fbpx

Žene, majke, kraljice, čemu žurba, opustite se

Pre mnogo godina, na mojim prvim rođendanskim slikama vidi se pomalo oskudno namešten stan (moji su se tek bili uselili), veliki sto, gomila dece najrazličitijih uzrasta, ljudi koji stoje i sto preplavljen tortama i đakonijama. Vidim se ja, nasmejana i srećna, u zagrljaju mame i tate, suvim zidovima bez slika i jednim kredencem u vremenu kojeg se svakako ne sećam toliko.

0

Kasnije se sećam. Mojih i rođendana mog brata. Sećam se tih beskrajnih priprema koje su počinjale odlaskom u kupovinu, invazije na kuhinju, zanovetajuće baba tetke koja se u sve meša, smrada cigareta iz mokrih piksli pomešanih sa mirisom praznih pivskih flaša, ponekog viskija i konjaka, ulepljenih stolnjaka, svećica stopljenih sa nekim tanjirima, okorelih noževa i viljuščica, ostataka hrane koja u toplim junskim danima već i pre no što je veče prošlo kopni i miomiriše. Taj miris bi se vijorio po kući i vetrio danima uz otvorene prozore, a kada je u pitanju rođendan mog brata – i duže u sred zime, pa bi se prosto uvukao u nameštaj i zavese i tepihe. Možda sam ga i zavolela. Možda ga i danas volim jer me podseća na ta jednostavnija i nežnija vremena. Možda su sada sva ta deca velika i ne slave više rođendane. Sad popijemo kafu. Usput. Možda. Nema više torti sa barbikama u njima, nema više igranja u sobama sa iračkama koje nemaš kod kuće. Ali sad ta deca imaju decu, a to znači da ta deca imaju cele aranžmane u koima je proslava decijih rodjendana postala za decu avantura, a za roditelje i goste odmor.

Drugačije gledam na sve to. Ja želim na miru da se ispričam sa prijateljima, a i njima znači predah. Deca se provedu super, izmore, druže. Imaju profesionalne animatore. Sećam se da je za nas otkrovenje i vrhunac svemira bio rođendan u Meku, a da se onaj ko bi tamo rođendan slavio smatrao najboljim ortakom vo vjeki. Ja sam slavila deveti rođendan tamo i na njemu sam imala tortu sa devet kula koju je mama napravila. Tu tortu posebno pamtim, možda jer je bila nekako svečana u tom velikom ambijentu.

Možda mi fale ta kućna druženja. Ima ih ali daleko manje. Moja kuća je uvek bila puna. Sad idemo u kafiće da gledamo tekme. Mislim ne ja, ali shvatate. Mislim da za ovakva druženja ne treba da postoje povodi poput dečijih rođendana, jer ona treba da budu vreme i za roditelje da u tome uživaju i posvete se deci, a ne da se stresiraju i trckaraju unaokolo po kući. Postoje druge prilike, kao što je recimo – pa svaki dan.

Međutim,  pitam se da li nešto propuštamo?

Nekad je “gotovo rešenje” zapravo najbolje. Pre 20ak godina su naše majke padale na nos spremajući dečije rođendane – gomilu hrane, pozivnice, opšte čišćenje kuće pre i posle, dok danas imamo tu sreću da je dovoljno da samo okreneš broj i rezervišeš termin (za određenu cenu). Pitam se, da su mogle, da li bi one birale ovo rešenje. I one su radile. I brinule o svima nama. Ali ne mogu da se otmem utisku da ništa nije bilo isto. I sad dok mislim o svemu tome deluje mi kao da sanjam. Kao da je sve to bila neka druga planeta, i damn it imam utisak da razumem svoje babe i dede.

Ali, kako uporediti, kako znati? Skoro su moji prijatelji okajali odluku da slave rođendan sinu kod kuće. Ceo dan su ljudi prolazili, dolazili i odlazili, non stop su se punile činije, non stop dopunjavala pića i kuvale kafe, jer je postalo očito nemoguće zakazati čak i jedan termin normalno ako je u kući, jer eto – svi imamo svoje živote, a to se ni za taj jedan dan ne sme remetiti. Promenili smo se. Jako.

Kome je lakše, a kome teže?

Pitam se sve češće dokle je više potrebno i na koliko nivoa da žena dokazuje da je žena i kada će to više prestati?

Nevezano sad za dečije rođendane, ja recimo zaista nemam vremena za čišćenje, a kamo li za spremanje hrane i neke veće “generalke”, nemam snage ni za sitne kućne poslove, pa znam mnoge poput mene koje kad treba jednostavno pozovu ženu da sredi kuću. Rođendan slavim negde van, donesem tortu. Do skoro sam kod kuće slavila i da jesam spremala (kažu mi prijatelji i previše). Vazda bi ostajalo hrane. A ja bih bila baš umorna, opet – vetreći kuću danima.
Ali… Zašto me i dalje grize savest?
Da li su kulturne norme i miljei toliko jaki da ukoliko ne osećam da se samouništavam od umora i to na baš svim poljima kao da nisam dovoljno dobra, namučena žena? Da ako ne skuvam sramota je, ako ne opeglam sram da me bude? Da iako radim nekoliko poslova, i dalje i na kraju svega ja prosto nisam sve.

Međutim, jednako kao kad su u pitanju dečiji rođendani i proslave ili sređivanje kuće ili šta god već: nekad nemaš vremena i resursa da se uhvatiš u koštac sa obavezama svim i to je to.

Delegiraj.

Najveća i najvažnija lekcija.

Umesto nerviranja bolje je pribegnuti nekom “gotovom rešenju” i lišiti sebe nepotrebnih frustracija. Za to vreme i u tom stanju daleko pozitivnijem možemo biti višetruku produktivniji i kreativniji. Možemo završiti nešto drugo.

Delegiranje nije trošak niti nas čini gotovanima i gotovanskim ženama. Čini nas zrelima i odgovornima pre svega prema sebi, a onda i prema onima oko sebe kojima se posvećujemo onako kako treba.

Ja nemam odgovore na ovo, eto možda možemo zajedno da razmislimo gde smo danas, kao porodica, kao ta urušena ćelija, kao društvo. Nije sve tako crno, ali meni deluje poprilično sivo.
Napišite nam-kako vi slavite svoje ili dečije rodjendane. Možda ima svetlih primera.

Komentari