Piše: Sanela Kesegi

Osobito je zanimljivo da su ogromnom mržnjom zadojeni ne samo oni koji su prošli kroz ovaj raspad i koji su izgubili dom i drage ljude, nego i oni koji u tom periodu nisu ni živeli, dakle, generacija nakon rata. I nekako su upravo oni u raspravama i iskazivanju međunacionalne netrpeljivosti najžustriji…

Generacija rođena u nezgodno vreme

Psiholog Marta Vojvodić, kaže da je međunacionalna netrpeljivost posebna emocija koja se može sagledati sa više različitih aspekata.

– Pre svega mržnja je osećaj izuzetno jake antipatije. Njen temelj su negativna osećanja koja su izuzetno intenzivna. Radi se o osećaju dubokog poniženja, kada osoba koja se ovako oseća ne može sopstvenim snagama, izmeniti situaciju ili bar tako misli. Tako je i sa mržnjom prema drugim narodima, ako govorimo o nekome ko je izgubio voljenu osobu u ratu, ko je ostao bez krova nad glavom. Zasigurno kod ovakve osobe ne možemo očekivati da bude ravnodušna prema “ruci” koja joj je nanela zlo, ali isto tako, nije opravdano da na osnovu jednog primera i negativnog dela jednog čoveka, bude omrznuta cela nacija, jer nisu svi pojedinci učestvovali u ratu i zasigurno nisu svi činili loša dela i oduzimali ovim ljudima domove, drage ljude i bili deo nedaća koje stradanje nosi – objašnjava Vojvodićeva.

Međutim, momenat u kom mladi ljudi koji nisu ni živeli u doba rata i nisu osetili posledice mnogo žustrije napadaju pripadnike drugih naroda pod izgovorom da su Hrvati u Jasenocu poubijali 70 000 Srba, te kako čim se kroči u “Lijepu našu” u najboljem slučaju stradaju kola i slično, je momenat pred kojim su maltene i stručnjaci nemi.

Marta Vojvodić, ovu pojavu objašnjava “negativnim osećanjem” koje dete nosi iz porodice.

– Gotovo je nemoguće da dete koje odrasta u porodici u kojoj se svakodnevno priča o tome da su Hrvati ili ne znam ti ni ja ko krivi za stradanje srpskog roda, da su muslimani fanatični i srbomrzci i slično, izađe neokrnjeno. Kao i što je nemoguće da mlad čovek koji odrasta u porodici u kojoj se o ovakvim stvarima i ne priča izađe zadojeno mržnjom. Odgovorno tvrdim, da sve potiče iz porodice. Ona je stub ličnosti svakog čoveka. U porodici se uče i najednostavnije i najkomplikovanije stvari i dete šta ponese iz porodice koja se razvija pod velom mržnje to osećanje će da projektuje i na okruženje, još ako se udruži sa decom koja potiču iz iste takve porodice tu nastupa totalni kolaps i nastaju ljudi koji su puni mržnje i predsrasuda i od kojih, a da nemaju nikakva istorijska niti iskustvena saznanja o stradanju ovih ili onih, pričaju najogavnije stvari o Hrvatim, muslimanima, stavljajući ih u kontekst apsolutnih krivaca što je čak i njihov život takav kakav je.

Da li su krive devedesete?

Sociolog Veljko Popara, posmatrajući iz društvenog konteksta, o ovakvom ponašanju mladih ljudi koji ni fizički ni psihički nisu okusili ratne teskobe, ničim opravdanu mržnju objašnjava pre svega porodičnim faktorom, pa tek onda emocijom koja potpirena izvitoperenim vrednostima koje dominiraju u društvu koje ih okružuje, ne može da ne eksplodira i izrodi mladež koja uz višak slobodnog vremena kulja od besa, koji iskaljuje na pojave koje ne razume.

– U biti nema ovde šta posebno da nas čudi. Živimo u vreme gde su sve vrednosti odavno potpale pod minimum. Komšija komšiju mrzi, brat brata, pa neće li Srbin Hrvata, muslimana ili Albanca? Govorimo o omladini koja živi na grbači svojih roditelja i koja ima pregršt slobodnog vremena, bombardovana užasnim medijskim sadržajima, još u porodici od malena slušaju svakojake priče i uglavnom neistine o ratu u bivšoj zemlji i za situaciju u kojoj je njima ustvari užasno dosadno traže krivca za svaki fijasko koji im se desi. Pa isti ti mržnjom uhranjeni mladi ljudi su neretko konzumenti raznih opijata i u tim halucinogenim momentima pričaju koješta, najčešće ne znajući ni šta to znači niti o čemu govore, niti kada se to u šta su ubeđeni i kome dogodilio. Zasigurno krivca treba tražiti u roditeljima, pa kad počistite u svom dvorištu treba krenuti dalje – objašnjava Popara.

Milena Jovanavić, ima 19 godina, rođena je i odrasla u Pančevu, kako kaže mrzi Hrvate iz dna duše.

– Šta oni, pa kako možete da ih branite, oni su nas ubijali decenijama! Ne moram ja da prođem kroz rat da bih bila svesna sa kim imam posla i da će me napasti u kafiću u Zagrebu ili nekom drugom antisrpskom gradu. Pa svi znaju da oni nas ne podnose. Nije jedan slučaj da su kola beogradske registracije izlupana ili da su ljudi koji pričaju ekavicom napastvovani na plaži na hrvatskom primororju. Mržnja je obostrana to je uvek tako bilo i biće – kaže Milena.

O ovoj pojavi, ako se i govori, to je samo u naznakama.

Mržnja kod tinejdžera isprva ukazuje na klasičan bunt, međutim, ukoliko nije sankcionisana od strane starijih i odgovornih (pa čak je i odobravana u mnogim slučajevima!), ona poprima sve dublje patološke oblike: netrpeljivost i agresiju prema neistomišljenicima, drugačijima, socijalnim i seksualnim manjinama, i naposletku, mržnju bez razloga.