Ovih 5 grešaka su one koje bi svakako trebalo izbegavati, iako je koncept “dovoljno dobre majke” onaj ka kojem treba težiti. gde je koncept “dovoljno dobrog oca”? I taj asekt je često u zapećku diskursa o roditeljstvu, sasvim nepravedno. Prosto i jednostavno-postoje ciklusi ponašanja i vaspitanja koji su generacijski izazovi, koje bi trebalo razbiti i s kulturološkog stanovišta, a naravno sa interesom budućih generacija na umu.

Ovde postoji dosta podela i klasifikacija vezanih za vaspitanje dece i ne govorimo o osnovnoj podeli na tip roditelja.

Koji to sve tipovi roditelja postoje

Ustanovljena su četiri osnovna tipa ponašanja roditelja prema deci.U zavisnosti od ponašanja roditelja različit je i uticaj samog vaspitanja na decu. Ovo se definiše kao stil odgoja.

1. Autoritarni roditelji

• strogi
• zahtevni
• disciplinuju decu kroz pretnje i kazne
• primetno je odsustvo topline u ponašanju prema detetu
• cene poslušnost
• zahtevaju apsolutno poštovanje autoriteta
• vezani su za tradiciju
• jednosmerna komunikacija
• odluke i postupci se ne objašnjavaju deci (zato što ja tako kažem princip)

2. Popustljivi roditelji

• veoma usmereni na dete
• detetu se udovoljava nekritički i bez promišljanja u svemu
• primetno je puno topline i pozitivnih osećaja u pristupu detetu
• nemaju nikakvih zahteva prema detetu (ovde sve može da se radi, svejedno je da li se za crtanje koristi papir, zid ili mušeme za sto)
• detetu je sve dopušteno

3. Nezainteresovani, pasivni roditelji

• zaokupljeni sami sobom, usmereni na sebe
• ne pokazuju puno interesovanja za ono što se dešava s detetom
• nema uspostavljene dvosmerne komunikacije (detetova inicijativa se susreće sa odsutnim neuvažavanjem i ignorisanjem)
• nemaju potrebu niti interes da se bave detetom

4. Autoritativni roditelji

• pokazuju toplinu i zdravu brigu za dete
• postavljaju razumne zahteve prema detetu
• zahtevi su primereni uzrastu deteta 
• zahtevi ka detetu su prilagođeni individualnim sposobnostima deteta ili pružaju realan izazov trenutnih sposobnosti deteta kao razvojnu motivaciju
• komunikacija je dvosmerna, interesuju se za mišljenje deteta i 
• vode računa o detetovim osećajima
• uvek objašnjavaju svoje odluke

Pisali smo već o tome u tekstu ovde.

A evo nekoliko primera klasifikacija samih izazova pred kojima se svaki roditelj nalazi prilikom vaspitavanja svog deteta.

Prema Diane Vagenhals, direktorki Mreže za roditeljske resurse i obrazovanje, pre četrdeset i više godina dobri roditelji bili su oni koji su svoju decu učili da budu pristojni, poštovani i odgovorni. Više su ih brinule osnovne potrebe, poput hrane i skloništa.

Dodatna pitanja, poput ?„Da li je moje dete odeveno prikladno Da li su sedeli uspravno? retko su se razmatrala, kao i to da li im je obezbeđena uravnotežena ishrana i redovne vakcinacije.

Možda su naši roditelji i baka i deda imali drugačiji pristup vaspitanju od onog koji trenutno koristimo mi sami danas. Njihovi načini nisu nužno bili „loši“, već su se jednostavno razlikovali jer su zbog prilično različitog kulturnog i društvenog scenarija.

Da bismo razumeli teškoće i izazove sa kojima se roditelji danas suočavaju, moramo razumeti veću složenost i promenjenu dinamiku vaspitanja i života koja je u pitanju.

Pet najvećih izazova sa kojima se roditelji danas suočavaju

1. Usklađivanje porodice i karijere
2. Plašite se da kažete ‘NE’
3. Kultura krivice
4. Osiguravanje kvalitetnog obrazovanja dece
5. Preopterećenje informacijama

1. Usklađivanje porodice i karijere

Često se osećamo rastrzano između profesionalnih i roditeljskih obaveza. Kada se fokusiramo na jedno, osećamo se kao da zanemarujemo drugo. Ovo je uobičajena dilema za današnje roditelje, koji često imaju preopterećene rasporede.

Današnji roditelji imaju toliko zahteva da im je izazov da redovno izdvajaju i posvećuju ono osnovno – vreme. Slično ovome, previše dece ima popunjene rasporede posle škole, što im ostavlja malo vremena da jednostavno BUDU sa roditeljima i braćom i sestrama, zajedno pripremaju obrok, obavljaju kućne poslove, uživaju u društvu jedni drugih.

2. Plašite se reći „NE“

Svi želimo da nas naša deca vole. Ali moramo naučiti da ne moramo svemu da kažemo „da“. Ponekad je „ne“ ili „možda“ bolji odgovor da se izbegne osećaj davanja sebi za pravo odnosno osionosti koji danas ima toliko dece.

3. Kultura krivice

Postoji veliki pritisak da dete bude idealno u spavanju, da najranije moguće navikne na toalet, da bude najpametnije dete, najslađe dete itd. Postoji veliki pritisak da dojite, hranite dete najhranljivijim obrocima, pri tom budete i ostanete aktivni, fit, izgledate sređeno, itd. Mislim da ovo dovodi do toga da roditelji žure i samim tim često donose loše roditeljske odluke. Rezultat je to da konstantno ili bar ponekad osećaju krivicu zbog toga što ne mogu sve da urade savršeno. A to je nedostižni cilj i inače, a naročito kada su deca u pitanju.

4. Osiguravanje kvalitetnog obrazovanja dece

Ekonomska situacija stvorila je veliki pritisak na roditelje da zarade dovoljno novca za podmirivanje rastućih troškova obrazovanja. Zatim, postoji dodatni pritisak koji roditelji osećaju da se postaraju da njihova deca uspeju u školi kako bi imali konkurentsku prednost kada diplomiraju i presele se na tržište rada. Previše pritiska nije zdravo za odnose roditelj-dete. Nije dete krivo, niti je dete svesno, mi kao roditelji smo tu da damo svoj maksimum i pre svega da decu volimo i učimo životu, zar ne?

5. Preopterećenje informacijama

U generaciji izloženoj tolikom broju informacija o tome kako da odgajaju svoju decu, roditelji se bore sa pronalaženjem svog jedinstvenog načina roditeljstva. Roditelji su mnogo obrazovaniji od prethodnih generacija, ali ponekad to može dovesti do preopterećenja informacijama s nekoliko različitih gledišta na istu temu. Ne postoji jedinstvena mera za sve i sa takvim oprečnim savetima roditelji dolaze u situaciju da se zapitaju koji je izbor najbolji od tog mnoštva, da ostaju zbunjeni i neodlučni, umesto smireni i jednostavno da prigrle kompletno iskustvo roditeljstva.

Možemo reći da je stoga najveći izazov za roditelje – usporavanje. Savremeno društvo stavlja veliki naglasak na produktivnost i aktivnost. Kad bismo svi pomalo uspeli da usporimo, pomislite samo na sve kreativne situacije koje bismo mogli stvoriti sa svojom decom. 

Kada se vaše dete muči oko oblačenja cipela, a vi kasnite. Ili, kada žele da ostanu na igralištu, ali morate da odete pa napravite večeru kako bi imali vremena da urade domaći zadatak i okupaju se, a da i dalje budu u krevetu na vreme. Oslobodite se pritiska vremena.

7 najčešćih grešaka u roditeljstvu i kako ih izbeći

1. Ne pokušavate da rešite probleme
2. Precenjivanje ili potcenjivanje problema
3. Postavljate nerealna očekivanja
4. Nedoslednost u ponašanju, odlukama, pravilima, i slično
5. Odsustvo pravila ili postavljanja ograničenja
6. Uzvraćate istim ponašanjem i ulazite u raspravu
7. Ne menjate ono što ne funkcioniše

Evo nekoliko primera lošeg roditeljstva koje morate izbegavati po svaku cenu:

• Prekomerno kritikovanje deteta
• Disciplinovanje deteta pred svima
• Stalno savetovanje deteta, bez ohrabrenja
• Suzdržavanje iskazivanja naklonosti
• Ne postavljate pravila
• Nedostatak pružanja podrške
• Upoređivanje vašeg deteta sa drugom decom ili braćom i sestrama
• Niste ponosni na detetova postignuća

Kako onda biti idealan roditelj?

Na kraju dana, ovo i nije toliko teško pitanje.

Evo 5 jednostavnih saveta

Neka budu mali jer su mali samo neko vreme

Dajte deci nadu, pohvalite ih

Dajte im ljubav svaki dan

Neka plaču, neka se kikoću

Neka spavaju u sredini između vas

The post Najveće greške koje možeš da napraviš kao roditelj appeared first on Moodiranje.

Prvi put kada nisam poslušala majku pala sam u nesvest

Ne, ne mislim figurativno.

Bukvalno sam se onesvestila. Sećam se, tada je kao pošast po školi, a i celom Beogradu, kružila neka “igra”. Vrtiš se 10 krugova, zatim čučneš pa naglo ustaneš, a zatim ti neko pritisne žile na vratu, nakon čega bi trebalo da ti se “prikaže nešto”.

I od te “igre”, svi su kao nešto videli. A ja nisam. Pa gde to da bude. U školi se nisam usuđivala, bila sam uzorno dete, negde to nije meni priličilo, kakvo sad “tripovanje”, “vizije” i bakrači. Ali, pritisak okoline je real, a radoznalost je ubila mačku i ja tako pristanem da odem kod druga i drugarice da mi oni “srede” to iskustvo.

Nerado priznajem, mami sam pričala o tome šta deca rade, ona mi je eksplicitno zabranila. Mislim, bukvalno je rekla: “Ne možeš da ideš ni slučajno, bićeš kažnjena samo li pomisliš.”

No, dok mačke nema, miševi kolo vode i na taj petak 13, ja posle škole i tog “ne, ne možeš” razgovora ipak odem.

To mi je bila jedna od najboljih drugarica, pa šta može da se desi, zar ne?

Nekad, zaista mislim da su neke stvari stvar sudbine, i u sred te procedure koju neću detaljnije opisivati da ne bi današnja deca dobila neke lude ideje, ja zaista krenem da padam u nesvest, ali…

U tom trenutku zazvoni telefon, i to fiksni, ah to analogno doba, jelte. U tom trenutku se oni okrenu, a ja dok sam se vrtela padnem ravno glavom na pod i na parket.

Moje buđenje je meni delovalo kao da je nastupilo posle čitave večnosti, a navodno su sekunde bile u pitanju. U mojoj glavi, svet se srušio, zidovi moje sobe u kojoj sam se najednom našla iskrunili i smrvili, a plato na kom sam ostala je odleteo u neki splet vihorova i orkana, dok sam ja nemo vrištala od straha nestajući u nekom ništavilu. Ne baš zabavno, složićete se. Ali, još strašnije bilo je iskustvo po buđenju koje će me pratiti čitavog života.

Otvaram oči i ispred mene krv. Ustajem, sve me boli na licu. Ustajem nekako, i osetim grebanje u ustima. Ispljunem neke komadiće, odem do ogledala, kad ono slomljen zub. Ne samo zub, nego svuda po mom licu dokaz neposlušnosti, neopoziva činjenica da nisam slušala i da nema nazad.

Zovi mamu. Ispričaj. Tata me kupi. Snimanje zuba. Zubar. Lečenje. Danima bolovi. Jednom rečju -pakao. I lekcija.

Da li ikad naučimo lekcije koje su nam dali roditelji?

Oh, da, bilo bi divno da je to bila jedna, jedina, prva i poslednja lekcija.

I koliko god puta sebi govorili ono – pametan se uči na tuđem iskustvu, nemoguće je držati se toga uvek, zar ne?

Koliko puta nas neko izneveri, a mi mislimo – neće ovaj, ova, ovo…

Jedi povrće.

Beži sa promaje.

Ne diraj struju.

Stavi kapu.

Obuci potkošulju.

Pij vode.

Spavaj.

Sve su u pravu.

Ali u današnje vreme, i dalje mislim da je teško ostati dosledan baš svemu čemu su neke od nas makar roditelji učili. Teško, jer društvo u kojem živimo uporno potencira baš sve suprotno.

Poštuj bližnje.

Budi vaspitan.

Kultura se uči.

Ne psuj.

Ne laži.

Ne varaj.

Reci dobar dan, molim i hvala.

Radi i ćuti.

Budi skroman.

Evo, ne znam, zaista se pitam da li su sva učenja jednaka za sve nas i za sva vremena, ili se roditeljstvo kao klatno ljulja tragajući za novim, savršenim receptom za ultra-mega-giga savršenu decu.

Čemu su vas učili roditelji, a da se toga držite ili ne?

The post U jednom trenutku shvatiš da su roditelji bili u pravu za većinu stvari zbog kojih su zvocali appeared first on Moodiranje.

Radeći u nastavi, viđam roditelje koji se bore na svaki način da izvedu decu na pravi put. Sarađujemo, razgovaramo, pratimo. Nekad se potegne pitanje toga da su deca umorna ili preopterećena, pa se bitka gubi u popuštanju i zamenjenim ulogama. To je proces koji pratimo višestruko, kako kroz rad sa istom grupom đaka, ali i generacijski, na istom nivou, iz godine u godinu. Alarmantno je. Postoje prelomne tačke, kritični momenti, a tada upravo i roditelji i mi moramo zajedno biti jaki i pokušati da deci ukažemo na ono što je korektno, ispravno. Po čijim kriterijumima? To je već opsežno pitanje. Makar možemo da se postaramo da u našim odnosima sa decom ne prenosimo neke obrasce iz prošlosti, da raščistimo sve ono što nosimo iz sopstvenog detinjstva, posebno u regionu u kojem društvene promene i modeli idu u drastično različitim pravcima iz generacije u generaciju i u kojima jaz kao da je dublji no negde drugde.

Jedna od tipično balkanskih problema sa kojima kolektivno ne odlučujemo da se suočimo, čime produžavamo sveopšti ciklus vrćenja u krug, jeste preterano zaštitnički odnos prema deci. Jedan od problema, ali niti je jedini, niti je poslednji.

Zašto preterana zaštićenost sprečava decu da se nose sa stvarnim svetom?

Sve više studija potvrđuje da su deca preterano zaštitnički nastrojenih roditelja nesklona preuzimanju ikakvih rizika, da imaju poteškoća u donošenju odluka i nedostatak veština za postizanje uspeha u životu.

Štaviše, deca preterano zaštitnički nastrojenih roditelja ne mogu adekvatno da se nose sa teškoćama i drugim frustracijama života.

Drugim rečima, oni imaju veoma nizak prag tolerancije i brzo i lako postaju isfrustrirani. Ova deca se kasnije u životu daleko lakše raspadnu i na prvi znak problema.

Šta je “helikopter“ roditeljstvo?

Postoje stavke koje možemo prepoznati i uvideti da li je način na koji se roditelji ophode prema deci pomalo ili pomalo previše prezaštitnički.

• Preterano zaštitnički odnos
• Stalni nadzor i mikromenadžment
• Sprečavanje preuzimanja odgovornosti
• Prekomerno udovoljavanje i preterano tešenje
• Kontrolisanje društvene sfere
• Prekomerni oprez
• Kreiranje odnosa zavisnosti

Ono što je problem u svemu tome je što, iako bi bilo najdivnije decu sakriti ispod neke folije za plastenike i gledati ih kako se razvijaju i rastu, bezbedni od elemenata života i problema, to nikada nije moguće. A upravo taj izolacioni momenat stvara kasnije odrasle koji imaju određenih poteškoća u mnogim aspektima života.

Kako da prepoznate decu preterano kontrolišućih roditelja?

Bez obzira na nivo i intenzitet zaštićenosti koji su možda iskusila deca ovakvih roditelja, sledećih deset simptoma navedenih u knjizi “Moć: Preživljavanje i napredovanje nakon narcisoidnog zlostavljanja” mogu se javiti kada ova deca postanu odrasli ljudi.

1. Kada neko pokuša da ih kontroliše, oni se bune.

Pokušajte da ih naterate da nešto urade, a ne da im dozvolite da rade ono što žele pod njihovim uslovima praktično je nemoguće, jer imaju problema sa konceptom “kontrole” kao odraslih. Oni preziru gubitak kontrole, ali i da budu pod kontrolom. Njihova pobuna u zrelim godinama može imati svoju često i preskupu cenu ako odbace bilo koji ili sve savete jer će sve doživljavati kao pokušaj da ih drugi kontrolišu.

2. Oni mogu postati perfekcionističke ličnosti i odraziti ponašanje njihovih roditelja.

Ovakva deca postaju narcisoidne ličnosti. Oni mogu postati perfekcionisti u nastojanju da povrate taj osećaj moći nad svojim životima i za sebe, uz osnovno uverenje da ako su savršeni, konačno mogu postati svoj vlastiti autoritet.

Ova duboko ukorenjena pitanja u vezi sa perfekcionizmom mogu se manifestovati na mnogo različitih načina – od bezopasnih do destruktivnih. Pokušavajući da kontrolišu stvari, oni gube više kontrole.

3. Obično prolaze kroz divlju fazu.

Da li iza leđa roditelja kao tinejdžeri ili čim postanu nezavisni kao odrasli, deca ovakvih roditelja imaju tendenciju da prolaze kroz periode izlaganja visokim rizicima ili impulzivnog ponašanja. Ovaj period je obično intenzivan i ispunjen stvarima koje mogu nadoknaditi nedostatak slobode koju su iskusili u detinjstvu. Ovo može uključivati i zloupotrebu droge, alkohola, 24-časovne izlaske, neselektivne seksualne odnose ili čak eskalaciju u kriminalne aktivnosti.

4. Oni pokazuju stilove vezanosti koji ih mogu sabotirati u njihovim međuljudskim odnosima.

Deca kasnije nemaju sigurne stilove vezivanja u odrasloj dobi. Na kraju krajeva, u ranom uzrastu, saznali su da je jedini način da se ugodi svojim roditeljima da ih poštuju. Kao rezultat toga, oni mogu biti nesigurni, uznemireni ili izbegavati iskrenost u romantičnim vezama, nastojeći da zadovolje potrebe drugih ispred svojih ili da izbegnu odnose uopšte. Nekad pokazuju nesigurne ili anksiozne stilove vezanosti, a mogu takođe težiti partnerima koji žele da ih kontrolišu kao što su to činili njihovi roditelji.

5. Previše su podložni i pokorni.

Osim ako nisu obavili unutrašnji rad na sebi kako bi prepoznali i postavili granice, ova deca se mogu preterano truditi kako bi zadovoljila druge odrasle. To je navika koja je ušla u njih još dok su bili deca. Naučili su kako da zadovolje ljude kako bi preživeli – bilo da izbegnu kaznu od svojih roditelja ili da zasluže pohvale. Stoga ne čudi što se kao odrasli ljudi mogu konstantno boriti sa izazovnim momentom i važnom lekcijom o tome kako reći “ne“ ili izraziti svoje autentično ja.

6. Razvijaju senke – ličnosti koje predstavljaju neispunjene potrebe detinjstva.

Gledajte unutra i vidite da li možete prepoznati te “delove” i to kako se manifestuju kroz vaš život.

Neko kome nikada nije bilo dozvoljeno da ima društveni život ili datum, na primer, može da postane na neki način tip Nimfe kao odrasla osoba (vrlo promiskuitetna), dok neko ko je morao da se uvek osmehuje kroz svoj bes može izraziti preterani bes na malodaptivne načine.

7. A šta će drugi da kažu?

Deca roditelja koji previše kontrolišu svaki aspekt života se intenzivno bave upravljanjem tuđih utisaka. Veći deo života, ova deca su naučena da moraju biti savršena i previše oprezna. Kao rezultat toga, oni mogu raditi na tome da se večito predstavljaju na najbolji mogući način u svim profesionalnim, društvenim i ličnim situacijama. Međutim, oni moraju naučiti i da je u redu biti i autentičan i nesavršen.

8. I tako u krug…

Drugi problem nastaje kasnije, kada imaju decu i sami. Naime, imaju tendenciju da se okreću na sasvim suprotnu stranu i postanu preterano popustljivi da bi izbegli greške svojih roditelja, ili pak da postanu strogo kontrolišući kao njihovi roditelji. Deca roditelja koji su skloni kontroli mogu biti sklonija da svojoj deci daju svu slobodu sveta zato što to nikada nisu sami imali i doživeli ili postati kao i njihovi roditelji ako nisu obavili dovoljan unutrašnji rad i introspekciju. Međutim, ravnoteža je neophodna. Kao sami roditelji, oni uče da ne moraju žrtvovati disciplinu ili zabavu – mogu zadovoljiti potrebe svoje dece na daleko validniji način bez potpunog odricanja od autoriteta.

9. Osetljivost ili preterana reakcija na kritike.

Ova deca mogu biti preosetljiva na kritike zato što su to slušala čitav život. Ono što su uradili, sa kim su stupili u interakciju i koliko su toga dobrog postigli, uvek je bilo pod strogom kontrolom. Kao rezultat toga, previše se brinu o tome kako ih drugi ljudi vide ili šta ljudi misle. Kao odrasli, oni moraju naučiti da se više brinu o onome što sami misle o sebi i da razviju osećaj samopotvrđivanja.

10. Kroz senke roditelja

Razmišljaju o tome šta bi njihovi roditelji mislili o njihovim odlukama, čak i ako više nisu tu da ih kontrolišu. Čak i kada postanu finansijski nezavisni, oni još uvek mogu čuti kritičarske glasove svojih roditelja kada je reč o donošenju odluka. Možda se pitaju da li je njihov izbor partnera zaista izbor koji bi njihova majka odobrila, ili sumnjaju u karijeru koju nastavljaju ako znaju da njihov otac ima ili je imao druge planove za njih.

Šta da radite ako ste prva ili druga generacija ovakvog roditeljstva?

Trik je da počnete polako da prepoznajete i zamenjujete taj kritični unutrašnji glas i da ga razlikujete od svog. Usredsredite se na sopstvenu intuiciju i ponovo izgradite osećaj poverenja koji je odvojen od vašeg vaspitanja.

Prestanite da povezujete svoje samopouzdanje sa svojom suzdržanošću i nosite osećaj toksične sramote. Naučite da niste vredni samo ako pokazujete disciplinu u svakom aspektu svog života, da ste neispravni ili da ste krivi.

Potrebno je mnogo “ponovnog roditeljstva” i rad na onom unutrašnjem detetu kako biste razvili osećaj vrednosti koji se ne oslanja na večito traganje za odobrenjem vaših roditelja.

Ne bojte se da budete uzor svojoj deci, da donosite odluke za njih ili da im se posvetite nežnošću i čistom ljubavlju. U redu je biti strog, reći da se nešto ne sme, a nešto mora. Ali neka ta ljubav bude bezuslovna, kao i što načela treba da budu konzistentna i jasna. I pre nego što se pozabavite roditeljstvom, pozabavite se sobom.

The post Život pod staklenim zvonom – iluzija realnosti ili realnost iluzije appeared first on Moodiranje.

Pa dobro, je l moguće da si tek sad stigao/la sa posla, vidi koliko je sati

Da, baš sam htela tek sad da stignem sa posla! Zapravo, uživam da provodim sate u redu u prodavnici, banci i koloni na putu… Fetiš mi je da čekam autobus 40 minuta. A onda, kad tako umorna najzad dođem tamo gde sam se zaputila, najviše što mi treba je da me neko pita “a gde si ti do sada?!”

Roditelji, ne! Takvo pitanje ne treba da postavljate, jer ako smo “tek sad stigli sa posla” sigurno je da nismo odmorni i spremni za preslišavanje.

Mnogo radiš

Sigurno je da samo brinu za tebe i tvoje zdravlje, ali ako “mnogo radiš” nabaciće ti to na leđa kao krivicu. Kao da zapravo ne radiš nešto ispravno. A treba da… Šta? Radiš manje i dobiješ otkaz? Ostaneš nezaposlen? Etiketiran kao neko ko je lenj ili nesposoban? O, ne! Nikako! Objasni im da mnogo radiš, ali da se i kvalitetno odmaraš (kad imaš slobodnog vremena).

Zašto nemaš dečka/devojku

Večiti strah da ćeš ostati baba-devojka, sam i usamljen, kao da je to najstrašnija stvar na svetu. Roditelji ne razumeju da je u današnje vreme veoma teško naći osobu sa kojom ćeš želeti da budeš u ozbiljnijoj vezi. Verovatno misle da si probirljive prirode, ali ne odustaj! Budi dosledan i veruj u sebe.

Kad ćeš da se udaš/oženiš

Ako si završio školovanje i našao, kakav god, posao, i partnera ili partnerku logičan sled događaja je svadba! To je ucrtano u tradiciji kao nešto što je “normalno”, a ako slučajno skreneš sa tog puta, sa tobom nešto ozbiljno nije u redu. Ako nisi zainteresovan za venčanje i ne zanima te robovanje običajima, srećno ti bilo! Sigurno će te lepo izrešetati kritikama.

Kada ću da dobijem unučiće

Pitanja u vezi sa reprodukcijom su toliko privatna, da mislim da čak i roditelji treba da imaju barem malu zadršku u vezi sa ovom temom. Možda taj par ne može da ima dece, možda strahuju da neće moći da podare roditeljima unučiće, možda ne žele… Sasvim je dovoljno da jednom pitate i date do znanja da ih želite, sve posle toga je, zaista, bespotrebno.

Do kad misliš da budeš podstanar

Nije mi jasno šta im znači ovo pitanje. Zar misle da svako ko iznajmljuje stan voli da daje veliku količinu novca jednom mesecno, a stan ne kupuje jer ga mrzi da bira… Roditelji, strpite se, ni vi se niste skućili odjednom!

Šta je sa faksom?

Kad su te dobrano iscedili, najslađe ide za kraj! Nije važno da li si zaposlen ili ne, čak i možda zadovoljan svojim poslom, fakultet mora da se završi. Ako si upisao medicinu, a baviš se marketingom i uspešan si u tome, naravno da jednog dana moraš da završiš Medicinski fakultet. Zašto i zbog čega se to MORA? Ako to ne uradiš, zauvek ćeš u očima roditelja biti neko ko nije završio ispravan fakultet, radiš nešto bezveze, a mogao si da budeš “to i to”.

Savršeno razumem da jaz u godinama postoji i da u “njihovo vreme“ to zaista nije bilo tako, te im današnje (naše prilike) nisu nimalo jasne. Kod njih se znalo: završiš neku školu, venčaš se odmah nakon toga, skućite se nekako, onda sledi posao i jedan pečat u radnoj knjižici do penzije…

Niko im nije rekao da ta “pravila” odavno ne važe i da današnje vreme podrazumeva promene i prilagođavanje, što roditelji ne mogu da shvate, jer se sa tim nisu suočavali.

Ne dopustite da vam zbog toga stvaraju dodatnu nervozu.  Najbolje bi bilo da im na staložen način objasnite svoje planove i razmišljanja, a ako ne uspete, želim vam srećno kvalitetno nerviranje. Prebrodili ste ovo porodično okupljanje, a za sledeće počnite već sada da se psihički pripremate. Teška je to borba, a roditelji su vam, ne možete tek tako da se predate!

The post “Dokle misliš tako”: Šta naši roditelji nikako ne mogu da skapiraju u vezi s nama appeared first on Moodiranje.

Dok su ispred škola sa ozvučenja treštali oni najteži narodnjaci (pri tom ne mislim na one zaista dobre i kvalitetne narodnjake), mladi maturanti su se svlačili, polivali pivom, klicali Ratku Mladiću i iz sve snage horski pevali refren čuvenog Sinanovog hita “Pijem na ex od dna do dna jer tu na dnu zbog nje sam ja”. Kada su propisno ispili na ex, usledila je šetnja gradom, tradicionalno kupanje u gradskim fontanama koje su, takođe propisno, lomili i uništavali. Iako nije uništen, spomenik Knezu Mihailu Obrenoviću na Beogradskom Trgu Republike nije bio pošteđen pentranja razuzdanih maturanata.

Ni malo pozitivna i lepa slika mladog srpskog naraštaja.

Postavlja se pitanje: Ko je kriv zbog toga?! Sociolozi, psiholozi, psihijatri i društveni analitičari ovakvo ponašanje ove dece tumače na različite načine. U Srbiji je i u raspravi oko ove teme teško postići konsenzus. Ja ne bih okrivio decu za ovakvo ponašanje. Mislim da je ono posledica neodgovornosti, nesposobnosti ili nesnalažljivosti roditelja i profesora, odnosno nastavnika.

Neki mudriji i od mene školovaniji stručnjaci kažu da je krivo društvo u kom živimo. I ja se slažem sa tim.

Za neodgovornost, nesposobnost i nesnalažljivost roditelja i pedagoga krivo je društvo. Pa zar ti roditelji i pedagozi nisu deo tog društva?! Zar društvo takvo kakvo je nije proizvod ponašanja, razmišljanja i delanja svih nas?!
Zašto uvek na svaki problem gledamo kao na nešto što su izazvali drugi ljudi a ne mi sami?!
Potpuno razumem letargiju koja je itekako zavladala Srbijom, jer političko-ekonomska situacija u kojoj se nalazimo psihički uništava naš zdrav razum, ali mislim da je to što se neuspeh svakog segmenta u našem društvu pravda  lošom politikom ljudi koji vode ovu zemlju, pogubno po sve nas.

Zar ti roditelji nisu imali vremena da se posvete vaspitanju svoje dece?! Zar su osamnaest godina mirno gledali kao im deca izrastaju u nešto što nikako ne može biti dobro za njihovu sopstvenu budućnost?!
Sad će se naći neki “pametnjakovići” koji će reći: “Kako da gledaju i vaspitavaju decu kad se društvo i zemlja raspada, kad nemamo posla, kad nam državu vode lopovi…”, a ja ću svima vama koji tako razmišljate reći:

Ma bravo! Super ste. Mnogo ste pametni. Upravo zbog takvog stanja u zemlji vi nećete gledati šta vam deca rade i truditi se da ih vaspitate, već ćete gledati Farmu, Dvor, Velikog Brata, a zašto ne i po koju tursku seriju. Mnogo je bolje 24h između dve epizode motati po glavi da li će Hurem ubiti Ibrahima, nego to vreme posvetiti deci. Jel tako, o vi savesni srpski roditelji i nastavnici?!
Šta vam je to preče od vaspitanja vaše dece?! Tadić i Nikolić?! Ko će formirati vladu?! Da li nas u decembru zaista očekuje smak sveta?!

Nije mi cilj da ovim rečenicama ikog ponizim, da ocrnim ili etiketiram, niti da ikom solim pamet, ali složićete se da svi mi iz svoje kuće sa sobom u svet nosimo svoju kulturu, vaspitanje i karakter.
Složićete se da smo nekada mnogo više cenili  i poštovali reči svojih roditelja,  nastavnika i profesora. Da smo tada bili daleko primereniji i normalniji. Da smo bili bolji ljudi.

Nemojmo baš za sve kriviti društvo i sistem, i čekati da i ono što sami možemo i moramo, rešava neko drugi.
Nije nam ništa preče i bitnije od budućnosti naše dece i omladine, od toga u kakve ljude izrastaju, jer njihova budućnost je budućnost svih nas. Budućnost Srbije. Ako se ovako nastavi, i ako se i buduće generacije maturanata budu isto ponašale, mislim da nam ta budućnost neće biti baš najsvetlija.

Zato pamet u glavu.
Svi mi.
Vratimo se nekim starim dobrim vrednostima. Tradicionalnim.
Nisu one bile loše.

The post Roditelji, šta vam deca rade?! appeared first on Moodiranje.