Druga je bila da nisam sigurna da biljke vole da su oko mene jer uglavnom umiru. Sem retkih. Retke prežive. E, sad pre nego što pomislite da sam lenja ili nešto tog tipa, da vam objasnim zašto je ovo meni bilo baš toliko važno.

Koren svekolike nesreće je u očekivanjima. Neispunjenim.

I, kako to dolazi do neispunjenih očekivanja? Lako. Odsustvom komunikacije. Uverenjima koje vučemo od kojekuda. Time da brinemo šta će svet da kaže. Time da su rodne uloge i dalje na Balkanu debelo ustanovljene i teško premostive. Ali ja sam naučila odavno – ako želiš da budeš sećan, važno je da znaš i sam šta te čini nesrećnim. I srećnim.

Možda je ovih 5 stvari simbolično, ali sama činjenica da dođemo do toga da u životu definišemo i sitnice koje volimo ili ne, znači da smo konkretizovali sve ono što previše često ostane negde u zapećku. Previše često upravo ovakve gluposti naizgled i sitnice dovode do toga da ljudi vremenom sagore, a izbor mora da postoji.

Jer, makar kada je reč o domaćinstvu, ono je na teretu svih ukućana, a ne samo žene i/ili majke.

Deca su odgovornost oboje, ne samo oca ili samo majke.

Sreća – je odgovornost svih, a ne samo jednog partnera.

Ja sam izuzetno zahvalna na tome što moj suprug i ja živimo tako da usrećujemo jedno drugo i da ne treba previše da se dogovaramo jer smo kompatibilni nekako i na nivou ovih detalja. Ali žene širom Balkana trpe mnogo, ne onda kada je održavanje domaćinstva njihovo zadovoljstvo, što zaista sada vidim jeste, i ni to ne sme biti anatemizovano. Žena je prirodan stub doma i tokom ove krize sam uvidela do koje mere sam srećna kad kuvam i spremam i kada mi je dom uredan i čist i svakog dana ispunjen nekim divnim novim mirisima, domaćih ili nekih egzotičnijih jela.

Ali žena mora u svakom trenutku da ima pravo na izbor u tome, kao i podršku i uvažavanje toga da je to što radi važno, posebno ako uz to radi i sve postiže.

Jer tako se gradi zdravo društvo – bavljenjem domom, ali i bavljenjem sobom. Srećni ljudi grade srećne ljude i tu nema previše filozofije.

Zato 5 stvari koje me mrzi da radim po kući su manje stvari koje ne volim, a više stvari u kojima ne uživam, dok recimo ima toliko drugih stvari koje mogu za to vreme da realizujem.

#1 Peglanje

Za mene je peglanje apsolutno mučenje i teror i ne volim ništa u vezi njega. Ne volim isparenja, ne volim materijale, ne volim ređanje i sklanjanje stvari, ne volim to što čim nešto operem, onako lepo i mirišljavo nije spremno za nošenje nego mora da prođe „kroz presu“.

#2 Rasklanjanje i postavljanje stola

Ne znam da li mi je više naporno da uz svo kuvanje još i postavljam sto, srećom, kad imate decu školskog uzrasta ovo i jeste jedna od prvih kućnih aktivnosti koju nauče i vole da urade da pomognu.

#3 Konstantna brisanja

Nekad imam utisak da non stop nešto brišem. Brišem šporet barem 5 puta na dan, sudoperu, lavabo, sto u dnevnoj sobi, a to možda činim i još i više u ovim intenzivnijim higijenskim vremenima.

Zamorilo me je i sklanjanje stolnjaka kako bih prebrisala ceo sto, tako da sam nabavila prelepe i praktične mušeme umesto stolnjaka i problem rešen. Ipak, nekad čipkani stolnjaci koje su heklale moje i suprugove bake i mame moraju imati svoje mesto pod suncem, i u njima uživamo. Ali, za aktivnije dane ispunjene nekim kreativnim aktivnostima, ili kad prosto ne želim ništa da isflekam, a naročito uz decu, lakše je nebrojeno puta sa mušemama za sto.

#4 Briga o cveću

Ovo nije nešto što ne volim da radim, nego jednostavno nemam osećaj. Sem par neverovatnih izuzetaka u vidu Isusovog venca, nekih crvenih cvećki i zelenih i nenadano afričkih ljubičica, većinu cveća ubijem. I tužna sam zbog toga. Orhideje nema šanse da uzgajam, svaki put uginu. Poslednji put sam doduše shvatila da možda i nije jedna umrla, već prirodno tako… stoji samo sa granom. Ali ja onda ne uživam u njoj. Poslednji put kada sam pokušala začinsko bilje da uzgajam, uvelo je u neverovatnom roku, toliko brzo da sumnjam da nešto nije bilo u redu sa njima u samom startu. I onda svaki put kada se to desi, ja budem tužna.

Jako bih volela da umem da sadim, negujem i uzgajam biljke i evo priznajem to me kopka. Obožavam cveće u kući i sem njegove lepote, zahvalna sam na korisnim aspektima koje donose u vidu čišćenja vazduha i estetike.

#5 Ne volim da usisavam i ribam kuću

Pre nego što pomislite da ne volim ništa da radim po kući, ne – ne volim. Volim da kuvam, spremam, brinem o tome da svako popije čaj, uzme svoje vitamine, da su ormari i police sređene, da su detalji po kući lepo složeni, a sve čisto i uredno.

Takođe, to što nešto ne volim, ne znači da to i ne radim. Brišem ja i prašinu i ribam, skoro sam kupila sjajnu stvarčicu koja prska deterdžent za pod na klik i divno se njome sve oriba.

Ali konkretno kad god usisavam i ribam setim se jedne scene, jednog juna 1999. Sređujući kuću, odnosno stan, što je bilo normalno vikendom, moj tata se okrenuo prema meni i rekao:

Gledaj kako se sve ovo radi, jednog dana ćeš ti sve ovo morati sama, kad mene ne bude.

Par dana kasnije je preminuo.

I znam da je potpuno glupo možda, ali kad god se približim trosedu i pokušam da ribam oko njega, mene u srcu nešto zaboli i stegne i setim se te scene, nekog njegovog instinktivnog opraštanja, toga da ljudi osećaju nekako svoj kraj i smrt.

Kućni poslovi nikome nisu baš uživanje, i jako poštujem ljude koji se time profesionalno bave, kao što su recimo ljudi iz kompanije Uradi Zaradi i njihovo osoblje. S druge strane sam zahvalna što suprug i ja uz neku veselu muziku ili žešći metal uzmemo da sređujemo sve zajedno i možda se čak i zabavimo oko toga.

Što na kraju dana jeste suština – sve je stvar perspektive i toga kakav stav zauzmemo, čak i kada su u pitanju stvari u kojima ne uživamo. U životu, poslu, ljubavi, svemu. Eto, ja ne odustajem od cveća, zajedno s decom mi je zabavnije da postavljam, a brišem stalno i dalje jer prosto – trebaju mi moje radne površine i urednost u zoni spravljanja hrane. A za ribanje i peglanje već… pa, ne mora se za sve naći pozitivna strana, možda…zar ne?