Nisam poznata po jeftinoj, pretparačkoj filozofiji 21. veka koja se uklapa u selfhelp priručnike i nove trendove. To znaju već i ptice na grani. Oni koji znaju, već trljaju ruke i očekuju verbalni treskavac i neka konkretna rešenja. Oni koji ne znaju, na prvu loptu misle da sam previše gruba i da nemam adekvatno socijalno obrađen rečnik.

Svaku kritiku prihvatam, ali ne prihvatam i nikad neću filozofe savremenike koji ublažavaju situacije i umotavaju rešenja u oblande. U vremenu u kojem živimo potrebna su nam konkretna i brza rešenja koja mogu da nam pomognu da rešimo nedoumice, probleme i emotivne smetnje koje nas unazađuju.

Jedna od tih smetnji definitifno je raskid. Ovde namerno ostavljam reč usamljenu i na čekanju, jer nisu samo ljubavni raskidi ono što nas blokira, stavlja na čekanje dok “ne prođe” i onemogućuju nas u dnevnom funkcionisanju. I ne samo to.

Uskraćuju nam snove, nade, sitne radosti, sreću i životnu energiju. Uvlače nas u stand by stanje, zamrznute trenutke. Loše misli koje formiraju loše emocije, a onda loše emocije izazivaju još loših misli i tako u krug, dok vreme ne kaže da je dosta, po principu “vreme leči sve”.

Vi koji ste rođeni sa preciznim priručnikom kako život treba da se živi i kako da prevaziđete emotivne lomove, odbijte od ovog teksta. Ovo nije štivo za vas, ukoliko kao takvi uopšte postojite. Ja se nisam rodila ni sa kakvim priručnikom niti sa garancijama za životne izazove. Obična sam osoba koja je provela dvadeset godina istražujući život i nisam vidovita.

Od čistog, mehaničkog iskustva, sa dopuštenjem Boga, u kojeg god verujete, reći ću vam kako da se brzo i efikasno izvučete iz emotivnog kolapsa u koji ste upali. I niste niti jedini, niti ste poslednji.

To bi trebalo da je za utehu. Iskreno rečeno, mene nikad nisu tešile kolektivna svest i tekst o tome kako nisam jedina. Za mene je bol univerzalan osećaj beznađa u tom trenutku zaista mi se ne otvaraju čakre za “svi smo jedno”, “downloaduj tuđa iskustva” i preživi “lava u stepi”.

Kad patimo, sami smo kao prst i nema nikog ko bi, više od dvadesetpet stotinki, učinio gest razumevanja sa ozbiljnim razumevanjem pride.

Sami ste. Nikoga nema. Svi se bave svojim izazovima, problemima i bolovima. Niko vas ne razume. Niko ne ume da vas oslobodi boli koju osećate. Neko koga ste voleli vas je napustio. Još ako vam je rekao da ste bezvredni ili je to uradio na brutalan način, eto žurke sa jednim gostom. Vi, dupli bez leda i TV koji blinka, čisto da glumi neko osvetljenje, light show.

Onda ide onaj deo sa prijateljima i porodicom gde vam kažu: “Nemoj da tuguješ, on/ona nisu vredni. Biće sve ok.”

Koje fucking OK?!

• “Pa ja ovo neću preživeti!”
• “Šta i ko nije vredan?”
• “Proveo/la sam sa njim/njom XY godina i sad kao nije bitno!?”
• “Treba da se pretvaram kao da sam robot i ne osećam baš ništa?!”
• “Aha, sad bi trebalo da sam cool, iako sam prevarena/a, ostavljen/a, naduvan/a, izneverena/a?!”
• “U kojem holivudskom filmu bi trebalo da glumim ludilo gde se ništa nije dogodilo i u tri i po sekunde, u lobiju skupog hotela upoznajem nekog ko je vredan mog života!?”

Život nije ni Tarantino ni Spilberg. U relnosti ostajete sami i iznevereni, uzdajući se u vreme da će bol proći. I prođe. Vreme je novac. To svi svedočimo. A u međuvremenu, sve je teže preboleti, traje sve duže i kasnije je sve teže ući u neku interakciju sa bilo kim i izgraditi zdrav odnos poverenja. To donose godine i iskustvo.

Sve češće ste čaura koja se ne otvara ili se otvara oprezno i teško i svaka sledeća bol traje duže i intenzivnije i zatvarate se do proreza u ljušturi, kroz koju možete samo da posmatrate život koji se u međuvremenu dešava pored vas.

Mislim da sam dovoljno rekla. Hajde da završimo sa ovom šablonskom, patetičnom pričom jednom za sva vremena. Već smo gledali taj film i sa kokicama i bez njih. Vreme je za trenutak istine koju vam niko nije rekao. Neki zato što je ne znaju, neki zato što su sebični. Nebitno.

Ako se nađete u situaciji da vas je neko izneverio, napustio ili bilo šta slično – SAMI STE KRIVI!

Sorry, ali tako je. I ja sam svaki put za istu stvar sama bila odgovorna, jer je zakazala moja percepcija i nedovoljno samopoštovanja je preuzelo kontrolu nad mojim životom.

Opa! kako sad to? Tačno tako!

Ukoliko nemate dovoljno samopoštovanja, ukoliko ste podlegli tuđim uticajima, mišljenjima i ukoliko smatrate da bez drugih nemate identitet, značaj, važnost, identifikaciju, lični doživljaj sopstvenog bivstvovanja, onda će vas, sasvim logično, povrediti oni koji vas iznevere ili napuste. Samo nam potvrđuju ono što sami o sebi mislimo.

Hajde da napravimo jedan raskid eksperiment.

Zamislite da ste Džordž Kluni ili Šeron Stoun. Ljudi koje voli cela planeta. Ljudi kojima je toliko drugih ukazalo čast, potvrdilo vrednost. Ljudi koji praktično mogu da budu sa bilo kim, jer se ceo svet bori za njihovu naklonost. Ljudi koji hodaju po zvezdama. Ljudi koji nemaju finansijskih briga. Ljudi koji su nekako uspeli da osvoje svet i  dobiju potvrdu za svoje postojanje u ovoj dimenziji. Na primer, ljudi koji imaju vremena i mogućnosti da budu najbolja verzija sebe. I zamislite sada da vas – Džordža ili Šeron – neko izneveri ili napusti? Šta biste mislili? Pa taj je lud? Poremećen! Hahahahaha… kakva budala?! Kakav promašaj! Kakav primerak pećinca! Kakav gubitnik! Wow – dva dana prepričavanja prijateljima i nikom ništa.

Ali, ako ste smrtnik kao i ja, hodate ovom Planetom u čizmama prosečnika, živite život koji vas ne mazi, onda ste jadni, napušteni i nemate kuda!?

Greška, velika poput svemira. Greška velika poput vašeg života. Greška koju čak ni ne vidite.

Ljudi koji prolaze kroz naš život su ili oni koji ostaju ili obični poštari. Naučite da napravite razliku. Neki dođu da vas vole, neki da vam prenesu poruku, neki da vas nauče u čemu grešite na putu do sreće. Šta ima tu da se filozofira? Ako imate prvi instinkt da sa nekim ne treba da gradite odnos, a ipak vas nešto tera da to uradite, budite sigurni da ta osoba nosi samo lekciju ili poruku. Vaši instinkti su uvek u pravu, samo najčešće batalimo i uvučemo se u nešto što nije naš put, naš kalibar, naša priča. I to je sasvim ok. Kako biste drugačije znali da nije, ako ne probate!? Krivice nema. Tako treba. Ono što je do vas jeste da napravite razliku. Ako instinkt kaže “nemoj”, a ti uđi u to, svestan da osoba nosi poruku ili te upućuje na tvoje greške. Oni koji nas najviše povređuju, oni su nam dragoceni, jer nam pokazuju naše slabosti i traže, potpuno nesvesno od nas, da se menjamo, evoluiramo na putu ka ličnoj sreći.

Zato prestanite da cmizdrite, zato što ste previše očekivali, niste slušali instinkt i zato što ste se zaneli u nekom odnosu. Ne krivite te osobe. Ne krivite ni sebe. Krivica ne postoji. Samo jedno čisto i jednostavno HVALA za lekcije, poruke i upozorenja na putu kojim ste krenuli. Jer, da toga nema, šteta bi bila mnogo veća. Zamislite da ste sreli osobu svog života i nenaoružani iskustvom ulazite u odnos (!?) Grešite stoprocentno! Mogu da se kladim!

Ovako, sve znate. Nije da niste iskusili i nije baš da vam nije predočeno. Iskustvo rađa sliku o tome šta želite, a šta ne. To što se neko poneo prema vama kao kompletan kreten, vaš je veliki poen, a ujedno i njegov ogroman propust za kojim će, ima života da se za to pobrine, itekako žaliti kad im dođu na naplatu osobe koje će im pokazati šta tačno ne žele i šta su propustili. Pravo je pitanje da li ste vi nešto propustili onda? Neko vas nije “prepoznao”!? Hahahahaha…

Ako imate žal za takvima, kandidujete se za radno mesto u Crvenom Krstu. Niste odgovorni za tuđa, već samo za svoja ponašanja. Tačka.

A sad: imate nepun sat da očistite prašinu nepotrebnih misli sa sebe i resetujete se na new beginning. Inače, teško vama!

Smatrajte taj odnos vojnom vežbom u slučaju opasnosti. Napravite od sebe svoje najbolje izdanje, izađite napolje među ljude, među kritičare i vidite koliko njih jedva čeka da se zanese vama, da ne veruje svom instinktu i podlegne običnoj, emotivnoj grešci, samo zato jer ne prepoznaju u vama lekcije, poruke i iskustva. Kako vama drugi, tako i vi drugima.

Odrastite. Rođeni ste da učite. Da li zato treba ceo život da žalite za osnovnom školom koja je protutnjala pored vas kao iskustvo ili treba da idete putem sreće koju ste zacrtali?

Ako je odgovor “Ne”, onda se skockajte i marš napolje! I javite koliko njih vas ipak uvažava, ceni i jedva bi čekalo na vama da se opeče.

Voli vas Maja.