fbpx

Pre nego što se odlučiš za estetsku hirurgiju zapitaj se da li želiš da menjaš sebe ili fizički izgled

Da li znate šta je Sindrom Dorijana Greja? Fomo? YOLO? Da li sigurno znate zašto želite da se menjate i u kom pravcu?

0

Nadamo se da znate, ali ipak danas evo da vam predstavimo nekoliko epidemičnih i globalnih pojava, za svaki slučaj. Jer nož je nož, a estetska hirurgija ume često da bude nepovratni proces, plus kao što ime kaže – estetska. To znači da može da se desi da pokriva odrešeni trend u određenom trenutku za određene namene i određene potrebe. Ne treba se svakako povoditi za svakim trendom i dok će vam pouzdani i provereni estetski hirurzi uvek savetovati optimalno rešenje, nije nemoguće da nabasate na one kojima je samo do novca. A upravo takvi itekako lako eksploatišu one osnovne ljudske potrebe i impulse, ali i gorepomenute sindrome.

Kvalitet toga do koje mere smo u stanju da se brzo i efikasno adaptiramo jedno je od merila sposobnosti za evoluciju ali i opšte zrelosti našega ega. Zrelosti ega nije stanje do kojeg se lako dolazi, niti može jer se na njemu radi kontinuirano, tokom celog života. Kada je reč o krizama života, upravo ovim koje su nekako postale tabuisane i anatemisane kao nepoželjne u društvu jer zaboga – mora sve da bude instagramično, one upravo suprotno – moraju biti prisutne. Nisu krize našeg života samo jedna provera zrelosti ega, već predstavljaju i važnu šansu za sazrevanje nas samih, per aspera ad astra što se kaže.

Sindrom Dorijana Greja

Sindrom Dorijana Greja je zapravo strah od starenja. Ali to nije sve.  Dorian Gray sindrom se takođe još naziva i “kultom mladosti”. Osobe koje pate od ove bolesti često ume da hvata panika strah od vlastitog života.

Zvuči poznato?

Strah od smrti je univerzalni strah od svake osobe, čak i ako on ne bude uvek lako prepoznat. No, sada je sve normalne ljudske faze i etape života u ekstremu zamenio strah u kombinaciji sa panikom pred tako prirodnim procesom tela kao što je prosto – starenje.

Postoje razni strahovi sa kojima se ljudi suočavaju na dnevnom nivou koje nikakva magija ni estetska hirurgija ne mogu da reše.

Ako pogledamo FOMO i YOLO koje nekako uvek volim da pakujem zajedno, deluje kao da su sasvim u kompletu sa ovim sindromom. Ako na to dodamo i Sindrom Petra Pana, na korak smo bliže da osvetlimo mnoge pojave u društvu koje nikakve veze zapravo nemaju sa brojem naših bora, volumenom usana, debljinom obrva ili brojem kilograma.

Fear of missing out FOMO

FOMO je sveprisutni strah da drugi mogu imati nekakva iskustva iz kojih je ličnost u pitanju izuzeta na neki način. Ovu socijalnu anksioznost karakteriše “želja da se neprekidno vezuje za ono što drugi rade”. FOMO je takođe definisan kao strah od žaljenja, koji može dovesti do kompulzivne zabrinutosti da bi neko mogao propustiti određenu priliku za društvenu interakciju, novo iskustvo, profitabilnu investiciju ili druge zadovoljavajuće događaje. Drugim rečima, FOMO se bazira na strahu od donešenja pogrešne odluke o tome kako i gde provesti vreme jer “možete zamisliti kako bi stvari mogle biti drugačije”.

Teorija samoopredjeljenja (SDT) tvrdi da je osećaj povezanosti i s drugima legitimna psihološka potreba koja utiče na psihološko zdravlje ljudi. U ovom teoretskom okviru, FOMO se može shvatiti kao samoregulatorno stanje koje proističe iz situacionog ili dugoročnog shvatanja da se ne zadovoljavaju neke, na bilo koji način i iz ma kojeg izvora nametnute ili prepoznate, stvarne ili ne ali osetne potrebe.

S pojavom tehnologije, socijalna i komunikativna iskustva ljudi su proširena sa ravni ličnog iskustva u stvarnom okruženju na ona online.

S jedne strane, moderne tehnologije (npr. mobilni telefoni, pametni telefoni) i usluge društvenih mreža (npr. Facebook, Instagram) pružaju jedinstvenu priliku ljudima da budu društveno angažovani sa smanjenim realnim učešćem. To je jedna opšta iluzija povezanosti i to ostavlja tragove na svim poljima međusobnih veza.

S druge strane, posredna komunikacija oslanjanja se na internet. Psihološka zavisnost od provođenja vremena na internetu može rezultirati anksioznošću i osoba se oseća kao da nije povezana na neki način, što dovodi do straha da će nestati ili biti izopštena iz “zajednice” pa i tog imaginarnog društva sačinjenog od “prijatelja” i “followera” , pa shodno tome dovodi čak i do patološke upotrebe interneta. Kao posledicom toga, smatra se da FOMO negativno utiče na psihološko zdravlje i blagostanje ljudi, jer može doprineti negativnom raspoloženju ljudi i depresivnim osećanjima.

Zvuči poznato?

You only live once YOLO

Fraza YOLO postala je pomalo kao neka kulturna senzacija. Teško da je to nova ideja doduše, jer je još latinski pesnik Horacije skovao frazu “Carpe Diem” davne 23. godine pne. Hiljade godina istraživanja o tome kako je svest o neizbežnosti smrti uticala na ljudsko ponašanje pokušava da predstavi i dobre i loše strane ove drevne ideje.

Istraživanje “teorije socioemotivne selektivnosti” (Laura Karstensen, Stanford Univerzitet) istražuje način na koji ljudi provode svoje vreme u situacijama kada nešto – kao što je život – postaje sve manje dostupno ili kraće. Ovo istraživanje pokazuje da kako ljudi stare (kako života ima sve manje), imaju tendenciju da posvete više vremena aktivnostima i odnosima koji promovišu pozitivnost i koji čine da se osećaju dobro. Oni, obrnuto, troše manje vremena na stvari koje će prouzrokovati da se osećaju negativno. Ova “pristrasnost” je očigledna čak i na osnovnom perceptualnom nivou. Stariji ljudi, kada gledaju vizuelnu scenu, imaju tendenciju da se više fokusiraju na prijatne aspekte slike nego na neprijatne (u odnosu na mlađe ljude). Dalje, kada studente koledža asociraju na smrt u eksperimentima, u poređenju sa različitim kontrolnim temama, oni onda provode više vremena gledajući pozitivne reči nego negativne reči kada se obe prikazuju (istraživanje na čelu sa Natanom DeValom, Univerzitet Kentakija). Sve u svemu, kada su ljudi svesni da je život oskudniji, oni se više fokusiraju na pozitivne stvari, a manje na negativne stvari.

Međutim, konkretno, YOLO se vezuje i za neverovatna ponašanja.

Postoji nekoliko široko objavljenih slučajeva “YOLO” koji su povezani sa nekim prilično nepredvidivim ponašanjem. Ovo uključuje osobu koja tvituje “YOLO” pre nego što se slupala kolima.

YOLO je kapitalistički naslednik teorije carpe diem-a, ujedinjujući krik milenijalske kulture umorne i frustrirane teretima ekonomske krize i konstantnim prigovaranjem svih sa svih strana. Iako je osećaj za divljenje i istinski oslobađajuć realno, sam termin je zloupotrebljen i preterano korišćen. YOLO je u suštini postala preterano korišćena reč za ma koju toksičnu manifestaciju nezrelosti u potrazi za odbacivanjem bilo kakvog jarma lične odgovornosti. Ali, u svojoj suštini, YOLO je i dalje pozitivna trenutna manifestacija fundamentalnih ljudskih osećanja: želim da živim svoj život bez žaljenja.

Žaljenje. E tu sad moramo zastati. Bilo da ne rešavamo pitanje sreće ili da ne želimo život pun kajanja, sve se svodi na to da svi mi duboko u sebi želimo da iskoristimo svoj život maksimalno i najbolje moguće.

Psihološki, ljudi su se borili sa iskustvom žaljenja onoliko dugo koliko civilizacija i postoji. Žaljenje se pojavilo kao suštinsko pitanje ljudskog postojanja još pre dve hiljade godina, jasno u dogmi o epikurejstvu. Ali naša moderna kultura ima danas pomalo komplikovan odnos sa konceptom žaljenja. Naime, žaljenje je postalo svojevrsna stigma. Žaljenje se najednom danas smatra samo-popustljivim i iracionalnim, potpuno beskorisnim osećajem koje trea tabuisati i ukloniti. Posebno sa mreža.

Mi više volimo lagane utilitarističke emocije, one koje možemo koristiti kao sredstva za transformaciju, a samo žaljenje je potpuno suprotno pionirskom duhu i popularnim – self-development pokretom.

Dakle, hajde da pre nego što krenemo u to da idemo pod igle i noževe porazmislimo o ovim pitanjima, pa ma kojoj od novih etiketiranih generacija pripadali. Hajde da razlučimo za čije sreće radost šta činimo i zbog koga. Da li pokušavamo da ućutkamo kritičara u sebi ili one oko nas, da li naše dete u nama čezne za ljubavlju, da li sve to što radimo ima uopšte smisla i hoćemo li svoju vrednost doveka vrednovati od sad lajkovima, ccovima silikona i kolagena ili suštinom.

Jasno je da je sreća, pa ma na čemu zasnovana pravo svakoga od nas. I svačiji izbor. Ali kada je u pitanju dugoročna sreća nema nam druge no da se zapitamo, ozbiljno i duboko, sami sa sobom – a šta je ona zapravo za nas.

Komentari