fbpx

Traume naše mladosti – ili si posmatrao maltretiranje, ili si bio žrtva istog

Pričam skoro sa drugaricom koju su maltretirali u osnovnoj školi i tako krenemo da prolazimo spisak najtraumatičnijih iskustava u životu.

0

Mnogo toga ima. Smrt, patnja, slomljena srca, slomljene ruke, noge, glave, kečevi, ukori… Pitam se šta je to što nas nepovratno obeleži, a šta ono što je moglo da se izbegne…hm…

U ovom slučaju, ko nije završio u kontejneru, ne zna šta je bullying (nasilje, maltretiranje) . Ovo je ozbljan problem, a i veoma aktuelan sudeći po broju slučajeva samoubistava dece, menjanja škola, skandala i tuča…šta je to u nama što voli da napada, da muči, što želi da anihiliše i uništi drugoga? U mikrokosmosu kao što je škola, tom mikro-ekosistemu, neki svet u malom se gradi koji se posle oslikava na čitavo društvo. Borimo li se ili prihvatamo da je to tako kako je?

Zašto bi ijedan roditlej trebalo da sahranjuje svoje dete? Zašto neko sa 11,12 godina treba da prolazi traumu zubarskih procedura i stavljanja zubnih implanta jer mu je neki rmpalija iz V-1 razbio glavu, pa usput i izbio pola zuba? Da li je tada ukor rešenje? Mogu li psiholozi u školi da išta urade?

Možda je problem u tome što se nezadovoljstvo i letargija iz kuće i te kako preslikavaju kroz decu i njihovo ponašanje, a taj osećaj beznadežnosti i uzaludnosti negovanja vrline kao takve i onog “budi dobar isplatiće se” principa deluje smešno ako je oko nas opšti haos.

Ipak, dragi roditelji, deco, ne odustajte. Ovo je vreme upornih. Vreme mogućnosti. Škola nije važna jer će te iko preslišavati mitozu ćelija ili integrale. Škola je važna jer će te naučiti da učiš.

Danas je veština brzog prilagođavanja mnogo važnija od memorisanja podataka. Deca danas uče da polažu testove, a ne da rešavaju probleme. Da se bave sobom. Tako je i veliki problem u akumulianju energije koju neki ne znaju da usmere. Onda nađu neku laku žrtvu i samo zato što je dobar đak, što je drugačiji, što nosi fiksnu protezu ili navija za pogrešan klub nađu za shodno da ubiju Boga u njoj.

Naravno, zlostavljanje u školi je nešto što pamte mnogi od nas. Ali tu su ione neizbežne traume koje nam se dešavaju, nekad iznenada, nekad po nekom takozvanom redu.
Smrt je nešto što dolazi i tu je oko nas svuda. Nije samo status nekog od virtuelnih poznanika. Ona je tu.
Bolest je prati u stopu.
Znate one izreke tako laganog zvučanja-ceni šta imaš? Zdravlje je najveće bogatstvo? Sve te motivacione izjave?
Ma šta zna dete šta je priroda kad sahranjuje roditelja. Brata. Baku.
A da smanjimo nivo, ništa manje intenzivno se proživljavaju i prvi doživljaji slomljenog srca.

Šta zna dete da će biti brojnih ljubavi, da srce može i previše da podnese. Pa kad dete poraste i očvrsne, više se neće lomiti ništa. A dete neće znati da je to još tužnije.
Šta zna naše dete kad poraste da je samoća okrutna i da se prikrade nekako podmuklo…

Kako biti srećan?

Pa, ne možemo se zaštiti od trauma u životu, možemo samo birati kako na njih reagujemo. Moramo sebi dati vremena i da budemo ljudi i isplačemo i prebolimo.

Ako smo se zveknuli u glavu, neće nam telo dati tek tako da jurcamo dalje. Moraš da se zatvoriš u mrak i odboluješ taj potres.
Zašto onda za stvari manje fizičkog karaktera jurcamo kao da pokušavamo od toga da pobegnemo, a ne dajemo sebi predah da skockamo stvari i shvatimo šta nas je snašlo?

Ne bežite od loših iskustava. Suočite se sa njima. Sa prošlošću. Sa bolom. Sa iskustvima.
Budite jači posle toga.

Nema nam druge.

Zakorači u svoj mrak, provetri se, i udahni kad otvoriš sebe svetu ponovo potpuno. Premalo nam je dana na svetu da bismo bili tužni i ogorčeni. Idemo. U nove dane.

Pamti. I guraj dalje.

Svideće ti se i ovo:

Komentari