Da li je moguće “popraviti” duboko i već odavno loš odnos koji imamo sa jednim ili oba roditelja? Čak i u situaciji kada oni nemaju nameru da išta menjaju kod sebe? Razgovaramo sa Ninom Tomović, sertifikovanim bihejvioralnim koučem.

Nina, koliko se često u svojoj praksi srećeš sa ovom pojavom – da je neko prilično “zakočen” ili da izvestan broj njegovih problema potiče iz lošeg odnosa sa roditeljima?

– Veoma često. U mnogim slučajevima kada se srećem sa ljudima starosne dobi 40+, to je zapravo koren većine problema. Loš odnos sa roditeljima ne jenjava kroz godine, niti prestaje da nas povređuje ili koči. Neki ljudi uspevaju da ga drže na “čekanju”, odnosno da kontrolišu kvalitet svog života ne dozvoljavajući da ih ova vrsta odnosa previše remeti, dok su neki u potpunosti zarobljeni atmosferom i zakonitostima koje vladaju unutar lošeg odnosa sa roditeljima.

Kako se ova problematika ogleda u svakodnevnom životu? Koje situacije i razlike su najčešće kao jaz između osobe i njenih roditelja?

– Nerazumevanje. Ovo je veoma širok pojam i najčešće individualan pa je nezahvalno praviti generalizaciju bilo koje vrste, ali ako bih sublimirala dosadašnje iskustvo to nerazumevanje vezano je za osećanja iz kojih proizilaze određeni postupci ili odluke koje tokom života pravimo, a koje naši roditelji iz bilog kog razloga ne odobravaju.

[bs-quote quote=”Takođe, nerazumevanje u komunikaciji je jedan od najčešćih razloga jaza između roditelja i dece. Mi kao društvo nismo naučili da komuniciramo. Većina veruje da je moć govora isto što i komunikacija, a zapravo često kažemo više kada ćutimo ili delamo. ” style=”default” align=”left” author_name=”Nina Tomović” author_job=”Soul Hauz” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2018/05/nina.jpg”][/bs-quote]

Kada su u pitanju generacijske razlike tu dolazi do nerazumevanja iz jednog vrlo nekorisnog uverenja koje se zasniva na želji da pošto-poto zadržimo svoj integritet tako što se nikada nećemo promeniti. Ovo naravno važi kako za roditelje, tako i za svu onu “decu” koja smatraju da čovek promenom gubi karakter i lični pečat.

Kada imate dve strane sklone ovakvom uverenju, onda do promene ne može doći, svakako ne do one pozitivne koja bi poboljšala odnos.

Pored nerazumevanja, najrasprostranjeniji problem u odnosu sa roditeljima je osećaj da nismo dovoljno priznati, odnosno da nismo dovoljno dobri. Da ne zadovoljavamo očekivanja svojih roditelja koja nikada nisu morala biti eksplicitno izrečena, ali ih mi uviđamo poznavajući svoje roditelje. Zbog tog osećaja da ne uspevamo da roditeljima budemo dovoljno dobri pravimo niz grešaka pokušavajući da se vrednujemo isključivo kroz posao ili partnera, a onda često i na tim poljima uslede razočarenja jer je sama postavka loša, obzirom da se ne tretira koren već posledica.

Roditelji iz najbolje namere često gaje ne-realističnu sliku svoje dece, priželjkujući da ona budu ovakva ili onakva.

Kada život jednog deteta počne da dobija obrise individualizma, a da se odluke ili odabiri kose sa afinitetima ili željama roditelja, nastaje prvi jaz. Ukoliko ste kao roditelj do tada svoju ulogu obavljali savesno, odnosno, ukoliko ste udarili temelj vaspitanja svom detetu, onda nema razloga da brinete za one najkrucijalnije stvari. Očekivati od svog deteta da bude produkt vaše mašte nekorisno je i nemoguće, šta god učinili.

Kako pojedinac može sam da radi na ovome? Koje stavove i savete treba da usvoji?

– Kada osoba dođe u situaciju da kvalitet njenog života opada u određenim segmentima zato što se kontinuirano oseća neispunjeno, nedovoljno dobrim sebi, svojoj porodici, a potom i roditeljima, onda se iz takvog obrasca veoma teško izlazi. Ljudi najčešće pribegavaju različitim vidovima zataškavanja problema, a oni koji su svesni važnosti razrešenja se skoro uvek odlučuju na konsultacije sa psihologom, psihijatrom, terapeutom ili koučem.

U ovim okolnostima korisno je biti što svesniji pravog razloga na kojem počiva problem. Kada ga detektujemo, onda možemo da se fokusiramo na rešenje – samostalno ili uz konsultacije.

Međutim, šta god problem bio, prvo na šta treba da budemo spremni je promena. Promena naših dosadašnjih uverenja, ponašanja, pogleda na nas same, ali i na naše roditelje. Kao što roditelji imaju izgrađenu viziju svog deteta, neretko deca veruju da roditelji treba da budu onakvi kakvim ih oni zamišljaju, a kada to nije slučaj dolazi do jednako velikog nesuglasja. Treba uvek imati u vidu da prekoputa nas stoji čovek. Osoba koja je igrom divnog spleta okolnosti baš naš roditelj ili naše dete, ali i individua koja ima svoj put i svoj karakter. Negovati ga je mnogo bolje nego truditi se da “ribu nagovorimo da se popne na drvo”.

Zamislimo primer, nažalost vrlo frekventan: osoba “trpi” agresiju svoje majke koja se ogleda u nipodaštavanju i poređenju s drugima koji su “uspeli u životu”. Tvoj savet toj osobi?

– Savet zavisi od toga koliko je osoba stara. Potpuno različito se vode ka rešenju deca tinejdžerskog uzrasta, koji je veoma osetljiv period, i osobe od 30+ godina. Iako roditelji na temeljima dobre namere, rade mnogo nekorisnih stvari, treba im pomoći da uvide da poređenje nikako nije dobar alat u kom god uzrastu se dete nalazilo.

Kod nas su poređenja, kao deo vaspitnog sistema, veoma česta, skoro da spadaju u “žargonsko” ponašanje.

I to je jedan od razloga zbog kojih ima toliko mnogo pojedinaca koji dočekaju starost imajući nedovoljno dobre partnerske odnose, ili odnose sa svojom decom samo zato što nisu ostvareni kao pojedinci zbog patnje nastale usled nemogućnosti da ikada budu dovoljno dobri svojim roditeljima. Ukoliko je kao u ovom primeru majka dominantna figura koja očito ne poznaje korisnije sisteme pristupa detetu do nipodaštavanja i poređenja, posledice mogu biti zaista velike i potrebno je temeljno raditi na jačanju samopouzdanja deteta/odrasle osobe, ali i na formiranju stava koji vodi u pravcu uverenja da nije potrebno da se sviđamo svojim roditeljima da bismo bili srećni. Da je sjajno ako se roditeljima koji nas vole pride i sviđamo (jer ne mora uvek biti tako), ali da ukoliko to nije slučaj, to ne znači da nas očekuje nesrećan život. Mi smo sposobni da preživimo i živimo ispunjeno čak i bez te vrste roditeljske naklonosti.

Kako da se postavimo s roditeljima koji su toliko rigidni i kruti u svom ponašanju od kog ne žele da odstupe?

– S razumevanjem. I ti roditelji su nekada bili deca koja možda od svojih roditelja nisu dobila osnov da budu bolji, drugačiji. Da lakše razumeju ili se ponašaju u skladu sa onim što mi mislimo da je dobro. Veoma je mali broj roditelja koji svoju decu ne voli. To su najčešće psihopatske ličnosti lišene empatije ili pojedinci koji nose dodatne mentalne poremećaje.

Dakle, budite sigurni da vas vaši roditelji vole. Način na koji to pokazuju je ono što stvara problem.

Najbolji početak razrešenja je otvoren razgovor. Ništa se ne podrazumeva, pa ni u odnosu sa roditeljima. Recite im šta osećate. Iznesite vaše želje naspram onoga što biste voleli, kada je u pitanju odnos sa njima. I pažljivo osluškujte reakciju. U svakom slučaju budite spremni na promenu, koju mora da povuče bar jedna strana, za početak.

Kako se postaviti u situaciji kada roditelj, ili još gore, oba roditelja kritikuju naše životne izbore i odluke?

– Postoji konstruktivna i nekonstruktivna kritika. Takođe postoje ljudi koji umeju da daju kritiku i oni koji su operisani od toga. Nekada nije dovoljno da znamo da nas roditelji kritikuju iz najbolje namere. Ta “najbolja namera” je uzročnih neverovatno velikog broja razmirica, raskida, prekida, loših odnosa i izbora. Koja god da je namera vaših roditelja u pitanju pokušajte da razumete šta je ono što njih brine. Šta se provlači kroz vaše izbore a ne spada u deo porodičnih vrednosti na koje se pozivaju vaši roditelji. Nekada ćete pažljivijim slušanjem promeniti svoje lično, umesto mišljenja svojih roditelja. A nekada je važno da prihvatite činjenicu da živite svoj, a ne roditeljski život, da se zahvalite na savetu i idete dalje.

Takođe je, nažalost, prisutna situacija da osoba nema “blizak odnos” s jednim od ili oba roditelja. Da li je moguće to izgraditi u odrasloj dobi?

– Bliskost je veoma individualna stvar percepcije odnosa između dvoje ljudi. Ako bismo pod bliskošću izdvojili poverenje, razumevanje, podšku i ljubav, onda ukoliko sve navedene stvari nedostaju jednom odnosu, postoji razlog zašto je to tako. U zavisnosti od težine okolnosti pod kojima se taj razlog razvijao, kao i u odnosu na želju obe strane da odnosi budu bolji i drugačiji, možemo kreirati promenu. U ovom slučaju, sve je pitanje prioriteta. Ukoliko je vaš prioritet da imate dobar odnos sa roditeljima, onda ćete učiniti sve da to tako i bude. Ukoliko je prioritet nešto neraščišćeno iz prošlosti, onda očekujte da stvari idu puno teže. Godine nikada nisu preduslov za pozitivnu promenu.

Kako se ophoditi prema roditelju koji je pun gorčine, gneva, nervoze?

– Empatično, s razumevanjem i uz ponudu podrške. Roditelj nije nekakav entitet koji postoji u toj isključivo roditeljskoj formi kao sluga svojoj deci. Vratimo se na početak priče – roditelji su ljudi. Imaju pravo na svoje sopstvene neuspehe, razočaranosti, neispunjenosti i ako ste već dogurali dotle da porastete u veliko dete, inteligentnog pojedinca, ponudite roditelju podršku.

Nećete verovati kakve promene u ponašanju nastaju kada promenite pristup problemu i priđete mu iz ugla koji druga strana ne očekuje.

U ovom slučaju uz samislost, pažnju na ono što roditelja muči, i naravno smiren ton.

U kojim situacijama je potrebna pomoć stručnjaka da rešimo ovakav unutrašnji konflikt?

– Kao i kod drugih problema – onog momenta kada uvidite da vaš život pati, odnosno, da niste u stanju da se u potpunosti realizujete jer vas koči neki segment ovog odnosa.

Da li je moguće do kraja zalečiti rane koje su nastale u detinjstvu i produbljivale se celog života?

– Zavisi od toga šta je uzrok tih rana, kao i od toga usled kojih okolnosti ste se razvijali kao pojedinac. Ono što ne uspemo da prevaziđemo, pretenduje da nas muči zauvek. Jedna od najzahtevnijih životnih tehnika je naučiti kako da oprostimo da bismo mogli da nastavimo dalje. Rane je moguće zalečiti i tada se one pretvaraju u plodonosno iskustvo.

Ninih 5 saveta za “vaspitavanje roditelja”

• Vaspitavaju se deca, ne roditelji. Možemo vaspitati sami sebe, i svoju decu dok su mala. Sve dalje spada u dogovor između dve strane.
• Kao što vi očekujete razumevanje, budite spremni da svoje roditelje percepirate kao osobe i bez roditeljske titule, sa svojim ličnim greškama, propustima, nadanjima i nezadovoljstvima. Pružite im podršku i budite otvoreni po pitanju toga šta biste voleli kada je vaš odnos u pitanju. Recite jasno i glasno šta vam nedostaje.
• Ukoliko i pored svog truda ne dobijate željeni odnos sa roditeljima, budite spremni da prihvatite činjenicu da svako od nas pripada nekoj grupi. Vi pripadate onoj koja jednostavno nema dovoljno dobar odnos sa roditeljima. To ne određuje ko ste, i ne treba da utiče na vaše životne ciljeve. Nije smak sveta ako vas roditelji vole ali im se ipak ne dopadate. Čovek može biti srećan i bez ovog zadovoljenog segmenta, samo kada prihvati punu odgovornost za ono ko je.
• Iako ne zvuči sjajno, ali roditelji ipak nisu krivi za sve. Onog momenta kada dođete u situaciju da kao zrela jedinka stupite u život, tada je besmisleno da krivicu prebacujete na njih. Oni možda jesu krivi za neke stvari koje su se desile u prošlosti, ali ste vi krivi za intenzitet emocionalnog odgovora na nešto što je prošlo. Prošlost i budućnost ne postoje. Imamo samo sadašnjost. Na vama je kako je percepirate. Tragično ili inspirativno.
• Da biste išta očekivali od roditelja, razmislite o tome šta vi dajete kao deca. Ukoliko ova razmišljanja na vas deluju emotivno i burno, ne libite se da porazgovarate sa stručnim licem.

Svakog petka Nina Tomović besplatno odgovara na vaša pitanja. Ukoliko imate nedoumicu, problem ili smatrate da vam može pomoći, pošaljite mejl na office@soulhauz.com a možete je pratiti na Instagramu: @soulhauz