I ne bih ja bila Veštica, kažu najbolja od svih, kada bih trpela u mraku svoja četiri zida, stežući zube da iz lajavih usnih šupljina ne zapalaca jezik, preteći da se se rascepi na dva dela.

Uzbuđena naklapanjima o najtiražnijoj i trenutno ekonomski najisplatljivijoj temi na planeti, pandemiji nekakvog vuhanskog virusa, koja je zadesila početak 21. veka, uočila sam brazde na fino opeglanoj globalnoj priči o vuku koji će, vrlo uskoro, pojesti baku.

Iz ove psihodelične situacije, koja je ofarbala Uskršnja jaja pa nas dočekala i u kupaćim kostimima, koji se prodaju tik ispod vesti o broju umrlih od paklenog korona virusa, izašlo je nekoliko zanimljivih pojmova, koji su se spretno trendsetovali.

Osim što su, proteklih decenija, uložene milijarde u svetsku naučnu zajednicu, mediji javljaju da se investicija pokazala krajnje neisplativom, budući da SZO i ostatak “struke” blagog pojma nema sa čime smo suočeni.

Stručnjaci ne znaju ništa o kodiranom virusu pod nazivom Covid-19 čak ni nakon 4 puna meseca kolektivne panike, a oni koji navodno znaju uspešno se “prave mrtvi” za nekoliko stotina ili hiljada dolara po svakoj istini koju bi eventualno javno izrekli.

Bez obzira na Hipokritov urokljivi pogled, oko sedam milijardi ljudi na planeti saznalo je da zdravstveni sistem ne postoji.

Mnogo guste magle razišlo se baš ovih dana. Saznali smo i to da se vakcine prave pet godina, da je Vuhan oblast u Kini, da virus opstaje i na visokim temeraturama, da je karantin u kombinaciji sa policijskim časom retro mera, nacističko – zatucana verzija hegemonističkih stremljenja “modernih demokratskih” sistema.

Mediji su nam rekli da je virus visoko rizičan, da se brzo prenosi sa čoveka na čoveka, da je asimptomatičan i da zaboravimo na život “pre korone”. Tako je Hrist pao u zaborav nakon punih 2000 godina neprikosnovene slave i vreme je počelo da se računa “od korone i pre korone.”

I društvene mreže postale su retro, baš kao i pećinske “zaštitne mere” propisane od “struke”. Kače se letovanja iz 2018. i 2019. godine. Kako nam mediji objašnjavaju, biće to i poslednje leto kada smo, još u Hristovo vreme, solili guzice po svetskim plažama.

Ono što smo još saznali od medija, koji su postali naš alter ego, mrtvih je toliko da su države došle u situaciju da pozajmljuju čak i snimke kovčega na nacionalnim medijima, jedni od drugih.

Ništa manje značajna jeste informacija da je, prvi put u sto godina, Coca-Cola prestala da bude jedan od najprodavanijih brendova na svetu i da je brzinom svetlosti zamenila mala platnena napravica, zvana maska.

Autentično za 21. vek, kompanije su se suočile sa svojim nedostacima i razumele da postoje brendovi poput Covid-19 koji preko noći grade sopstveni imidž i reputaciju sa kapacitetima oko 200 zemalja, koje su sa žarom iste ustupile brzorastećem trendu ovog proizvoda na svetskoj berzi.

Konglomerat poput korone, izrodio je kratak, ali ubitačan spisak trenutno najtraženijih proizvoda, kao što su: maska, rukavice, respirator, vakcina, a onda i vizir, dostojanstvo, siva masa, zdrav razum, istina i poverenje. Dosta su traženi i pošteni lekari, prava informacija i skafanderi za medicinsko osoblje.

Tržište se promenilo gotovo preko noći, a PCR testovi zamenili su pasoše. Mediji nas uveravaju da će drugi deo drugog talasa početi u septembru, iako niko živ ne zna ništa o misterioznom virusu. Poput najezde skakavaca pronela se vest da ljudska rasa, prvi put u istoriji, ratuje sa izvesnim “nevidljivim neprijateljem”.

Bez ispaljenog metka i ratne sirene, neki mikroorganizam, za kojeg tvrde da je poluživ ili polumrtav, porazio je planetu iskoristivši moć sedme sile.

Google je dobio nove pobedničke ključne reči u pretrazi: covid-19, pandemija, karantin, maske, rukavice, respirator, nevidljivi neprijatelj, biološko oružje i socijalna distanca.

Sasvim dovoljan broj reči za globalno zagrevanje moždane sive mase.

Međutim, ono što je mnogima promaklo u haosu oprečnih informacija, jeste socijalna distanca, kao ključna preventivna mera u borbi protiv nevidljivog neprijatelja 2020. godine, u vreme korone.

Čini mi se da niko trenutno ne može da mi objasni da li je socijalna distanca stigla iz iste korpe kao socijalni slučajevi, socijalno udruživanje, socijalno biće, socijalne mreže i ostale dobro osmišljene i vešto trendsetovane sintagme.

Bez obzira na činjenicu što bi se Keler, Pavlov i Votson držali za stomak od smeha u naletu déjà vu scenografije u naučno-tehnološko doba, kada se, evo ga opet, vrši svojevrsan socijalni inženjering by the book, koji su oni već odavno osmislili, svima je promakao istorijski nonsense.

U ovo mračno doba nove ere, saveta i savetodavaca je možda i previše za moje istančano nepce. Ali, ono što je svima zajedničko jeste univerzalni, bilbord savet: držite socijalnu distancu.

Čini mi se da je globalna “struka”našla vakcinu protiv nevidljivog neprijatelja, sadržanu u emotivnom, duhovnom i energetskom odvajanju od svakog živućeg stvora, baš kao da zloslutna korona vreba svakog koji se drznuo da vrši nedopustivo povezivanje sa drugim ljudskim bićem, nasilno čupajući “čovek je socijalno biće” iz naše genetike.

Možda bih i našla neko suvislo objašnjenje za karantin, policijski čas, zatvaranje granica, naprasni ortakluk između ruskog i američkog predsednika, uništavanje ekonomije zemalja, nošenje maski koje su štetne, za potrebu upravljanja svim medijima iz navigacijskog centra, mrak, strah, paniku, laži i brutalni sebičluk koji je isplivao na površinu.

Samo ne znam kako da objasnim vezu između prekida komunikacije sa drugim ljudima, nemogućnosti da zagrlim dete, pozovem prijatelja telefonom, razmenim ideje i mišljenja, nasmejem se prolazniku, pomognem komšiluku, postavim status na društvenoj mreži, kada je globalna preporuka da se ugasi jedan od gena koji čoveka razlikuje od drugih vrsta na planeti – socijalni kontakt.

Možda bih pomislila da je splet okolnosti napravio da se neko zbuni i pomeša socijalnu sa fizičkom distancom kada ne bih znala da slučajnosti ne postoje i na kraju kada ne bih znala da je jedini rat koji se ovde vodi protiv sasvim vidljivog i materijalno otelotvorenog neprijatelja, koji nam podvaljuje sistem podsvesnog programiranja, kao muda pod bubrege.

Jedina vakcina protiv korone je otvoren um i zdrav razum i ja vas molim da zavrnete virtuelni rukav i dobrovoljno dođete po svoju dozu.

To je jedini način da me, sasvim vidljiv i vrlo pokvaren, neprijatelj ne banuje zbog ovog teksta, koji u svoj svojoj širini narušava strogu preporuku držanja socijalne distance, dok ovaj tekst preti da iskomunicira sa svima koji će rešiti da ga pročitaju do kraja.

Pošto nas krešu u mozak već decenijama sve do istrebljenja sive mase, još je samo preostalo da kresnu šibicu na već usijanu situaciju, pa da kao vodena planeta, umesto Sunca, osvetlimo Univerzum.

Vreme je da uključimo mozak.

The post Piše Maja Zelenović: Globalno zagrevanje sive mase appeared first on Moodiranje.

Reči imaju onoliko značenja koliko ih običan čovek ne može registrovati. Neko bi rekao da smo drugačiji, neko da smo obeleženi. Ja bih rekla samo da smo izabrani da, u moru nesporazuma, poređamo veze između ljudi i njihovih htenja onako kako bi svi imali koristi i kako bi živeli u ljubavi sa svojim i tuđim potrebama.

U PRethodnom tekstu čitali ste:

Pokojni PR i prodavci guste magle

Da nismo fabričke tvorevine, produkti visokoobrazovnih institucija niti slučajno zatečeni u ovoj struci, govori i činjenica da su američki magovi u ovoj oblasti u jednom trenutku proglašeni spin doktorima.

To se pokazalo kao refleksija teške ljubomore onih koji ove veštine izuzetno vrednuju, neobično mnogo priželjkuju za sebe, a nisu po rođenju imali sreće da budu izabrani u tim svevidećih, živih ljudskih detektora svega onog što prosečnom čoveku ni u četiri života ne bi palo napamet.

Da zanemarimo sve do sada naučeno o PR-u. U suštini, čovek se rađa sa raznovrsnim talentima, ali samo jedan stidljivo iskoči na površinu i povuče nas za uvo.

Ako pažljivo oslušnemo šta nam unutrašnje biće govori, velike su šanse da završimo kao odrasla osoba zadovoljna svojim poslom.

Ostali, gluvi i slepi, završiće tamo gde im društvo naredi, u najvećem broju slučajeva. Ako saslušate taj stidljivi, tanušni glasić u vama i čujete šta vam govori, onda ste i u stanju da vrlo rano saznate šta ćete biti “kad porastete.”

Međutim, “tanušni glasić” mi je već odavno rekao da smo okruženi energetski nezdravim, robotizovanim PR-ovima, koji su nemilice izvirali iz Šaperove tvornice olovnih vojnika.

Takva najezda skakavaca koji su komunicirali sa medijima za sitan keš, učinila je PR struku sinjim kukavcem koji je molio za parče nedopečenog hleba, umešenog prema pogrešnoj recepturi.

Kao jedan od urednika tada najtiražnije dnevne novine u Srbiji, bila sam izložena neopisivom maltretmanu, psihičkom zlostavljanju i nasilnom uvaljivanju svakojakog smeća, za koji su PR-ovi verovali da je vest od nacionalnog značaja.

I to bi krenulo zorom. Jedan po jedan, uniformisani kao spartanski vojnici, stizali su mejlovi u kojima su lopatom bile nabacane skupocene sintagme bez ikakvog značaja, nevešto upakovane u “javni interes i zanimljivu vest”. Iza tih kitnjastih redova, zalepljenih na još kitnjastije memorandume, jasno se očitavao očaj:

Objavite budalaštine naših klijenata za džabe, molim vas, da ne bismo izgubili fensi posao PR-a, za koji nas Šaper plaća u kikirikiju i kartama za Najdžel Kenedija.

Od podne bi krenula malo drugačija strategija. Čini mi se da nikada u životu nisam čula toliko komplimenata na svoj račun, koji su uvek završavali molbom pomalo plačljivim glasom da se nešto objavi.

Svako od nas imao je svoj personalni delete sistem, pa tako i ja svoj. Odštampani mejlovi jednopotezno su završavali na dnu kante, a telefonski razgovori prekidani nakon 10 sekundi.

U bespoštednoj borbi za besplatnu objavu u medijima, koju će skupo naplatiti klijentu, mašući mu nadobudno press clippingom ispred nosa, bagovi u komunikaciji sa okolinom prerastali su cirkus Medrano. Za ljude koji su, pre svega, plaćeni za veštu komunikaciju, bio je to poraz na domaćem terenu.

Međutim, kao u dobroj holivudskoj komediji, plagijatori struke i ubice PR-a u Srbiji, nisu videli istu sliku u virtuelnom ogledalu, pa su umesto stida, jedni drugima dodeljivali godišnje nagrade, titule, plakete.

U maniru tapšanja po sopstvenom i saradničkom ramenu, samozvani i nadobudni nazovi Menadžeri za odnose s javnošću, koji su harali tržištem ostavljajući krvavo bojno polje iza sebe, vremenom su se samo razmazali.

Iz PR-a lako su skliznuli u marketing, konsultantski biznis, advertajzing, savetovanje direktora javnih preduzeća i prelili se iz istih u iste agencije, koje su samo presvukle gaće.

Međutim, tržište je ostalo poharano. Novac je ispario u vidu guste magle, a rezultati nisu bili merljivi. Većinu kampanja, u tišini svojih malih PR radionica, radili su časni podizvođači, kojima nije bilo dozvoljeno da navedu taj posao u portfoliu.

A onda su opet stigle godišnje nagrade, međusobna sokoljenja, tapšanja i odavanja priznanja na kampanjama pretrpanim advertajzingom, kojima su nemilice deljene PR nagrade.

Sve je izgubilo smisao. Pa i sam smisao je izgubio svaki smisao. Bilo je vreme da neko ustane i kaže da car ne nosi gaće, čime sam se kandidovala za časno mesto crne ovce srpskog PR-a.

Nastaviće se…

The post Očitavanje bukvice: Crna ovca srpskog PR-a appeared first on Moodiranje.

Sav neraspoređeni kadar naše zemlje, sa usput sklepanim referencama, našao se u redu za dodelu ta dva magična slova, čiji prevod na srpski nisu ni znali.

Činilo se da je Public Relations upravo bila ta preko potrebna new born community snaga preko koje su ratni profiteri, tajkuni, politički brodolomnici, marketinški magovi i ostala falš svita, mogli s mirom pustiti svoj pošteno zarađen novac na centrifugu i novi program ispiranja.

Međutim, Odnosi s javnošću opravdali su svoj naziv kada je u struku ušla nekolicina ozbiljnih menadžera, vukući umorne noge direktno iz Njujorških univerzitetskih klupa. Borba za pravedno vešanje struke traje i danas. Kao doprinos tom fajtu, rešila sam da dodam ličnu notu demistifikaciji najlepšeg posla na svetu.

Istina na čistac

Prvo, da raščistimo šta je to PR, a šta nije, ma koliko glupo zvučalo svima onima koji sebe smatraju već iskusnim operativcima u ovoj oblasti. Public Relations, u prevodu na srpski jezik, doslovno znači javne relacije, kod nas prevedene kao odnosi s javnošću.

I to što su tvorci ili detektori ovog zanimanja imali na umu kada su nas počastili ovakvim nazivom, ništa nije različito od onoga što PR suštinski jeste. A to su relacije, nevidljive veze, emotivne, intelektualne i energetske spone u našem užem i širem okruženju, sačinjenom od velikog broja različitih vidljivih i nevidljivih društvenih i drugih grupa ljudi.

Umesto da hajlajtujem definiciju bold opcijom i podvučem da se nauči napamet, pokušala sam da definišem sam naziv u jednoj rečenici.

Međutim, PR se zapravo ni ne može definisati samo jednom definicijom i samo jednom rečenicom. Ne može se ograničiti ni pasusom, pa čak ni celom knjigom u tri toma.

PR je živo biće koje raste u nama i u korak sa nama, razvija se i postaje onaj deo nauke, koji smo u sebi izazvali. U nekom od pametnih priručnika za odrasle PR-ove, autor kaže da u okviru ove neverovatne nauke o ljudima, PR ima svoje grane, oblasti i počinje sa novim izrazima poput ciljne javnosti i alati kojima se komunicira, kao da je reč o stolarskom zanatu i zanatskoj radionici.

Starlete umesto argumenta

Mnogi čuveni autori svode PR na zanat, nazivaju ga zanimanjem za sveznajuće neznalice. S jedne strane, izjednačavaju ga sa nekom vrstom novinarstva, a sa druge strane sa politikom tržišta i globalnim političkim kretanjima. Ima i onih koji su (o Gospode Bože!) stavili znak jednakosti između Marketinga i PR-a.

Tako kažu autori knjiga koje se bave raščinjavanjem čini koje je ova struka bacila na svet.

S druge strane, privreda i dalje misli da je PR prsata plavuša (poput Samante iz serije Sex&City), koja nešto afirmativno govori o njihovoj firmi pred uključenim televizijskim kamerama i umesto argumenata nudi bogato poprsje.

Nisam sigurna u kojem trenutku u prošlosti se naša struka ofarbala u plavo i na zanosnim petnaesticama osvojila srpsko tržište. Ali, jasno se sećam kada sam po prvi put u životu osetila sramotu prilikom izgovaranja ta dva čarobna slova koja bi, osim onoga čime se bavim u životu, trebalo da kažu i ko sam.

Tada sam shvatila da između starlete, prevaranta i PR-a teško da neko može da napravi jasnu razliku. To me nateralo da razmislim o tome kako je uopšte došlo do toga da Srbija ima toliko PR agencija i toliko ljudi koji su PR menadžeri, a da branša trpi poniženje kakvo nijedna druga nije trpela.

Svako promišljanje dobije i svoj rezultat, a ono što sam ja shvatila u međuvremenu, uopšte mi se nije dopalo. Jedan od osnovnih problema ležao je u tome što su samozvani PR-ovi samouki tehničari. Drugi problem je što ne postoje ni propisi ni ograničenja koja sprečavaju osobu, koja smatra da joj je to zabavno, da prisvoji naziv i jednostavno počne operaciju na otvorenom srcu, a da prethodno nije videla ni kap krvi u životu. I treća stvar koja je dovela do haosa jeste inertnost struke da definiše: “Čime se ja to bavim i zašto je to za vas korisno, dragi klijentu.”

PR na kilo

Odjednom, našla sam se u zemlji čuda, većoj nego Alisa u svojoj i shvatila da je PR tretiran drugim, za klijente adekvatnijim nazivom – prodavac magle. A kad se magla raziđe ne ostaje ništa drugo nego uzaludan posao bez rezultata. U međuvremenu, sve kategorije su nestale, ostalo je samo puko komuniciranje sa medijima i portparolstvo.

PR je postao podvrsta marketinga (?!), a omiljeni PR alat za ucenjivanje medija – budžet za advertajzing. Prodavac magle je počeo da nosi digitron sa sobom kao častan prodavac, a onda je i još časniji klijent počeo da traži PR na kilo. Za pregovaračkim stolovima vodila se bitka oko gramaže i preračunavanja, a rezultat je bežao u toplije krajeve.

I onda sam ugledala jednu PR kampanju tada naše najveće PR agencije, koja je svoju strategiju uradila na čvrstim temeljima već plaćenih reklama, uz koje se sporadično pojavljivao nevešt i providan takozvani PR tekst. To je bio trenutak kada su Odnosi s javnošću umrli na rukama svojih ubica i ponovo se rodili u ruhu unapređeng alata za prikupljanje belog reketa.

Moje konstantno: PR to sam ja, doživelo je svoje lično preispitivanje, a da ne govorim o stepenu razočarenja. Zadržati dostojanstvo i standarde bilo je isto kao nositi damski šešir na rejv žurci u Pragu.

Ali, pošto PR to sam ja ne može biti dalje od moje ličnosti, shvatila sam da uopšte ne želim da sledim trendovsku kulturu, već da pozajmim vreme koje nemam i postanem trendsetter by myself i da konačno, ovim redovima pokušam da pridobijem makar još jednu poštenu, preživelu PR dušu na svoju stranu.

Strah koji me goni ne odnosi se na masu samozvanih piljarova koji će požderati i moje reči i moju malenkost. Odnosi se na strah da će me zavesti u borbu protiv netačne vage koja nepravilno odmerava kilažu PR-a, umesto časne borbe za povratak strukovnih i moralnih kodeksa. Pošto sam rat objavila, red je da krenem i sa borbenom strategijom.

Nastaviće se…

The post Pokojni PR i prodavci guste magle appeared first on Moodiranje.

Pa šta ako se ispostavi da je posle dvadesetčetiri sata romantike tip potpuni kreten?! No big deal! Stvar je samo u uglu posmatranja. 

Mi žene previše gledamo razne svetske madone, Očajne domaćice i Seks i grad. Što se mene tiče, holivudske primadone su odavno za psihića, domaćice obične cmizdre i najveći potrošači papirnih maramica, a ribe iz Seks i grada nisu videle ni jedno ni drugo, s obzirom da im život protiče u iluziji.

Al’ nema veze, važno je da je u najavi ljubić, da ima mesta patetici i da sve to na kraju prenosimo na sopstveni teren. Ima li šanse da se osvestimo i da shvatimo da dečaci nisu u stanju da proizvode tako komplikovane radnje koje im zadaju ambiciozni scenaristi popularnih serija?! Dečaci jedu, krešu, spavaju, vole sport i kola. That’s it! Filozofija koja staje na četiri lista papira. 

Cenim da su ta četiri lista papira do sada toliko izlizana po ”kaficama sa drugaricama” da me ponekad stvarno sramota što me po automatizmu svrstavaju u analitičare tako lakog štiva. 

Kad zagrebemo površinu, podela dečaka svodi se na jednostavne dve vrste: muškarci i Muškarci. Ovi prvi imaju sve fizičke predispozicije da liče na dečake, osim što u paketu sa njima dobijamo šmrljavost i Njeno Visočanstvo Mamu. Ako vam se takav smeška za šankom, zgrbljen u nečemu što procenite da bi mu mama opeglala za sastanak sa šefom i ne preduzima apsolutno ništa da stigne do vas: batalite! Taj će da vas gnjavi za sarmice sa zeljem, pecanjem i igricama.

Ako imate opasnog muvača – startera, taj sigurno ima starijeg brata ili makar impotentnog oca. Na terenu je šmeker, u krevetu čizburger: stotinu nezdravih slojeva, koji stvaraju holesterol. 

Ukoliko vam priđe (o herojstva!) džentlmen sa manikiranim prstima i biranim rečima – oprez! Žena mu je rospija (čitaj: muka joj je od sopstvenog izbora), ili mu je dečko negde u kraju.

https://www.instagram.com/p/B4CNvI2H2EA/

Onaj koji deluje super kul, pri tom vas ni ne pogleda, a razlozi za gledanje realno postoje, taj ima preko četrdesetpet, umoran je od loših izbora, kredita, sitne dece, sveže razveden ili upravo ostavljen. Postoji mogućnost i da je vežbao neverbalnu komunikaciju radi prikrivanja kukavičluka ili problematičnog donjeg parlamenta.

https://www.instagram.com/p/B4AnDfFnkpu/

Uočite li pristojan džemper – košuljica primerak sa bambi pogledom i nenapadnim pristupom, budite sigurne da je to dečak za jednu noć, kojeg posle slobodno možete poslati supruzi psihički razbucanog, seksualno praznog, ali makar čitavog.

https://www.instagram.com/p/B4CCxXtH–8/

Onaj čiji je pomenuti donji parlament kod žene u sefu, moći će da vam priušti lepe pariske noći u nekom jeftinom hotelu van grada, skupocene american dream pričice o zajedničkoj sreći i nešto prosečnog vina da razbije snažan ukus laži.

Ako nemate problem sa savešću, savetujem da okusite takvog, ali da hormon sreće i sličice o braku i deci zaključate u poslednju fioku u podsvesti.

Sretnete li lovca na Jelene, prepoznaćete ga po startnoj poziciji tela, kao da je krenuo na maraton, po jakom parfemu koji špricne svaki put kad istrči iz auta, po anegdotama iz dalekih krajeva, koje je godinama skupljao na ulici blejeći sa drugarima koji su okusili avanturu. Prepoznaćete ga po kašmirskim šalovima i italijanskim cipelama visokog sjaja. Lako ćete ga uočiti po nemirnom pogledu i rukama koje neprestano prete da vas javno ispipaju na licu mesta. Takvima se ne pruža ni sopstveni krevet ni lično utočište. Savetujem da takvog uvalite drugarici koja nema problem s tim, a još ako se zove Jelena, biće to za lovca smrt u diskoteci.

https://www.instagram.com/p/B3_fCkzjVSo/

I šta nam na kraju preostaje, drage moje? Da se pobijemo oko pivopije, edipovca ili prigradskog dečaka, gde spadaju i oni koji bilduju telo da bi im muda dobila na težini?

Mene što se tiče, nikako. Odavno nisam ona koja raspravlja o sadržaju ženske torbice. One iz druge kategorije sa velikim M duuuuugo nisam srela i ubi me radoznalost. Jedan takav (ako nije slobodan, biće uskoro), baš bi se usrećio sa vešticom poput mene. I ako se takav pojavi, opet gubite, jer moj hormonski koktel deluje kao plastični eksploziv za takvu vrstu muškarca. Uloviću ga u jednom dahu, jednostavno zajahati metlu i zanjihati se iznad grada.

https://www.instagram.com/p/B3_PhFXHQwX/

Dotaknuću im kosu, upasati košulju, dunuti u uvo, pohvaliti sadržaj bokserica i računati da sam učinila dobro delo, makar u ime svih rospija koje su od njih napravile totalne bezmudaše. 

Ako sretnem nekog sa velikim M, obećavam da ću ga ukrasti, a vama drage moje savetujem vežbanje prirodnog skenera. Neka najbolja pobedi, a ja idem dalje.

The post SKENER ZA FRAJERE: Kako da obrnemo igricu i iskoristimo ženske moći za brzu procenu muškaraca u svakoj prilici appeared first on Moodiranje.

Svaku kritiku prihvatam, ali ne prihvatam i nikad neću filozofe savremenike koji ublažavaju situacije i umotavaju rešenja u oblande. U vremenu u kojem živimo potrebna su nam konkretna i brza rešenja koja mogu da nam pomognu da rešimo nedoumice, probleme i emotivne smetnje koje nas unazađuju.

Jedna od tih smetnji definitifno je raskid. Ovde namerno ostavljam reč usamljenu i na čekanju, jer nisu samo ljubavni raskidi ono što nas blokira, stavlja na čekanje dok “ne prođe” i onemogućuju nas u dnevnom funkcionisanju. I ne samo to.

Uskraćuju nam snove, nade, sitne radosti, sreću i životnu energiju. Uvlače nas u stand by stanje, zamrznute trenutke. Loše misli koje formiraju loše emocije, a onda loše emocije izazivaju još loših misli i tako u krug, dok vreme ne kaže da je dosta, po principu “vreme leči sve”.

Vi koji ste rođeni sa preciznim priručnikom kako život treba da se živi i kako da prevaziđete emotivne lomove, odbijte od ovog teksta. Ovo nije štivo za vas, ukoliko kao takvi uopšte postojite. Ja se nisam rodila ni sa kakvim priručnikom niti sa garancijama za životne izazove. Obična sam osoba koja je provela dvadeset godina istražujući život i nisam vidovita.

Od čistog, mehaničkog iskustva, sa dopuštenjem Boga, u kojeg god verujete, reći ću vam kako da se brzo i efikasno izvučete iz emotivnog kolapsa u koji ste upali. I niste niti jedini, niti ste poslednji.

To bi trebalo da je za utehu. Iskreno rečeno, mene nikad nisu tešile kolektivna svest i tekst o tome kako nisam jedina. Za mene je bol univerzalan osećaj beznađa u tom trenutku zaista mi se ne otvaraju čakre za “svi smo jedno”, “downloaduj tuđa iskustva” i preživi “lava u stepi”.

Kad patimo, sami smo kao prst i nema nikog ko bi, više od dvadesetpet stotinki, učinio gest razumevanja sa ozbiljnim razumevanjem pride.

Sami ste. Nikoga nema. Svi se bave svojim izazovima, problemima i bolovima. Niko vas ne razume. Niko ne ume da vas oslobodi boli koju osećate. Neko koga ste voleli vas je napustio. Još ako vam je rekao da ste bezvredni ili je to uradio na brutalan način, eto žurke sa jednim gostom. Vi, dupli bez leda i TV koji blinka, čisto da glumi neko osvetljenje, light show.

Onda ide onaj deo sa prijateljima i porodicom gde vam kažu: “Nemoj da tuguješ, on/ona nisu vredni. Biće sve ok.”

Koje fucking OK?!

• “Pa ja ovo neću preživeti!”
• “Šta i ko nije vredan?”
• “Proveo/la sam sa njim/njom XY godina i sad kao nije bitno!?”
• “Treba da se pretvaram kao da sam robot i ne osećam baš ništa?!”
• “Aha, sad bi trebalo da sam cool, iako sam prevarena/a, ostavljen/a, naduvan/a, izneverena/a?!”
• “U kojem holivudskom filmu bi trebalo da glumim ludilo gde se ništa nije dogodilo i u tri i po sekunde, u lobiju skupog hotela upoznajem nekog ko je vredan mog života!?”

Život nije ni Tarantino ni Spilberg. U relnosti ostajete sami i iznevereni, uzdajući se u vreme da će bol proći. I prođe. Vreme je novac. To svi svedočimo. A u međuvremenu, sve je teže preboleti, traje sve duže i kasnije je sve teže ući u neku interakciju sa bilo kim i izgraditi zdrav odnos poverenja. To donose godine i iskustvo.

Sve češće ste čaura koja se ne otvara ili se otvara oprezno i teško i svaka sledeća bol traje duže i intenzivnije i zatvarate se do proreza u ljušturi, kroz koju možete samo da posmatrate život koji se u međuvremenu dešava pored vas.

Mislim da sam dovoljno rekla. Hajde da završimo sa ovom šablonskom, patetičnom pričom jednom za sva vremena. Već smo gledali taj film i sa kokicama i bez njih. Vreme je za trenutak istine koju vam niko nije rekao. Neki zato što je ne znaju, neki zato što su sebični. Nebitno.

Ako se nađete u situaciji da vas je neko izneverio, napustio ili bilo šta slično – SAMI STE KRIVI!

Sorry, ali tako je. I ja sam svaki put za istu stvar sama bila odgovorna, jer je zakazala moja percepcija i nedovoljno samopoštovanja je preuzelo kontrolu nad mojim životom.

Opa! kako sad to? Tačno tako!

Ukoliko nemate dovoljno samopoštovanja, ukoliko ste podlegli tuđim uticajima, mišljenjima i ukoliko smatrate da bez drugih nemate identitet, značaj, važnost, identifikaciju, lični doživljaj sopstvenog bivstvovanja, onda će vas, sasvim logično, povrediti oni koji vas iznevere ili napuste. Samo nam potvrđuju ono što sami o sebi mislimo.

Hajde da napravimo jedan raskid eksperiment.

Zamislite da ste Džordž Kluni ili Šeron Stoun. Ljudi koje voli cela planeta. Ljudi kojima je toliko drugih ukazalo čast, potvrdilo vrednost. Ljudi koji praktično mogu da budu sa bilo kim, jer se ceo svet bori za njihovu naklonost. Ljudi koji hodaju po zvezdama. Ljudi koji nemaju finansijskih briga. Ljudi koji su nekako uspeli da osvoje svet i  dobiju potvrdu za svoje postojanje u ovoj dimenziji. Na primer, ljudi koji imaju vremena i mogućnosti da budu najbolja verzija sebe. I zamislite sada da vas – Džordža ili Šeron – neko izneveri ili napusti? Šta biste mislili? Pa taj je lud? Poremećen! Hahahahaha… kakva budala?! Kakav promašaj! Kakav primerak pećinca! Kakav gubitnik! Wow – dva dana prepričavanja prijateljima i nikom ništa.

Ali, ako ste smrtnik kao i ja, hodate ovom Planetom u čizmama prosečnika, živite život koji vas ne mazi, onda ste jadni, napušteni i nemate kuda!?

Greška, velika poput svemira. Greška velika poput vašeg života. Greška koju čak ni ne vidite.

Ljudi koji prolaze kroz naš život su ili oni koji ostaju ili obični poštari. Naučite da napravite razliku. Neki dođu da vas vole, neki da vam prenesu poruku, neki da vas nauče u čemu grešite na putu do sreće. Šta ima tu da se filozofira? Ako imate prvi instinkt da sa nekim ne treba da gradite odnos, a ipak vas nešto tera da to uradite, budite sigurni da ta osoba nosi samo lekciju ili poruku. Vaši instinkti su uvek u pravu, samo najčešće batalimo i uvučemo se u nešto što nije naš put, naš kalibar, naša priča. I to je sasvim ok. Kako biste drugačije znali da nije, ako ne probate!? Krivice nema. Tako treba. Ono što je do vas jeste da napravite razliku. Ako instinkt kaže “nemoj”, a ti uđi u to, svestan da osoba nosi poruku ili te upućuje na tvoje greške. Oni koji nas najviše povređuju, oni su nam dragoceni, jer nam pokazuju naše slabosti i traže, potpuno nesvesno od nas, da se menjamo, evoluiramo na putu ka ličnoj sreći.

Zato prestanite da cmizdrite, zato što ste previše očekivali, niste slušali instinkt i zato što ste se zaneli u nekom odnosu. Ne krivite te osobe. Ne krivite ni sebe. Krivica ne postoji. Samo jedno čisto i jednostavno HVALA za lekcije, poruke i upozorenja na putu kojim ste krenuli. Jer, da toga nema, šteta bi bila mnogo veća. Zamislite da ste sreli osobu svog života i nenaoružani iskustvom ulazite u odnos (!?) Grešite stoprocentno! Mogu da se kladim!

Ovako, sve znate. Nije da niste iskusili i nije baš da vam nije predočeno. Iskustvo rađa sliku o tome šta želite, a šta ne. To što se neko poneo prema vama kao kompletan kreten, vaš je veliki poen, a ujedno i njegov ogroman propust za kojim će, ima života da se za to pobrine, itekako žaliti kad im dođu na naplatu osobe koje će im pokazati šta tačno ne žele i šta su propustili. Pravo je pitanje da li ste vi nešto propustili onda? Neko vas nije “prepoznao”!? Hahahahaha…

Ako imate žal za takvima, kandidujete se za radno mesto u Crvenom Krstu. Niste odgovorni za tuđa, već samo za svoja ponašanja. Tačka.

A sad: imate nepun sat da očistite prašinu nepotrebnih misli sa sebe i resetujete se na new beginning. Inače, teško vama!

Smatrajte taj odnos vojnom vežbom u slučaju opasnosti. Napravite od sebe svoje najbolje izdanje, izađite napolje među ljude, među kritičare i vidite koliko njih jedva čeka da se zanese vama, da ne veruje svom instinktu i podlegne običnoj, emotivnoj grešci, samo zato jer ne prepoznaju u vama lekcije, poruke i iskustva. Kako vama drugi, tako i vi drugima.

Odrastite. Rođeni ste da učite. Da li zato treba ceo život da žalite za osnovnom školom koja je protutnjala pored vas kao iskustvo ili treba da idete putem sreće koju ste zacrtali?

Ako je odgovor “Ne”, onda se skockajte i marš napolje! I javite koliko njih vas ipak uvažava, ceni i jedva bi čekalo na vama da se opeče.

Voli vas Maja.

The post Kako zaista preboleti raskid za sat vremena appeared first on Moodiranje.

Danas je neko drugo vreme. Bolje u svemu, vatrenije, snažnije i recimo svesnije. Danas znamo da se, gde god napravimo makar i mali klik, priča vrti oko preživljavanja bolesti modernog doba – STRESA. I nije da se o tome ne priča. I nije da već ne znamo sve što su hteli da nam kažu. Ali, evo šta niko neće da nam kaže o stresu i njegovom poreklu.

Stres nije bolest novog doba. Stres je najglasniji alarm koji možete čuti unutrašnjim uvom, a koji vam, više od bilo koga, govori kako živite i upozorava vas da će ubrzo vaš sistem da se ugasi poput pokvarenog mlina za kafu.

Pa ipak, ne čujemo ga. Ne čujemo ga jer nismo informisani da se napolju već veoma dugo vodi Treći svetski rat, najstrašniji od svih, a niko nam to nije rekao. I taj rat, uprkos svemu, nije bitka za prirodne resurse, teritorije, oružje, narkotike, dijamante, naftu, tehnologiju… To je rat za nesvest ljudske populacije, borba za konstantno, neprekidno i neumitno držanje ljudi u mraku tehnikama koje se razvijaju u posebnim laboratorijama i u kojima učestvuju najveća imena iz sveta nauke.

Svi resursi usmereni su ka podsticanju stalne želje da se nešto ima, nade da će biti bolje u robovlasničkom društvu ogrnutom kapitalizmom i globalizmom i sumnje u sopstveno postojanje, snagu, sposobnost, unikatnost, važnost, vrednost.

I tu nastaje kolevka koja je, umesto još jednog bića vrednog pažnje, zaljuljala stres i porodila život koji živimo na visokoj Beta frekvenciji dvadesetčetiri sata dnevno, bez pauze, praznika, odmora i vikenda.

Naši snovi nalaze se na bilbordima i u reklamnim kampanjama, nadu nam bude primitivni, ali strateški obučeni političari, a tržište nam kreira okruženje u kojem sumnjamo u sopstvene vrednosti. I eto ga! Stigli smo do dela u kojem naš glavni junak stres preuzima kormilo i upravlja našim životima, dok mi nesvesni u međuvremenu i međuprostoru funkcionišemo na nivou reptilskog uma, jednog zakržljalog zaostatka iz prapećinskih vremena, ovde i sada u dvadesetprvom veku.

Da Maja vas pita, znate li vi uopšte šta je stres?

E tu dolazi deo o poreklu stresa. Nismo ni svesni koliko smo moćna bića i koliko odličnih i super dizajniranih softvera imamo. Jedan od njih nalazi se u limbičkom mozgu koji se lako i jednostavno zove Bori se ili Beži. Ovaj uvek moderan i neprevaziđen program služi za naše prosto preživljavanje u uslovima neposredne, prirodne opasnosti, kao što je na primer situacija u kojoj se nađete oči u oči sa medvedom u šumi. Tada se automatski aktivira pomenuti softver, podigne adrenalin i ostale hormone, podstakne strah i pripremi telo za borbu ili beg.

To je već sve poznato, zar ne? Ali ono što možda ne znate je činjenica da je taj program dizajniran da traje kratko i da ne služi samo za adrenalin i strah, već gasi sve sisteme u organizmu koji u tom trenutku nisu prioritet. Potpuno zaustavi varenje, lučenje polnih hormona, imuni sistem, sve sisteme za negu organizma i svaki deo koji nije u funkciji Bori se ili Beži situacije. Stres traje koliko i opasnost, ima zaštitnu funkciju za brzu reakciju i to bi bilo divan kraj ove sage o stresu, da nismo zastranili u svemu tome.

Dakle, fiziološki je nemoguće da budete sve vreme pod stresom, jer bi vam srce puklo posle prvih sat vremena (pravog stresa).

Prirodne opasnosti poput udara groma, tigra koji vas juri, kamiona koji vam ide u susret i slično, nestale su u zamršenoj prašumi nebuloza koje su se izrodile u vremenu u kojem živimo. Sve smo pomešali. Čovek dvadesetprvog veka živi na ovom programu dvadesetčetiri sata, a opasnosti su promenile svoj lik. Danas je razlog da se uključi softver za preživljavanje neplaćen račun, gubitak posla, svađa sa partnerom ili šefom na poslu, nokat koji je pukao na putu do sastanka i red na kasi. Sve je izgubilo smisao. Stres je postao štetočina i senka koja nas prati u stopu, držeći naš organizam ugašenim konstantno.

Posledice koje lečimo proizvodima kozmetičke i farmaceutske industrije samo su površinske rane koje nastaju zbog života na programu za upozorenje, ne shvatajući u čemu smo i zbog čega. Percepcija naše realnosti podstaknuta ostalim industrijama, odražava se u programskoj grešci jednog tako divnog softverčića koji, umesto da nam spasi život, ruinira ga do skraćenja životnog veka.

Jesmo li spremni da se uhvatimo u koštac sa ovim faktima i već danas stavimo kažiprst na čelo priupitani od strane Kreacije da li smo više normalni i zar ne vidimo da smo umesto života u sreći uključili još jedan – program za samouništenje?

https://www.facebook.com/maja.zelenovic.5/videos/vb.1705924556/10205802743383548/?type=3

Svi oni koji su spremni da pogledaju istinu među rogove, shvatiće da se stres ne leči kod psihijatara i lajfkouča, već u udobnosti našeg uma, miru naše duše, jer smo mi i samo mi kreatori svega.

Nemojte da mi verujete na reč, nego još danas razmislite o ovome i pokušajte da isključite lažnu percepciju o iluziji stvarnosti koja vas okružuje i garantujem vam uz povraćaj vremena koje ste utrošili za čitanje ovog teksta, da će stres nestati, kao da ga nikad bilo nije.

The post Marketinški trik koji nam upropaštava život! Upozorenje: Čitati polako i bez STRESA! appeared first on Moodiranje.

Danas je više od dve trećine svetske populacije uvučeno u jedan od najvećih civilizacijskih ratova koji se ne vode zbog naoružanja, narkotika, prirodnih resursa ili teritorije. Rat koji je počeo odavno vodi se za našu svest, tačnije za postizanje nesvesne populacije zaražene opštim idejama, kojima se običnim promišljanjem ne može ući u trag.

Human Beings – kako nas Ameri nazivaju generičkim imenom, usput su postala svesna svoje nesvesti, pa je najezda popularne psihologije, selfhelp priručnika i lajfkouč tretmana dostigla vrhunac i to sve u želji da nas, oni koji nama žele da vladaju iz ličnih ili globalnih interesa, odvuku na pogrešan put. Ili, bolje rečeno, odvuku od stvari koje su nam zapravo tačno ispred nosa.

Tako smo masovno počeli da jurimo sreću na mestima gde se ona uopšte ne nalazi, sledeći pažljivo planirane holograme, koji imaju zadatak da zbune neprijatelja.

U bespoštednoj trci za “lekom za sreću”, nismo ni primetili da su zapravo ŽELJA, NADA I SUMNJA, tri elementa srasla za naš svakodnevni raspored, upravo najmoćnije oružje protiv “neprijatelja” (čitaj: običnog pojedinca sa bilo kog meridijana) da osvesti svoj put ka srećnom bivstvovanju.

Zamazivanje očiju i rad na nesvesti pojedinca samo su deo ratnih operativnih tehnika koje su instruisane kroz reklame, rijaliti programe, medijsku propagandu, društveni sistem vrednosti i svaki mogući kanal komunikacije koji dopire i do najudaljenijih tačaka na planeti.

Cilj je jednostavan: ljude je potrebno držati u stalnoj ŽELJI za stvarima koje se nude i koje im mogu ulepšati/usrećiti život, stalnoj NADI da će biti bolje ili da će im se ispuniti ŽELJE i SUMNJI da će preživeti ako se ne uklope u ponuđeni šablon.

Da se vratimo na naše ćaskanje sa prijateljima na kafici, pa da pogledamo do koje mere nam se plan za onesvešćivanje svesti uvukao u svaku poru.

Evo da postavimo jedan od tipičnih razgovora koji u sebi ima sva tri elementa kojima nas sabotiraju na putu do sreće.

Osoba A: Kako si? Šta ima novo?

Osoba B: Ništa specijalno, još uvek tražim posao, NADAM SE  da će ovaj razgovor koji su mi zakazali za sredu konačno upaliti. Šta ima kod tebe?

Osoba A: Ma joooj, imam neku svadbu u subotu, ŽELIM jednu haljinu koju sam našla, ali mnogo je skupa…A baš bih htela (ŽELJA) da pocrkaju oni tamo kad me vide.

Osoba B: Šta ti kaže muž? Hoće li da finansira tu haljinu?

Osoba A: SUMNJAM da će pristati da mi da toliko para… baš je puno.

U jednom naočigled sasvim običnom razgovoru nesvesno smo sebi pucali u nogu, okačili se na kanap sa tavanice i odsekli tri prsta sa desne ruke. Nada, sumnja i želja ne samo da su deo našeg operativnog sistema, načina razmišljanja, već su postale neotuđivi deo svakodnevnog jezika. I sve to sasvim nesvesno.

Hajde da vidimo šta znači ŽELJA i na koji način ona sabotira naše životne procese.

Kada posmatramo samu reč, zvuči kao nešto lepo i prijatno, mada udaljeno i nedostižno. Kada kažemo da nešto želimo, mi ne samo da cilj stavljamo daleko od realizacije, već drugim rečima kažemo da nešto NEMAMO. Ako smo u stanju NEMANJA, onda ćemo uskoro biti i u stanju teskobe i frustracije, a to će izazvati strah od neuspeha i mnoge druge emocije koje su na veoma niskoj frekvenciji.

Jedina dobra stvar kojoj nas samoprozvani lajfkouč tičeri mogu naučiti je razumljiviji deo iz kvantne fizike koja je dokazala da se sve naše misli i emocije nalaze na određenoj frekvenciji i da ta frekvencija/vibracija rezonuje sa sličnim frekvencijama. Po teoriji kvantne fizike i onome što je Ajnštajn sam za sebe  dokazao  još u periodu od 1905 – 1930. sve realnosti su sad i ovde, istovremeno u sadašnjem trenutku i predstavljaju potencijale koji se realizuju tako što izazivaju sinhronicitete.

Običnim jezikom rečeno, ako nešto želite, vi u stvari šaljete signal nemanja, a onda se sva realnost sinhronizuje prema toj vibraciji i šalje vam situacije i ljude koji će potvrditi vaše stanje nemanja, jer ste vi tako tražili.

Slična situacija je i sa NADOM. Ako se NADATE da će se dogoditi nešto što ŽELITE, u duplom ste problemu. Šta znači NADA? Nadam se znači; JA NE VERUJEM u proces ili u cilj. Podrobnije analizirano, nada znači da želite da se nešto ispuni, ali imate parče sumnje. Sumnja je sumnja i ako sumnjate onda to činite 100%. Ne možete malo sumnjati, kao što ne možete biti malo mrtvi ili malo trudni. Ili ste mrtvi ili živi. Sa sumnjom je ista stvar. Ako imate parče sumnje u okviru nade, to znači da ne verujete u ostvarenje. A ako vi ne verujete, Univerzum će vas počastiti sa milion i jednim dokazom da ste u pravu. Jer, vi ste tako tražili.

Kada govorimo o SUMNJI, stvar je možda malo jasnija iz ugla logike. Da li je sumnja DA/NE/MOŽDA? Kad vas neko pita da li ćete sutra posetiti MOODIRANJE i pročitati novi tekst na ovu temu, a vi kažete SUMNJAM, da li ste rekli da, ne ili možda? Sumnja je nedvosmisleno NE i ako sumnjate, znate onda kakvu će vam situaciju servirati Univerzum.

Jer, vi ste tako tražili.

Ako prestanemo da ŽELIMO, NADAMO SE I SUMNJAMO i ispratimo jednostavnu formulu za ostvarivanje svega u životu, svet će vam se promeniti tačno ispred vaših očiju. A o tome, pišem u nastavku.

Bez želje i nade da se vidimo na ovom mestu ponovo, ne sumnjam ni trenutka da ćete biti dovoljno radoznali da sami skrenete svoj put ovamo i saznate kako stvari ZAISTA funkcionišu.

I da, molim vas nemojte ništa da mi verujete. Testirajte i javite svoja iskustva.

The post Tri stvari kojima sabotiramo sebe, a tako lako možemo da ih promenimo appeared first on Moodiranje.