Znate li onu čuvenu rečenicu iz filma Mi nismo anđeli: “Đuro, rodiću ti petoro dece”?… Moj odgovor je: kako da ne… Mislite li da je lako biti zaljubljena tridesetogodišnjakinja? Naravno da nije! Ako ste pomislili na ljubav i zaljubljenost u doba društvenih mreža, veličanja estetike, manjka morala i moralnih vrednosti, moram da vas razočaram… Ne pričam o tome i taj nakaradni fenomen ćemo trenutno ostaviti po strani.

Mislim na svakodnevni, realni život. Dakle, ako imate trideset godina ili vam se bliži trideseti rođendan, sigurno je da pitanje “Kada ćeš da se udaš” zaista postaje ozbiljno. Svi oni rođaci koji su vas do 25. pitali to, sada samo inteziviraju i pitanja su učestalija, a njihovi glasovi dok izgovaraju te reči postaju mnogo ozbiljniji. Skoro pa smrtno ozbiljni, kao da iskreno brinu da, ne daj Bože, postanete baba devojka. O da, u 21. veku taj termin i dalje postoji… “E, a stvarno, kada ćeš da se udaš”?

Kao da je to nešto što se mora. Dakle, škola je završena, posao je pronađen, na redu je svadba, jer prosto, sve mora da ima neki redosled. Zna se šta ide po redu…

Ma ko to zna šta ide po redu? Kom redu i ko je ustanovio taj red? Da li je zaista neophodno udati se i roditi “petoro” dece?

Ja sam u vezi 12 godina. Ne zato što jedva čekam da budem zaprošena i odvedena pred oltar, već zato što mi je lepo. Zar to ne može da bude dovoljno, već mora da se postavi pitanje o venčanju? Zašto niko ne pita: “Čini li te srećnom, nasmejava li te”?

A i zašto bih se udala? Čemu obredi i ceremonije, pobogu? Rasipanje kiča, bezbroj gostiju (jer uvek moraš da pozoveš i koga ne želiš), rasipanje novca (kojeg retko ko ima viška), zbog čega? Da se baba proveseli?… Dabome.

Kad smo kod novca, paru koji ima prosečnu zaradu (ili ispod proseka) nije lako iznajmiti stan, napraviti venčanje i odgajiti dete/decu. Od čega? Ja se ne usuđujem. Želim sebi da priuštim i putovanje i odmor, a eventualnom detetu sve što mu treba. Zašto zadavati glavobolje, muke i praviti od sebe socijalni slučaj?… Uz svo poštovanje parovima koji uspevaju da plivaju danas. Hrabri ste! Ja nisam.

Kako održati dugu vezu bez braka i dece? Voli i ne nadaj se ničemu. To je najiskrenije i najbolje što možeš da uradiš. Bezuslovno voli, pokazuj ljubav, toleranciju i budi krajnje otvoren.

Kad želiš da opsuješ – opsuj. Kad te dovode do ludila – reci da osećaš bes. Na vezu gledaj kao da je konstanta, a ne promenljiva varijabla, kao da ne može olako da se prekine i probleme rešavaj u skladu sa njom. Kao kada imaš važnu obavezu, pa ostale organizuješ prema njoj.

Zašto da se ne nadaš ničemu?

A čemu da se nadaš? Da će ljudi prestati da postavljaju dosadna i krajnje lična pitanja? Da ćeš sutra imati dovoljno novca da možeš da planiraš porodicu? Od nade se ne živi, a zbog ljubavi su mnogi poginuli. Ljubav može da te održi u životu, ili makar da ti ulepša isti. Posveti se njoj i radi na tome. Ono čemu se nadaš, pretvori u stvarnost.