Nažalost, nema svako tu sreću da ima u svojoj blizini toplinu baka i deka, niti da ih uopšte upozna. Previše puta pomislim na to koliko bih volela da sam neke njihove priče čula lično, a greške koje su pravili razumela i shvatila.

Najveći uticaj na mene je verovatno izvršio mamin tata, deda Obrad. On je bio vojno lice, prošao je Drugi svetski rat, izvukao živu glavu i tada i na Kosovu posle rata, a pored svega toga odisao je nežnošću i toplim autoritetom koji nikada nisam zaboravila. Učio me je da vozim bicikl, da sviram frulu, da igram fudbal i od granja pravim neke štapiće, a sam je od drveta i kamena pravio nameštaj i ukrase. Bio je narodski mudar, izuzetno inteligentan, strateg i matematičar, jedan uzor u celoj našoj familiji. Prostor i praznina koju je ostavio za sobom bili su ogromni, a trag u meni koji me je oblikovao nosim zauvek.

Tatina mama je pak bila gradska gospođa, sputavana i ograničavana, velike ljubavi prema životu, ali i tereta života sa poprilično drugačijom sestrom i pod stalnom kontrolom. Ta strana familije uvek je bila hladna, sterilna, sve se radilo za svet, zauzdano, arogantno i sa nekim urođenim pravom na neke obrasce ponašanja i delanja koje sam i kao dete doživljavala kao mračne i od njih se sklanjala. Ipak, baka bi pobegla ponekad i došla do nas, mazila me i igrala se sa mnom.

Možda upravo zato što su mi moj deka i baka uvek nedostajali i što sam ih jako kratko imala u životu, oduvek sam bila osetljiva na starije ljude. Uvek sam volela da ih slušam, da učim od njih. Vezivala sam se za one koje sam sretala i gubila ih iznova i iznova. A na poklon sam dobijala lekcije koje ako slušamo, možda ne u tom trenutku, ali jednoga dana svakako shvatimo i setimo ih se.

Društveno odgovorni projekti za stare

Ono što je za mene bilo posebno intenzivno iskustvo bila je saradnja sa nevladinim organizacijama preko kojih smo održavali predstave i medijaciju sa mladima i starima. Posetili smo dom za stare u Beogradu i proveli popodne družeći se sa ljudima tamo, slušajući njihove priče i životna iskustva.

Naša predstava koju smo spremali u okviru projekta Organizacije kreativnog okupljanja bila je fokusirana na temu mudrosti starijih, deljenja sa mladima i uzajamne podrške koju jedni drugima mogu pružati. Istina je bila da smo uspeli da naš projekat podelimo sa jednim malim procentom starih u Srbiji, dok je domova za stare puno, a prilika za unapređenje njihovog kvaliteta života sve manje. Posebno je stresna situacija danas u okolnostima korone ne samo zbog nemogućnosti poseta i viđanja onih koji su smešteni u domove za stare, već i zbog rizika kojima su izloženi, kao i posebnih mera koje osoblje preuzima i sprovodi kako bi se ovoj rizičnoj grupi umanjili rizici maksimalno.

Kada je moj otac preminuo, neku vrstu utehe našla sam u tome što se nije mučio, što je, iako iznenada, otišao bez bola i mučenja. Ne možemo niti smemo suditi o onima na koje pada teret, iako pun ljubavi, brige o onima koji su u stanju nepokretnosti i kojima je potrebna dodatna nega kako bi se izbegle dodatne posledice vezanosti za krevet recimo kao što su dekubitis i problemi sa drugim unutrašnjim organima.

Nekada je potpuno pogrešno uverenje da su ljudi u domovima za stare napušteni, nevoljeni ili ostavljeni od strane porodice, ali evo šta smo mi videli.

• Stari ljudi u domovima dobijaju medicinsku negu i tretman kakav je teško pružiti u kućnim uslovima.
• Imaju usluge profesionalnog i stručnog osoblja.
• Postoje psiho-socijalni elementi koji poboljšavaju kvalitet života u domovima za stare.
• Imaju mogućnosti za bavljenje dodatnim aktivnostima, uglavnom dvorišta i boravak na vazduhu, brigu o lekovima i higijeni.
• Njihovi voljeni su u nepovoljnim stambenim uslovima, a nekad su daleko. Ovo je još jedna posledica migracija našeg stanovništva o kojoj se apsolutno ne govori, a koja utiče značajno na više slojeva populacije i generalno stanje u društvu.
• Često ljudima u domovima za stare treba intenzivna medicinska pomoć.
• Među onima koji se nalaze u domovima za stare su i oni kojima je potreban nadzor od 24 sata, koji pate od demencije, nepokretnosti ili posledica bolesti.

Šta kažu statistika i nauka u vezi domova za stare?

Statistički podaci pokazuju da se prosečna starost stanovništva u Srbiji povećava. S obzirom da je najveća koncentracija ljudi u Beogradu, problemi nastaju ukoliko se desi da dom za stara lica bude pun do ivice kapaciteta. Takođe, možemo napomenuti i da postoje trajni i privremeni smeštaj u domu za stare koji varira od ustanove do ustanove. Sobe mogu biti jednokrevetne ili višekrevetne, sa ili bez kupatila, zavisno od cene. Iako cena jeste faktor u odlučivanju, tu su i lokacija, ali i stručnost osoblja, nivo usluge i stanje prostorija.

Zakon o socijalnoj zaštiti izjednačava privatne i državne domove. Statistika kaže i da većina ljudi danas dolazi u domove prevashodno zbog zdravstene nege, a manje dolaze ljudi koji su pokretni i koji žele da budu sa svojom generacijom. Tome u prilog ide i podatak da je prosek godina korisnika staračkih domova oko 84.

Uzmite sve u obzir i raspitajte se, a imajte u vidu da je odlazak u dom zaista najbolje rešenje nekad, ne samo za vas, možda i najmanje za vas, a najviše za one kojima zaista to treba.