Obično počinje s dijetama, a završava se potragom za plastičnim hirurgom koji treba da ispravi greške prethodnog. Svako od nas poznaje barem jednu osobu koja je izmenila svoj fizički izgled do neprepoznatljivosti. Šta je primarni motiv takvih ljudi?

– Motiv je želja da se po svaku cenu uklope u ono što svet propagira kao standard. U jednoj od knjiga čuvenog Umberta Eka “Istorija lepote”, može se videti kako se lepota menjala kroz vekove, na koji način je služila društvu i koliko je zapravo moćno oruđe za postizanje raznoraznih ciljeva, ali kod mnogih i nosilac otežavajućih okolnosti. Kako god je kao pojedinci tumačili, lepota je nešto na šta reagujemo svim čulima – sredstvo koje nam pomaže prilikom podizanja samopouzdanja i koje nas uz rad na duhovnom, intelektualnom i obrazovnom aspektu može približiti onome što smatramo da je savršenstvo. Većina i dalje smatra da je moguće dostići ideal, iako mahom rade samo na svojoj spoljašnjosti.

Naravno, postoje ljudi koji imaju niz realnih, racionalnih razloga za drastičniju promenu svoje spoljašnjosti. Razlozi mogu biti zdravstvene prirode, u šta spadaju i psihološki problemi zbog kojih patimo, a mogu relativno lako biti uklonjeni modernom estetskom hirurgijom, i zaista osobi povratiti samopouzdanje i promeniti život iz korena. Zlatna sredina je ono što valja pronaći, kao i pravi motiv za odluku da se podvrgnemo bilo kojoj drastičnijoj promeni fizičkog izgleda.

Mogu li uopšte intervencije tog tipa da reše primarni problem i zašto?

– Zavisi od toga šta je problem. Ukoliko imate osobu koja ima veoma izražen nos koji mu pritom smeta zbog devijacije koja često prati takvu fizionomiju, ili osobu koja ima veoma klempave uši, kao i ženu kojoj nedostaju skoro u potpunosti ženski atributi, sasvim je prirodna njihova želja da naprave nekakvu promenu ukoliko se ne osećaju dobro u svojoj koži.

Nije svaka estetska promena alarm za psihički nestabilnu osobu, niti je svaka korekcija sinonim za plastiku.

Razlika, kao i uvek, leži u samosvesti pojedinca. Postoje ljudi koji u svojim 20-im godinama imaju izvršenih preko 50 operativnih zahvata. U ovom slučaju krivica nije samo njihova, iako su punoletni. Krivica leži u etici i moralnim načelima svetskih doktora koji pristaju da vrše na jednom pacijentu niz zahvata za koje se već nakon drugog može utvrditi uzrok problema, samo da se više sarađuje sa stručnim licima iz oblasti psihologije, odnosno, da se takvi klijenti šalju prvo na psihološke konsultacije. Međutim, estetska hirurgija je veoma unosan posao koji danas doživljava vrhunac upravo zbog porasta psihički nestabilnih osoba koje odlaze u krajnost, bez rešenja za problem. Naprotiv, kreirajući mnogo ozbiljniji, koji sada prate ne samo psihološki razlozi već i niz ozbiljnih rizika po opšte zdravlje koji nose ovakve intervencije.

Šta je to što osoba koja želi da postane atraktivna poput nekog uzora s Instagrama treba zapravo da promeni kod sebe?

– Da se otarasi ideje o uzoru. Za čoveka je korisno da uviđa uspeh i kvalitete drugih, ali ne i da razvija patološku potrebu da bude kao neko. Vas može motivisati nečiji uspeh, ali samo u sklopu vlastite ličnosti. Sve mimo toga je pošast koja hara savremenim društvom kloniranih.

Kakva nastojanja su realna, normalna? Kako realno sagledati sebe i stvoriti optimalnu viziju sebe?

– To je nešto što razvijamo od malena, i na šta u mnogome utiču okolnosti u kojima rastemo. Odnos sa roditeljima, njihove ličnosti, njihov lični i odnos prema nama, kao i afiniteti, uverenja i vrednosti bližnjih na temu lepote, samopouzdanja, uspeha.

Upravo ovakvo razmišljanje iznedrilo je svuda po svetu tinejdzere koji doživljavaju lomove ličnosti u živom programu preko Youtube-a, dok im se milionski auditorijum smeje, komentariše, savetuje, ili pak huška na određen akt – najčešće poguban za njihov razvoj, a u nekim situacijama veoma i opasan.

Zato je izuzetno važno da ukoliko ste roditelj, znate šta radite.

Vaspitanje je mnogo više od mogućnosti da jedno malo biće održite samo živim i zdravim, oslanjajući se na sistem koji će uraditi ostalo.

Realno sagledavanje sopstvene ličnosti zavisi od niza faktora koji u svojoj suštini uopšte nemaju veze sa lepotom, u bazičnom smislu. To je proces koji ima svoje faze i prati naš razvoj i odrastanje, a deo je razvijanja socijalne i emocionalne inteligencije pojedinca.

S druge strane, rekosmo da postoji i ona druga krajnost, te tako imamo nalet ljudi s prekomernim brojem kilograma koji poručuju da se osećaju idealno u svojoj koži i da ih nije briga za mišljenje okoline. Da li ih stvarno nije briga?

– Neke od njih zaista nije briga. To im omogućava današnji trend po kojem je sve dozvoljeno samo ako se mi sami dobro osećamo. Naravno, ovo je uvek osetljiva tema, jer među gojaznima ili fizički zapuštenim osobama postoji veliki broj onih sa ozbiljnim fizičkim i mentalnim tegobama iza kojih leži koren njihovog problema koji se manifestuje kroz prejedanje ili potpunu nezainteresovanost za poruku koju šalju svetu o sebi kroz svoj fizički izgled.

Sviđalo se to mnogima ili ne, to kako izgledamo je veoma jasna, neverbalna komunikacija, koja često govori više od bilo kojih reči ili CV-a.

Da li mentalno zdravu osobu ne treba da bude briga šta drugi misle o njemu, konkretno o fizičkom izgledu?

– Čovek može biti potpuno mentalno zdrav, odnosno, bez ikakvih mentalnih poremećaja, a ujedno osoba koja ima problem ili je disfunkcionalna u nekom segmentu života. Iako je već dugo vremena zastupljen svetski trend na temu toga kako apsolutno ne treba da nas bude briga šta drugi misle o nama dokle god smo mi zadovoljni i srećni, ovo je ujedno jedna od najnetačnijih životnih premisa. Čovek ne živi u izolaciji i mimo sveta, odnosno – društva. Ukoliko ste se odlučili za život u civilizaciji to znači da vaša egzistencija zavisi od toga kako i koliko ćete se obrazovati, koliko ste sposobni, da li ste spremni na saradnju, prijatni, profesionalni, radite li na svojoj emocionalnoj inteligenciji kako biste ostvarili što kvalitetniji partnerski odnos, kasnije se ostvarili kao roditelj, i tako dalje. Ukoliko dakle, živite zajedno sa ljudima, nemoguće je, i potpuno neprirodno da vas ne bude briga šta drugi misle. To bi značilo da imamo najezdu individua koje su potpuno neprihvatljivog društvenog ponašanja – ljude koji bez zadrške i razmišljanja govore i ponašaju se isključivo instiktivno. Vrlo brzo, nastao bi kompletan haos u društvu kada ljude zaista ne bi bilo briga šta drugi misle o njima, i kako treba modelovati svoje ponašanje, pa i izgled zarad sveopšteg utiska koji ostavljamo, a sa određenim ciljem. Naravno, treba podvući crtu između uticaja vama nebitnih ljudi, i uticaja bliskog okruženja na odluke, postupke, odabire koje pravimo.

Ljudi koji jasno pokazuju i žive stav po kojem im nije važno šta drugi misle o njihovom fizičkom izgledu imaju drugačije prioritete i vrednosti, ili pokušavaju da zatome određen problem, najčešće vezan za samopouzdanje, time što žargonski “igraju iz kontre” odsnosno, u nekim slučajevima osoba nije sigurna da će uspeti da promeni svoj izgled na bolje, niti zna kakav je život čeka van zone komfora u kojoj se trenutno nalazi, i zato prihvata svoje trenutno stanje sa svim nelagodama koje joj ono možda pričinjava, nemajući dovoljno alata da u isto vreme započne psiho-fizičku promenu. Tu često nailazimo na poricanja, nihilizam, beg od realnosti, i tako dalje.

Šta je suštinski problem gojaznih ljudi (ne mislimo na ljude koji su se ugojili usled bolesti, već na one koji su sami sebe doveli u to stanje)?

– Prejedanje predstavlja pokušaj popunjavanja određenih emocionalnih praznina. Hrana zbog koje se najčešće gojimo ima efekat trenutnog podizača raspoloženja. Usled lučenja određenih hormona mi dobijamo sliku prividne sreće koja, naravno, ni najmanje ne otklanja realan problem. Takođe, danas je posledica gojaznosti kod mladih i deo porodičnog problema koji se tiče kulture ishrane. Iako živimo u dobu u kojem je imperativ zdrava ishrana i vežbanje, ljudi su mahom “nepismeni” na ovu temu. Iz dva razloga: prvi je zatrpanost ogromnim brojem informacija, gde je mnogima teško da utvrde šta je zapravo primenjivo na njih, ili šta je istina. A drugi razlog je kultura ishrane koju stičemo u porodici. Da li se jelo za stolom, da li je čitava porodica obedovala zajedno kada je bar jedan obrok u pitanju, da li je naša majka kuvala, da li su roditelji preneli na nas svoje lične kulinarske afinitete, jesu li nas naučili pravilno raspoređenim obrocima, kakve su porodične navike u ishrani, i tako dalje. Oscilacije u kilaži su potpuno normalna stvar. Onog momenta kada hrana za nas počne da predstavlja “saborca”, “drugara”, “utočište”, tada nastaju problemi.

Čega su oni, zapravo, gladni?

– Različitih stvari. Od ljubavi, pažnje, preko potvrde lične vrednosti u odnosu na roditelje, partnera, poslovno okruženje. Odnos prema sebi i svom telu kao hramu našeg bića, je odnos prema životu kao daru od Boga, prirode, univerzuma. Kada stvari ne idu onako kako bismo želeli, često posežemo za instant rešenjima za bolje raspoloženje. Prekomerna gojaznost je nalik bolestima zavisnosti, i tako je treba tretirati. Prvenstveno, psihološki. Imamo toliko primera kada ljudi prelome i učine sve da telo dovedu u red. Oslabe po 30-40 kilograma, izvrše teške operacije skidanja viška kože, dovedu svoje zdravlje u red, i nakon 6 meseci se ponovo ugoje.

Način na koji posmatramo hranu, i šta ona predstavlja za nas je način koji pravi razliku između ljudi koji jedu da bi živeli i onih koji žive da bi jeli.

Koji je prvi korak u osvešćivanju, obe pomenute grupacije?

– Vođenje dnevnika ishrane i navika. Nakon mesec dana, ili par nedelja imaćete kristalno jasnu sliku gde grešite. Nakon toga, obavezna je konsultacija sa psihologom i nutricionistom, kao i sa lekarom opšte prakse,  kako bi se utvrdilo zdravstveno stanje i napravio plan promene.

Šta zapravo znači dobro izgledati? Znamo da je privlačan fizički izgled individualna i diskusiji podložna stavka; nego, koje su to životne navike i principi pomoću kojih svako od nas može da izvuče svoj maksimum?

– Dobar izgled nije samo vezan za spoljašnjost, već je to prvenstveno energija kojom odišemo. Energija je takođe individualna stvar i veoma varira, ali kada su naš um i telo u skladu, onda je upravo energija kojom zračimo ono što privlači druge da nam udele kompliment na temu dobrog izgleda. Čovek može da kamuflira svoju spoljašnjost određeno vreme. Međutim, ako postoji kvar unutra, nešto što vas muči duže vreme, što vas sapliće da se ostvarite na određenom planu, to će se svakako reflektovati na vašu spoljašnjost, kad-tad. Kao i na vaše zdravlje.

Maksimum koji čovek može da izvuče iz sebe zavisi od nivoa samosvesti i percepcije koje nas dovode do rada na socijalnoj i emocionalnoj inteligenciji koje stalno spominjem kao dva presudna faktora za nečiju životnu sreću. Kada se tu stvari poslože, onda su određeni segmenti poput ishrane, fizičkog izgleda, i tako dalje, samo crtica, a ne balast koja vam određuje život.

Zapad nam je prvo nametnuo anoreksično mršave manekenke, zatim estetsku hirurgiju (čitaj pumpanje silikonima i besomučno botoksiranje), naposletku i “plus sajz” modele. Kako ostati zdravog razuma kad nam se abnormalnosti serviraju kao nešto ne samo normalno, već i poželjno?

– Zapad diktira trendove koji u određenom trenutku u istoriji dovode čovečanstvo u potčinjen položaj nemislećih bića kojima je lako manipulisati zarad raznih ciljeva – od formiranja potrošača koji žude za određenim životnim stilom, do promene čitavog sistema uverenja, vrednosti i navika na osnovu kojih se dešavaju korenske promene u društvu. S jedne strane, danas se čini da imamo slobodu veću nego ikada da izgledamo, ponašamo se i govorimo šta želimo, i to daje privid evolucije tj. napretka, a zapravo cenzura je veća nego ikada, jer ukoliko samo i pisnete na neku od tema koje se bave danas veoma popularnim svetskim pitanjima/trendovima u koje spadaju gojaznost, lepota i tako dalje, bivate momentalno etiketirani kao diskriminator, u određenim slučajevima – homofob, kao šovinista, fašista, i primorani ste da se izvinjavate što ste iskazali stav suprotan onome što zapad nalaze kao standard.

Veličanje raznih disfunkcionalnosti i devijacija, danas je u ekspanziji, a čovek se može zaštititi isključivo negovanjem kritičke svesti i individualizma.

Važno je istaći da su čak i najgori trendovi – prolazni. Koliku štetu će napraviti ovi današnji, ostaje da vidimo. Čini se već sad da je veoma velika. Naročito kada pogledamo mlađu populaciju.

Da si estetski hirurg, šta bi rekla devojci koja dođe kod tebe u ordinaciju s namerom da uveća usne za pet brojeva?

– Da simulaciji ženskog polnog organa nije mesto na licu.

A da si krojač i da kod tebe dođe ekstremno gojazna osoba s zahtevom da joj napraviš haljinu u kojoj će izgledati seksi?

– Da izabere materijal, boju i kroj. I održi mi čas iz samopouzdanja.

Glavna pravila dobrog izgleda by Nina:

• Genetika
• Psihičko i fizičko zdravlje
• Socijalna i emocionalna inteligencija
• Obrazovanje
• Stil

The post Opterećenost i nemar po pitanju izgleda su dve strane istog problema – koji imaš sa samim sobom! appeared first on Moodiranje.

Ovoj pojavi naročito pogoduju društvene mreže na kojima svakodnevno posmatramo ljude koji se po svaku cenu trude da dokažu (sebi ili drugima?) koliko su srećni, ostvareni, uspešni.

“Prosečnom” čoveku, sa svim svakodnevnim problemima i zavrzlamama, ovo stanje “manične sreće” je ili nedostižno ili vrlo iritirajuće.

Razgovaramo sa Ninom Tomović, sertifikovanim bihejvioralnim koučem, te ćemo joj na početku postaviti pitanje koje se samo nameće (i donekle iskače iz okvira teme, što, nadamo se, nećete zameriti).

Po čemu se tvoji metodi i ono što propagiraš razlikuju od gorepomenutih motivacionih gurua? Pošto je danas prilično nejasna granica između takozvane primenjene psihologije i “pozitivnog razmišljanja”?

– Ne postoji ništa loše u pozitivnom razmišljanju. Ono što je u poslednjih desetak godina zastupljeno, prerasta pravac pozitivnog razmišljanja i prelazi u manično gonjenje sreće, po svaku cenu. Odnosno, težnju da budemo konstantno srećni, a da ako ne osećamo zadovoljstvo ili sreću, upravo taj izostanak okrivimo za sve potencijalne neuspehe, jer postoji moderno uverenje da je dovoljno proizvesti osećaj sreće kako bi nam “krenulo”.

[bs-quote quote=”Pozitivno razmišljanje je danas nalik sekti. Vi imate na stotine, hiljade ljudi u svetu i kod nas koji pokušavaju da svoj život oblikuju vodeći se floskulama koje u realnom životu apsolutno ne mogu da promene potencijalno nekorisne obrasce ponašanja i razmišljanja. Mogu eventualno, autosugestivno da doprinesu da se na trenutak osećate bolje, ali obzirom da deluzija nije put ka rešenju problema, vi se zapravo vrtite u začaranom krugu, radeći svesno na sopstvenoj besvesti, bivajući ubeđeni da će vas veštački proizveden osećaj dovesti do uspeha.” style=”default” align=”left” author_name=”Nina Tomović” author_job=”Soul Hauz” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2018/05/nina.jpg”][/bs-quote]

Problem kod pozitivne psihologije je da gomila stvari koju njeni zagovornici zastupaju, ima dodirnih tačaka sa istinom, gde se mnogi ljudi prepoznaju, počnu da veruju, ali je način sprovođenja izuzetno nekoristan i zapravo, njeni zagovornici nevešto uzimajući samo neke temelje istine, grade čitave konglomerate zabluda, lepo upakovanih, i poželjnih za masu nezadovoljnih kojima je potreban nasmejan predvodnik da im pokaže kako da žive.

U realnosti je nešto drugačije. Ljudska psiha ne funkcioniše jednostrano. To znači da je za temelj mentalnog zdravlja potreban čitav spektar emocija, od kojih mnoge nisu prijatne. Ako pretendujete da budete mentalno zdrava, balansirana osoba, jedna od NAJNEKORISNIJIH stvari koju možete da uradite za sebe jeste da verujete da je pozitivno razmišljanje, odnosno, gonjenje sreće, pravi put ka suštinskom uspehu i rešavanju svih problema koje imate.

Moj lični i profesionalni stav se bazira na razmišljanjima, dokazima i zaključcima ljudi koji se decenijama bave kliničkom psihologijom, filozofijom, doktorima psihijatrije i čije iskustvo i znanje ne spadaju pod trend, kojem trenutno svedočimo, već se baziraju na neoborivoj činjenici da kada jedno osećanje postane uverenje kojeg se držimo ne odstupajući, takav obrazac prerasta u fundamentalizam, što izaziva agresiju u različitim oblicima.

Prostim jezikom, težnja i pokušaj praktikovanja isključivo pozitivnih osećanja, kod pojedinca sasvim sigurno podižu nivo frustracije i često pasivne agresije, koja je vrlo primetna. Vi ne možete imati kontinuirani uspeh u oblasti manične sreće. Naša psiha traži ravnotežu, a kada joj se opiremo ne znajući kako da baratamo sa manje pozitivnim osećanjima, onda je jedini sigurni produkt – stres, i suštinsko nezadovoljstvo prikriveno kvazi zadovoljstvom.

Koja je razlika između sreće i dobrog raspoloženja?

– Sreća kao pojam je veoma individualan doživljaj. Čovek može biti sasvim dobro raspoložen, a da ipak ne smatra da je u određenom trenutku svoga života srećan.

Suština sreće se ogleda u balansu između naših misli, želja i mogućnosti. Kada su ova tri segmenta u poravnjanju, osoba može reći da je suštinski srećna.

Tada nisu važni konkretni uspesi i postignuća, već naš stav prema sebi i životu, i spoznaja da nas bilo koji uspeh ili neuspeh ne definiše u potpunosti, i da su ti trenuci promenljivi, što kada prihvatimo kao činjenicu, shvatajući da je u životu sigurna jedino promena, postajemo mnogo bliži sreći.

https://www.instagram.com/p/BhOPmJKF0DO/

Da li je normalno i zdravo 24/7 biti u stanju sreće? Da li to, uopšte ikome polazi za rukom?

– Kao prvo, to je nemoguće. Kao drugo, to svakako ne bi bilo korisno jer bi došlo do (žargonski rečeno) pregrevanja. To znači da kada bi nas isključivo jedna emocija zaposela, egzaltacija i deluzija (nekorisna percepcija sebe i realnosti) bi sasvim sigurno veoma brzo napravile karambol. Naravno, govorim hipotetički, jer još uvek ne postoji osoba a da pripada ljudskoj vrsti, čiji mentalni sklop kao i hormonalni balans daje mogućnost za kontinuirano stanje sreće.

Da li je takođe normalno “pokazivati svetu” koliko si srećan i uspešan (sa sve skrivenom porukom “crknite zlobnici poyyy”)?

– To je pitanje ličnih afiniteta, potrebe za određenom vrstom komunikacije sa svetom, izražavanja, i opštom kulturom. Različiti ljudi imaju različitu potrebu da podele svoje emocije, kao i način na koji će to učiniti. To takođe zavisi i od komunikacionog stila kojem pribegavate, i kako to što želite da kažete verbalno ili neverbalno, zaista odiše u javnosti.

Najčešće, izražena potreba za kontinuiranim pokazivanjem dobrog raspoloženja, uspeha, sreće i tako dalje, krije određenu vrstu nezadovoljstva.

Ona ne mora biti veća od proste potrebe da se dobro prikažemo u javnosti, ipak sumnjajući u sebe, ali svakako postoji. Tako ćete je najlakše detektovati. Istinski srećan čovek živi svoju sreću. Drugi je glasno ističu.

Šta se, suštinski, krije iza ove dve tendencije, biti stalno srećan i pokazivati drugima koliko ti je dobro? Da li je to možda povezano s kolektivnom depresijom, sirotinjom i crnom hronikom kojoj svedočimo svakodnevno?

– Ne mora biti nužno povezano. Pogledajte šta se dešava u mnogo razvijenim i uređenijim zemljama od Srbije. Manično gonjenje sreće je veoma dobro ustoličen trend, finansijski isplativ. A on svakako ima veze sa opštom konfuzijom kroz koju prolazi čovek kao biće, kao svedok 21. veka.

U vremenu kada nam se non-stop šalju oprečne poruke kako bi trebalo da živimo svoj život, kada je politička korektnost postala bič kojim se kroti svako ko iole želi da izađe van kalupa onih koji na sva usta zagovaraju kvazi nekalupljenje, kada uskoro neće biti razlike među polovima, vi imate pojedinca koji usled najrazličitijih socijalnih, društvenih i kulturoloških prilika, ne zna ko je zapravo. Niti šta je njegova uloga.

Ali ono što svakodnevno sluša jeste da je sam kriv za svoj neuspeh jer nešto nije dobro “vizualizovao” ili taj dan nije bio “dovoljno srećan”. Zamislite koja je to količina ljudi u svetu koji svoje živote kalupe po šablonima i floskulama motivacionih govornika. Ovo je takođe jedan od razloga zbog kojeg ni jedno dešavanje na svetu ili kod nas, ne bi trebalo da nas čudi, jer je produkt potpunog duhovnog i mentalnog kolapsa.

Motivacioni gurui kažu “samo misli pozitivno/budi zahvalan/uživaj u sadašnjem trenutku”, a znamo da to nije lako ako nemaš čime da prehraniš dete, boriš se s bolešću ili nekom životnom nedaćom. Kako onda da ti ljudi streme ka sreći, ako je to uopšte moguće?

– Jedini put ka sreći je prihvatanje sadašnjeg trenutka.

Sreću ne možemo tražiti u prošlosti, pitajući se i mučeći sebe razmišljanjima o tome šta bi bilo da je bilo. Takođe, sreća se ne traži u budućnosti, jer jedina budućnost koju čovek ima je sadašnji trenutak na osnovu kojeg se formira sve što sledi.

Dakle, život sada i ovde, prihvatanje tog jednog trenutka u kojem postojimo i bavljenje onim na šta realno možemo da utičemo, dovešće nas bliže sreći. Kada se otarasite balasta koji vučete zbog prošlih nezadovoljstava ili strepnje od budućnosti, samom činjenicom da ste se oslobodili te vrste stege, doneće vam potpuno olakšanje iz kojeg proizilazi prvo dobro raspoloženje, a onda i mogućnost da zaista uskladite svoje misli, želje i mogućnosti.

https://www.instagram.com/p/BhOPmJKF0DO/

Složićemo se da je u ovom brzom vremenu, u kom dominiraju konfuzija i ispraznost, čoveku ipak potreban neki tračak svetlosti, savet, motivacija, ideologija… One koji su se vezali za neke “motivacione gurue” nećemo savetovati jer takvi nisu naša publika i ne čitaju ovo. No, uzmimo prosečnog čoveka, zbunjenog, pomalo anksioznog, kom je potreban podstrek, motivacija i nada. Šta bi mu posavetovala, kojim idejama, pravcima i autorima treba da se okrene?

– Čitava priča motivacije pojedinca sastoji se u buđenju korisnih resursa koji čoveka nagone da napreduje. Kada se to zameni nekorisnim sindromom manične sreće dobijamo ljude koji ne samo što žive u samo-zavaravanju, već sebe direktno vode u agresiju kroz činjenicu da ni jedna emocija ne može biti kontinuirano sprovođena, a da to nema posledice po stanje i ponašanje osobe. Pojedinac često nezadovoljan time što nije u stanju da uvek i stalno bude srećan onako kako to od sebe očekuje, biva frustriran a frustracija izaziva bes i nezadovoljstvo koje se pojavljuje u formi ili agresije ili depresije. Tada se odlazi u sasvim drugu krajnost.

I zato je korisno znati da bez obzira u kakvom se životnom momentu nalazite, pred kakvim teškoćama stojite, da li mislite da se nikada nećete izvući iz trenutne situacije ili jednostavno sebi ne verujete – čovek uvek treba da teži rešenju, isceljenju i opštem zadovoljstvu.

Do njega se dolazi ispravnim psihološkim pristupima, prilagođenim svakoj osobi individualno, ali najvažnije – kroz prihvatanje svih emocija koje imamo, i ličnim oslobađanjem od presije da stalno budemo nasmejani, dobro raspoloženi, naizgled bez problema i pristupačni svima.

Imate pravo da budete ljuti, tužni, povređeni, nesigurni, iznervirani, šokirani. Dajte sebi za pravo i da naučite kako da kanališete sve ove emocije u dobrom pravcu i na vaše zadovoljstvo.

Ne zaboravite, sreća je individualni balans uma, duha i tela. Harmonija se postiže svešću o tome šta možemo učiniti da bismo se osećali bolje, prihvatajući spektar svih emocija koje posedujemo, jer su sve do jedne potrebne da bismo bili mentalno zdrava osoba. Umetnost je naučiti kako da nam one manje korisne ne kvare život, ali to je već druga tema.

Sreća koja dolazi iz širine, kritičkog uma, izostanka želje za pripadanjem većini, insistiranju na istosti ili različitosti, sreća koja sebi daje za pravo da nekada i ne bude srećna, e, takva sreća nam nikada ne može okrenuti leđa.

The post Fenomen “manične sreće”: A je li vam neko rekao da je sasvim ok biti tužan ponekad? appeared first on Moodiranje.

Neki ćute iz straha šta ako izgube posao, drugi trpe dok ne pronađu bolji, a izvestan broj ljudi se nada da će se stvari nekim čudom popraviti na bolje. Razgovaramo sa Ninom Tomović, sertifikovanim bihejvioralnim koučem.

Zašto, kako vreme odmiče, se ljudi sve teže odlučuju da daju otkaz ili da prijave mobing?

– Davanje otkaza može biti uzrokovano nizom ličnih i profesionalnih razloga i uverenja, i nije nužno vezano za mobing  ali onda kada jeste, to je nažalost najčešći put za koji se žrtve mobinga odlučuju, i to samo zato što se u Srbiji o mobingu jako malo govori, bez svesti o tome šta on zapravo predstavlja i koja su naša prava.

Razlog zbog kojeg se ljudi teško odlučuju da prijave mobing je kao prvo nemogućnost da procene da li uopšte podležu mobingu. Zatim je tu uverenje, veoma često u našem narodu, koje se oslanja na stav da se u ovoj zemlji mnogo veći zločini i problemi ne rešavaju i da osoba nema kome da se obrati, odnosno da će njen slučaj biti neozbiljno ili neprofesionalno tretiran. U skladu sa tim, ljudi podležu naizgled lakšem putu, a to je da se sklone iz sredine koja sprovodi mobing.

Kako da se postavimo prema osobi koja je agresivna, pakosna i čini nam štetu, materijalnu i psihičku? Može li se takav odnos “srediti”?

– Važno je istaći šta je mobing. Postoje verbalni, neverbani, strateški i emotivni mobing, a sve njih karakterišu sistematsko javno ponižavanje, ljubomora, zavist, zanemarivanje osobe, isključivanje iz aktivnosti i tako dalje. Mobing označava uznemiravanje ili psihološko zlostavljanje grupe ili pojedinaca od strane kolega ili pretpostavljenih.

Mobing se najčešće manifestuje u konkretnom odnosu između nadređenog i zaposlenog i može varirati od blagog, do veoma ozbiljnog.

Prepoznajemo ga kroz nekorektan, neprofesionalan odnos osobe na većem položaju u koji spadaju: vikanje, nepristojno obraćanje, kontinuirano nezadovoljstvo radom zaposlenog iako zaposlen radi po dogovoru i propisima, omalovažavanje, oduzimanje unapred dogovorenih zadataka, ignorisanje, a sve u cilju narušavanja dostojanstva, ugleda i integriteta druge osobe.

Mobing se sprovodi sve dok zaposleni pod pritiskom ne napusti radno mesto, a time ovaj obrazac ponašanja tretira se kao agresija sprovođena u kontinuitetu ili u etapama.

Skoro svaki odnos je moguće popraviti kada u njemu ravnopravno učestvuju obe ili više strana.

[bs-quote quote=”Ono što je simptomatično kod mobinga jeste namerna ili iskrena besvest osobe koja vrši mobing. Za nju su pomenuti obrasci ponašanja – normalni. Oni se ne percipiraju kao sporno ponašanje, niti takve osobe uviđaju kako one zaista utiču na svoje kolege ili zaposlene. Vrlo često te osobe ne priznaju svoje greške i samim tim nisu u mogućnosti da učestvuju u menjanju odnosa na bolje.” style=”default” align=”left” author_name=”Nina Tomović” author_job=”Soul Hauz” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2018/05/nina.jpg” author_link=”https://moodiranje.rs/tag/soul-razgovori/”][/bs-quote]

Bez obzira na kojoj poziciji se nalazimo, treba da znamo ko smo, šta govori naš CV, koliko smo spremni da učimo i primamo feedback koji često može da sadrži i konstruktivnu kritiku, i da nastupimo bez straha.

Osobe koje vrše mobing hrane se željom svojih saradnika za napretkom. Njihovim strahom i spremnošću da zadrže dobar posao, i to je ono što im daje moć nad žrtvom.Kritika je nešto što uvek treba prihvatiti, jer učenje je kontinuirani proces, ali je takođe veoma značajno da u spornim situacijama ne pokazujemo niti strah niti potlačenost kojom neko može da manipuliše, već da nastupimo dostojanstveno sa punim poverenjem u sebe i svoje profesionalne moći.

Neretko, mobing je zasnovan na animozitetu. Imaš li savet kako da se zaštitimo od ljudi kojima smo antipatični, kako da im se ne zameramo, ili je kontraproduktivno ustuknuti?

– Nije u pitanju tipična vrsta animoziteta, odnosno “nedopadanja”. Ljudi koji vrše mobing najčešće spadaju u grupu onih koji su zapravo samo sebi važni. Jer u suprotnom bi posezali za drugim alatima kritike i odnosa sa kolegama i saradnicima. Nije do vas. Do njih je.

Jer oni na taj nači podižu sebi vrednost i dokazuju niz različitih stvari potrebnih da bi se održala ta slika u glavi koju su o sebi iskreirali.

Od mobinga se možete zaštititi jedino vrlo jasnim i čvrstim stavom. Prvenstveno prema samom sebi, a zatim i sebi u datim okolnostima. Ukoliko znate da komunicirate uz poštovanje i pristojnost, ukoliko svoje zadatke obavljate valjano, ukoliko ni na jedan način ne ugrožavate druge ili samu kompaniju, svaka greška koju napravite spada pod ono što se lako može razjasniti kroz konstruktivni feedback, a ne kroz vikanje, omalovažavanje, lupanje, pretnje i tako dalje.

Moberi nisu samo nadređeni, nekad su to ljudi s kojima smo ravnopravni na lestvici. Koji su njihovi motivi za mobing? Kada treba pronaći zajednički jezik, a kada potražiti zaštitu?

– Tako je. Mobing se dešava i na nivou odnosa kolega-kolega. On je jednako stresan kao i mobing od strane nadređenog, možda čak i stresniji, jer ga percepiramo kao direktnu izdaju. Motivi za ovu vrstu mobinga su takođe lične prirode i podrazumevaju želju da se neko istakne rušivši autoritet i ugled nekog drugog. Pozadina toga su kompleksi, nesigurnosti, zavist, nekorisni obrasci uverenja i ponašanja i tako dalje. Kada primetite direktne, nedvosmislene sabotaže od strane kolege, korisno je da imate neku vrstu dokaza uz koje ćete moći da prvo izađete pred tog kolegu i pokušate ljudski i verbalno da rešite odnos. Ako takvo skretanje pažnje ne urodi plodom, oslobodite se balkanskih uverenja o tužibabama i cinkarošima, i prijavite slučaj nadređenom. U ovakvim situacijama obavezno istupite jasno i sa dokazima, jer bez dokaza sve ovo postaje prazna priča zbog koje nećete biti u situaciji da rešite problem, pristupajući mu ozbiljno i s pažnjom.

Recimo da osoba u datom trenutku nipošto ne može da da otkaz (malo dete, plaća stan i slično). Kako istovremeno tražiti novi posao i trpeti mobing na aktuelnom?

– Uz svest o tome da postoji viši cilj. Kada osoba zna da postoji nešto veće i bolje što ga čeka, što planira, što ga motiviše, on dolazi u poziciju veće samokontrole i samim tim smanjuje učestalost situacija pogodnih za mobing – odnosno svoj emocionalni odgovor na mobing. Sistem traženja novog posla je jasan. Konkurišite i šaljite CV čak i na one pozicije koje nisu najidealnije, jer preko njih možete doći do kontakata koji će vam biti značajni. To ne znači da dok ne nađete nov posao treba da budete žrtva mobinga. Pročitajte zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, i budite svesni svojih prava.

Kako biti siguran da se na novom poslu neće ponavljati takve situacije?

– Ni u šta ne možete biti sigurni. Niti treba da se bavite sigurnošću. Ukoliko dođe do slične ili iste situacije, postupite kako dolikuje. Zauzmite stav, ostanite profesionalni i korektni, potražite svoja prava ili angažujte advokata. Mogućnosti je mnogo. Ono što je najvažnije ipak jeste način na koji ćete izgraditi svoju profesionalnu ličnost.

Dakle, kada ste sigurni u ono ko ste i šta možete, tada nećete odistati nemoći i strahom, i samim tim bićete mnogo manje zanimljiva žrtva za mobing.

On skoro uvek dolazi onima za koje mober proceni da je moguće zastrašivati ih, jer se od njih ne očekuje reakcija. Budite osoba od koje se očekuje reakcija.

U kom procentu je neko sam doprineo da bude žrtva mobinga?

– U onolikom u kojem dozvoli da zlostavljanje traje, ili poprimi razmere nedopustivog ponašanja prema saradniku, zaposlenom ili kolegi. Svako od nas se može naći u ovoj situaciji. Od toga kako ćemo na nju reagovati, zavisi i činjenica koliko smo kao žrtva doprineli da se mobing nastavi.

Na poslu provodimo trećinu svog života, dok su ostale dve spavanje i slobodno vreme. S obzirom da u toku spavanja nismo svesni, računica kaže da smo polovinu svog budnog vremena zatrovani. Koliko to utiče na svakodnevno funkcionisanje?

– Ne znam koja je to računica, ali je nikome ne bih preporučila. Sa takvim stavom ni jedan čovek ne može da bude produktivan i da zaista oseti život u punom smislu, koliko god se taj smisao menjao kroz godine i faze. Nikako ne bih rekla da smo zatrovani, jer to kao prvo implicira generalizaciju –  koja je uvek put ka stupidnosti –  a kao drugo, nije istinita. Osoba koja se oseća zatrovanom na bilo koji način treba da napravi presek okolnosti u kojima se nalazi i da usmeri svoj život u pravcu koji priželjkuje.

Kako da osoba, koja godinama trpi mobing počne da se vraća “u normalu”? Koji su prvi koraci?

Da se odluči kojim putem želi da ide. Da li želi da promeni posao, angažuje advokata, ili zauzme stav, za početak. Stav koji jasno govori o tome da zna ko je, koja su njegova prava, da se ne plaši ni promene posla, ni otkaza, i da se sa njom ne može komunicirati nikako drugačije do profesionalno i s poštovanjem.

The post Raditi u mučnom okruženju je gore od robije – a samo u tvojim rukama je ključ od tamnice appeared first on Moodiranje.

Razgovaramo sa Ninom Tomović, sertifikovanim bihejvioralnim koučem.

I momci i devojke se žale da je danas gotovo nemoguće naći “nekog normalnog”. Da li je izbor zbilja toliko sužen, ili ljudi koji traže “normalnog partnera” imaju prevelika, nerealna očekivanja?

– Kao prvo, pojam “normalno” je relativan. Postoje mnoga kompatibilna “ludila” koja daju dobre rezultate u smislu uspešnih i kvalitetnih veza jer se ljudi prepoznaju na krucijalnim nivoima, a umeju da žongliraju i sa svojim i sa tuđim “bubicama”. U zavisnosti od toga šta očekujete od suprotnog pola, formiraju se realne ili manje realne želje, jer postoji veliki broj ljudi sa niskom samo-percepcijom ili nemogućnošću da sami pruže ono što traže od partnera, kao i veliki broj onih kojima su socijalne veštine izazov, i zbog neveštosti da sami komuniciraju ili korisno tumače komunikaciju sa drugima, upadaju u niz teskobnih veza koje mogu i ne moraju biti realizovane.

Kad kažemo “neko normalan”, mislimo na zrelu, odgovornu, samostalnu osobu, koja ima poželjne vrline i ponašanje: nije sklon avanturama, nema poroke ili su umereni, dobar je “materijal” za stabilnu vezu. Da li treba spustiti kriterijume i prihvatiti šta je u ponudi, ili ne odustajati od svojih kriterijuma?

– Kada su u pitanju muško-ženski odnosi, nije zahvalno govoriti o ljudima kao o robi ili proizvodu, iako bi poređenje moglo da bude čak i adekvatno – svi mi jesmo proizvod naše porodice, naših izbora, obrazovanja, odluka i tako dalje. Međutim, ovde postoji pogrešna premisa. Veliki broj ljudi smatra da je “ponuda” loša, odnosno da nema dovoljno vrednih pojedinaca koji zadovoljavaju njihove kriterijume, bez da se zapitaju u kakvom se oni društvu zapravo kreću. Koji je to krug ljudi koji vas okružuje i u kome i preko kog vi možete da steknete neka nova poznanstva koja potencijalno mogu da urode vezom koju priželjkujete.

Ako kontinuirano provodite vreme na splavovima u društvu plesačica u kavezima, a tražite finu, školovanu, pristojnu devojku iz dobre kuće – onda ste u problemu.

Takođe, u našem narodu i dalje su na snazi urbane legende, verovanja i zablude da devojka ili momak ne mogu u isto vreme imati sve poželjne osobine i biti fizički privlačni. To je ujedno jedna od najvećih netačnosti koja mnoge mlade ljude i dalje ostavlja usamljenima. Ukoliko su nečiji kriterijumi nerealni, a to je najlakše proveriti kroz veoma jednostavan razgovor koji se svodi na to da li osoba ima fundamentalističku ideju o partneru koja uključije sve detalje njihovog upoznavanja, ili pak samo viziju o važnim osobinama, onda je korisno približiti se realnosti. Ipak, od suštine koja vam je važna nikada ne treba odstupiti. Ona u ovom slučaju podrazumeva sve vrline zbog kojih bi jedna osoba mogla da vam privuče pažnju i zadobije poštovanje.

Kako krenuti u “potragu” za “normalnim” partnerom? Gde ići, šta obući, a šta pričati? Ili je do toga da promenimo energiju koju emitujemo?

– Hajde da napravim mali scenario i da provučem glavnog aktera kroz par različitih situacija. Ako tražiš partnera na radnom mestu ili na fakultetu, većinu ljudi već poznaješ a lako možeš doći do zaključka da neko ko toliko radi ili ima određene studentske navike, prosto nije osoba za vezu jer i dalje veruješ da “normalnih” nema.

[bs-quote quote=”Korisno je da znamo da osim verbalne, postoji i neverbalna komunikacija. To znači da način na koji se oblačite takođe spada pod komunikaciju. Vaša garderoba i stil šalju jasnu poruku. Zato mnoge mlade dame koje žele da ih jači pol tretira s poštovanjem, treba da nauče ponešto i o stilu. Kao i gospoda.” style=”default” align=”left” author_name=”Nina Tomović ” author_job=”Soul Hauz” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2018/05/nina.jpg”][/bs-quote]

Potražuješ dalje, odlazeći u noćni provod. Međutim, ili su u pitanju nadobudni muškarci sa izlizanim forama, ili su to devojke koje se ne uklapaju u tvoju viziju idealnog. Prost zaključak je da provod očigledno nije dobro mesto za pronalaženje “normalnih”.

Sad već lagano očajavaš i obraćaš se za pomoć prijateljima koji kreću da te upoznaju sa ljudima za koje misle da bi ti se dopali. Nažalost, ova opcija otpada jer po tvom dubokom uverenju “ko je toliko jadan da mora da mu se namešta sastanak na slepo”.

Odlaziš na zasluženi odmor. Sve teče savršeno, ali te muči misao o tome da svaka ljubav koja počne recimo na moru, nije ništa drugo do letnja avantura, i zato se okrećeš društvenim mrežama. Ova opcija pretenduje da pruži možda i najbrži rezultat, ali te ponovo minira činjenica da svako može da se krije iza lažnog profila, i da uživo ostavi potpuno suprotan utisak. I dok shvatiš da ne postoji mesto na kojem ćeš pronaći “normalnog” partnera za sebe, neki momci i devojke uveliko uživaju u kvalitetnim vezama, jer su njihova očekivanja bila kompatibilna sa realnošću.

Iako sam ranije napomenula da poređenje sa proizvodom nije dobro, moram da se vratim na trenutak na tu analogiju, jer u odnosu na to kako govorite, kakvu energiju šaljete, šta imate da ponudite osim fizičkog izgleda, direktno utiče na to koga ćete privući.

Recimo da nam se dopadne neka osoba. Kako joj se približiti? Koji je najbolji pristup za devojke, a koji za momke?

– U osnovi, pristup je univerzalan. Budite prirodni. To tačno znači: ne trudite se da budete bolji, drugačiji po svaku cenu. Ili jeste, ili niste. Uostalom, kakvu god “predstavu” napravili, privlačnost je pitanje hemije i energije. Imate ljude koji se spoje a da reč progovorili nisu u prvom trenutku, kao i one koji izbace ceo šaržer štosova iz rukava, i promaše metu. Ne bih mogla da govorim u ime jednog ili drugog pola, ali koliko god se vreme u kojem živimo modernizovalo, žene i dalje vole mentalno stabilne muškarce, sposobne, ambiciozne, zaštitnički nastrojene. Baš kao što muškarci vole da žena poseduje i onu iskonski žensku stranu. U današnje vreme to znači da žena ne mora uvek i svuda da naglašava da je ravnopravna ili sposobna jednako. Većina muškaraca to zna. Ponekad je veoma prirodno da nešto prepustite drugom polu. U tome nema ničeg seksističkog.

Muškarci i žene su dva potpuno različita pola, i biološki i moralno je korisno da ih tako i tretiramo. Nažalost, animozitet između polova je nikad veći.

On se bazira na kontinuiranom takmičenju ko je bolji, ko može da uradi i ono što drugi pol radi. Poenta muško-ženskih odnosa je da se formira puzla iz koje nastaju sva druga emotivna zadovoljstva. Ne da se besciljno inatimo, pokušavajući da dokažemo nešto što nam čak nije ni jasno do kraja.

Postoji veliki teret na plećima današnjeg hetero muškarca. On je prečesto poistovećen sa nasilnikom, dok žena uživa u nekakvom testosteronskom prividu zbog kojeg nikako ne dobija ni na ravnopravnosti, a još manje na ženstvenosti. Zato je važno nastupiti uvek s podrškom i ljubavlju u suprotni pol.

Koje su najgluplje okolnosti za startovanje? Gde greše ljudi u pristupu?

– U želji da instant zadive. Tada se dešava niz “gluposti”, kao i vrlo komičnih situacija. Ne postoji originalniji pristup od želje da uopšte ne težite originalnosti, već da težite sebi. Kada ste vi – vi, ne postoji ništa originalnije od toga.

Pretpostavimo da i osoba koja nas zanima traži “nekog normalnog”. Kako čovek sam da bude ta “normalna osoba”?

– Vi možete imati sve predispozicije koje drugoj strani govore o tome da ste ono što oni žele. Možete biti lepi, školovani, vaspitani, dobri, ali ako ste emocionalno neinteligentni – to je onda put za pakao. U primeru to bi značilo da ljubomoru smatrate iskazom ljubavi. Da potražujete od partnera da zauvek završi sa bilo kojim odnosima sa pripadnicama lepšeg/jačeg pola. Da ne umete da komunicirate, odnosno da tumačenje onoga što vam se kaže formirate isključivo na ličnoj interpretaciji bez sposobnosti da uvidite okolnost u kojoj se nalazite. Da niste sposobni da osetite empatiju, pokazujete visok nivo egocentrizma, histrionije i tako dalje.

Ne bih govorila o tome šta je normalno, jer kao i svi negujem vrlo ličnu verziju te reči, ali ako želite kvalitetnog čoveka pored sebe onda budite spremni na doživotni rad. Osećajnost, poštenje, ljubav, asertivnost, podršku i sve druge osobine koje jednog čoveka čine vrednim, grade se iz faze u fazu. Usponi i padovi su prirodni. Niko ne očekuje savršenstvo.

Može se čuti opaska da je klub poslednje mesto gde treba tražiti momka/devojku. Komentar?

– Ne bih se ograničavala na mesto. Partnera možete pronaći i na putu do kontejnera, kada ste u najnespremnijem izdanju za sudbinski susret. Ima klubova i “klubova”. Od toga ko ste i kakva interesovanja imate, zavisi i milje ljudi koje možete da sretnete u određenom klubu. Zato je dobro prvo razmisliti o tome ko smo mi, da bismo znali šta tražimo u partneru.

Kako izvaliti da li je osoba koja nas zanima u dugoj vezi/braku? Pošto je to učestala pojava na koju se mnogi žale.

– Sve dok vam to neko otvoreno ne kaže, ili ne dobijete nedvosmislenu informaciju o tome, ne možete da znate. Flert je dozvoljen čak i ljudima koji su u vezi. Kada taj flert pređe granice dobrog ukusa i preraste u otvoreno udvaranje i skrivanje tog dela nečije privatnosti u kojem je mesto partnera već popunjeno, vi u startu ne možete sa sigurnošću znati da li vas neko laže. Tek kada i ako taj odnos poprimi forme partnerskog odnosa, možete da primetite ima li indicija da vaš partner vodi dvostruki život.

Postoji li način da u prva dva, tri susreta skeniramo kakav je neko materijal za kvalitetnu vezu?

– Postoji. Ali to zavisi samo i jedino od toga koliko ste vi sami kvalitetni i perceptivni da biste mogli da prepoznate ono što vam se čini relevantnim i važnim. Za osobu visoke socijalne i emocionalne inteligencije, tri susreta je dovoljno da se stekne relevantan utisak. Naravno, iznenađenja uvek postoje. Kako prijatna, tako i neprijatna.

Recimo da je osoba koja čita ovo dobro razmislila o temi. Saveti  za nju – šta dalje?

– Najveće ljubavne patnje dolaze iz nerealnih očekivanja i iz nepoznavanja samog sebe. Dok čekaš idealne uslove za svoju bajku…kostim, muziku, scenografiju…neko već živi pored tvog idealnog partnera. Nemaš sto godina za san. Probudi se.

The post Pitanje nad pitanjima: Gde naći normalnog frajera/ribu? appeared first on Moodiranje.

Hajde prvo da demistifikujemo pojam sreće. Da li je ona, i kojoj meri, preduslov za kvalitetan život? 

– Zapravo je obrnuto. Kvalitetan život je preduslov za sreću. Većina ljudi očekuje da sreću sretne negde, da im ona “dođe”, “pogleda” ih, ali sreća, nažalost, ne postoji u toj zamišljenoj formi i ona je suštinski individualna kreacija svakog od nas koja se temelji na sposobnostima da prepoznamo trenutak i zakonitosti u kojima živimo, iskoristimo ih što bolje, a uz to konstantno radimo na svojoj socijalnoj i emocionalnoj inteligenciji, jer iz njih proizilaze mnoge odluke koje prave razliku između srećnih i nesrećnih odabira.

Šta je uopšte kvalitetan život? Zašto imamo pojavu da neko ko živi sasvim pristojno “kuka” koliko mu je loše?

– To šta je “pristojno” različito je za svakog od nas. Mi možemo da verujemo da neko po našim kriterijumima živi sasvim solidno i da ne postoje razlozi za nezadovoljstvo, ali ta osoba život percipira drugačije i unutar njegove samopercepcije, kao i očekivanja, sposobnosti, različitih okolnosti dolazi do mimoilaženja, odnosno do nesklada između želja, mogućnostii, okolnosti i realnosti, što često donosi osećaj nezadovoljstva.

Ovde treba izdvojiti jedan broj ljudi koji zaista nema realne razloge za nezadovoljstvo, ali neguje sklonost ka negativnim uverenjima. Njih možemo prepoznati po stavu koji odbija svaku podršku, pomoć, ponuđeno rešenje, pritom ne trudeći se da sami sa sobom razreše gde je epicentar njihovog nezadovoljstva.

Za ovaj tip ljudi korisno je da pronađu svoj fokus, otkriju šta ih tačno čini srećnima, zadovoljnima, šta bi voleli da postignu i kako doći do toga. Većina njih je zapravo samo zbunjena i potrebno im je usmerenje. Naravno, onoj grupi koja je beznadežno negativna može pomoći isključivo prelomni trenutak samospoznaje u kojem oni uviđaju da je neophodno da promene odnos prema sebi i svom životu. Dok se to ne desi, porodica, prijatelji pa često i stručna lica ne mogu da urade mnogo.

Osvrnimo se na sindrom “i zelen bor bi se osušio”, ljude kojima se izjalovi sve što započnu ili isplaniraju. Bilo da nekom ide loše na poslovnom, ili generalnom planu, ovi ljudi stvaraju utisak kao da se svemir urotio protiv njih. U kolikom procentu je njihova odgovornost u ovome?

– Skoro stoprocentno. Uvek treba ostaviti mali procenat na prirodno kruženje energije i zakon privlačenja, ali ako bismo bilo koji vid ezoterije stavili po strani – sudbina je zaista ono što sami kreiramo.

[bs-quote quote=”Za sve u životu postoji obrazac delovanja. Kada čovek upadne u period u kojem veruje da mu ništa ne polazi za rukom, potrebno je da zastane, napravi jednu dobru pauzu i sagleda sebe iz različitih uglova, onih koji su važni za napredak u smeru njemu bitnom.” style=”default” align=”left” author_name=”Nina Tomović” author_job=”Soul Hauz” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2018/05/nina.jpg”][/bs-quote]

Uz olovku i papir se lako da popisati šta je to što nam je nedostajalo da dođemo baš do te profesionalne pozicije, ili gde grešimo kada su emotivni odnosi u pitanju. Kako se mi osećamo i kakvu energiju emitujemo. Ko su ljudi koji nas okružuju i kako njihove energije korespondiraju sa onim što nam se dešava. Sudbina je zapravo matematika, a život je uzročno-posledičan.

Zato je korisno da sebe preispitamo s vremena na vreme i dobićemo mnoge odgovore. Jedan od odgovora je i nešto čemu se možda ne bismo nadali, a to je da nam naprosto u tom trenutku nije bilo dovoljno stalo da nešto postignemo, jer su nam prioriteti bili drugačiji. Najlakše je osloniti se na “sudbinu”, ili nedovoljno istražene sile. Tada se sva odgovornost prebacuje na onog za kojeg znate da ne može da vam uzvrati odgovorom koji glasi: “Ipak je do tebe…”

A možda je i do prevelikih očekivanja, o čemu je već bilo reči u jednom od prethodnih soul razgovora. Imamo li pravo da očekujemo sjajnu karijeru, ljubav i sve ostalo, kao da nam to samo po sebi pripada?

– Očekivanja niko ne može da vam zabrani, ali je dobro i korisno da ona uvek budu u skladu sa vašim mogućnostima. Osoba stara 40 godina i teška 90kg ne može da očekuje da će napraviti karijeru profesionalnog baletskog igrača ili Olimpijskog gimnastičara. Naravno, godine ili kilaža nisu preduslov za fizičku nesposobnost. Imamo mnogo primera koji pokazuju osobe u poznim godinama koje rade čudesne stvari, kao i pretile koji su veoma gipki, međutim, to su usamljeni primeri i naspram njih nije korisno formirati očekivanja.

Iako danas živimo u svetu koji se trudi da po svaku cenu sruši nekakve izmišljene tabue, tačnije da postavi ljude određenih karakteristika u nezamislive situacije i time dokaže da je sve moguće – bojim se da to daje veoma lažnu sliku realnosti. Nije sve moguće.

I neće svako od nas postati milioner, cenjen umetnik, fantastični IT-evac, naučnik, izumitelj i tako dalje. Iz prostog razloga što iako nas današnje društvo uverava da smo svi jednaki, mi smo zapravo veoma različiti. Ovo je možda i najvažnije razumeti kako bi se dostigla lična sreća. Uskladiti očekivanja sa sposobnostima, razvijati sposobnosti u skladu sa očekivanjima i razumeti da su bilo koja poređenja nekorisna.

Fake it till you make it – koliko savetuješ oponašanje srećnih i uspešnih ljudi, uživljavanje u njihove uloge, ne bi li to postala stvarnost?

– U psihologiji postoji jedna vrsta alata koji se zove „modelovanje“. Pojednostavljeno, to bi značilo da kada uvidimo da nam nedostaju određeni resursi važni za postizanje nečega što želimo, pronalazimo osobu koja poseduje te resurse. To može biti neko koga poznajemo ili medijska ličnost za koju verujemo da ima ono što nama znači u ovoj situaciji. Pitamo se šta bi uradila osoba X, a onda mi preuzimamo deo identiteta osobe X koja poseduje nama neophodne resurse.

Ovo je nekada veoma korisna tehnika, međutim ona neće dati dugoročne ili dobre rezultate ako sve ostavimo u domenu “zamišljanja”. Vi možete prizvati samopouzdanje koje vam nedostaje tako što ste zamislili Brad Pitta kako samopouzdano šeta crvenim tepihom, ali ako između dve situacije u kojima vam je samopouzdanje neophodno vi ne uradite ništa da samopouzdanje proizvedete kod sebe, Brad Pitt će postati samo senka koja vas više proganja nego pomaže.

“I zelen bor bi se osušio” ljudi neretko ističu dobrotu kao svoj vrhovni kvalitet, te odgovornost za svoje neuspehe svaljuju na sredinu. Da li je dovoljno biti “samo” dobar?

– Dobrota je veoma relativan pojam. Njeno značenje se uzima zdravo za gotovo, a zapravo ju je jako teško definisati. Ona je za svakoga od nas različita, iako ljudi veruju da svi dele iste vrednosti koje bi trebalo da čine “dobrotu”.

Dobrota ne isključuje inteligenciju, niti druge sposobnosti. Dakle, ako ste dobri ne morate nužno biti glupi, nesnađeni, socijalno neinteligentni a onda neuspehe pripisati upravo dobroti. Naprotiv.

Dobrota je kvalitet koji se vežba. Možda zvuči čudno, međutim ne možete očekivati dobrotu od ljudi koji nemaju svest ni o sebi, ni o drugima, ni o društvu.

Naš narod često brka prostodušnost sa dobrotom, i voli da veliča manje obrazovane, manje svesne, materijalno oskudne kao grupu koja je automatski bolja od onih koji su na primer: situirani, obrazovani ili osvešćeni, međutim, ne postoji društvena kategorija koja vam svojim postojanjem garantuje dobrotu u čoveka. To što mi volimo da verujemo da je tako, samo je jedna od zabludi.

Dobrota se uči kroz porodicu, primere, inkluziju u društvo u najranijem uzrastu, kroz roditelje koji vas prate na putu odrastanja, kroz greške.

Niko nije kontinuirano dobar, niti kontinuirano loš. Dakle, dobrota kao pojam koji se koristi u svrhu pravdanja sopstvenih neuspeha je veoma komičan odabir samo-opravdavanja. Da bi osoba kod sebe promenila obrazac po kojem funkcioniše, korisno je da promeni stav o tome šta je dobrota, kako se do nje dolazi, šta ona za njega lično predstavlja i uključuje, i naravno da bude svestan da dobrota i glupost nisu sinonimi.

Koji je prvi savet koji bi osoba koja se prepoznaje u ovoj temi trebalo da primeni na sebe?

– Zavisi od segmenta u kojem se neko prepoznao. Da li je to negativan stav prema sebi i životu, da li je to uverenje da nam ništa ne ide jer smo “previše dobri” ili je to neko kome je potrebno samo malo bolje organizacije i sortiranje i otkrivanje prioriteta.

Prva stvar je zastati, kako bi se sagledao sadašnji trenutak i sve ono što verujemo da ne valja sada i ovde.

Naći obrazac po kojem funkcionišemo i krenuti samostalno ili uz podršku da raspetljavamo nekorisna uverenja i ponašanja.

A koje su to sitne finese na koje svakodnevno treba da obrati pažnju?

– Kako posmatramo okolnost u kojoj se nalazimo. Da li realno sagledavamo sebe u datoj situaciji ili smo robovi lične interpretacije zbog koje kontinuirano stagniramo. Jedini ključ za ovo je negovanje samo-percepcije.

Iz iskustva iz tvoje prakse, koliko se život ovakvih ljudi promenio nakon promene obrasca razmišljanja i uviđanja?

– U potpunosti. Jednak uspeh postižu oftamolozi onog momenta kada prepišu ispravnu dioptriju pacijentu. U oba slučaja čovek u potpunosti progleda, i svet  i sebe unutar njega percipira na dijametralno različit način. Samim tim, nečije odluke, reakcije i odabiri postaju bliski njegovim željama. Razvija se fokus, osećaj za prioritete, jasan cilj, a sve nas to u mnogome približava sreći.

5 Nininih saveta za ljude kojima “nikako ne ide”

• Dobra i loša energija nisu konstante, to znači da je nemoguće da vam baš uvek i stalno “ne ide”. Bacite na papir situacije u kojima vam je ipak nešto polazilo za rukom. Na taj način približićete se drugačijoj perspektivi u odnosu na sebe u datim okolnostima.
• Pokušajte da izdvojite uverenja o sebi samima i o životu generalno, koja vas koče da napredujete. Jedno od tih uverenja može biti i: “Previše sam dobra i naivna pa prođem loše”. Osim što je ova premisa netačna, pogrešna i nikako uzročno-posledična, ona vam pomaže da o sebi kreirate nekorisnu sliku. Definišite dobrotu. Uvidećete da je veoma moguće biti sposoban, dobro pripremljen, orijentisan i fokusiran na željeno a u isto vreme zadržati osobine dobre osobe.
• Upoznajte se sa svojoj zonom komfora i izađite na trenutak iz nje. Zona komfora su sva ona uverenja koja uzrokuju naša ponašanja a ona potom dovode do situacija koje percipiramo kao neuspešne.
• Budite spremni na promenu. Ako nešto ne funkcioniše – promenite način.
• Preispitajte koliko su vaše sposobnosti i očekivanja u skladu. Biti realan prema sebi nije uskraćivanje mogućnosti o kojima govore motivacioni videi koji nas uveravaju u tezu da svako može biti na vrhu. Vaš vrh se možda uopšte ne nalazi tamo gde mislite da treba da bude. Introspekcija je ključ.

Svakog petka Nina Tomović besplatno odgovara na vaša pitanja. Ukoliko imate nedoumicu, problem ili smatrate da vam može pomoći, pošaljite mejl na office@soulhauz.com a možete je pratiti na Instagramu: @soulhauz

The post Šta da radiš kad radiš sve, a i dalje ti ne ide? appeared first on Moodiranje.

Nina, koliko se često u svojoj praksi srećeš sa ovom pojavom – da je neko prilično “zakočen” ili da izvestan broj njegovih problema potiče iz lošeg odnosa sa roditeljima?

– Veoma često. U mnogim slučajevima kada se srećem sa ljudima starosne dobi 40+, to je zapravo koren većine problema. Loš odnos sa roditeljima ne jenjava kroz godine, niti prestaje da nas povređuje ili koči. Neki ljudi uspevaju da ga drže na “čekanju”, odnosno da kontrolišu kvalitet svog života ne dozvoljavajući da ih ova vrsta odnosa previše remeti, dok su neki u potpunosti zarobljeni atmosferom i zakonitostima koje vladaju unutar lošeg odnosa sa roditeljima.

Kako se ova problematika ogleda u svakodnevnom životu? Koje situacije i razlike su najčešće kao jaz između osobe i njenih roditelja?

– Nerazumevanje. Ovo je veoma širok pojam i najčešće individualan pa je nezahvalno praviti generalizaciju bilo koje vrste, ali ako bih sublimirala dosadašnje iskustvo to nerazumevanje vezano je za osećanja iz kojih proizilaze određeni postupci ili odluke koje tokom života pravimo, a koje naši roditelji iz bilog kog razloga ne odobravaju.

[bs-quote quote=”Takođe, nerazumevanje u komunikaciji je jedan od najčešćih razloga jaza između roditelja i dece. Mi kao društvo nismo naučili da komuniciramo. Većina veruje da je moć govora isto što i komunikacija, a zapravo često kažemo više kada ćutimo ili delamo. ” style=”default” align=”left” author_name=”Nina Tomović” author_job=”Soul Hauz” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2018/05/nina.jpg”][/bs-quote]

Kada su u pitanju generacijske razlike tu dolazi do nerazumevanja iz jednog vrlo nekorisnog uverenja koje se zasniva na želji da pošto-poto zadržimo svoj integritet tako što se nikada nećemo promeniti. Ovo naravno važi kako za roditelje, tako i za svu onu “decu” koja smatraju da čovek promenom gubi karakter i lični pečat.

Kada imate dve strane sklone ovakvom uverenju, onda do promene ne može doći, svakako ne do one pozitivne koja bi poboljšala odnos.

Pored nerazumevanja, najrasprostranjeniji problem u odnosu sa roditeljima je osećaj da nismo dovoljno priznati, odnosno da nismo dovoljno dobri. Da ne zadovoljavamo očekivanja svojih roditelja koja nikada nisu morala biti eksplicitno izrečena, ali ih mi uviđamo poznavajući svoje roditelje. Zbog tog osećaja da ne uspevamo da roditeljima budemo dovoljno dobri pravimo niz grešaka pokušavajući da se vrednujemo isključivo kroz posao ili partnera, a onda često i na tim poljima uslede razočarenja jer je sama postavka loša, obzirom da se ne tretira koren već posledica.

Roditelji iz najbolje namere često gaje ne-realističnu sliku svoje dece, priželjkujući da ona budu ovakva ili onakva.

Kada život jednog deteta počne da dobija obrise individualizma, a da se odluke ili odabiri kose sa afinitetima ili željama roditelja, nastaje prvi jaz. Ukoliko ste kao roditelj do tada svoju ulogu obavljali savesno, odnosno, ukoliko ste udarili temelj vaspitanja svom detetu, onda nema razloga da brinete za one najkrucijalnije stvari. Očekivati od svog deteta da bude produkt vaše mašte nekorisno je i nemoguće, šta god učinili.

Kako pojedinac može sam da radi na ovome? Koje stavove i savete treba da usvoji?

– Kada osoba dođe u situaciju da kvalitet njenog života opada u određenim segmentima zato što se kontinuirano oseća neispunjeno, nedovoljno dobrim sebi, svojoj porodici, a potom i roditeljima, onda se iz takvog obrasca veoma teško izlazi. Ljudi najčešće pribegavaju različitim vidovima zataškavanja problema, a oni koji su svesni važnosti razrešenja se skoro uvek odlučuju na konsultacije sa psihologom, psihijatrom, terapeutom ili koučem.

U ovim okolnostima korisno je biti što svesniji pravog razloga na kojem počiva problem. Kada ga detektujemo, onda možemo da se fokusiramo na rešenje – samostalno ili uz konsultacije.

Međutim, šta god problem bio, prvo na šta treba da budemo spremni je promena. Promena naših dosadašnjih uverenja, ponašanja, pogleda na nas same, ali i na naše roditelje. Kao što roditelji imaju izgrađenu viziju svog deteta, neretko deca veruju da roditelji treba da budu onakvi kakvim ih oni zamišljaju, a kada to nije slučaj dolazi do jednako velikog nesuglasja. Treba uvek imati u vidu da prekoputa nas stoji čovek. Osoba koja je igrom divnog spleta okolnosti baš naš roditelj ili naše dete, ali i individua koja ima svoj put i svoj karakter. Negovati ga je mnogo bolje nego truditi se da “ribu nagovorimo da se popne na drvo”.

Zamislimo primer, nažalost vrlo frekventan: osoba “trpi” agresiju svoje majke koja se ogleda u nipodaštavanju i poređenju s drugima koji su “uspeli u životu”. Tvoj savet toj osobi?

– Savet zavisi od toga koliko je osoba stara. Potpuno različito se vode ka rešenju deca tinejdžerskog uzrasta, koji je veoma osetljiv period, i osobe od 30+ godina. Iako roditelji na temeljima dobre namere, rade mnogo nekorisnih stvari, treba im pomoći da uvide da poređenje nikako nije dobar alat u kom god uzrastu se dete nalazilo.

Kod nas su poređenja, kao deo vaspitnog sistema, veoma česta, skoro da spadaju u “žargonsko” ponašanje.

I to je jedan od razloga zbog kojih ima toliko mnogo pojedinaca koji dočekaju starost imajući nedovoljno dobre partnerske odnose, ili odnose sa svojom decom samo zato što nisu ostvareni kao pojedinci zbog patnje nastale usled nemogućnosti da ikada budu dovoljno dobri svojim roditeljima. Ukoliko je kao u ovom primeru majka dominantna figura koja očito ne poznaje korisnije sisteme pristupa detetu do nipodaštavanja i poređenja, posledice mogu biti zaista velike i potrebno je temeljno raditi na jačanju samopouzdanja deteta/odrasle osobe, ali i na formiranju stava koji vodi u pravcu uverenja da nije potrebno da se sviđamo svojim roditeljima da bismo bili srećni. Da je sjajno ako se roditeljima koji nas vole pride i sviđamo (jer ne mora uvek biti tako), ali da ukoliko to nije slučaj, to ne znači da nas očekuje nesrećan život. Mi smo sposobni da preživimo i živimo ispunjeno čak i bez te vrste roditeljske naklonosti.

Kako da se postavimo s roditeljima koji su toliko rigidni i kruti u svom ponašanju od kog ne žele da odstupe?

– S razumevanjem. I ti roditelji su nekada bili deca koja možda od svojih roditelja nisu dobila osnov da budu bolji, drugačiji. Da lakše razumeju ili se ponašaju u skladu sa onim što mi mislimo da je dobro. Veoma je mali broj roditelja koji svoju decu ne voli. To su najčešće psihopatske ličnosti lišene empatije ili pojedinci koji nose dodatne mentalne poremećaje.

Dakle, budite sigurni da vas vaši roditelji vole. Način na koji to pokazuju je ono što stvara problem.

Najbolji početak razrešenja je otvoren razgovor. Ništa se ne podrazumeva, pa ni u odnosu sa roditeljima. Recite im šta osećate. Iznesite vaše želje naspram onoga što biste voleli, kada je u pitanju odnos sa njima. I pažljivo osluškujte reakciju. U svakom slučaju budite spremni na promenu, koju mora da povuče bar jedna strana, za početak.

Kako se postaviti u situaciji kada roditelj, ili još gore, oba roditelja kritikuju naše životne izbore i odluke?

– Postoji konstruktivna i nekonstruktivna kritika. Takođe postoje ljudi koji umeju da daju kritiku i oni koji su operisani od toga. Nekada nije dovoljno da znamo da nas roditelji kritikuju iz najbolje namere. Ta “najbolja namera” je uzročnih neverovatno velikog broja razmirica, raskida, prekida, loših odnosa i izbora. Koja god da je namera vaših roditelja u pitanju pokušajte da razumete šta je ono što njih brine. Šta se provlači kroz vaše izbore a ne spada u deo porodičnih vrednosti na koje se pozivaju vaši roditelji. Nekada ćete pažljivijim slušanjem promeniti svoje lično, umesto mišljenja svojih roditelja. A nekada je važno da prihvatite činjenicu da živite svoj, a ne roditeljski život, da se zahvalite na savetu i idete dalje.

Takođe je, nažalost, prisutna situacija da osoba nema “blizak odnos” s jednim od ili oba roditelja. Da li je moguće to izgraditi u odrasloj dobi?

– Bliskost je veoma individualna stvar percepcije odnosa između dvoje ljudi. Ako bismo pod bliskošću izdvojili poverenje, razumevanje, podšku i ljubav, onda ukoliko sve navedene stvari nedostaju jednom odnosu, postoji razlog zašto je to tako. U zavisnosti od težine okolnosti pod kojima se taj razlog razvijao, kao i u odnosu na želju obe strane da odnosi budu bolji i drugačiji, možemo kreirati promenu. U ovom slučaju, sve je pitanje prioriteta. Ukoliko je vaš prioritet da imate dobar odnos sa roditeljima, onda ćete učiniti sve da to tako i bude. Ukoliko je prioritet nešto neraščišćeno iz prošlosti, onda očekujte da stvari idu puno teže. Godine nikada nisu preduslov za pozitivnu promenu.

Kako se ophoditi prema roditelju koji je pun gorčine, gneva, nervoze?

– Empatično, s razumevanjem i uz ponudu podrške. Roditelj nije nekakav entitet koji postoji u toj isključivo roditeljskoj formi kao sluga svojoj deci. Vratimo se na početak priče – roditelji su ljudi. Imaju pravo na svoje sopstvene neuspehe, razočaranosti, neispunjenosti i ako ste već dogurali dotle da porastete u veliko dete, inteligentnog pojedinca, ponudite roditelju podršku.

Nećete verovati kakve promene u ponašanju nastaju kada promenite pristup problemu i priđete mu iz ugla koji druga strana ne očekuje.

U ovom slučaju uz samislost, pažnju na ono što roditelja muči, i naravno smiren ton.

U kojim situacijama je potrebna pomoć stručnjaka da rešimo ovakav unutrašnji konflikt?

– Kao i kod drugih problema – onog momenta kada uvidite da vaš život pati, odnosno, da niste u stanju da se u potpunosti realizujete jer vas koči neki segment ovog odnosa.

Da li je moguće do kraja zalečiti rane koje su nastale u detinjstvu i produbljivale se celog života?

– Zavisi od toga šta je uzrok tih rana, kao i od toga usled kojih okolnosti ste se razvijali kao pojedinac. Ono što ne uspemo da prevaziđemo, pretenduje da nas muči zauvek. Jedna od najzahtevnijih životnih tehnika je naučiti kako da oprostimo da bismo mogli da nastavimo dalje. Rane je moguće zalečiti i tada se one pretvaraju u plodonosno iskustvo.

Ninih 5 saveta za “vaspitavanje roditelja”

• Vaspitavaju se deca, ne roditelji. Možemo vaspitati sami sebe, i svoju decu dok su mala. Sve dalje spada u dogovor između dve strane.
• Kao što vi očekujete razumevanje, budite spremni da svoje roditelje percepirate kao osobe i bez roditeljske titule, sa svojim ličnim greškama, propustima, nadanjima i nezadovoljstvima. Pružite im podršku i budite otvoreni po pitanju toga šta biste voleli kada je vaš odnos u pitanju. Recite jasno i glasno šta vam nedostaje.
• Ukoliko i pored svog truda ne dobijate željeni odnos sa roditeljima, budite spremni da prihvatite činjenicu da svako od nas pripada nekoj grupi. Vi pripadate onoj koja jednostavno nema dovoljno dobar odnos sa roditeljima. To ne određuje ko ste, i ne treba da utiče na vaše životne ciljeve. Nije smak sveta ako vas roditelji vole ali im se ipak ne dopadate. Čovek može biti srećan i bez ovog zadovoljenog segmenta, samo kada prihvati punu odgovornost za ono ko je.
• Iako ne zvuči sjajno, ali roditelji ipak nisu krivi za sve. Onog momenta kada dođete u situaciju da kao zrela jedinka stupite u život, tada je besmisleno da krivicu prebacujete na njih. Oni možda jesu krivi za neke stvari koje su se desile u prošlosti, ali ste vi krivi za intenzitet emocionalnog odgovora na nešto što je prošlo. Prošlost i budućnost ne postoje. Imamo samo sadašnjost. Na vama je kako je percepirate. Tragično ili inspirativno.
• Da biste išta očekivali od roditelja, razmislite o tome šta vi dajete kao deca. Ukoliko ova razmišljanja na vas deluju emotivno i burno, ne libite se da porazgovarate sa stručnim licem.

Svakog petka Nina Tomović besplatno odgovara na vaša pitanja. Ukoliko imate nedoumicu, problem ili smatrate da vam može pomoći, pošaljite mejl na office@soulhauz.com a možete je pratiti na Instagramu: @soulhauz

The post Životni izazov: Kako vaspitati sopstvene roditelje? appeared first on Moodiranje.

Na prvom mestu da razgraničimo – može li se ljubomora tretirati kao normalna pojava? U kom to trenutku ona postaje problematično stanje?

– Ljubomora je instinktivna emocija koju je svako od nas osetio u nekom trenutku svog života.  Njen intenzitet zavisi od toga koliko smo se razvili kao ličnost, da li inkliniramo posesivnosti, koliko smo emocionalno inteligentni, ostvareni i tako dalje. Onog momenta kada ljubomora počne da se graniči sa paranojom, kada počne da nas sprečava da funkcionišemo normalno –  što znači da imamo kvalitetan odnos sa ljudima, da našim životom ne upravljaju negativna osećanja – kada uhvatimo sebe da upadamo u različite teorije zavere koje u nama podstiču uznemirujuću sumnju, razdražljivost ili agresiju, tada je vreme da ozbiljno razmislimo o trenutku u kojem se nalazimo, a u kojem je ljubomora za nas postala veoma problematična emocija.

Recimo da izvesna osoba ranije nije imala problem sa ljubomorom, međutim, ponašanje njenog aktuelnog partnera je izaziva (ne javlja se, zagonetan je, često u društvu osoba suprotnog pola). Kako se tada postaviti?

– Kada ljudi započnu emotivni odnos, kod jednog dela se javlja primitivno osećanje koje ima veze sa preživljavanjem a tiče se “tapije” koju nesvesno stavljamo na partnera koristeći svaku situaciju da ga “odbranimo” od potencijalnih kandidata za preuzimanje. Ova pojava varira od najblažih simptoma, do veoma jakih kada svaki partnerov gest koji se ne slaže sa našom ličnom percepcijom okolnosti  tumačimo kao idealan povod za ljubomoru. “Nejavljanje” na koje često reaguje ženski deo populacije spada u veoma nezreo argument za bilo koju emociju do one koja vam govori da je izostanak komunikacije takođe komunikacija.

[bs-quote quote=”Ako primetite da vam partner ne odgovara na pozive, poruke, predloge za zajedničke aktivnosti i tako dalje, onda ukoliko ste bili dovoljno razumni da uvažite mogućnost situacije koja nije pod vašom ili njegovom kontrolom, razlog tome je najverovatnije izostanak želje za vašim društvom.
Tada nema razloga za ljubomoru, jer vam ona nije ni od kakve koristi.” style=”default” align=”left” author_name=”Nina Tomović” author_job=”Soul Hauz” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2018/05/nina.jpg”][/bs-quote]

Takođe, važno je razgraničiti činjenicu da započinjanjem emotivnog odnosa ni jedna strana ne gubi pravo kontakta sa osobama suprotog pola. Očekivati da vaš partner neće biti u društvu drugih žena/muškaraca, kao i da među tim ljudima neće biti onih koji će želeti da pošalju ili razmene nekakvu vrstu seksualne energije sa vašim partnerom, besmisleno je jer će se ovakve situacije dešavati mnogo češće nego što mislite.

Kod ljubomore je uvek dobro znati da kada dve osobe zasnivaju svoj odnos na ljubavi, privlačnosti, emocionalnoj inteligenciji i poštovanju, onda treća osoba nikada ne može biti uzrok njihovog raskida. To je nažalost urbana legenda koja hara i mlađom i starijom populacijom.

Često se može čuti “nisam ljubomoran, ali”, pa onda sledi nastavak “neću da me neko pravi budalom”, “moraju da se znaju granice”, “zahtevam poštovanje”. Gde je granica između ličnog integriteta, samosvesti, samopoštovanja i nesigurnosti i ljubomore?

– Upravo u paranoji s početka priče. Svako nepoštovanje partnera koje se ogleda u namernom ponižavanju osobe sa kojom ste, i to u društvu drugih ljudi kroz bilo koji vid ponašanja, treba sankcionisati nevezano za osećaj ljubomore.

Kada vas neko ko bi trebalo da vas voli i poštuje namerno dovodi u situacije koje bude neprijatne emocije, onda je to jasan znak da je razgovor neophodan, a ishod neizvestan.

Međutim, kada jedan od partnera doživljava negativno uzbuđenje prilikom i najmanjeg kontakta partnera sa osobom suprotnog pola, kada ljudi steknu potrebu da kontrolišu nečiji telefon, profil na društvenoj mreži, kada žele da su aktivno uključeni u svaki segment života svog partnera, onda na scenu stupa nesumnjiva posesivnost iz koje se rađa niz izuzetno nekorisnih obrazaca uverenja i ponašanja, a sama veza u potpunosti urušava svoj kvalitet jer se bazira na kontroli, sumnji i patološkom ponašanju.

Koliko ljubomora ima veze sa samopouzdanjem i nesigurnošću?

– Veoma. Kada sumnjamo u ono ko smo, koliko vredimo, kada se stalno upoređujemo, kada želimo da svoju vrednost potvrdimo kroz partnera, a ne kroz individualna postignuća, onda ćemo se mnogo češće naći u situaciji da nam samopouzdanje bude prodrmano sitnicama koje ostvareni ljudi ne bi percepirali na isti način, prvenstveno kao atak na ličnost. Kad je osoba realizovana u njoj relevantnim životnim segmentima, onda ona može imati negativno ili neprijatno iskustvo, ali njen emocionalni odgovor na to iskustvo će biti takav da ne dozvoljava prelaženje granice i odlazak u bilo koji vid destrukcije, već isključivo uvid na kojem se bazira iskustvo i jedna vrsta životne lekcije.

Zato je veoma važno da kontinuirano radimo na sebi kako bismo mogli da imamo što kvalitetniji odnos sa partnerom i lišimo se nekorisnih emocija poput ljubomore, koja je zapravo besmislena.

Niko nikada nije vratio ljubav i naklonost partnera osećajući ili pokazujući ljubomoru. Ona svakako nije pokazatelj da nam je stalo do određene osobe. To rasprostranjeno uverenje uzrok je mnoštva tragičnih završetaka ljubavnih priča.

Ako recimo imamo strah od prevare i izdaje (u čijem je korenu strah od napuštanja), šta možemo da uradimo kako bismo pobedili taj iskonski strah?

– Strah od naglog zvuka i strah od gubitka tla pod nogama su jedina dva urođena straha. Svi ostali strahovi su stečeni, a strah od prevare ili izdaje ekvivalentan je strahu od toga da vam danas ne padne cigla na glavu. Ovaj podatak naravno ne umanjuje muku koju osećaju ljudi koji se plaše okolnosti koje ne mogu da kontrolišu, ali je besmisao ovog konkretnog osećaja velika.

Naime, imate opciju da obzirom da ne znate hoće li se danas obrušiti deo neke fasade vama na glavu, vi možete da ne izlazite iz kuće, značajno smanjite kvalitet života i skrenete u nekoliko poremećaja i fobija koje će vas onda načiniti robom sopstvenog bića. Isto tako, imate opciju da se uopšte ne upuštate u ljubavne odnose samo zato što strepite od moguće prevare.

Međutim, obe odluke su vrlo nekorisne ali pokazuju mogućnost izbora.

Zasto je mnogo korisnije da vaš izbor bude takav da se bavite isključivo stvarima na koje možete da utičete. A možete uticati na to kakav ćete odnos izgraditi sa partnerom, koliko ste emocionalno inteligentni, kakve partnere birate, imate li zajedničku viziju i tako dalje, što sve veoma utiče na to da li će vas partner možda jednom prevariti ili neće.

Naravno, ovde ne postoje garancije, a i prevara je veoma fantazmagorična, misifikovana pojava koja zapravo ima mnogo manje tragičnu podlogu od one koju mi poznajemo.

Šta ako su naše sumnje osnovane? Šta ako se desi, ispostavi da nas osećaj nije prevario, već upravo partner koji se branio sve vreme?

– Vi ste onda pobednik. To znači da ste konačno oslobođeni zavedenosti jednom idejom koja se ispostavila netačnom i nedovoljno dobrom za vas. Istina oslobađa.

Istina ne može nikada da nas zatoči u deluziju i napravi robom sopstvenih misli i dela, koliko to može beg od istine.

Zato se istini kad god ona izašla na videlo, uvek treba zahvaliti, jer vam život daje novu šansu. S nadom da ćete nešto na tom putu i naučiti. Ne o suprotnom polu, već o sebi.

Šta nikako ne treba da radimo u napadima ljubomore, nesigurnosti i panike? Koji su znaci da nam je potrebna stručna pomoć?

– Ukoliko imate potrebu ili već odavno proveravate (krišom ili uz dozvolu) telefon vašeg partnera, ukoliko pratite svaki korak koji vaš partner napravi na društvenim mrežama, ukoliko ne prestajete da se pitate ili ispitujete partnera o tome ko su osobe u njegovom društvu.

Ukoliko imate želju da se ne odvajate od partnera i da ljubav percipirate kao “mi smo jedno” uverenje. Kada primetite agresiju, pasivnu-agresiju, kod sebe ili kod partnera, kada se vaše svađe ili rasprave završavaju teškim rečima ili postupcima, upravo zbog ljubomore. Kada se vaš emotivni odnos sa partnerom zasniva na scenama koje viđamo po reality programima i filmovima B produkcije, onda je krajnje vreme da se konsultujete sa nekim.

5 saveta za osobe koje imaju strah od prevare i sumnjičavo se odnose prema partnerima

• Ukoliko vaš strah od prevare utiče na kvalitet vašeg života i odnosa sa drugim ljudima, obratite se stručnom licu.
• Ukoliko ste sumnjičavi prema partneru, razmislite o tome čime je sve ta osoba zaslužila vašu sumnjičavost. Šta taj neko tačno radi kako bi kontinuirano gubio vaše poverenje. Ako nađete razloge koji ukazuju na nedvosmisleno nepoštovanje vas kao osobe i emotivnog partnera, vreme je za ozbiljan razgovor kao i preispitivanje razloga zbog kojih ste uopšte i dalje sa tom osobom.
• Ono što se zaista dogodilo, i naša interpretacija događaja, često nisu ista stvar. Pokušajte da kod sebe razvijate sposobnost da što manje interpretirate događaje oko vas i sagledate okolnost tako da je maltene rastavite na vrlo bazične činioce, koji uključuju samo opis, ne i vaše lično tumačenje opisa.
• Ako dobijete osećaj sumnje zbog kojeg ne uspevate da se opustite u vezi, otvoreno razgovarajte sa partnerom. Postoji velika verovatnoća da će vaš partner želeti i moći da promeni ili koriguje neko svoje dosadašnje ponašanje za koje ste ga uverili da vam smeta i unosi dodatni nemir.
• Prevara i izdaja ne moraju biti isto. Izdaja je mnogo malignija pojava. Ne postoji garancija da vas partner nikada neće prevariti. Živeti u strahu od emotivne prevare onesposobljava nas da doživimo neka od najfantastičnijih iskustava. Pa možda čak i to da budemo prevareni i porastemo tako što ćemo uvideti da postoje mnogo tragičnije stvari, i da je rad na sebi jedina stvar koja nas može odvesti do kompatibilnog partnera kojem prevara nije način komunikacije.

The post Da li je ljubomora normalan osećaj i kako sprečiti da nas ona uništi appeared first on Moodiranje.

U prošlom Soul razgovoru pomenula si nešto što se zove emocionalna pismenost. Možeš li pobliže da nam objasniš taj pojam i ujedno odgovoriš da li je to preduslov za kvalitetnu komunikaciju?

– Emocionalna “pismenost” je deo emocionalne inteligencije koja počiva na našem kapacitetu da razumemo lične i osećaje drugih ljudi, da posedujemo sposobnost zdrave empatije, imamo visok osećaj samosvesti i prihvatimo i kontrolišemo čitav spektar emocija, bez svesnog isključivanja onih koje spadaju u manje prijatne. Pod kontrolom emocija misli se na razmišljanje i rešavanje problema i izazova, i regulaciju sopstvenih emocija shodno okolnostima. Takođe, emocionalna inteligencija uključuje i “rukovanje” međuljudskim odnosima. Pomenuta emocionalna “pismenost” značajno doprinosi kvalitetnoj komunikaciji, ali komunikacija je posebna veština sa takođe posebnim zakonitostima i nije dovoljno biti samo emocionalno “pismen”. Ima nešto i u “tehnici”.

Hajde da se vratimo na početak, pre svega onoga što uzrokuje da veza “pukne” zbog nerazumevanja. Zamislimo ponovo Maju koja je na početku ili pragu ljubavne veze – šta je to što ona treba da “zna”? Kako tumačiti partnerove iskaze i ponašanje? Kako komunicirati da budemo pravilno shvaćeni? Kako se, zapravo, “postavljaju” stvari?

– Izvesna Maja bi trebalo da prvo razmisli o tome kako komunicira sama sa sobom. Naši interni monolozi i dijalozi govore mnogo o stanju u određenom trenutku. Balkanski narodi jako vole da čašćavaju rečima, pa tako mi prvo sebe sami umemo da častimo kada nešto ne krene u željenom pravcu. U razgovoru sa klijentima često se kroz opise nekog problema ili situacije srećem sa njihovom internom komunikacijom koja ako je osoba u problemu ide od: “Takva sam glupača…” do “Stoko”, “Konju!” “Baš si kreten…” i tako dalje. Ukoliko se čitaoci budu prepoznali u nekoj od ovih formulacija, korisno je reći da bi valjalo da se sebi obraćamo onako kako očekujemo da nam se drugi obraćaju. Kako biste reagovali da vam na benigni, rešiv problem neko iznese čitav arsenal omanjih uvreda ili žargonski pogrdnih imena? Dakle, čovek nije nepogrešiv tojest savršen, ali nije neophodno da sebi kažete da ste “kreten” kako bi dobili na samosvesti. Postoje i drugi načini…

U partnerskim odnosima kompatibilnost je ključ. “Sličan se sličnom raduje” i to je veoma istinita poslovica koja svoje utemeljenje svakodnevno dokazuje kroz najrazličitije međuljudske odnose. Većina ljudi ovaj izraz tumači pogrešno, misleći da je sličnost nekakva neoboriva konstrukcija, zakonitost koja ne mrda ni levo, ni desno. Naime, dve osobe mogu imati različit temperament, karakterne crte, afinitete, pa čak i navike, ali njihove životne vrednosti i uverenja se mogu podudarati u najkrucijalnijim tačkama za zdrav odnos i zajednički život, i činiti taj par apsolutno “sličnim”.

Da biste drugome bili jasni, prvo mora vama da bude jasno šta osećate, kome govorite i šta želite da postignete.

Postignuće nema nikakve veze sa manipulacijom koja se često vezuje za veštinu komunikacije. Važno je istaći da osoba koja ume dobro da komunicira, tojest, poštuje sagovornika, okolnost, sebe, i ume da se izrazi, kao i da pruži ili prihvati kritiku, nije isto što i manipulant. Manipulatori zapravo uopšte ne moraju biti dobri komunikatori. Oni postižu željeno isključivo kod osoba koje se nalaze ili u osetljivom životnom trenutku koji utiče na njihov racio, ili kod osoba nešto niže emocionalne inteligencije.

Pod komunikaciju spada i ona neverbalna forma. Dakle, vaš partner vam se i te kako obraća i kada ne razgovara sa vama. Određen broj ljudi spada pod introvertne osobe kojima jasna, nedvosmislena komunikacija nekada teže pada, ali zato govore svojim delima, telom, celokupnim ponašanjem. Jedan od načina da budemo pravilno shvaćeni svakako jeste mogućnost da razumemo sebe ali se prilagodimo partneru jer je razumevanje ono što očekujemo. Tu već ulazimo u domen komunikacijske tehnike…

Da li je u redu saopštiti svoja očekivanja, da ne kažemo pravila, i u kojoj meri? Da li preporučuješ pravljenje dogovora, u smislu vernosti, zajedničkih aktivnosti, poštovanja integriteta druge osobe?

– Nikako. Ta vrsta robotizacije, ma koliko na trenutke delovala konstruktivno u modernom društvu, ne može doneti niti dugoročnost, niti kvalitet odnosa koji se oslanja na tradicionalne vrednosti koje ipak i danas ne jenjavaju, a u njih spadaju: ljubav, poverenje, podrška, razumevanje…

Ne postoji taj dogovor niti ugovor koji će bilo koju osobu moći da obaveže da vam bude odana, verna, da poštuje vašu ličnost ili se ponaša prema vama onako kako vi mislite da treba.

Čovek = promena. Ljudi koji veruju da se nikada neće promeniti žive u velikoj zabludi jer mi se menjamo svakodnevno, kroz sitna i krupna iskustva i situacije kroz koje prolazimo. Dakle, vama partner u “dogovoru” (ljubavnom zanosu) može da obeća da će vam ostati veran do Zlatne svadbe, ali nakon 5,10, 20 godina ni vi ni on nećete biti iste osobe, i bilo bi potpuno neprirodno i nehumano ljude zadržavati u odnosu koji možda ne funkcioniše ili čini jednu ili obe strane, nesrećnim.

Pravila u ovoj kategoriji nikako nisu korisna. Vi možete negovati svoju ličnost, a sa njom i svoje vrednosti, uverenja, misaone i ponašajne obrasce, pa i očekivanja, ali ničim ne možete usloviti nekoga da vas poštuje.

Način na koji se ponašate prema sebi i drugima govori o onome ko ste, a čak i dijametralno različite osobe sa možda manje dobrom namerom prema vama, to osete i znaju dokle mogu da idu.

Postoje žene koje insistiraju da ih muškarci tretiraju kao Dame, verbalno zahtevajući takav tretman. Isto tako, osim u drastičnim primerima, muškarci pravu Damu uvek tretiraju kao Damu bez dodatnih uputa…

Loosing individuality when in love is a common issue among both genders. Forgetting about your own needs, being available at any time etc. may result with a complete lost of self-awareness, self-esteem and dignity. If you want to be part of “Us” you first have to be a “Me” person. #love #couples #partnership #relationship #psychology #coaching #life #belgrade #style

Објава коју дели S O U L ⚓ H A U Z (@soulhauz) дана 8. Јан 2018. у 6:37 PST

Postoji li način da “skeniramo” partnera i šta sve možemo da zaključimo na osnovu njegovog ponašanja i komunikacije? Na šta treba da obratimo pažnju?

– Ako ste dovoljno perceptivni možete relativno brzo uvideti šta vam partner poručuje. Kakav ton koristi, koje reči bira, šalje li vam određene signale koji govore da nešto želi ili ne želi, kakav stav zauzima tokom rasprave ili generalno u vezi. Kroz komunikaciju se može detektovati i frustracija, i sujeta i želja i nada i bes… iako nisu eksplicitno izraženi.

Ono na šta treba obratiti pažnju je da li vam se partner obraća s poštovanjem.

Bez obzira da li neka rasprava eskalira u manje prijatan dijalog, kontrola emocija s početka priče, tojest, sposobnost da zadržimo prisebnost i znamo ko smo, gde smo, sa kim razgovaramo i s kojim razlogom, kao i šta želimo da postignemo, napraviće razliku između destruktivne svađe i disharmonične komunikacije u kojoj nema grubih reči, urlanja, agresije.

Sada za trenutak, pogledajmo vezu koja već neko vreme ide nizbrdo. Kakva su tvoja iskustva iz prakse: može li se ovaj odnos popraviti, i u kojoj meri? Da li je neophodno da učestvuju oba partnera ili je dovoljno da se jedan potrudi i prilagodi za oboje?

– Postoje slučajevi kada osoba koja potraži pomoć ima svest o sebi i svojoj ulozi u partnerskom odnosu, i spremna je da menja stvari za koje veruje da u mnogome doprinose lošoj komunikaciji i svemu što iz nje proističe. U praksi sam vrlo često viđala ljude koji kroz edukaciju o komunikaciji u partnerskim odnosima značajno popravljaju svoj odnos sa partnerom. Naravno, ima slučajeva i kada je prošlo previše vremena i kada druga strana ne vidi razlog za ostanak u vezi, bez obzira na trud partnera. Kada jedan nauči kako da se prilagodi, a zadovoljio je osnovnu premisu a to je da želi da bude sa tom osobom, onda i drugi partner počne da se prilagođava i ne znajući, tojest, ne radeći svesno na tome, već samo odgovarajući na ono što mu se pruža.

To je zapravo suština komunikacije – odgovor koji dobijate na verbalnu ili neverbalnu komunikaciju.

Idealna situacija je kada oba partnera imaju svest o problemu u kojem se nalaze i iskrenu želju da to reše. Tada je efekat mnogo bolji i dugotrajniji.

Kako uopšte funkcioniše komunikacija u poljuljanom odnosu?

– Korisno je znati da kada se nalazimo u trenutku razgovora sa nekim, pogotovu žustrijeg razgovora sa osobom do koje nam je stalo, ono što čujemo, ono što je izrečeno i ono što smo razumeli, često nisu iste stvari. Naime, u svakoj verbalnoj razmeni, naš mozak obrađuje informaciju toliko brzo, provlačeći je kroz različite filtere na osnovu kojih mi najčešće imamo već spreman odgovor. Tu dolazi do najvećeg mimoilaženja kod ljudi generalno.

Ima li svrhe u odnosu koji je dobrano poljuljan, saopštiti šta zapravo želiš, očekuješ i šta ti smeta, makar to ubrzalo krah?

– Uvek ima svrhe biti otvoren i iskren, jer time prvenstveno pokazujete poštovanje kako prema sebi, tako i prema partneru, pa makar to i ubrzalo kraj veze. Veza koja ima sve aspekte disfunkcionalnosti ili destruktivnost ili pak velike nekompatibilnosti, osuđena je na propast – da li u kvalitetu zajedničkog života ili u dugovečnosti, svejedno je…

Ali ako nikada ne kažete ili se ne potrudite da vas partner razume, na osnovu čega možete da očekujete promenu na bolje?

Nininih 5 zlatnih pravila dobre komunikacije:

• Obraćaj se sebi onako kako bi voleo da ti se drugi obraćaju.
• Slušati i čuti nije isto. Pokušajte da čujete šta vam partner govori svojim ponašanjem, ali i načinom obraćanja.
• Odgovor koji dobijate pokazatelj je vaše jasnosti. Ako smatrate da vašem partneru i dalje nešto nije jasno, a vi ste uvereni da ste bili direktni, to znači da treba da promenite način tojest, da vaša direktnost možda i nije dovoljno jasna. Ako je vama jasno, ne znači da je i drugima (ovo je, naravno, primenjivo u situacijama koje ne podrazumevaju ponašanje bez poštovanja u kojem se partner s namerom oglušuje na izrečeno).
• Neka vaša komunikacija upravlja vašim emocijama, a ne obrnuto. To znači da kada se nađete u raspravi, tendenciozno smirite ton, dajte sagovorniku prostora bez prekidanja (što je teško za većinu), pokušajte da ne slušate svoj unutrašnji monolog nego aktivno učestvujete u dijalogu, govoreći u normalnom tempu, razložno i što jasnije. Na taj način, za samo par minuta, smirićete fizičke manifestacije stresa. Ubrzane otkucaje srca, vrtoglavicu, opštu uzbuđenost, i bićete u mogućnosti da kažete zaista šta mislite a ne da delujete u afektu.
• Vežbajte tako što ćete i u komunikaciji sa drugima, ne samo sa partnerom, pokušati da se izrazite što sažetije. Ovo je naročito korisno za većinu žena.

Svakog petka Nina Tomović besplatno odgovara na vaša pitanja. Ukoliko imate nedoumicu, problem ili smatrate da vam može pomoći, pošaljite mejl na office@soulhauz.com a možete je pratiti na Instagramu: @soulhauz

The post Kad ljubav nije dovoljna znači da je loša komunikacija između partnera appeared first on Moodiranje.

Kako uopšte dođe do toga da prava, zdrava i normalna ženska osoba odabere partnera i odnos koji je po nju destruktivan?

– Mentalno zdrava osoba nije isto što i osoba koja ne čini određene greške, što znači da postoji mnogo životnih faza kroz koje prolazimo a koje ostavljaju dubok uticaj na naš razvoj i deo su obrasca kroz koji formiramo svoje afinitete, navike, odluke, odabire i ponašanje.

Skoro svaka životna greška može biti ispravljena jer predstavlja trenutak u vremenu i ni na jedan način u potpunosti ne određuje osobu.

Dakle, ako je naše pređašnje iskustvo u emocionalnom odnosu ostavilo trag koji percepiramo kao negativan, korisno je da sagledamo prvenstveno sebe u tom odnosu. Ljudi često beže od ove vrste posmatranja partnerskog odnosa, naročito kada je on završen, jer krivicu percepiraju udvostručeno u korist partnera. Žena može posedovati sve osnovne vrline poput: prijatne spoljašnjosti, obrazovanja, intelekta, kulture itd, ali to ne znači da je i emotivno “pismena”. Tu vrstu pismenosti ili emocionalne inteligencije neko stekne već u tinejdžerskom uzrastu, a neko ni u dubokoj starosti. Nju je naravno moguće steći u bilo kojoj fazi odrastanja, a sve počinje još u detinjstvu, percepciji sebe, sebe kroz roditelje, sebe kroz društvo, a na kraju i sebe kroz partnera, što je zapravo i koren svake disfunckionalne/destruktivne veze.

Odakle “vučemo” pomenute obrasce ponašanja i razmišljanja?

– Iz porodice. To naravno ne znači da će svako dete koje raste u manje ili više disfunkcionalnoj porodici u zrelom dobu formirati jednako disfunkcionalnu porodicu. Život je individualna priča na koju utiče mnogo faktora, međutim, porodica je prva zajednica kroz koju mi etabliramo svoje lične vrednosti i uverenja – osnovu za sve dalje životne odluke. Stvari ne funkcionišu po copy/paste sistemu, ali način na koji ste se gradili kao osoba uz pomoć roditelja i najuže porodice značajno utiče na vrednosti koje ćete jednog dana tražiti u partneru.

Ukoliko niste naučeni da sebe vrednujete mimo majke, oca, braće i sestara, velika je šansa da ćete kontinuirano tražiti partnera koji svojim osobinama za vas predstavlja “plen” koji ako osvojite, potvrdićete sopstvenu vrednost.

Ako vas takav partner odbije ili se ne ponaša u skladu sa vašim očekivanjima, vi ćete uraditi sve da ga “promenite” i takođe na taj način potvrdite ličnu vrednost, tj. pokažete da ste dovoljno vredni da se neko zbog vas promenio, postao bolji ili drugačiji. Ovakav sistem, tj. nesvesno pravljenje “projekata” od partnera, temelj je većine disfunkcionalnih emotivnih odnosa.

Često se može čuti da su očekivanja pogubna. Možeš li ovo da objasniš? Kako uopšte napraviti balans i razliku između “ne očekujem previše” i “ne očekujem ništa”?

– Nemoguće je u potpunosti zatomiti osećaj očekivanja. On je prirodan i opstaje u skladu sa našim pređašnjim životnim iskustvima u različitim sferama, na osnovu kojih mi zapravo i “očekujemo” nešto. Napraviti balans između prirodnih očekivanja poput toga da vam se pruži ruka prilikom upoznavanja, na “dobar dan” odgovori sa “dobar dan” itd. i očekivanja koja imamo od sebe ili partnera, može se smatrati filigranskim radom. Veoma je tanka granica sa koje se lako sklizne, a rešenje je samo vežba. Ta vežba se ogleda u tome da se što manje bavimo interpretacijom događaja koji je uvek podložan samo-režiji, i stvari sagledavamo iz što realnijeg ugla. To bi u ovom slučaju značilo – kao treće lice.

Istina je da očekivati bilo šta sa sigurnošću ne možemo čak ni od sebe, jer čovek i sam sebe iznenadi kroz život u toliko navrata, ali jedini način da budete bliže sopstvenim očekivanjima jeste da percepirate sadašnji trenutak kao jedinu referentnu vrednost za budućnost koju želite.

Ako sada ne činite ništa po određenom pitanju, ne možete očekivati u budućnosti da će neko sam znati, uraditi, razumeti itd.

Recimo da je neka Maja koja sad čita ovo, prepoznala kod sebe obrasce koji joj idu na štetu. Šta bi ona trebalo da uradi? Da li osoba može sama da prevaziđe ovo ili je potrebna pomoć stručnjaka? 

– Kada negujemo sebe tako što smo spremni da se obrazujemo i van osnovnog obrazovanja, kada smo dovoljno informisani, kada se razvijamo kroz posao, prijatelje, partnere, tada se i nivo samo-percepcije podiže. Tada smo u boljoj prilici da kod sebe osvestimo nekorisne obrasce za koje nam nije potrebna stručna definicija ali za koje uspevamo da nađemo rešenje jer jednostavno ne pristajemo da nam i dalje bude loše. Nekada se dešava da čak ni tada ne uspevamo da sami nađemo rešenje i ponavljamo nekorisne obrasce. Tada se najčešće obraćamo porodici i prijateljima, od kojih se očekuje da nam pomognu. Međutim, ukoliko u porodici ne postoji stručno lice veća je šansa da saveti koje budemo dobili ostanu na nivou dobronamernosti zbog koje se i dalje vrtimo u krug. U ovoj situaciji, stručno lice u zavisnosti od težine problema ili izazova, veoma jednostavnim tehnikama može asistirati prilikom promene nekorisnih obrazaca uverenja i ponašanja, u korisne i edukovati osobu tako da njen emocionalni odgovor na problem bude manje tragičan a više kontruktivan.

U terapiji, kao i u kognitivno-bihejvioralnom koučingu postoji niz naizgled prostih pitanja koja nam mogu otkriti gde smo se “zaglavili”. Ukoliko “Maja” koja sad čita ovo, recimo kontinuirano bira muškarce koji su neodgovorni ili ne žele porodicu, a ona je jedna veoma odgovorna devojka koja želi da se skrasi, onda nije problem u muškarcima već u Maji.

Maja bi trebalo da otkrije zašto je privlače muškarci dijametralno različiti od njene vizije života. Da li nestalnost kod tih muškaraca za Maju možda predstavlja izazov? Da li bi Maja trijumfovala (potvrdila svoju ličnu vrednost) time što bi “pripitomila” jednog takvog muškarca? Da li su neodgovornost i nestalnost ustvari privlačne osobine za Maju, i ako jesu – gde ih još Maja može pronaći, osim kod partnera, kako bi zadovoljila taj segment, a onda konačno odabrala muškarca koji se uklapa u iste životne vrednosti njenima.

Očigledno je da veliku ulogu u izboru partnera igra i samopouzdanje. Šta je sve neophodno da primenimo i korigujemo kod sebe kako bismo imali zadovoljavajući ljubavni odnos i partnera koji nas ceni i voli?

– Najkorisnije je da se nikada ne trudite da vas neko voli, ili zavoli. To će se desiti, ili neće – šta god vi uradili povodom toga.

Ljubav, nažalost, ne zavisi samo od truda i rada na sebi ili partnerskom odnosu, već postoji i u onom ezoteričnom smislu u kojem osoba može da vam da celog sebe ali da nažalost i dalje u vama ne probudi ljubav koju zaslužuje.

Samopouzdanje nije konstanta. Ono varira kroz životne dobi, iskustva, trenutke. Temelj za samopouzdanje je mnogo bitniji i on određuje da li ćemo se i kako podići posle eventualnog pada. Taj temelj je ono što stičemo u porodici. To ne znači da porodica mora biti savršena da bi “proizvodila” savršeno samopouzdane buduće ljude. Ali se osnove zdravog vaspitanja i upoznavanja sa sopstvenom ličnošću znaju. Korisno je da pojedinac poznaje i svoje dobre i svoje loše strane, da razvija samo-uvide koji ćemu pomoći da što realnije sagleda samog sebe i tada će u svakoj situaciji moći da bude samopouzdan koliko je potrebno. Samopouzdanje nije nikakva super-moć koja rešava sve probleme. Mnogo je važnije naučiti kako da ne budemo auto-destruktivni, da ne sabotiramo sami sebe.

Za ljubav ne postoji recept, ali ako želimo da nas bilo ko ceni i voli, naročito ljudi do kojih nam je stalo, moramo da naučimo kako da postojimo bez njih. Kako da steknemo vlastitu vrednost ne tražeći je u partneru. Pojednostavljeno to bi glasilo: “Nisi mi potreban. Moj izbor je da budem sa tobom jer to želim, osećam i jer te volim. Nisi zamena za tatu, nesrećno detinjstvo, nisi moj sponzor, i ne očekujem da budeš u svim ovim ulogama.” Sve greške dolaze iz pogrešnog “cast-a”.

Da li možeš da nam navedeš primer osobe koja je promenom pomenutih obrazaca ostvarila zadovoljavajući ljubavni život?  

– To bih bila ja. A potom i većina mojih klijenata koji su mi se obratili za podršku na temu partnerskih odnosa. Svi i dalje učimo i pravimo greške, mnogo benignije razume se.

Preporuči nam neku literaturu na ovu temu.

– Knjige popularne psihologije ne bih preporučila nikom. Profesionalna literatura treba da ima svoj “background”, ali zato pisci poput David Nicholls-a (“Us”) ili Elizabeth Gilbert (“The signature of all things”) prikazuju jako dobre i istančane partnerske odnose, fantastično opisane, iz kojih se može naučiti mnogo.

Nininih 10 saveta kako do zdrave ljubavne veze:

• Utvrdite šta zapravo volite a šta ne volite, koje su vaše vrednosti koje poštujete i negujete i ne padajte u zamku prihvatanja tuđih afiniteta koji vam ne odgovaraju samo da biste stekli nečiju naklonost. Ličnost je ono što privlači, kao i integritet, dostojanstvo i kongruentnost.
• Pitajte partnera “Šta želiš?”. Toliko se stvari podrazumeva, i toliko se lako greši da vas odgovor na ovo bezazleno pitanje može jako iznenaditi i otkriti i o partneru i o vašem odnosu mnogo.
• Ne plašite se da postojite mimo partnera. Emotivni odnos ima za cilj da vas ispuni, poboljša, unapredi, usreći, ali sve se ovo može postići samo ako osoba postoji i mimo tog odnosa. To znači da vam partner nije potreban kao buster samopouzdanja bez kojeg padate u očaj i ne postojite. Ljubav ne treba da boli, niti da bude tragična, već da pleni kontinuitetom i razmenom dobrih osećaja.
• Zdrav ljubavni odnos čine dve samostalne jedinke koje se sreću u zajedničkoj viziji života. Sve mimo toga iziskuje rad na sebi, kako bi se došlo do trenutka u kojem ste zapravo vi sami podobni za partnera kojeg potražujete.
• Komunikacija je veština, i često ključ u partnerskim odnosima. Obratite pažnju na to kako razgovarate sami sa sobom, i kako razgovarate sa partnerom. Feedback koji dobijate govori o tome jeste li dovoljno razumljivi. Ništa se ne podrazumeva.
• U životu je promena jedina izvesna stvar. Budite sigurni da će se vaš partner promeniti. Budite sigurni da ćete se vi promeniti. Ljudi promenu često doživljavaju negativno, a ona je zapravo jedino na šta 100% možemo da računamo.
• U samostalnosti, emocionalnoj (gde nam partner nije potreban da bi ispunio mesto oca, majke, braće i sestara), materijalnoj (gde se osećamo sigurno znajući da smo sposobni da sami sebe izdržavamo), egzistencijalnoj (gde znamo da uvek imamo gde da odemo, ili sami sebi obezbedimo krov nad glavom), ličnoj (gde se kontinuirano razvijamo kao ličnost negujući svoje hobije, interesovanja, karijeru itd.) leži temelj zdravog odnosa sa partnerom.
• Ljubav je odluka, posvećenost i rad. Ne zvuči romantično, ali romantika može da nastupi kao forma tek ako poznajemo suštinu, u protivnom ona predstavlja samo sporedni žar na kojem bukti potencijalni požar.
• Suština zdravog odnosa, odnosno, suština ljubavi kao najuzvišenije emocije je individualizam u partnerstvu. Trajno zadržavanje onoga ko smo, usklađeno sa partnerom i zajedničkim potrebama. Zajednički ciljevi su izuzetno važni, a podrška na našem individualnom putu može pokazati imate li zrelog partnera ili nesigurnu, uplašenu i posesivnu osobu pored sebe.
• Ljubav je akcija. Ne samo ona ispod čaršava, već svakodnevni koraci ka sitnim i važnim stvarima koje usrećuju i vas i partnera.

Svakog petka Nina Tomović besplatno odgovara na vaša pitanja. Ukoliko imate nedoumicu, problem ili smatrate da vam može pomoći, pošaljite mejl na office@soulhauz.com

The post Ljubavni matriks: Zašto biramo pogrešne partnere iznova appeared first on Moodiranje.