fbpx

Život pod staklenim zvonom – iluzija realnosti ili realnost iluzije

Previše pričamo o onome što je u trendu. Onome što je in. Bavimo se, svesno, nesvesno, hteli to ili ne, po pukom okruženju i izloženosti apsolutno nebitnim, besmislenim osobama, njihovim sitnim dramama, nekim ljudima kroji prolaze preko naših ekrana oscilirajuće veličine.

0

A bavimo li se sobom? I kako se bavimo našom decom, vaspitanjem, time kako ih zaštiti i usmeriti na pravi put? Razumljivo je, u ovim vremenima, prepunim izazova, problema, stranputica i strahova, da kao i vazda, roditelji žele najbolje za svoju decu. To se apsolutno ne dovodi u pitanje.

Radeći u nastavi, viđam roditelje koji se bore na svaki način da izvedu decu na pravi put. Sarađujemo, razgovaramo, pratimo. Nekad se potegne pitanje toga da su deca umorna ili preopterećena, pa se bitka gubi u popuštanju i zamenjenim ulogama. To je proces koji pratimo višestruko, kako kroz rad sa istom grupom đaka, ali i generacijski, na istom nivou, iz godine u godinu. Alarmantno je. Postoje prelomne tačke, kritični momenti, a tada upravo i roditelji i mi moramo zajedno biti jaki i pokušati da deci ukažemo na ono što je korektno, ispravno. Po čijim kriterijumima? To je već opsežno pitanje. Makar možemo da se postaramo da u našim odnosima sa decom ne prenosimo neke obrasce iz prošlosti, da raščistimo sve ono što nosimo iz sopstvenog detinjstva, posebno u regionu u kojem društvene promene i modeli idu u drastično različitim pravcima iz generacije u generaciju i u kojima jaz kao da je dublji no negde drugde.

Jedna od tipično balkanskih problema sa kojima kolektivno ne odlučujemo da se suočimo, čime produžavamo sveopšti ciklus vrćenja u krug, jeste preterano zaštitnički odnos prema deci. Jedan od problema, ali niti je jedini, niti je poslednji.

Zašto preterana zaštićenost sprečava decu da se nose sa stvarnim svetom?

Sve više studija potvrđuje da su deca preterano zaštitnički nastrojenih roditelja nesklona preuzimanju ikakvih rizika, da imaju poteškoća u donošenju odluka i nedostatak veština za postizanje uspeha u životu.

Štaviše, deca preterano zaštitnički nastrojenih roditelja ne mogu adekvatno da se nose sa teškoćama i drugim frustracijama života.

Drugim rečima, oni imaju veoma nizak prag tolerancije i brzo i lako postaju isfrustrirani. Ova deca se kasnije u životu daleko lakše raspadnu i na prvi znak problema.

Šta je “helikopter“ roditeljstvo?

Postoje stavke koje možemo prepoznati i uvideti da li je način na koji se roditelji ophode prema deci pomalo ili pomalo previše prezaštitnički.

  • Preterano zaštitnički odnos
  • Stalni nadzor i mikromenadžment
  • Sprečavanje preuzimanja odgovornosti
  • Prekomerno udovoljavanje i preterano tešenje
  • Kontrolisanje društvene sfere
  • Prekomerni oprez
  • Kreiranje odnosa zavisnosti

Ono što je problem u svemu tome je što, iako bi bilo najdivnije decu sakriti ispod neke folije za plastenike i gledati ih kako se razvijaju i rastu, bezbedni od elemenata života i problema, to nikada nije moguće. A upravo taj izolacioni momenat stvara kasnije odrasle koji imaju određenih poteškoća u mnogim aspektima života.

Kako da prepoznate decu preterano kontrolišućih roditelja?

Bez obzira na nivo i intenzitet zaštićenosti koji su možda iskusila deca ovakvih roditelja, sledećih deset simptoma navedenih u knjizi “Moć: Preživljavanje i napredovanje nakon narcisoidnog zlostavljanja” mogu se javiti kada ova deca postanu odrasli ljudi.

1. Kada neko pokuša da ih kontroliše, oni se bune.

Pokušajte da ih naterate da nešto urade, a ne da im dozvolite da rade ono što žele pod njihovim uslovima praktično je nemoguće, jer imaju problema sa konceptom “kontrole” kao odraslih. Oni preziru gubitak kontrole, ali i da budu pod kontrolom. Njihova pobuna u zrelim godinama može imati svoju često i preskupu cenu ako odbace bilo koji ili sve savete jer će sve doživljavati kao pokušaj da ih drugi kontrolišu.

2. Oni mogu postati perfekcionističke ličnosti i odraziti ponašanje njihovih roditelja.

Ovakva deca postaju narcisoidne ličnosti. Oni mogu postati perfekcionisti u nastojanju da povrate taj osećaj moći nad svojim životima i za sebe, uz osnovno uverenje da ako su savršeni, konačno mogu postati svoj vlastiti autoritet.

Ova duboko ukorenjena pitanja u vezi sa perfekcionizmom mogu se manifestovati na mnogo različitih načina – od bezopasnih do destruktivnih. Pokušavajući da kontrolišu stvari, oni gube više kontrole.

3. Obično prolaze kroz divlju fazu.

Da li iza leđa roditelja kao tinejdžeri ili čim postanu nezavisni kao odrasli, deca ovakvih roditelja imaju tendenciju da prolaze kroz periode izlaganja visokim rizicima ili impulzivnog ponašanja. Ovaj period je obično intenzivan i ispunjen stvarima koje mogu nadoknaditi nedostatak slobode koju su iskusili u detinjstvu. Ovo može uključivati i zloupotrebu droge, alkohola, 24-časovne izlaske, neselektivne seksualne odnose ili čak eskalaciju u kriminalne aktivnosti.

4. Oni pokazuju stilove vezanosti koji ih mogu sabotirati u njihovim međuljudskim odnosima.

Deca kasnije nemaju sigurne stilove vezivanja u odrasloj dobi. Na kraju krajeva, u ranom uzrastu, saznali su da je jedini način da se ugodi svojim roditeljima da ih poštuju. Kao rezultat toga, oni mogu biti nesigurni, uznemireni ili izbegavati iskrenost u romantičnim vezama, nastojeći da zadovolje potrebe drugih ispred svojih ili da izbegnu odnose uopšte. Nekad pokazuju nesigurne ili anksiozne stilove vezanosti, a mogu takođe težiti partnerima koji žele da ih kontrolišu kao što su to činili njihovi roditelji.

5. Previše su podložni i pokorni.

Osim ako nisu obavili unutrašnji rad na sebi kako bi prepoznali i postavili granice, ova deca se mogu preterano truditi kako bi zadovoljila druge odrasle. To je navika koja je ušla u njih još dok su bili deca. Naučili su kako da zadovolje ljude kako bi preživeli – bilo da izbegnu kaznu od svojih roditelja ili da zasluže pohvale. Stoga ne čudi što se kao odrasli ljudi mogu konstantno boriti sa izazovnim momentom i važnom lekcijom o tome kako reći “ne“ ili izraziti svoje autentično ja.

6. Razvijaju senke – ličnosti koje predstavljaju neispunjene potrebe detinjstva.

Gledajte unutra i vidite da li možete prepoznati te “delove” i to kako se manifestuju kroz vaš život.

Neko kome nikada nije bilo dozvoljeno da ima društveni život ili datum, na primer, može da postane na neki način tip Nimfe kao odrasla osoba (vrlo promiskuitetna), dok neko ko je morao da se uvek osmehuje kroz svoj bes može izraziti preterani bes na malodaptivne načine.

7. A šta će drugi da kažu?

Deca roditelja koji previše kontrolišu svaki aspekt života se intenzivno bave upravljanjem tuđih utisaka. Veći deo života, ova deca su naučena da moraju biti savršena i previše oprezna. Kao rezultat toga, oni mogu raditi na tome da se večito predstavljaju na najbolji mogući način u svim profesionalnim, društvenim i ličnim situacijama. Međutim, oni moraju naučiti i da je u redu biti i autentičan i nesavršen.

8. I tako u krug…

Drugi problem nastaje kasnije, kada imaju decu i sami. Naime, imaju tendenciju da se okreću na sasvim suprotnu stranu i postanu preterano popustljivi da bi izbegli greške svojih roditelja, ili pak da postanu strogo kontrolišući kao njihovi roditelji. Deca roditelja koji su skloni kontroli mogu biti sklonija da svojoj deci daju svu slobodu sveta zato što to nikada nisu sami imali i doživeli ili postati kao i njihovi roditelji ako nisu obavili dovoljan unutrašnji rad i introspekciju. Međutim, ravnoteža je neophodna. Kao sami roditelji, oni uče da ne moraju žrtvovati disciplinu ili zabavu – mogu zadovoljiti potrebe svoje dece na daleko validniji način bez potpunog odricanja od autoriteta.

9. Osetljivost ili preterana reakcija na kritike.

Ova deca mogu biti preosetljiva na kritike zato što su to slušala čitav život. Ono što su uradili, sa kim su stupili u interakciju i koliko su toga dobrog postigli, uvek je bilo pod strogom kontrolom. Kao rezultat toga, previše se brinu o tome kako ih drugi ljudi vide ili šta ljudi misle. Kao odrasli, oni moraju naučiti da se više brinu o onome što sami misle o sebi i da razviju osećaj samopotvrđivanja.

10. Kroz senke roditelja

Razmišljaju o tome šta bi njihovi roditelji mislili o njihovim odlukama, čak i ako više nisu tu da ih kontrolišu. Čak i kada postanu finansijski nezavisni, oni još uvek mogu čuti kritičarske glasove svojih roditelja kada je reč o donošenju odluka. Možda se pitaju da li je njihov izbor partnera zaista izbor koji bi njihova majka odobrila, ili sumnjaju u karijeru koju nastavljaju ako znaju da njihov otac ima ili je imao druge planove za njih.

Šta da radite ako ste prva ili druga generacija ovakvog roditeljstva?

Trik je da počnete polako da prepoznajete i zamenjujete taj kritični unutrašnji glas i da ga razlikujete od svog. Usredsredite se na sopstvenu intuiciju i ponovo izgradite osećaj poverenja koji je odvojen od vašeg vaspitanja.

Prestanite da povezujete svoje samopouzdanje sa svojom suzdržanošću i nosite osećaj toksične sramote. Naučite da niste vredni samo ako pokazujete disciplinu u svakom aspektu svog života, da ste neispravni ili da ste krivi.

Potrebno je mnogo “ponovnog roditeljstva” i rad na onom unutrašnjem detetu kako biste razvili osećaj vrednosti koji se ne oslanja na večito traganje za odobrenjem vaših roditelja.

Ne bojte se da budete uzor svojoj deci, da donosite odluke za njih ili da im se posvetite nežnošću i čistom ljubavlju. U redu je biti strog, reći da se nešto ne sme, a nešto mora. Ali neka ta ljubav bude bezuslovna, kao i što načela treba da budu konzistentna i jasna. I pre nego što se pozabavite roditeljstvom, pozabavite se sobom.

Komentari