fbpx

Kako sam se organizovala u tri koraka: Epizoda korona bez frke i stresa

U ovim vremenima u kojima svi (odnosno skoro svi) pokušavamo da sedimo kod kuće i pratimo instrukcije koje dolaze od nadležnih organa, nekako nije svima zadatak isti niti jednostavan.

Sa svih strana su se podigli ljudi da ukažu na to kako je ovo vreme savršeno da sustignemo sve ono što inače ne stižemo, ali iskreno, ne znam za vas, ali ja ne da nemam više vremena, nego imam čak i manje.

Ovo je delom zato što mi je obim posla ujednačen, kao i velikom broju ljudi koji sada rade isti posao, u stresnim uslovima, samo od kuće.

Nisu svi dobili nepredviđeni odmor, niti su svi sami sa sobom već pored svog posla, kao mnogi od nas, brinu i o kući i o porodici.

Možda je u nekim industrijama kao što je prodaja mobilnih telefona situacija sasvim OK jer ljudi imaju potrebu da su više kako na telefonima tako i ispred ekrana, a i moguća je dostava proizvoda. Ali moramo da vodimo računa o tome da situacija nije ista kada reč o frizerima, kozmetičarima, ili pak ugostiteljstvu u kojem ogroman broj ljudi ostaje bez posla. Primera radi, u Americi je stopa nezaposlenosti bila oko 3%, a sada se najavljuje da će biti i preko 38%. Ovo će biti nezapamćena ekonomska kriza, u SAD-u gora nego Velika depresija, a kod nas…pa… imamo silnih iskustava, ali videće se.

E, sad, ono što svakako postoji u ovim okolnostima, a daje neku određenu utehu i zadovoljstvo jeste činjenica da zaista postoji veliki broj stvari koje možete učiniti dok ste kod kuće, naravno, ukoliko ugrabite vremena. I duševnog mira.

Život uz koronu je za mene prilično sličan regularnom životu, s tim što radim samo od kuće, nemam luksuz da pojedem išta napolju, i sve što želim moram sama sebi da prinesem, od kafe do obroka. To nije problem, ali samim tim, iako ne idem do kancelarije, moje vreme je iseckano daleko više i češće, plus uslovljeno TV školom koju pratim sa decom.

Dakle, nije problem sama organizacija dana, niti to kako se organizuje tehnički aspekt života. Naviknemo se svi mi brzo na sve nove uslove, darvinovski, moramo, zar ne…

Čekanje u redu na odstojanju, gušenje pod maskama, odvratan osećaj rukavica, pogledi unaokolo sumnjičavo procenjujući ljude oko nas, blagi bes kad su neki nadobudni i bezobrazni i šećkaju se u grupama i kad ne treba, ili pak koji ne nose maske uopšte. I dalje.

Priznajem, prvih dana bila sam kao hotgluegunom vezana za mreže, medije i vesti. Valjda taj prvi nalet i osećaj da moram da znam sve i da se uputim, da moram da propratim svaki savet i ideju i da moram da se spremim za ono što nadolazi jeste bio u korenu toga da sam na par dana, što se kaže „zabola“. Teorije zavere, bes ka vlasti, niz odluka, što u Srbiji što u Republici Srpskoj što se mene tiče, praćenje dve platforme političke, kulturološke i emotivne paralelno, zatrpane porodične grupe i besomučno nicanje novih grupa, deljenje saveta, kilometarskih poruka, videa, slika…

Ne da sam se prezasitila, nego mi se baš baš sve smučilo.

Onda sam, posebno posle previše vremena na toksičnom tviteru, odlučila da ne mogu više. Jednostavno ne mogu. I vratila fokus na moj posao, obaveze, zadatke i poslovanje. I time se grčevito uhvatila za neki balans. S druge strane, sav moj fokus sam stavila na porodicu, na vreme sa njima, njihove obaveze i situaciju.

Najbitnije je dakle da deca ne osete strah. Po meni, možda grešim. I tako su dani postali niz recepata, zajedničkog kuvanja, ali i vreme za usvajanje novih veština i odgovornosti za koje su spremni.

I bila sam zbunjena i iznenađena time koliko trebamo deci sada. Na jedan nevidljiv način. Način u kojem traže sigurnost i nežnost.

Oni koji kroz ovo prolaze bez dece ili sami imaju drugačiju muku, ali jednako tako osećaju nesigurnost i potrebu za pažnjom i podrškom. Znam kako je.

Tu je i pitanje fizičkih aktivnosti, pa pošto je dolazak u teretanu i na trčanje nemoguć sada, uvela sam 5 Tibetanskih rita za vežbanje uz još neke osnovne vežbe razgibavanja, a sve što radim po kući dopunim nekim istezanjem. Ipak verujem da ćemo i uz najbolju dijetu izaći svi iz sveg ovoga sa jedno 30kg viška. Šalim se. Malo.

Tako da, tri koraka za preživljavanje korone su:

#1

Pratite osnovna higijenska i zdravstvena uputstva, ostajte kod kuće i ne budite goveda.

#2

Radite svoj posao, rekreirajte se, volite, kontaktirajte prijatelje, organizujte virtuelne partije (mi smo morali za karantinske Mladence i baš smo se lepo svi proveli), pijte kafe sa prijateljima preko video četova, usmerite fokus na kvalitet vaših odnosa, svoje osećaje i ljubav samu.

#3

Isključite se. Što više možete. Izolacija mora biti višestruka. Propratite kroz određenu količinu vremena i u određenim vremenskim razdobljima sve što je neophodno kako biste bili u toku, a onda telefon i laptop, odnosno, kompjuter koristite samo za informacije, posao, razgovore, zabavu. Igrajte igrice.

Učite kako se nešto sadi ili kako se spremaju razne đakonije, izučite kako se nešto pravi po sistemu DiY i ukrasite dom. Uostalom, bliži se i Uskrs, zar ne, vreme za porodicu, sad više no ikad možda neophodno svima nama.

Setite se svojih prijatelja, ne dopustite da iko kroz ovo prolazi sam i kada kontaktirate jedni druge, podelite koliko vam je svima teško, ali skrenite fokus sa toga na regularne teme i sve ono što volite jedni kod drugih. Ljudi su sada i ekstremno nervozni, tako da usporite.

Usporimo malo. Svi.

Komentari