Biti roditelj je najodgovorniji i najteži posao na svetu. Sve utiče. Svaki pogled, reč i reakcija. A posledice su toliko suptilne, da ih ni roditelji ni deca često ni ne detektuju dok ne bude sasvim kasno.

Zvuči paradoksalno, ali istina je da mnoga dobra deca, iako bi vrlo moguće bila dobra sama po sebi, to budu ne iz svoje prirode same, koliko iz straha, osećaja odgovornosti, emotivne ucene ili uopšte prinude.

Iako je društveno prihvatljivo da neko bude dobro dete, ovakva deca često stradaju u svojoj okolini, jer neretko ne umeju da se izbore za sebe.

S druge strane, skoro mi se desilo da me je ispred TC Rajićeva žena ispsovala krvnički i to samo zato što sam prelazila uredno zebru, na jasno označenom mestu pri izlaza iz garaže, zatim na zeleno pešački prelaz, a njoj se žurilo ili je smatrala da je zebra figurativna saobraćajna oznaka, šta god da je njoj u glavi bilo. Sa troje dece u kolima, tonom silikona u ustima i grudima, ono što je izlazilo iz nje nije bilo ni za štajgu, a kamo li za to da deca slušaju. A onda je dete sa suvozačevog mesta bacilo na mene polupunu flašicu vode. U samom centru Beograda. Jasno je kakav je ovo tip ljudi, ali mene nije povredilo ponašanje te persone, koliko izgubljenost te dece koja su već uveliko usvojila jedan drugi pristup – a to je pravo jačega, to da se pravila apsolutno ne poštuju, a da je ako vam stane na put – i sasvim nedužan prolaznik idalan džak za iživljavanje. Bahatost na kub.

Jednako kao što nemirna deca nisu obavezno hiperaktivna (izraz koji se danas pomalo olako i previše arbitrarno koristi za prirodnu aktivnost dece, dok je ADHD nešto sasvim drugo i verujte u učionici se jasno vidi razlika), isto tako ni agresivna deca nisu neophodno zla, niti su tiha deca neambiciozna, niti su dobra deca dobra jer su eto lepo vaspitana. Previše često je pozadina toga strašna trauma sa kojom se naknadno kao odrasli, ta deca bore na svim nivoima. Ili ne. Trpe. I dalje. Zauvek.

Kaže se da se gvožđe kuje dok je vruće, a već kovano gvozdje nije lako kasnije ponovo oblikovati.

“Deca o svetu uče od roditelja, a samo učenje ne podrazumeva samo prikupljanje informacija. Jedna od najvažnijih stvari koje dete uči jeste kako da živi u društvu u kome odrasta i koja su pravila funkcionisanja tog društva. Deca moraju da znaju kada je primerenije i bolje za njih da ograniče svoju autonomiju i samoekspresiju i da su u stanju da to i urade. Zatim, moraju da nauče kako da tolerišu frustraciju, da se na adekvatan način nose sa frustracijama i da budu dosledni u tome.

Bez adekvatnih granica u njihovom okruženju, deca se osećaju uznemireno i bez kontrole.

Granice mogu da se postave u vidu kritike i posramljivanja ili mogu da se izgovore na čvrst način – pun poštovanja. Ramislite o tome na koji način vi volite da vam se obraćaju i krenite od toga. Da li bolje reagujete na viku i bes ili na primedbu izrečenu s poštovanjem i podržavanjem? Isto je i sa vašim detetom.“

Stručnjak za bihejvioralnu i shema terapiju, dr Katarina Visić na svom sajtu piše o tome o čemu treba voditi računa kada je u pitanju vaspitanje dece i posebno kako to nastaju “dobra deca“ i zbog čega su ona tako često kao tempirane bombe.

“Dobra deca nemaju probleme koji su odmah uočljivi. Odrasli obično pretpostavljaju da je sve u redu kada su u pitanju dobra deca. Oni, zapravo, nisu predmet bilo kakve konkretne brige. Ni u porodici, ni u školi.

Ljudi misle da se dobrota dobrog deteta ogleda u tome što rade sve kako treba. A to je upravo problem. Nezadovoljstvo – i buduće teškoće – dobrog dečaka ili devojčice počinju njihovom unutrašnjom potrebom za preteranim povlađivanjem ili žrtvovanjem. Dobro dete nije dobro jer je takvo rođeno. Dobro je, jer nema drugu opciju. Njegova dobrota nije izbor, već nužda.“

Mnoga dobra deca su dobra jer su odgajana:

• od strane depresivnog, nedostupnog, slabog, zahtevnog ili detinjastog roditelja koji im je jasno stavio do znanja da jednostavno nije u stanju da se izbori sa još komplikacija i teškoća u životu i da se od deteta očekuje i da bude dobro i da pomaže;
• Ili od strane nasilnog roditelja koji bi i na najmanji znak nesavršenog ponašanja mogao postati zastrašujuće besan;
• Ili od strane kontrolišućih roditelja koji kažnjavaju dete kad god ispolji individualnost;
• Ili u prezaštićujućoj porodici gde se deca sprečavaju da naprave grešku i obeshrabruju da samostalno donose odluke, greše i popravljaju posledice svojih grešaka;
• Ili je možda roditelj bio veoma zauzet i odsutan, pa je dete, samo ako se primereno ponaša moglo da se nada deliću njegove pažnje;
• Ili su roditelji nametali detetu osećaj krivice i optuživali ga da je sebično i samoživo kad god bi ono činilo nešto što roditelji ne žele;
• ili je dete moralo da brine šta će reći ili uraditi kako majka ili otac ne bi bili depresivni ili preterano zabrinuti;

“Dobro dete nije srećno dete bez negativnih osećanja, već negativna osećanja potiskuje. Ovo potiskivanje osećanja donosi kratkoročno olakšanje kod deteta i omogućava mu da “preživi” svoju porodicu, ali istovremeno izaziva ogroman broj teškoća kasnije u životu: psihosomatske bolesti, unutrašnje nemire, izlive besa i ogorčenost.

Na poslu, dobra odrasla osoba takođe ima problema. Kao deca, oni poštuju pravila; nikada ne prave problem i vode računa da nikoga ne uznemiravaju. Međutim, slepo poštovanje pravila vas neće odvesti daleko u svetu odraslih. Skoro sve što je zanimljivo, vredno truda ili važno, ide zajedno sa dozom buntovništva. Dobro dete je osuđeno na osrednju karijeru i stalno ugađanje drugima.

Dobra deca postaju takva najčešće iz dva razloga: zbog podređivanja i samožrtvovanja.“

Uloga verbalnog zlostavljanja

Ignorisanje, podizanje zida i distanca, prezir i ismevanje, obmanjivanje, pristup poznat kao “za tvoje dobro“, odsustvo pohvala, sve to zajedno stvara velike probleme u izgradnji karaktera dece i dovodi do brojnih posledica kasnije u životu. Većina dece pripisuje verbalno zlostavljanje svojim ličnim manama i postupcima. Čak i odrasli, koji su tiho verbalno zlostavljani za vreme detinjstva, mogu da racionalizuju ili normalizuju ponašanje svojih roditelja iz mnogih razloga.

Ali neko je uvek odgovoran, bilo roditelj, bilo dete koje je sada odrasla osoba sa manjim ili većim problemima u funkcionisanju. Tako dete sem Unutrašnjeg kritičara razvija i Unutrašnjeg dželata koji ga kažnjava za stvarne i umišljene prekršaje. Ako ste besni na sebe kad god napravite grešku, ne možete sebi da oprostite i kažnjavate sebe uskraćivanjem zadovoljstava ili uobičajenih neophodnih stvari (hrana, voda), vaši Kritičar i Dželat su jako razvijeni i, i dalje vas povezuju sa detinjstvom iz koga ste davno otišli i roditeljima koji su se neadekvatno ponašali prema vama.

• “Sve je to za tvoje dobro“ – nikada nikome nije jasno koje to dobro.
• “Šta s tobom nije u redu?” – pitanje je koje se čuje stalno od strane roditelja. Na kraju se osoba i sama pita šta sa njom nije u redu i do današnjeg dana ne zna odgovor na to pitanje, a opet, čvrsto veruje da nešto zaista nije u redu.
• “Moj otac nije nikada ni povisio glas, ali sam ga se užasno plašio”.
• “Moj muž za moju majku kaže da je divna žena i ne može da razume koliko sam besna na nju zbog načina na koji me je tretirala u detinjstvu. Prezir i kritika, to su dve konstante mog detinjstva.”
• “Nisu mi nikada rekli da me vole, ali to je bilo normalno za to vreme. Nije kao danas kada deci pokazujemo ljubav. Verovatno danas i preterujemo, zar ne?”
• “I danas poludim kada mi neko kaže da sam preosetljiva, mrzim tu reč. Moja majka ju je stalno izgovarala opisujući moja osećanja i ponašanja.”
• “Osećala sam se nevidljivom u detinjstvu. Majka bi me pitala šta želim za rođendan, a onda mi kupila nešto sasvim drugo. Isto je bilo i za odeću, hranu, izlaske, izbor škole.”
• “Moja sestra je dobijala sve, ja ništa.”

Da li prepoznajete nešto od ovoga?

Zapitajte se pred neku svoju reakciju odakle dolazi i do koje mere će takva reakcija imati posledice na vašu decu. Možda je vreme da se svi potrudimo malo više da decu koja rastu danas usmerimo.