Zamislite Nju Jork pre sto i nešto godina, koliko li je tada bilo teško stići tamo i pozicionirati se među visokim krugovima. E, pa to je uspelo Florens Foster Dženkins koja se nekako obrela na najaktuelnijoj tački planete i zauvek ušla u legendu. Čime, pitaće se neko ko nije upoznat s likom i delom dotične?

Retko viđenim antitalentom za pevanjem i uprkos tome njenoj neviđenoj istrajnosti u tome. Uostalom, poslušajte:

Muziciranje Lejdi Florens, kako je insistirala da je zovu, kroz dekade, a shodno žargonskim trendovima, moglo bi se okarakterisati kao kič, treš, kemp, transfer blama i naravno…

Krindž (cringe)! Dakle, šta to znači?

Krindz se najbliže može objasniti kao transfer blama. To je kad gledamo nečije ponašanje koje izaziva neugodu, sram, podsmeh i jednostavno se osećamo neprijatno umesto njega.

Tako možemo reći za nečije oblačenje, ponašanje, nastup (naročito u eri TikTokera) da je čist krindž, a isto tako, to može biti “umetničko delo” poput spota, filma, knjige…

Dakle, krindž je imenica ili pridev koji pripisujemo nekome ili nečemu zbog čega se osećamo zgranuto, neugodno, posramljeno… a usput se smeškamo.

Međutim, krindž može biti i glagol (krindžovati) i odnosi se baš na nas, a tiče se upravo fascinacije dok posmatramo nečije skaradno ponašanje. Ne samo da ne okrećemo glavu, već s bizarnim zadovoljstvom nastavljamo da posmatramo pritom i dalje osećajući sramotu i neprijatnost.

Upravo zato volimo krindž komedije – zato što istovremeno možemo da se smejemo i osećamo sramotu zbog tuđeg blama, koji bio nepodnošljiv za podneti, da se desio nama.

Dakle, mi krindžujemo i samim time smo materijal za psihologe, jer ono na šta krindžujemo osvetljava ono što jesmo pomalo ili se plašimo da ćemo postati.

Ekspanzijom društvenih mreža u naše živote, krindž je postao prava subkultura, te tako ne samo da imamo čitave kompilacije i masovne heštegove, negoli se mnogi i trude da budu krindž u cilju veće popularnosti.

Ipak nije (toliko) smešno

Naša reakcija na krindž je posledica prilagođavanja mozga društvenom uslovljavanju. Neurolozi i psiholozi tvrde da je bol zbog društvenog odbacivanja sličan fizičkom bolu, ali daleko upečatljiviji. Evolucija nam je nametnula potrebu za zajednicom i prilagođavanjem, a vremenom se to pretvorilo u odbacivanje onih koji se nisu pridržavali društvenih normi.

Stoga, kada krindžujemo, na delu su mehanizmi odbrane koji proizilaze iz nemogućnosti da se jasno izraze složene emocije. Ono na šta krindžujemo, je slika i prilika kako doživljavamo svet.

“Navučenost” na ovakve sadržaje i pojave dovodi do mentaliteta stada, mržnji prema drugačijem, strahu od grešaka, kritizerstvu… ukratko, postajemo turobne karikature svojih predrasuda.

Naravno da nema ništa loše ni zlobno u tome kad se nasmejemo nekoj grotesknoj pojavi, ali… zapitajte se svaki put šta vas u tome trigeruje i kako biste se na mestu te osobe suočili sa stidom, podsmehom i osudom.

Naročito treba biti oprezan s javnim reakcijama na krindž, ovde mislimo najpre na ostavljanje komentara. Koliko god da ti je smešno, jadno, šokantno, imaj milosti prema onome na koga se komentar odnosi, jer će možda ta osoba to pročitati. Treba li da podsećamo na sva samoubistva koja su se desila jer neko nije mogao da podnese pritisak javnosti?

p.s. pevačica s početka teksta je pred kraj života uspela da napuni čuveni Karnegi Hol, koji od kada postoji je rezervisan samo za izvođače svetskog kalibra. Da li je to pošlo za rukom ikome ko joj se smejao?