Ćutiš, ne zameraš se. Progutaš, prećutiš, jebi ga, život ide dalje. Zašto da se zameriš govoreći istinu, iznoseći stav, kad ti neko može zameriti zbog toga? Ma, mogu da ti se dese i ozbiljnije stvari.

Ostaćeš bez posla, nećeš imati čime da plaćaš hranu i režije, pokucaće ti izvršitelji na vrata, tačnije, provaliće, oduzeće ti decu, završićeš u zatvoru, obrukaćeš familiju.

Stvar se ne menja puno čak ni ako si situiran, ugledan, uspešan u svom poslu. Ćuti bogamu, zar ćeš zarad nešto aplauza i lajkova da rizikuješ neki budući poslovni angažman, sedi tu i pričaj o cveću, životinjama i autofagiji, zar da te proglase disidentom, sad, kad ti tako lepo ide? Tako je, najpametnije je da ćutiš. 

Najednom, nakon godina i godina ćutanja, ugušenih krikova, neprolivenih suza, eto te u nekim godinama i realnosti koju nisi planirao za sebe.

Kako se to desilo da ne smeš da se pobuniš kad ti konobar ne vrati kusur? Zašto pokorno plaćaš kaznu za parkiranje iako si regularno poslao SMS? Zašto spuštaš glavu kada te bračni partner, od kog nisi smeo da se razvedeš, ismeva pred gostima? Kako si dozvolio da ti sin kaže “matori, začepi”?

Desilo se, prijatelju. Naučio si da ćutiš i da se ne zameraš, da bi osigurao svoje pozicije, sačuvao guzicu, zaradio koji evrić više.

“Nije srpski ćutati”

U jeku akteuelnih dešavanja – masovnih protesta građana širom Srbije, bez namere da ulazimo u politički diskurs, brutalno iživljavanje policije nad demonstrantima izbrisalo je i poslednji tračak nade da živimo u uređenom sistemu.

Apsolutno nema niti jednog validnog argumenta koji može da opravda ovoliku nehumanost. Šta god da si uradio, niko, a naročito predstavnik zakona, ne sme da te pendreči do iznemoglosti, vuče po ulici, gazi čizmom, guši suzavcem.

Jednog dana ovo će doći na “sud časti”. Nekada, negde. Snimaka i svedočanstava je pun internet; svetski mediji izveštavaju o ovome.

I dok narod po ulicama guta suzavac i dobija pendreke po glavi, šta za to vreme rade poznate ličnosti, čiji glas se nadaleko čuje?

Osim onih koji su poznati kao “buntovnici”, tajac.

Ćuti, ne zameraj se. Proći će i ovo. Zar da dobiješ cenzuru, da više ne možeš za televizije, nastupe, predstave? Da te jednostavno izopšte i zabrane, kao Oliveru Katarinu?

Ima i gore od ćutanja. Osuda tog istog naroda što voli da guta suzavac i natrčava na pendreke. Jer, nije dovoljno ćutati i gledati svoja posla, treba zaraditi i narednu sezonu, angažman.

I onda imamo ovo:

Pa ovo:

Dve izuzetno poznate ličnosti, čiji uticaj dopire do svih govornika srpskog jezika, iz istog miljea, estrade, da kažemo.

Međutim, iako bismo ih doskora stavili “u isti koš”, među njima je krucijalna razlika.

Ognjen Amidžić je svoj narod (isti taj narod koji mu je dao popularnost), okarakterisao kao nemoguć. U motive zašto je tačno ovo izrekao, nećemo ulaziti ni ovaj ni naredni put (u narednom tvitu se ogradio, “ne mešajte babe i žabe u komentarima. ne kenjajte”).

Seka Aleksić, deo te iste estrade kojoj pripada i Ognjen Amidžić, nije okrenula glavu. Nije (o)ćutala.

Apsolutno su u ovom trenutku beznačajni i neprimereni komentari o muzici koju peva, njenom stilu i svemu ostalom što vam padne na pamet.

Jer u trenucima kad ne možeš da iskažeš svoj građanski stav bez opasnosti da te neko ne zakuca pendrekom u glavu, nije bitno kojoj političkoj opciji pripadaš, veroispovesti, sportskom klubu, pravcu muzike, da li si hipster ili splavar, ništa od svega toga nije bitno, već samo jedno: da li si čovek.

“Dati podršku svom narodu je obaveza svih nas, ukoliko ovde živimo i volimo ovu zemlju!”

Proći će i ovo, izbledeće modrice od pendreka, zaceliće se ušivana čela. U nekom trenutku, vratićemo se “u normalu” (kakva god bude bila).

No, svaki naredni put, kad gledate nečije emisije, predstave, koncerte, kad dajete popularnost i profit nekoj poznatoj ličnosti, zapitajte se da li ste toj osobi “nemoguća stoka” ili njegov narod.