Kako prekinuti začarani krug razočarenja i propalih nadanja? Kako uopšte dolazimo do toga da umesto Gospodina Pravog odaberemo najpogrešnijeg mogućeg? Da nije možda greška u nama?
Dopunjeno: 19. 11. 2022.
Za trenutak zamislimo izvesnu Maju. Ona ima sve što je potrebno za fin život: lepo izgleda, obrazovana je, vredna, odgovorna… međutim, Maja nikako nema sreće u ljubavi. Iz svake naredne veze ona izlazi umorna, izneverena, povređena, sa sve manje vere u zdravu i normalnu vezu. Razgovaramo sa Ninom Tomović, sertifikovanim behavioral coachem.
Kako uopšte dođe do toga da prava, zdrava i normalna ženska osoba odabere partnera i odnos koji je po nju destruktivan?
– Mentalno zdrava osoba nije isto što i osoba koja ne čini određene greške, što znači da postoji mnogo životnih faza kroz koje prolazimo a koje ostavljaju dubok uticaj na naš razvoj i deo su obrasca kroz koji formiramo svoje afinitete, navike, odluke, odabire i ponašanje.
Skoro svaka životna greška može biti ispravljena jer predstavlja trenutak u vremenu i ni na jedan način u potpunosti ne određuje osobu.
Dakle, ako je naše pređašnje iskustvo u emocionalnom odnosu ostavilo trag koji percepiramo kao negativan, korisno je da sagledamo prvenstveno sebe u tom odnosu. Ljudi često beže od ove vrste posmatranja partnerskog odnosa, naročito kada je on završen, jer krivicu percepiraju udvostručeno u korist partnera. Žena može posedovati sve osnovne vrline poput: prijatne spoljašnjosti, obrazovanja, intelekta, kulture itd, ali to ne znači da je i emotivno “pismena”. Tu vrstu pismenosti ili emocionalne inteligencije neko stekne već u tinejdžerskom uzrastu, a neko ni u dubokoj starosti. Nju je naravno moguće steći u bilo kojoj fazi odrastanja, a sve počinje još u detinjstvu, percepciji sebe, sebe kroz roditelje, sebe kroz društvo, a na kraju i sebe kroz partnera, što je zapravo i koren svake disfunckionalne/destruktivne veze.
Odakle “vučemo” pomenute obrasce ponašanja i razmišljanja?
– Iz porodice. To naravno ne znači da će svako dete koje raste u manje ili više disfunkcionalnoj porodici u zrelom dobu formirati jednako disfunkcionalnu porodicu. Život je individualna priča na koju utiče mnogo faktora, međutim, porodica je prva zajednica kroz koju mi etabliramo svoje lične vrednosti i uverenja – osnovu za sve dalje životne odluke. Stvari ne funkcionišu po copy/paste sistemu, ali način na koji ste se gradili kao osoba uz pomoć roditelja i najuže porodice značajno utiče na vrednosti koje ćete jednog dana tražiti u partneru.
Ukoliko niste naučeni da sebe vrednujete mimo majke, oca, braće i sestara, velika je šansa da ćete kontinuirano tražiti partnera koji svojim osobinama za vas predstavlja “plen” koji ako osvojite, potvrdićete sopstvenu vrednost.
Ako vas takav partner odbije ili se ne ponaša u skladu sa vašim očekivanjima, vi ćete uraditi sve da ga “promenite” i takođe na taj način potvrdite ličnu vrednost, tj. pokažete da ste dovoljno vredni da se neko zbog vas promenio, postao bolji ili drugačiji. Ovakav sistem, tj. nesvesno pravljenje “projekata” od partnera, temelj je većine disfunkcionalnih emotivnih odnosa.
Često se može čuti da su očekivanja pogubna. Možeš li ovo da objasniš? Kako uopšte napraviti balans i razliku između “ne očekujem previše” i “ne očekujem ništa”?
– Nemoguće je u potpunosti zatomiti osećaj očekivanja. On je prirodan i opstaje u skladu sa našim pređašnjim životnim iskustvima u različitim sferama, na osnovu kojih mi zapravo i “očekujemo” nešto. Napraviti balans između prirodnih očekivanja poput toga da vam se pruži ruka prilikom upoznavanja, na “dobar dan” odgovori sa “dobar dan” itd. i očekivanja koja imamo od sebe ili partnera, može se smatrati filigranskim radom. Veoma je tanka granica sa koje se lako sklizne, a rešenje je samo vežba. Ta vežba se ogleda u tome da se što manje bavimo interpretacijom događaja koji je uvek podložan samo-režiji, i stvari sagledavamo iz što realnijeg ugla. To bi u ovom slučaju značilo – kao treće lice.
Istina je da očekivati bilo šta sa sigurnošću ne možemo čak ni od sebe, jer čovek i sam sebe iznenadi kroz život u toliko navrata, ali jedini način da budete bliže sopstvenim očekivanjima jeste da percepirate sadašnji trenutak kao jedinu referentnu vrednost za budućnost koju želite.
Ako sada ne činite ništa po određenom pitanju, ne možete očekivati u budućnosti da će neko sam znati, uraditi, razumeti itd.
Recimo da je neka Maja koja sad čita ovo, prepoznala kod sebe obrasce koji joj idu na štetu. Šta bi ona trebalo da uradi? Da li osoba može sama da prevaziđe ovo ili je potrebna pomoć stručnjaka?
– Kada negujemo sebe tako što smo spremni da se obrazujemo i van osnovnog obrazovanja, kada smo dovoljno informisani, kada se razvijamo kroz posao, prijatelje, partnere, tada se i nivo samo-percepcije podiže. Tada smo u boljoj prilici da kod sebe osvestimo nekorisne obrasce za koje nam nije potrebna stručna definicija ali za koje uspevamo da nađemo rešenje jer jednostavno ne pristajemo da nam i dalje bude loše. Nekada se dešava da čak ni tada ne uspevamo da sami nađemo rešenje i ponavljamo nekorisne obrasce. Tada se najčešće obraćamo porodici i prijateljima, od kojih se očekuje da nam pomognu. Međutim, ukoliko u porodici ne postoji stručno lice veća je šansa da saveti koje budemo dobili ostanu na nivou dobronamernosti zbog koje se i dalje vrtimo u krug. U ovoj situaciji, stručno lice u zavisnosti od težine problema ili izazova, veoma jednostavnim tehnikama može asistirati prilikom promene nekorisnih obrazaca uverenja i ponašanja, u korisne i edukovati osobu tako da njen emocionalni odgovor na problem bude manje tragičan a više kontruktivan.
U terapiji, kao i u kognitivno-bihejvioralnom koučingu postoji niz naizgled prostih pitanja koja nam mogu otkriti gde smo se “zaglavili”. Ukoliko “Maja” koja sad čita ovo, recimo kontinuirano bira muškarce koji su neodgovorni ili ne žele porodicu, a ona je jedna veoma odgovorna devojka koja želi da se skrasi, onda nije problem u muškarcima već u Maji.
Maja bi trebalo da otkrije zašto je privlače muškarci dijametralno različiti od njene vizije života. Da li nestalnost kod tih muškaraca za Maju možda predstavlja izazov? Da li bi Maja trijumfovala (potvrdila svoju ličnu vrednost) time što bi “pripitomila” jednog takvog muškarca? Da li su neodgovornost i nestalnost ustvari privlačne osobine za Maju, i ako jesu – gde ih još Maja može pronaći, osim kod partnera, kako bi zadovoljila taj segment, a onda konačno odabrala muškarca koji se uklapa u iste životne vrednosti njenima.
Očigledno je da veliku ulogu u izboru partnera igra i samopouzdanje. Šta je sve neophodno da primenimo i korigujemo kod sebe kako bismo imali zadovoljavajući ljubavni odnos i partnera koji nas ceni i voli?
– Najkorisnije je da se nikada ne trudite da vas neko voli, ili zavoli. To će se desiti, ili neće – šta god vi uradili povodom toga.
Ljubav, nažalost, ne zavisi samo od truda i rada na sebi ili partnerskom odnosu, već postoji i u onom ezoteričnom smislu u kojem osoba može da vam da celog sebe ali da nažalost i dalje u vama ne probudi ljubav koju zaslužuje.
Samopouzdanje nije konstanta. Ono varira kroz životne dobi, iskustva, trenutke. Temelj za samopouzdanje je mnogo bitniji i on određuje da li ćemo se i kako podići posle eventualnog pada. Taj temelj je ono što stičemo u porodici. To ne znači da porodica mora biti savršena da bi “proizvodila” savršeno samopouzdane buduće ljude. Ali se osnove zdravog vaspitanja i upoznavanja sa sopstvenom ličnošću znaju. Korisno je da pojedinac poznaje i svoje dobre i svoje loše strane, da razvija samo-uvide koji ćemu pomoći da što realnije sagleda samog sebe i tada će u svakoj situaciji moći da bude samopouzdan koliko je potrebno. Samopouzdanje nije nikakva super-moć koja rešava sve probleme. Mnogo je važnije naučiti kako da ne budemo auto-destruktivni, da ne sabotiramo sami sebe.
Za ljubav ne postoji recept, ali ako želimo da nas bilo ko ceni i voli, naročito ljudi do kojih nam je stalo, moramo da naučimo kako da postojimo bez njih. Kako da steknemo vlastitu vrednost ne tražeći je u partneru. Pojednostavljeno to bi glasilo: “Nisi mi potreban. Moj izbor je da budem sa tobom jer to želim, osećam i jer te volim. Nisi zamena za tatu, nesrećno detinjstvo, nisi moj sponzor, i ne očekujem da budeš u svim ovim ulogama.” Sve greške dolaze iz pogrešnog “cast-a”.
Da li možeš da nam navedeš primer osobe koja je promenom pomenutih obrazaca ostvarila zadovoljavajući ljubavni život?
– To bih bila ja. A potom i većina mojih klijenata koji su mi se obratili za podršku na temu partnerskih odnosa. Svi i dalje učimo i pravimo greške, mnogo benignije razume se.
Preporuči nam neku literaturu na ovu temu.
– Knjige popularne psihologije ne bih preporučila nikom. Profesionalna literatura treba da ima svoj “background”, ali zato pisci poput David Nicholls-a (“Us”) ili Elizabeth Gilbert (“The signature of all things”) prikazuju jako dobre i istančane partnerske odnose, fantastično opisane, iz kojih se može naučiti mnogo.
Zabranjeno je preuzimanje dela ili celog sadržaja bez navođenja i linkovanja izvora u skladu s Moodiranje Uslovima korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
© 2011-2023. Moodiranje. Sva prava zadržana. Izrada sajta: ХАЈДУЦИ