Sve je to normalno. Susrećem se u radu sa decom sa najrazličitijim roditeljima. I bilo da ta deca idu u državnu ili privatnu školu, da pohađaju neke internacionalne skole, da idu na kurs glume ili pisanja, šta god uradite nije važno. Volite ih. Slušajte njihove potrebe i ona će cvetati. Budite fer i pravedni.

Deca su danas nepravedno optužena da su užasna. I delimično, mnogo je dece koja lutaju, koja su prepuštena samoj sebi, ja ih srećem na ulicama Beograda, u okolnim gradovima i širom zemlje. Mnoge vrednosti su poremećene, profesori i nastavnici su uniženi, oduzima im se autoritet, praktično je zabranjeno sankcionisanje određenih ponašanja, a u takvom sistemu je jako komplikovano očuvati strukturu koja decu treba da nauči kako da postanu pre svega bolji ljudi.

Hoćemo li decu kao što smo mi?

Važno pitanje je želimo li da to dete bude isto kao mi i ukoliko baš to želimo – možda je najbolje što pre shvatiti da se to neće desiti. Da, biće slični nama, ali oni se suočavaju sa drugim vremenima, formatizovani drugačijim iskustvima i doživljajima između realnog, imaginarnog i virtuelnog, između kulta školstva i sistema koji su rigidni i teški sa jedne strane, koji se kasno i rogobatno menjaju, a sa druge strane naizgled glamuroznih i lakih, prelakih i predevalviranih života estradnih selebritija i likova sa instagrama i rijalitija. Sve je teže dopreti do njih. A cena je ultimativna i konačno-previsoka.

Školski sistem kao hub za razvoj dece

Sistem ne prepoznaje dovoljno pedagoge koji se trude da do dece dopru, iskrenošću, objašnjavanjem zašto je nešto važno, kao i da uče za sebe, a ne za mamu, tatu, druge. Vremenom možda i najbolji izgube motivaciju, a rezultat je opšti pad sistema školstva koji postaje u Srbiji-rekla bih alarmantan.

Mnogi se istrajno trude, i zaista je veliki broj profesora koji se daju ovom pozivu, ne profesiji i srcem i dušom. Ja radim u privatnom obrazovanju, pa do mene dolaze razni utisci đaka, priče iz škola, deca se poveravaju, a odakle gd da dolaze neke stvari su tu zaidnički imenitelji.

Često se pitaju deca – a šta će mi to, bilo da je u pitanju fizika, hemija, integrali ili muzičko. Oni nekad ne veruju u sistem i ne vide kako male ćelije opšte konstrukcije znanja postaju integralno bitne, ako ništa, makar u smislu razvoja kognitivnog i logičkog mišljenja, kao i usvajanja radnih navika.

S druge strane, nastavnici, oduzetih ingerencija, veoma teško uspostavljaju autoritet. Čak i u situacijama gde je učionica ispunjena poštovanjem i ljubavlju, radnom atmosferom i ambicijom za postizanjem rezultata kakvu srećem i sama, opet je neverovatno koliko puta se deca moraju opominjati, koliko puta se zanesu, zamisle, pogube. Ali osećaju. Deca tačno osećaju kada je vama kao roditeljima stalo do njih lično, a kada iz straha ciljate njihove rezultate i ocene, pa prepoznaju i brojne nepravde kojima su po njima izloženi, kaznama i restrikcijama. Pričajmo sa njima.

Deca danas uopšte nisu kao mi

Deca danas mnogo više znaju. Mnogo su povezanija. Dnevno su izložena utiscima kakvima mi nismo ni u mislima mogli biti. Preopterećeni su, ali škola im jeste prioritet. A škola nije laka. Brojne traume su oko njih, a mogli bismo reći da je to bar isto kao oduvek, kada nalete na prestrogog profesora, ali znate šta? Mi nismo smeli da se žalimo i da kukamo. Mi smo grejali stolice. Oni danas malo mogu i da se bune.

Rekla bih da i da želimo decu kao što smo mi bili, to bi bilo suludo, a i nemoguće. Ta deca su potpuno drugačija, a da su kao što smo bi mili, bii bi neprilagođeni ovim vremenima. A to svakako nije ono što za njih želimo, zar ne?