Takoreći ničim izazvano, jedan novinar (vrlo pitomog karaktera) se našao na piku urednice. Najpre je dobijao zadatke da radi van svoje, sportske rubrike. Nezadovoljna kako se iz sporta snašao u informativi, smanjila mu je platu. Prvi put. Njegov urođeni entuzijazam je počeo da jenjava, a zatim je pao ispod granice dostojanstva kada mu je pred celom redakcijom rekla da njegov privatni gej život ne sme da utiče na njegov rad (to što dečko nije gej nikako ne ublažava stvar); te mu je opet smanjila platu, da ga “motiviše”. Kada je zamolio da barem jedan božićni dan provede kući, a ne po smenama (jer je prethodnih godina radio na svaki neradan dan), dobio je odgovor: “Šta se buniš, pa ti nemaš porodicu.” Plata mu je smanjivana dok nije spala na 250 evra.

Gde je granica

Verovatno se pitate kako je neko toliko dugo mogao da trpi takvo ponašanje, i pitanje je na mestu. Međutim, treba u obzir uzeti sve bitne okolnosti, kao što su da nije tako bilo od početka, da je dolazak sporne urednice uticao loše ne samo na njega, već ceo tim, kao i da je postojala nada da će se stvari promeniti, barem vratiti na staro.

I onda se desi mesec po mesec, godina po podinu i takve stvari nam postanu normalne, saživiš se sa njima. “Heeej, pa nemoj da se ljutiš što ti je Slaviša rekao da si dobar ribić, znaš on je takav, tako se šali sa svima, navići ćeš se, videćeš!”

Gotovo se ne usuđuješ da kažeš da ti određene stvari ne prijaju, gde da se mešaš u poredak koji traje toliko pre tebe? I da, baš ćeš se ti izboriti da ne potpišeš “blanko otkaz”, kad su svi potpisali, moraćeš i ti!

Ovde moramo podvući dve stvari: 

1. postoje firme koje su prilično formalne, po samoj prirodi posla (velike korporacije, određeni sektori), a postoje i one koje gaje neformalan odnos sa zaposlenima. Neformalan način rada (fleksibilno radno vreme, rad od kuće, nema persiranja, nema stroge hijerarhije, kežual oblačenje…) nikako ne sme biti izjednačen s neprimerenim komentarima, seksualnim uznemiravanjem, provociranjem…
2. u određenim strukturama (vojska, policija, zdravstvo, bankarstvo…) visok nivo opreza se podrazumeva, te imamo provere biografije zaposlenih, sigurnosne kamere na svakom koraku, sisteme za praćenje – čak i prisluškivanje, o čemu su zaposleni, naravno upoznati, što nikako ne sme dati povoda “običnim” poslodavcima (koji nemaju “sigurnosne” razloge) da nad svojim zaposlenima vrše “monitoring”.

Stoga, hajde da skinemo foliju s “ovde je to tako” i vidimo koja to ponašanja nisu šala, preventiva, bezbednost, disciplina, već tačno i nedvosmisleno:

Mobing

#1 Ponašanja koja se odnose na nemogućnost odgovarajućeg komuniciranja, kao što su:

– neopravdano i namerno onemogućavanje zaposlenog da iznese svoje mišljenje, kao i neopravdano prekidanje zaposlenog u govoru,
– obraćanje uz viku, pretnju i vređanje,
– uznemiravanje zaposlenog putem telefonskih poziva i drugih sredstava za komunikaciju, ako to nije u vezi sa radnim procesom i poslom koji zaposleni obavlja,
– druga istovrsna ponašanja;

2) Ponašanja koja mogu da dovedu do narušavanja dobrih međuljudskih odnosa, kao što su:

– ignorisanje prisustva zaposlenog, odnosno zaposleni se namerno i neopravdano izoluje od drugih zaposlenih tako što se izbegava i prekida komunikacija sa njim,
– neopravdana fizička izolacija zaposlenog iz radne okoline,
– neopravdano oduzimanje zaposlenom sredstva potrebnih za obavljanje posla;
– neopravdano nepozivanje na zajedničke sastanke,
– neopravdana zabrana komuniciranja sa zaposlenim,
– druga istovrsna ponašanja;

3) Ponašanja koja mogu da dovedu do narušavanja ličnog ugleda zaposlenog, kao što su:

– verbalno napadanje, ismejavanje, ogovaranje, izmišljanje priča, širenje neistina o zaposlenom uopšte i u vezi sa njegovim privatnim životom,
– negativno komentarisanje ličnih karakteristika zaposlenog,
– imitiranje glasa, gestova i načina kretanja zaposlenog,
– ponižavanje zaposlenog pogrdnim i degradirajućim rečima,
– druga istovrsna ponašanja;

4) Ponašanja koja mogu da dovedu do narušavanja profesionalnog integriteta zaposlenog, kao što su:

– neopravdane stalne kritike i omalovažavanja rezultata rada zaposlenog,
– nedavanje radnih zadataka zaposlenom koje nije opravdano potrebama procesa rada,
– neopravdano onemogućavanje zaposlenog da izvršava radne zadatke,
– davanje ponižavajućih radnih zadataka kojih su ispod nivoa znanja i kvalifikacija,
– davanje teških zadataka ili onih koji su iznad nivoa znanja i kvalifikacija;
– određivanje neprimerenih rokova za izvršenje radnih zadataka,
– česta promena radnih zadataka ili neopravdana prekidanja u radu, koja nisu uslovljena procesom rada,
– neopravdano prekomerno nadziranje rada,
– namerno i neopravdano uskraćivanje ili zadržavanje informacija koje su u vezi s poslom,
– manipulisanje sa sadržinom i poslovnim ciljevima zaposlenog,
– zlonamerno, odnosno zloupotrebom ovlašćenja davanje radnih zadataka koji nisu u vezi sa poslovima za koje je zaposleni radno angažovan,
– neopravdana, neosnovana ili prekomerna upotreba kamera i drugih tehničkih sredstava kojima se omogućava kontrola zaposlenih,
– neopravdano i namerno isključivanje zaposlenog iz obrazovanja, stručnog osposobljavanja i usavršavanja zaposlenih,
– druga istovrsna ponašanja;

5) Ponašanja koja mogu da dovedu do narušavanja zdravlja zaposlenog, kao što su:

– neopravdane stalne pretnje (npr. raskidom radnog odnosa, odnosno otkazom ugovora o radu ili drugog ugovora) i pritisci kojima se zaposleni drži u stalnom strahu,
– pretnja da će se protiv zaposlenog primeniti fizička sila,
– fizičko uznemiravanje koje nema elemente krivičnog dela,
– namerno izazivanje konflikata i stresa,
– druga istovrsna ponašanja;

6) Ponašanja koja bi se mogla smatrati seksualnim uznemiravanjem, kao što su:

– ponižavajući i neprimereni komentari i postupci seksualne prirode,
– pokušaj ili izvršenje nepristojnog i neželjenog fizičkog kontakta,
– navođenje na prihvatanje ponašanja seksualne prirode uz obećavanje nagrade, pretnju ili ucenu,
– druga istovrsna ponašanja.

Mobing ne sme biti relativizovan

Ako ste pratili slučajeve mobinga po medijima prethodnih godina, verovatno ste uočili matricu po pitanju reakcije: optuženi se ili nemušto izjasni nevin nekim šturim saopštenje, ili pokušava da izokrene sve na šalu.

I to je problem koji mi kao društvo moramo da razrešimo – nema i ne sme biti opravdanja za nasilje, zastrašivanje, uznemiravanje i agresiju, bilo kog tipa.

Svakako je za ovo potreban masovni aktivizam, no, dok nas Sunce ne ogreje na toj strani, hajde da vidimo šta je realno u situaciju kada prepoznaješ oblike mobinga u svom radnom okruženju:

• ne nadaj se da možeš promeniti situaciju tako što ćeš izgladiti odnose s moberom ili tako što ćeš uticati na sistem rada
• pre nego što pošalješ pritužbu “višoj instanci” (direktoru, recimo), prethodno se raspitaj da li je ranije bilo sličnih pokušaja i kako su se završili
• potrudi se da imaš dokaze vršenja mobinga (insistiraj da komunikacija ide preko mejla, na primer)
• razmisli da li je vreme da kreneš dalje ili se upustiš u pravnu bitku

Koja god da je tvoja odluka, zapamti da je pred zakonom svejedno da li ti je plata 60 ili 260 000 dinara.

Kao građaninu Republike Srbije, zakonom (o sprečavanju zlostavljanja na radu) su ti garantovani redovna plata i doprinosi, koliko tačno sme da se radi u određenim smenama ili prekovremeno, nepovredivost tvog ličnog integriteta, adekvatna zaštita…

Na tebi je da prepoznaš, sačuvaš pribranost i postupiš prema najboljim izgledima.