fbpx

Fenomen “manične sreće”: A je li vam neko rekao da je sasvim ok biti tužan ponekad?

Poslednjih godina svedoci smo poplave “pozitivnog talasa razmišljanja” i kojekakvih gurua koji nas uče da budemo srećni. S druge strane, sirotinja, duhovni čemer i ispraznost svuda oko nas.

1

Još su nas drevni mudraci učili tome da je sreća u spoznaji sebe, unutrašnjem miru, otkrivanju istinitih načela ili principa, prihvatanju realnosti, no, njihovo vreme je odavno prošlo, te su na scenu stupili motivacioni gurui koji zagovaraju instant postizanje frenetične sreće. Nešto kao radnici McDonald’sa ili oni klinci koji na ulici pokušavaju da uvale karte za pozorište.

Ovoj pojavi naročito pogoduju društvene mreže na kojima svakodnevno posmatramo ljude koji se po svaku cenu trude da dokažu (sebi ili drugima?) koliko su srećni, ostvareni, uspešni.

“Prosečnom” čoveku, sa svim svakodnevnim problemima i zavrzlamama, ovo stanje “manične sreće” je ili nedostižno ili vrlo iritirajuće.

Razgovaramo sa Ninom Tomović, sertifikovanim bihejvioralnim koučem, te ćemo joj na početku postaviti pitanje koje se samo nameće (i donekle iskače iz okvira teme, što, nadamo se, nećete zameriti).

Po čemu se tvoji metodi i ono što propagiraš razlikuju od gorepomenutih motivacionih gurua? Pošto je danas prilično nejasna granica između takozvane primenjene psihologije i “pozitivnog razmišljanja”?

– Ne postoji ništa loše u pozitivnom razmišljanju. Ono što je u poslednjih desetak godina zastupljeno, prerasta pravac pozitivnog razmišljanja i prelazi u manično gonjenje sreće, po svaku cenu. Odnosno, težnju da budemo konstantno srećni, a da ako ne osećamo zadovoljstvo ili sreću, upravo taj izostanak okrivimo za sve potencijalne neuspehe, jer postoji moderno uverenje da je dovoljno proizvesti osećaj sreće kako bi nam “krenulo”.

Pozitivno razmišljanje je danas nalik sekti. Vi imate na stotine, hiljade ljudi u svetu i kod nas koji pokušavaju da svoj život oblikuju vodeći se floskulama koje u realnom životu apsolutno ne mogu da promene potencijalno nekorisne obrasce ponašanja i razmišljanja. Mogu eventualno, autosugestivno da doprinesu da se na trenutak osećate bolje, ali obzirom da deluzija nije put ka rešenju problema, vi se zapravo vrtite u začaranom krugu, radeći svesno na sopstvenoj besvesti, bivajući ubeđeni da će vas veštački proizveden osećaj dovesti do uspeha.

Nina Tomović Soul Hauz

Problem kod pozitivne psihologije je da gomila stvari koju njeni zagovornici zastupaju, ima dodirnih tačaka sa istinom, gde se mnogi ljudi prepoznaju, počnu da veruju, ali je način sprovođenja izuzetno nekoristan i zapravo, njeni zagovornici nevešto uzimajući samo neke temelje istine, grade čitave konglomerate zabluda, lepo upakovanih, i poželjnih za masu nezadovoljnih kojima je potreban nasmejan predvodnik da im pokaže kako da žive.

U realnosti je nešto drugačije. Ljudska psiha ne funkcioniše jednostrano. To znači da je za temelj mentalnog zdravlja potreban čitav spektar emocija, od kojih mnoge nisu prijatne. Ako pretendujete da budete mentalno zdrava, balansirana osoba, jedna od NAJNEKORISNIJIH stvari koju možete da uradite za sebe jeste da verujete da je pozitivno razmišljanje, odnosno, gonjenje sreće, pravi put ka suštinskom uspehu i rešavanju svih problema koje imate.

Moj lični i profesionalni stav se bazira na razmišljanjima, dokazima i zaključcima ljudi koji se decenijama bave kliničkom psihologijom, filozofijom, doktorima psihijatrije i čije iskustvo i znanje ne spadaju pod trend, kojem trenutno svedočimo, već se baziraju na neoborivoj činjenici da kada jedno osećanje postane uverenje kojeg se držimo ne odstupajući, takav obrazac prerasta u fundamentalizam, što izaziva agresiju u različitim oblicima.

Prostim jezikom, težnja i pokušaj praktikovanja isključivo pozitivnih osećanja, kod pojedinca sasvim sigurno podižu nivo frustracije i često pasivne agresije, koja je vrlo primetna. Vi ne možete imati kontinuirani uspeh u oblasti manične sreće. Naša psiha traži ravnotežu, a kada joj se opiremo ne znajući kako da baratamo sa manje pozitivnim osećanjima, onda je jedini sigurni produkt – stres, i suštinsko nezadovoljstvo prikriveno kvazi zadovoljstvom.

Koja je razlika između sreće i dobrog raspoloženja?

– Sreća kao pojam je veoma individualan doživljaj. Čovek može biti sasvim dobro raspoložen, a da ipak ne smatra da je u određenom trenutku svoga života srećan.

Suština sreće se ogleda u balansu između naših misli, želja i mogućnosti. Kada su ova tri segmenta u poravnjanju, osoba može reći da je suštinski srećna.

Tada nisu važni konkretni uspesi i postignuća, već naš stav prema sebi i životu, i spoznaja da nas bilo koji uspeh ili neuspeh ne definiše u potpunosti, i da su ti trenuci promenljivi, što kada prihvatimo kao činjenicu, shvatajući da je u životu sigurna jedino promena, postajemo mnogo bliži sreći.

https://www.instagram.com/p/BhOPmJKF0DO/

Da li je normalno i zdravo 24/7 biti u stanju sreće? Da li to, uopšte ikome polazi za rukom?

– Kao prvo, to je nemoguće. Kao drugo, to svakako ne bi bilo korisno jer bi došlo do (žargonski rečeno) pregrevanja. To znači da kada bi nas isključivo jedna emocija zaposela, egzaltacija i deluzija (nekorisna percepcija sebe i realnosti) bi sasvim sigurno veoma brzo napravile karambol. Naravno, govorim hipotetički, jer još uvek ne postoji osoba a da pripada ljudskoj vrsti, čiji mentalni sklop kao i hormonalni balans daje mogućnost za kontinuirano stanje sreće.

Da li je takođe normalno “pokazivati svetu” koliko si srećan i uspešan (sa sve skrivenom porukom “crknite zlobnici poyyy”)?

– To je pitanje ličnih afiniteta, potrebe za određenom vrstom komunikacije sa svetom, izražavanja, i opštom kulturom. Različiti ljudi imaju različitu potrebu da podele svoje emocije, kao i način na koji će to učiniti. To takođe zavisi i od komunikacionog stila kojem pribegavate, i kako to što želite da kažete verbalno ili neverbalno, zaista odiše u javnosti.

Najčešće, izražena potreba za kontinuiranim pokazivanjem dobrog raspoloženja, uspeha, sreće i tako dalje, krije određenu vrstu nezadovoljstva.

Ona ne mora biti veća od proste potrebe da se dobro prikažemo u javnosti, ipak sumnjajući u sebe, ali svakako postoji. Tako ćete je najlakše detektovati. Istinski srećan čovek živi svoju sreću. Drugi je glasno ističu.

Šta se, suštinski, krije iza ove dve tendencije, biti stalno srećan i pokazivati drugima koliko ti je dobro? Da li je to možda povezano s kolektivnom depresijom, sirotinjom i crnom hronikom kojoj svedočimo svakodnevno?

– Ne mora biti nužno povezano. Pogledajte šta se dešava u mnogo razvijenim i uređenijim zemljama od Srbije. Manično gonjenje sreće je veoma dobro ustoličen trend, finansijski isplativ. A on svakako ima veze sa opštom konfuzijom kroz koju prolazi čovek kao biće, kao svedok 21. veka.

U vremenu kada nam se non-stop šalju oprečne poruke kako bi trebalo da živimo svoj život, kada je politička korektnost postala bič kojim se kroti svako ko iole želi da izađe van kalupa onih koji na sva usta zagovaraju kvazi nekalupljenje, kada uskoro neće biti razlike među polovima, vi imate pojedinca koji usled najrazličitijih socijalnih, društvenih i kulturoloških prilika, ne zna ko je zapravo. Niti šta je njegova uloga.

Ali ono što svakodnevno sluša jeste da je sam kriv za svoj neuspeh jer nešto nije dobro “vizualizovao” ili taj dan nije bio “dovoljno srećan”. Zamislite koja je to količina ljudi u svetu koji svoje živote kalupe po šablonima i floskulama motivacionih govornika. Ovo je takođe jedan od razloga zbog kojeg ni jedno dešavanje na svetu ili kod nas, ne bi trebalo da nas čudi, jer je produkt potpunog duhovnog i mentalnog kolapsa.

Motivacioni gurui kažu “samo misli pozitivno/budi zahvalan/uživaj u sadašnjem trenutku”, a znamo da to nije lako ako nemaš čime da prehraniš dete, boriš se s bolešću ili nekom životnom nedaćom. Kako onda da ti ljudi streme ka sreći, ako je to uopšte moguće?

– Jedini put ka sreći je prihvatanje sadašnjeg trenutka.

Sreću ne možemo tražiti u prošlosti, pitajući se i mučeći sebe razmišljanjima o tome šta bi bilo da je bilo. Takođe, sreća se ne traži u budućnosti, jer jedina budućnost koju čovek ima je sadašnji trenutak na osnovu kojeg se formira sve što sledi.

Dakle, život sada i ovde, prihvatanje tog jednog trenutka u kojem postojimo i bavljenje onim na šta realno možemo da utičemo, dovešće nas bliže sreći. Kada se otarasite balasta koji vučete zbog prošlih nezadovoljstava ili strepnje od budućnosti, samom činjenicom da ste se oslobodili te vrste stege, doneće vam potpuno olakšanje iz kojeg proizilazi prvo dobro raspoloženje, a onda i mogućnost da zaista uskladite svoje misli, želje i mogućnosti.

https://www.instagram.com/p/BhOPmJKF0DO/

Složićemo se da je u ovom brzom vremenu, u kom dominiraju konfuzija i ispraznost, čoveku ipak potreban neki tračak svetlosti, savet, motivacija, ideologija… One koji su se vezali za neke “motivacione gurue” nećemo savetovati jer takvi nisu naša publika i ne čitaju ovo. No, uzmimo prosečnog čoveka, zbunjenog, pomalo anksioznog, kom je potreban podstrek, motivacija i nada. Šta bi mu posavetovala, kojim idejama, pravcima i autorima treba da se okrene?

– Čitava priča motivacije pojedinca sastoji se u buđenju korisnih resursa koji čoveka nagone da napreduje. Kada se to zameni nekorisnim sindromom manične sreće dobijamo ljude koji ne samo što žive u samo-zavaravanju, već sebe direktno vode u agresiju kroz činjenicu da ni jedna emocija ne može biti kontinuirano sprovođena, a da to nema posledice po stanje i ponašanje osobe. Pojedinac često nezadovoljan time što nije u stanju da uvek i stalno bude srećan onako kako to od sebe očekuje, biva frustriran a frustracija izaziva bes i nezadovoljstvo koje se pojavljuje u formi ili agresije ili depresije. Tada se odlazi u sasvim drugu krajnost.

I zato je korisno znati da bez obzira u kakvom se životnom momentu nalazite, pred kakvim teškoćama stojite, da li mislite da se nikada nećete izvući iz trenutne situacije ili jednostavno sebi ne verujete – čovek uvek treba da teži rešenju, isceljenju i opštem zadovoljstvu.

Do njega se dolazi ispravnim psihološkim pristupima, prilagođenim svakoj osobi individualno, ali najvažnije – kroz prihvatanje svih emocija koje imamo, i ličnim oslobađanjem od presije da stalno budemo nasmejani, dobro raspoloženi, naizgled bez problema i pristupačni svima.

Imate pravo da budete ljuti, tužni, povređeni, nesigurni, iznervirani, šokirani. Dajte sebi za pravo i da naučite kako da kanališete sve ove emocije u dobrom pravcu i na vaše zadovoljstvo.

Ne zaboravite, sreća je individualni balans uma, duha i tela. Harmonija se postiže svešću o tome šta možemo učiniti da bismo se osećali bolje, prihvatajući spektar svih emocija koje posedujemo, jer su sve do jedne potrebne da bismo bili mentalno zdrava osoba. Umetnost je naučiti kako da nam one manje korisne ne kvare život, ali to je već druga tema.

Sreća koja dolazi iz širine, kritičkog uma, izostanka želje za pripadanjem većini, insistiranju na istosti ili različitosti, sreća koja sebi daje za pravo da nekada i ne bude srećna, e, takva sreća nam nikada ne može okrenuti leđa.

Prethodne Soul razgovore sa Ninom Tomović možete pročitati ovde.

1 Komentar
  1. Marlen kaže

    ponekad me uhvati ljutnja, apatija, strah, nesigurnost… i onda pomislim na sve te shiny happy people perfektnog izgleda, uspesne, ostvarene, kako mi se cerekaju u lice onako vestacki srecni i onda pomislim, pa ne bih menjala nijedan svoj apaticni momenat za njihovu laznu sliku srece.
    jer taj minus momenat je moj, prolazim kroz njega i suocavam se s njim, deo je moje licnosti.
    a to forsiranje srece – ne bih bila u kozi tim ljudima.
    pozdrav za autorku

Komentari