Ta silna ljubav, briga, roditeljski strah istina nekad možda preopterete, ali ono što kao “mali” možda i ne shvatimo jeste nešto drugo. Iskustvo. Iza svega toga je jedno veliko, životno, da ne kažem “ulično” iskustvo sa staza i bogaza ljudskog življenja, susreta sa okolnostima i porazima, uspesima, ljudskim faktorima i svim onim što nas negde kao “smara”.

Prvi put kada nisam poslušala majku pala sam u nesvest

Ne, ne mislim figurativno.

Bukvalno sam se onesvestila. Sećam se, tada je kao pošast po školi, a i celom Beogradu, kružila neka “igra”. Vrtiš se 10 krugova, zatim čučneš pa naglo ustaneš, a zatim ti neko pritisne žile na vratu, nakon čega bi trebalo da ti se “prikaže nešto”.

I od te “igre”, svi su kao nešto videli. A ja nisam. Pa gde to da bude. U školi se nisam usuđivala, bila sam uzorno dete, negde to nije meni priličilo, kakvo sad “tripovanje”, “vizije” i bakrači. Ali, pritisak okoline je real, a radoznalost je ubila mačku i ja tako pristanem da odem kod druga i drugarice da mi oni “srede” to iskustvo.

Nerado priznajem, mami sam pričala o tome šta deca rade, ona mi je eksplicitno zabranila. Mislim, bukvalno je rekla: “Ne možeš da ideš ni slučajno, bićeš kažnjena samo li pomisliš.”

No, dok mačke nema, miševi kolo vode i na taj petak 13, ja posle škole i tog “ne, ne možeš” razgovora ipak odem.

To mi je bila jedna od najboljih drugarica, pa šta može da se desi, zar ne?

Nekad, zaista mislim da su neke stvari stvar sudbine, i u sred te procedure koju neću detaljnije opisivati da ne bi današnja deca dobila neke lude ideje, ja zaista krenem da padam u nesvest, ali…

U tom trenutku zazvoni telefon, i to fiksni, ah to analogno doba, jelte. U tom trenutku se oni okrenu, a ja dok sam se vrtela padnem ravno glavom na pod i na parket.

Moje buđenje je meni delovalo kao da je nastupilo posle čitave večnosti, a navodno su sekunde bile u pitanju. U mojoj glavi, svet se srušio, zidovi moje sobe u kojoj sam se najednom našla iskrunili i smrvili, a plato na kom sam ostala je odleteo u neki splet vihorova i orkana, dok sam ja nemo vrištala od straha nestajući u nekom ništavilu. Ne baš zabavno, složićete se. Ali, još strašnije bilo je iskustvo po buđenju koje će me pratiti čitavog života.

Otvaram oči i ispred mene krv. Ustajem, sve me boli na licu. Ustajem nekako, i osetim grebanje u ustima. Ispljunem neke komadiće, odem do ogledala, kad ono slomljen zub. Ne samo zub, nego svuda po mom licu dokaz neposlušnosti, neopoziva činjenica da nisam slušala i da nema nazad.

Zovi mamu. Ispričaj. Tata me kupi. Snimanje zuba. Zubar. Lečenje. Danima bolovi. Jednom rečju -pakao. I lekcija.

Da li ikad naučimo lekcije koje su nam dali roditelji?

Oh, da, bilo bi divno da je to bila jedna, jedina, prva i poslednja lekcija.

I koliko god puta sebi govorili ono – pametan se uči na tuđem iskustvu, nemoguće je držati se toga uvek, zar ne?

Koliko puta nas neko izneveri, a mi mislimo – neće ovaj, ova, ovo…

Jedi povrće.

Beži sa promaje.

Ne diraj struju.

Stavi kapu.

Obuci potkošulju.

Pij vode.

Spavaj.

Sve su u pravu.

Ali u današnje vreme, i dalje mislim da je teško ostati dosledan baš svemu čemu su neke od nas makar roditelji učili. Teško, jer društvo u kojem živimo uporno potencira baš sve suprotno.

Poštuj bližnje.

Budi vaspitan.

Kultura se uči.

Ne psuj.

Ne laži.

Ne varaj.

Reci dobar dan, molim i hvala.

Radi i ćuti.

Budi skroman.

Evo, ne znam, zaista se pitam da li su sva učenja jednaka za sve nas i za sva vremena, ili se roditeljstvo kao klatno ljulja tragajući za novim, savršenim receptom za ultra-mega-giga savršenu decu.

Čemu su vas učili roditelji, a da se toga držite ili ne?