Da se razumemo kad neko pise u brzini on nema vremena da stavlja znake interpukcije i koristi dijakritike znate to su takozvane kukice i kvacice isto tako kad neko pise ubrzni ponekad proguta neko slovo

ili uopste ne pise velika slova
ili za svaku misao
udari enter
to su tzv oneworderi

Međutim, kad neko piše u brzini, a nezna da se ne zna piše odvojeno i sumlja u dobre namere onih koji ga ispravljaju, nemože da potisne ego i kaže “Daj da već jednom naučim da se piše Šapcu, a ne Šabcu“, govorimo s punim pravom o nepismenoj osobi.

Od momenta kad kreneš u školu, srpski jezik učiš ravno 12 godina. Ok, moguće da učiteljica nije dobro radila svoj posao, ali zato je tu nastavnica koja te već u petom uvodi u svet gramatičkih pravila i Pravopisa tvog maternjeg jezika. Već u srednjoj bi trebalo da znaš da se lepo i pravilno izražavaš i budeš sposoban i za pismeno izražavanje, bez obzira da li si talentovan za to.

Ali ne. Nekim čudom nijedan prosvetni radnik za tih 12 godina nije dobro radio posao, a ti sada kao mator konj ili kobila “nemaš nameru da se bakćeš pravopisom”.

Nije strašno što si bukvalno prespavao časove. Strašno je što si prespavao časove maternjeg jezika, jer maternji jezik je tvoje prvo i osnovno oruđe, dato već u prvoj godini života. Kroz maternji jezik izražavamo svoje misli, želje, osećanja. Zahvaljujući jeziku, slušanjem i čitanjem, dobijaš nova saznanja, informišeš se o ovom svetu. Zahvaljujući jeziku ostvaruješ prijateljstva, penješ se na društvenoj lestvici, ugovaraš poslove, stvaraš dela.

Ne poznajući svoj maternji + jedan svetski jezik, čovek je bukvalno OSAKAĆEN u današnje vreme.

Čime ćeš da ubeđuješ, pregovaraš, zavodiš, objašnjavaš, ako si nemušt, nepismen i ako dete peti razred ume bolje i tačnije da se izražava od tebe?

Nedavno je jedan dečkić u Facebook grupi posvećenoj marketingu upitao “kako da poveća broj pratioca na stranici o islanđanskom fudbalu”. “Za početak, nauči prvo da se reč pratilac u genitivu množine piše pratilaca“, rekoh mu, jer u sferi online marketinga, pratioci se veoma često pominju. “Hvala”, reče on, “možeš li ti meni da pomogneš oko onoga što tražim”, upita. “Mogu”, rekoh, “kaže se islandski fudbal”. Ni ovaj odgovor mu se nije svideo. “Dobro, ajde već jednom mi pomogni oko toga ako oćeš?! Dešavaju se svakom pravopisne greške”. U konverzaciju se uključila jedna devojka rekavši mu da se pravilno kaže pomozi, a potom i neko četvrti spočitavajući da smo nas dve bezobrazne.

Ajmo sad nešto da razjasnimo. Svakom od nas se omakne pokoja greška. Nismo svi imali petice iz srpskog, ne čitamo svi knjige redovno, ne bave se svi pisanjem, oslabe receptori za pismenost.

Međutim, ako te neko ispravi, kaži hvala! Čak i ako ti snishodljivo kaže da grešiš, zahvali se i zapamti grešku pa je ispravi. Sledeći put ti se neće neko smejati zbog toga.

Ako vidiš da se ljudi zgražavaju nad pravopisnim greškama, to nije zato da bi unizili nekog (ok, ima i toga), već što je nepojmljivo da neko u 21. veku, pored svima dostupnog besplatnog školovanja ne ume da se izražava!

Da li ti kontaš da “nemam vremena da se bavim pravopisom” te ne razlikuje u izražavanju od đaka ponavljača kog ni na kožarski zanat neće da prime, pa dangubi žicajući cigarete među alkosima koji vise ispred dragstora?

Biti sramno nepismen u današnje vreme je kao da imaš crno ispod noktiju uz to još i motaš duvan.

Samo nastavi da gajiš ovu prljavštinu i korov u svom izražavanju.

Prvo će potencijalni budući partner da te odbije, gadeći se na tvoju nepismenost (neki ljudi imaju razvijenu alergiju na “čak štaviše”).

Potom ćeš kaskati na poslovnom planu, jer ništa nije slađe za sprdnju, nego nepismeni mejlovi.

Ako nekom magijom kroz koju deceniju i uspeš, gledaj šta ćeš kad te Blic očepi na naslovnoj strani.

Knjižicu pismenicu u ruke, pa aj polako. Svaki dan nauči, usvoji i zapamti jedno pravilo (umesto da surfuješ po netu) i za šest meseci si novi čovek. Pismen čovek. A ne ko Jovo. Pola nacije mu se smeje koliko je nepismen. Zar ćeš to dozvoliti sebi?