i njegovim derivatima, pravom urbanom zvuku, pa su naši favoriti bili: Van Gog, Disciplina kičme, Partibrejkersi, Zabranjeno pušenje, Sunshine, Goblini, Rambo Amadeus, Love Huntersi, Atheist Rap, Obojeni program, Deca loših muzičara, Familija, Kristali, Darkwood Dub, Kanda, Kodža i Nebojša, Del Arno Bend, Eyesburn, Gru (koji je, na veliko čuđenje, pobedio u konkurenciji „najboljeg domaćeg pevača“ u anketi Super Tina iz 1995, a da ga uopšte nije bilo u medijima), Vudu Popaj, K2…

Na naslovnoj strani nikad se nije našao nijedan pripadnik tzv. turbozvezda devedesetih, a, primera radi, Funky G iliti Gazmen Đogani, nikad nije ušao u novine ni kao vest, jer nas je ispalio za intervju (uspavao se, baja), pa ga je urednik zauvek odstranio. Čak je i Đole Đogani molio da pustimo nešto o njegovom burazeru, al’ nije pomoglo. Iako je Mira Marković u Dugi pisala svoj dnevnik, iako je jedno vreme julovac i čuveni fotograf Vican Vicanović bio naš direktor, Super Tin nikad nije prihvatio da na njegovim stranama glavnu reč vode likovi ispali iz „Minimaksovizije“ i julovskih medija. Ne samo zato što su bili iz političke priče protiv koje smo se borili, nego zato što nisu bili dovoljno kvalitetni za to. Mislim, da se ne zezamo: ta muzika je bila čisto sranje!

Utoliko mi je šugavije što sve to sad promovišu Novak i Janko (Troicki me ne čudi, on i deluje kao da bi mogao da bude plesač u Fanki Džiju, ima tu facu i gard), kao i Ziki, koji devedesetih nije mogao u Beogradu da nađe teren gde bi trenirao i koji bi, da nije bilo tih i takvih devedesetih, možda napravio odličnu karijeru u singlu, makar poput Bobe Živojinovića, a možda bi pomogao brži razvoj nekog Noleta.

Nisam bio ni svestan koliko smo dobar posao uradili sa Super Tinom, sve dok klinci koji su ga čitali nisu porasli i dok nisu počeli da prave svoje karijere u medijima, napominjući da su odrasli na mojim tekstovima i tekstovima mojih kolega iz Tina (mada su i fotke bile odlične i atipične: original uz priču, s lica mesta, a ne promo k’o sad ove što kruže po štampi). Kažu, dakle, da smo im bili inspiracija. Da smo im sačuvali umove od mentalne zaraze koja je harala devedesetih. Da smo ih držali u kontaktu sa svetom i davali svake nedelje drugačiju viziju stvarnosti od one koju su im nudili tadašnji mediji…

Drago mi je zbog toga, jednako kao što mi je muka od gomile povampirenih nosilaca spomenice devedesetih, koji gamižu iz svojih rupa i demagoški menjajući svoju ulogu u tim crnim vremenima pokušavaju da se nanovo etabliraju; bilo kroz muziku ili neke druge medije. Ako u tome uspeju – nadrljali smo. Neće više biti ove trenutne dominacije gluposti, površnosti i konzumerizma, već će opet krv teći ulicama, biće novih „rana“, novih Pinkija i Švaba, novih ideologa ideje da se tuđom krvlju najbolje „čiste“ vlastite fleke, Služba će nas uništavati uzduž i popreko, a muzika i TV program biće toliko besmisleni da će i najgora sezona Farme delovati kao skup svetski priznatih intelektualaca. Zašto?

Pa, matematika je jednostavna: ako su devedesete bile loše, u svakom pogledu, njihova imitacija može da bude samo još gora. Ako smo tada živeli bedno, sad ćemo uz takvu ideologiju živeti još bednije.

Kako to izbeći? Tada su kao protivteža „200 na sat“ došli „brzi bendovi Srbije“, a nakon njih i koncertna akcija „Izađi na crtu“. Protivteža je pobedila, iako je pobeda skupo koštala. Naime, skoro svi bendovi koji su učestvovali u tim akcijama propali su i nestali (pazi, Partibrejkersi nisu mogli da nađu izdavača za poslednji album!). Pa i ja sam. Mislim, nakon Super Tina i nakon uređivanja Duge, kao najznačajnija stavka u CV-u mi stoji da sam pokrenuo Pinkov tabloid Scandal! (ne sam, naravno, ali to nije opravdanje), što govori koliko sam i sam puk’o. Na sreću, Scandal! je ostao moja prošlost, vidim da ni Pinku ne cvetaju ružu, ali… Tek s ove distance shvatam koliko smo se mi iz medija ogrešili o momke i devojke koji su nas spasili pošasti zvane „Oči boje duge“, „Idemo na Mars“, „Bumbar“…

Stoga, ako već mora da se ožive (muzičke) devedesete, onda neka to ne bude jednodimenzionalno. Hajde da pokušamo da pokrenemo i devedesete koje su bile pozitivne – neka oni isti ponovo „izađu na crtu“, ali ne Milanu Kaliniću, nego šabanima. Neka opet budu „zajebani kao Atila Han“ da „Žaklina ne bi našla sponzora“ koji će od Beograda i Srbije načiniti, Staćo ti to najbolje znaš – bloodbath.

Peace!

The post Devedesete? Pali, bre! appeared first on Moodiranje.