Svako je svoj čovek i onakav je u datom trenutku i okolnostima kakav može da bude. Toliko. E, sad, zašto spomenuh horoskop… Imam utisak ponekad da mi se sve dešava u nekakvim ciklusima i da ponekad neke stvari neverovatno krenu da se dešavaju jedna za drugom u isto neko vreme, i burne i mirne.

Možda je to samo ciklus vezan za životna doba, iskustva i sazrevanje, ali rekla bih nešto o jednom fenomenu koji je meni zapravo pomogao da izuzetno očvrsnem i sazrim. A to je fenomen žrtve odnosno povređenosti i proces odbijanja identifikacije i svepopularnog jadna – ja momenta. Ultimativno, na nama je uvek taj izbor. Trgni se ili potoni.

A prošle godine sam želela da potonem. Oh, mnogo puta.

Mogu reći – nikad više, ali to zna samo život, zar ne.

Evo šta se desilo. Izložiću vam par slučajeva, a onda rasplet.

Slučaj broj 1

On je bio divan dečko naizgled. Nije mi se dopao, previše je delovao nesigurno, i pored izuzetno šarmantne spoljašnjosti, nešto mi je tu bilo skoro pa dečije i za mene je to bilo to. Iako je bio visok, plavih očiju i veoma elokventan, uspešan i prepun zanimljivih priča, nisam mislila da će me privući bilo čime. Zaboga, nosio je kačket non stop, pa ko to radi… Ipak, uspeo je da pokrene neku komunikaciju, da se bolje upoznamo i, priznaću… poprilično “padnem” na njega. No, kao sve tako burno i brzo, nisam videla očigledno, tojest, nisam možda ni gledala. Poučena nekim ranijim iskustvima pak, ipak sam skenirala situaciju. Možda ne detaljno kao što to rade ginekoloske ordinacije, ali prilično inside out, sve kockice, reči, sitnice… kako pomera telefon, neke usputne komentare, a onda sam se setila drugog poznanika koji ga je davno spomenuo uz komentar da je čudan. Ah…

Ispostavilo se da ne samo što je lažov, prevarant i duboko nesigurna osoba brutalno željna pažnje, u vezi sa brojnim ženama paralelno, čak živeo sa jednom dosta starijom od sebe, navodno – u otvorenom odnosu.

Malo je reći da su to za mene bila španska sela i da je to za mene bio neverovatan udarac, ne samo zato što to nisam mogla da razumem, već i zato što sam bila besna na sebe što to nisam videla i što sam se osećala opljačkanom, izubijanom, izmanipulisanom. Makar i samo emotivno. Iako među nama baš ničega nije bilo, njegov komentar da ja nikada nisam pitala viđa li se s nekim, kao da je to pitanje danas obavezno ako te neko već neko mesecima zove, jel, no taj komentar – me je rasporio, ako ništa, a ono zato što smo se upoznali preko poznanika, zato što je molio da se upoznamo barem skoro 5 meseci i zato što sam veoma jasno isticala da nemam ni vremena ni nerava za bilo kakve gluposti. Zato što sam o tome govorila kad smo se upoznali. Zato što nalazim apsolutno uvredljivim pretpostavku da ono što je normalno jednoj, mora biti normalno i drugoj osobi. Zato što je dokazao da su vremena u kojima živimo poprilično zaribala i ogrezla u neki konzumerizam emocija i ponašanja, u kojem ništa nije sveto, vredno, objektivno kvalitetno i realno. Sve je samo – moguće.

Slučaj broj 2

Ona je bila moja drugarica iz odeljenja. Bila je čak i dobra drugarica. Igrale smo se sa njenim ponijima, i mojim barbikama, bila je visprena, pametna i sem visokih plafona njenog stana, teško mogu da se setim ikakvih drugih detalja. Takođe ne mogu da se setim u kom momentu je za mene postala otelotvorenje zla i pakosti, ali se jasno sećam tuče u autobusu na školskom izletu, vodenog rata po dolasku nazad, guranja i udaranja, prozivki, uvreda i vrhunac svih uvreda -ismevanje mojih suza dok sam plakala u školi jer mi je deda preminuo. Za mene beskrupulozna, ova osoba bila je bez premca po zlu, deo onih neradih uspomena iz osnovne škole, vremena koje sam se podosta trudila da zaboravim i za koje nisam ni shvatala koliko me je obeležilo. Bila sam jedan od najboljih đaka, a to je tada bio dovoljan povod da budem maltretirana. Danas, nadam se da bi bilo drugačije, ali koliko pričam sa đacima i nije drugačija situacija baš.

Ono što mogu onda da im kažem je – preživećete. I bićete srećni. I ako vam skoči šećer od stresa, i ako vam cepaju radove, lepe žvake u kosu i muče vas, preživećete.

Posle nje, tu su bile i dve devojke iz drugog odeljenja. Njihov slučaj završio je u policiji, a one dobile zabranu prilaženja. Jedna od njih se par godina kasnije i ubila. Druga je danas majka preslatke devojčice i pratimo se na mrežama. Nekad okači tako lepe misli, birgu o tome da to dete bude dobar čovek. I kao da ne mogu da povežem tu osobu sa onom koja me je gurnula niz stepenice da sam zamalo glavom i cela proletela kroz staklena vrata. A sve valjda zbog nekakvog dečka koji im se sviđao kao i meni… nikad nisam zapravo saznala zašto. Možda razloga nije ni bilo, kao i za brojna druga tuđa ponašanja. To su samo-manifestacije nekih stanja svesti. Trajnih ili ne, ali tu, tada, zasigurno opipljivih i uzročno-posledičnih.

Slučaj broj 3

Uh, teška je ovo tema. Ali kad vam urednica zada…

Sad negde shvatam… dosta je te ogorčenosti i bilo.

Jedna od njih je i vezana za studije. Jedna za moju da kažem tetku. Jedna za ljubav mog života, moju prvu i jedinu pravu ljubav. Jedna za drugaricu sa fakulteta koja je varala mog druga iz gimnazije, ne jednom, već mnoštvo puta i to godinama, nakon čega sam mu skrenula pažnju, on objasnio da se nikad nije pitao što ne pričamo, kao ženska posla, saznao i sam, a onda su se venčali. Oook… Jedna je vezana za upravnika jednog pozorišta koji me je uznemiravao na način na koji da sam imala tada snage kao danas što imam – ne bi sigurno prošao tako površno i završio se time da se, uvređena i šokirana do srži, okrenem i zauvek napustim pozorište. Jedna od tih ogorčenosti možda… vezana je i za mog oca i nepremostivi bol toga da me je ostavio, da je izabrao smrt, a ne da se leči, da je pobegao, jer je sve bilo svejedno, opušteno, pa i to. Jedna je vezana i za lika koji je prosto nestao jer mi je on od svih ljudi dao najveću lekciju možda. Da počnem beskrupulozno da vodim računa o sebi. Da ne tolerišem. Da ne praštam, da ne pravdam, da ne tumačim. Da su nekad ljudi prosto… takvi kakvi su. On me je naterao da potražim način da se rešim ogorčenosti. I uspela sam.

Rasplet

Sve te situacije, svi ti momenti u kojima nas život ranjava, povređuje, izaziva, obara, uznosi i ostavlja u čudu… sastavni su deo života. Ja sam neko ko se izuzetno mnogo kreće, upoznaje brojne ljude, raznovrsne. A opet, posle toliko iskustva, ne vredi. Uvek vidim najbolje u svima, uvek vidim najlepše u ljudima i to se ne može mislim promeniti. Ali sam onda jednako tako godinama nosila tonu gorčine, besa i kao neka čelična kugla bila je skoro opipljiva. Ona je vapila možda i za pažnjom, kao magnet, pa je i privlačila ljude koji bi se tom gorčinom hranili. Priznajem, užasno je bilo teško napraviti oštar rez i preseći ceo taj proces. Ali, morala sam. Morala sam da oprostim. I jesam.

Svakome ko me je ikada slagao.

Svakome ko je ikada zloupotrebio moje poverenje, osećanja ili sposobnosti.

Svakome ko nije znao za bolje.

Svakome ko je doneo odluku da se promeni.

Svakome ko je jednostavno takav kakav jeste.

Svakome ko je mislio da jer nešto može negde, može i kod mene.

Svakome ko me je povredio fizički, mentalno ili emotivno.

Svojoj zlostavljačici i njoj sličnima kroz život koje sam sretala.

Svojoj ljubavi što je nikada više neće biti, takve, tadašnje, čiste.

Svom ocu.

Svojoj drugarici Bojani koja me je koštala cele jedne ekipe ljudi na kraju.

Svojoj tetki, očevoj sestri, što je grandoman i megaloman i što ne zna za bolje i vrednije stvari na svetu.

Momcima koji su me voleli i ugušili. Koji me nisu voleli. Koji su želeli da me vole, a nisu umeli kako. Koji su voleli sebe. Koji nisu voleli sebe. Koji su zauvek ostali u srcu. I koji su izbrisani.

Svima koji žive. Koji traže. Koji lutaju. Koji znaju i ne znaju put. Koji grade svoj put. Kao i ja. Kao i ti. Kao i svi mi.

Opraštam.

I dišem.