Klinci i klinceze, uče note, razvijaju ljubav prema instrumentima i izučavaju čudesni svet muzike i pevanja. U tom zahtevnom, ali fantastičnom procesu i ambijentu, deca imaju pomoć i podršku dve mlade, ali već iskusne devojke iz muzičkog sveta – Marine Lazić i Tanje Vujičić, koje sa mladim naraštajima različitih godišta čine Kamerton studio za muzičke umetnosti.

Zbog ove sjajne, plemenite ideje, sa Marinom i Tanjom porazgovarali smo o školici, klincima, muzici, instrumentima…

Na naša pitanja odgovarale su naizmenično, Tanja, pa Marina i tako redom…

Jesu li današnji klinci i klinceze muzikalni?

– Svako dete dolazi na svet sa prirodnim muzičkim potencijalom i u toj paleti potencijala postoje različitosti, što znači da nisu svi podjednako talentovani za sve muzičke zadatke. Ali ukoliko se taj prirodni potencijal, koji ima svako dete, neguje i razvija na pravilan način od ranog detinjstva, može se dostići izvrsnost u ostvarivanju sopstvenih potencijala.

Šta ih najviše zanima od onoga što im prezentujete, koje su to melodije, kompozitori, pesme, izvođači?

– Deca kroz pokrete i muziku istražuju svoj unutrašnji svet. Muzika ima moć da obrazuje karakter i razvije kreativnost, zbog toga mi u našem programu prolazimo kroz raznovrsnu muzičku podlogu uz dečiju džez muziku, pesme iz diznijevih filmova, odabranu klasičnu muziku  i pesme koje komponujemo u našem muzičkom studiju. Na osnovu dosadašnjeg iskustva pokazalo se da deca odlično reaguju na ovaj vid kombinovanog muzičkog programa i da u svakom od ovih žanrova dete može da spozna  jedan deo sebe i kroz muziku ispolji.

Da li je moguće i na koji način u tako ranom uzrastu prepoznati talenat i dar?

– Moguće je i najbolje bi bilo da se u ranom uzrastu prepozna talenat i dar kako bi se što bolje usmerio. Za prepoznavanje talenta potrebno je omogućiti detetu prostor i vreme za ispoljavanje talenta, a to se postiže tako što dete motivišemo i posmatramo na koji način ispoljava svoje darove.

Na koji muzički žanr deca najbolje reaguju?

– Deca najbolje reaguju na muziku koja ih podstiče na pokret, tako da u tom smislu ne reaguju na žanr konkretno već na melodičnost i ritmičnost kompozicije.

Koji instrument je klincima najomiljeniji i jeste li uspele da odgonetnete zašto?

– Svaki instrument ima posebnu draž za dete i proizvodi drugačija osećanja kod dece. Jedan od najinteresantnijih instrumenata za decu je bubanj. Smatramo da je to iz razloga što je to pre svega ritmički instrument, a kao što smo rekli na početku, za decu je najvažniji pokret. To je instrument koji deca nemaju priliku često da vide i sviraju, a u toku sviranja se uključuje celo telo. Posle bubnja deci je jako interesantan saksofon kao i gitara, klavir, muzička zvona…

Kako vas dve vidite spoj muzike i dece?

– Mi doživljavamo taj spoj kao jednu čarobnu bajku u kojoj nema negativnih likova, već je to jedna bajka puna magičnih dobrih vila, princeza i prinčeva. Bajka koja je prožeta  pravim drugarima, divnom muzikom i sa puno ljubavi.

Koliko grupa je trenutno u Kamertonu, od kog do kog uzrasta?

– U okviru naše školice imamo programe koji se odnose na muzičko zabavište za tri grupe, a to su: baby grupa od 0 do 2 godine, kinder grupa od 2,5 do 4 godine i junior grupa od 4 do 7 godina. Zatim za stariju decu imamo dvomesečne i tromesečne programe za individualne istrumente klavira, bubnjeva, gitare, saksofona, violine, violončela, flaute i programe pevanja. Nakon završenih programa deca ulaze u sastav benda i snimaju pesme u našem muzičkom studiju, a za svu decu imamo i horske aktivnosti koje u svom programu imaju za cilj da povežu  pokret uz pevanje.

Foto: Jelena Bekvalac

Osim što ih uvodite  u svet muzike, koje su  to još veštine koje klinci stiču u muzičkoj školici?

– Naša vizija jeste da dete raste i razvija se slobodno, samostalno u pozitivnoj, podsticajnoj atmosferi i dobrom ritmu. Polazeći od toga, nastojimo da, uz savremeni koncept multi- istrumentalnog obrazovanja kreiranog po uzoru na svetske muzičke centre, provedemo dete kroz njegovu bajkovitu strukturu kreirajući sigurnu osnovu za njegov dalji rast, razvoj i usavršavanje. Deca na kreativan i jedinstven način, kroz zabavne muzičke igre, razvijaju svoje fizičke i mentalne sposobnosti, poboljšavaju fokus i osnažuju svoju ličnost uz sviranje i pevanje najlepših kompozicija iz filmske, dečije, jazz i klasične muzike.

Deca umeju da budu stidljiva. Kakvi su klinci kod vas, imaju li tremu ili dozu straha ukoliko imaju neki zadatak?

– Deca se u našem prostoru brzo opuste jer osećaju prijatnu i podsticajnu atmosferu. Nakon što se individualno navežbaju instrumenti, spajamo ih u bend gde zajedničkim snagama rade na razvoju muzikalnosti, ritma i pobeđuju tremu i strah.

Vaš posao je lep i plemenit, ali i izrazito odgovoran. Da li vam je teško nekad u radu sa decom?

– Mi se na časovima zabavljamo podjednako kao i deca, podstaknuti smo njihovom energijom i kreativnošću. Odgovoran posao jeste ali kada postoji velika doza ljubavi i entuzijazma sve prepreke i poteškoće  postaju avantura ka našem zajedničkom cilju.

Foto: Jelena Bekvalac

Kakav je osećaj nakon časa, druženja sa klincima u svetu muzike?

– U toku časa svi dajemo neograničenu energiju, časovi su jako dinamični i vreme zato brzo prođe. Vrlo često naši Kamerton drugari žele sa nama da provedu  vreme i nakon časa zbog čega se ni njima, a ni nama ne ide kući pa se rastajemo u dugim zagrljajima.

Da li se mališani raduju kad dolaze u Kamerton?

– Da. Jako se raduju jer u našem prostoru osim što imamo muzičke aktivnosti oformili smo i stvaralačko – razvojni kutak gde svako dete nadje nešto za sebe što ga inspiriše da kreira sopstvenu bajku.

KAMERTON
Studio za muzičke umetnosti

ADRESA
Hasanaginice 17a,
Rakovica, 11 000 Beograd

KONTAKT
+381 60 33 55 205

KAMERTONSTUDIOZAMUZICKEUMETNOSTI
@_kamerton/
www.kamerton.rs

The post Kamerton bajka: Zavirili smo u svet muzike u kom caruju deca! appeared first on Moodiranje.

Odakle crpiš inspiraciju za slike, s obzirom na to da se na njima može videti čitav spektar emocija, stanja i motiva?

– Na mojim slikama se zasigurno može videti da ne pronalazim inspiraciju u leptirima, cveću i drugim ljudima. Isključivo je otimam od najskrivenijih delova moje ličnosti. O slici ne razmišljam mnogo, to je momenat kada ruka krene sama i ja tu više ništa ne mogu.

U fokusu ti je žena, hoćete li nam otkriti kako je do toga došlo?

– Žena je uvek u fokusu, priznali mi to ili ne. Kao što u životu ne volim da razgovaram o pojmovima koji mi nisu bliski, o kojima ne znam mnogo, tako je i na platnu. Žensko telo mi je poznato i opipljivo, zato uvek mogu da ga prenesem. Erotika i mističnost samo naglašavaju njegovu moć.

Kada slikam ne mislim o tome šta se prodaje i šta to ljudi vole. Onaj koji zna i razume, prepoznaće se u delu.

Kada je Milena Ferenčević naslikala prvu sliku?

– Mislim da sam prvu sliku naslikala još početkom osnovne škole. Interesantno je da sam tada oslikavala ikone na drvenoj podlozi. I meni je čudno kako pravac može da se promeni tokom sazrevanja i otkrivanja sebe kada je umetnost u pitanju.

Da li ti je neko od starijih, poznatih umetnika pomogao na putu razvoja?

– Lično sam odrasla sa profesorom Milošem Pejovićem, koji me je dosta toga naučio. Otvorio mi prvu samostalnu izložbu i nekoliko kolektivnih. Nažalost nije više sa nama.

Koje umetnike ceniš, domaće i strane?

– Od domaćih umetnika, Jasna Opavska i Slava Radivojević me uvek ostave bez daha. Posebna mi je čast što od njih mogu uvek i u svako doba dobiti odlične savete i kvalitetno provedeno vreme. Sa Jasnom sam izlagala svoje slike prošle godine u Parizu, to je bilo veoma lepo iskustvo. Imala sam i tu priliku da budem lik na njenim veličanstvenim delima.

Jasna je prikazala moje lice u svojoj novoj priči na platnu, tako da sam čak postala i Sfinga. Od stranih umetnika, Frida Kalo je za mene nešto magično i neobjašnjivo. Bol na njenim slikama uticala na moje slikarstvo u velikoj meri. Spomenula bih još i Matisa, Riveru i Klimta.

Da li daješ naziv svakoj slici?

– Apsolutno, svaka slika ima svoj naziv, ponekad je to igra rečima ili asocijacija na tajnu koja se krije. Ne volim da bude očigledno, neka svako otkriva i sebe i ono što sam htela da prikažem.

Ne može svako da prepozna i kritikuje neko delo o čijem vlasniku ne zna apsolutno ništa.

Na šta si do sada najviše ponosna kada je u pitanju tvoja umetnost?

– Ponosna sam na razbijanje tabu tema, interesovanje za moje slike, kao i neverovatnu prepoznatljivost mojih dela. Smatram da nisu ukradene ideje, svaka slika je priča za sebe, a opet zajedno čine jedno. Ponosna sam i na prijatelje koje sam stekla preko umetnosti. Posećivala sam slikarske kolonije, izdvojila bih Taru i Tamburca fest kao veoma kvalitetne.

Da li u današnje vreme može da se živi od slikarstva i ko su načešće ljudi koji “uzimaju” tvoje radove za svoj prostor?

– Definitivno je da može da se živi od slikarstva, to mi je osnovno i primarno zanimanje. Naravno, kao i u svakom poslu veoma je važno i koliko uložite. Ne volim da budem napadna. Slikam samo kada sam u raspoloženju za isto. Marketing je veoma važan. Moje slike moraju da se slažu i uz priču koju prezentujem. Kod mene to nije teško, jer mi je zadatak da budem Ja. Što se tiče ljudi koji se interesuju za moje radove, tu nema pravila.

Na koliko slika do sada stoji Milenin potpis?

– Ne mogu sa sigurnošću da kažem koliko sam slika naslikala, poslednji put kada sam brojala prodate slike prešla sam pedeset. Sada je taj broj mnogo veći.

Veliki si ljubitelj poezije, što je vrlo uočljivo na društvenim mrežama, čak i pišeš pesme. Kakvu poruku želiš da pošalješ?

– Veliki sam ljubitelj poezije, sve što pročitam objavim uz fotografiju koja me podseća na sadržinu teksta. Tako pravim od svog profila jedan kvalitetan zid sa mnoštvom zanimljivih crtica iz života. Pišem pesme kada želim da skinem teret koji osećam, tada se osećam restartovano. Otkriću i da je u pripremi moja zbirka pesama sa takođe mojim ilustracijama.

Milena Ferenčević radi i sa decom sa smetnjama u razvoju. Koliko je to zahtevno i kako im pomažeš u odrastanju?

– Rad sa decom sa smetnjama u razvoju mi je izvor sreće i zadovoljstva. Kada sam stupila u kontakt sa firmom Mobility, otkrila sam deo sebe koji nisam do tada poznavala. Vreme koje provodim sa decom čini me boljom osobom.

Organizujemo likovne radionice, druženja, izložbe istih itd. Razlika u klasičnim radionicama i inkluzivnim je ta da se sve prilagođava deci koja učestvuju u zavisnosti od njihovih mogućnosti. Tako mi slikamo prstićima, sunđerima, opalim lišćem itd. Improvizacija zna da bude veoma interesantna.Takođe i komunikacija među svom decom je veoma važna, zato smatram da je inkluzija značajna za sve.

Ova mlada umetnica iz Sombora je od nedavno predsedavajuća u organizaciji, koja se bavi humanitarnim radom. Kako se osećaš tim povodom i na čemu je fokus tvog angažmana?

– Postala sam predsednica „RTC Dunav za Mir“, uvek je lepo biti blizu dobrih dela. Fokusiramo se na mlade, obrazovanje, socijalno ugrožene, kao i aktuelne teme. Kao što dajemo, tako i dobijamo donacije koje prosleđujemo na adrese kojima je to najpotrebnije. Širimo svest i utičemo pozitivno na ljude. Smatram da ne postoji lepši osećaj nego raditi ono što voliš, a donositi osmehe ljudima. Ja to radim na sve tri strane, samim tim je moja sreća trostruka.

Milena Ferenčević biografija

Milena Ferenčević je rođena 1995. godine u Somboru. Od detinjstva je pohađala časove slikarstva i učestvovala na konkursima i likovnim kolonijama. Na Pedagoškom fakultetu se odlučila za učiteljski smer i izborne predmete koji su vezani za inkluziju i decu sa smetnjama u razvoju. Organizuje slikarske radionice za decu, bavi se humanitarim radom i izlaže svoje slike u Srbiji i inostranstvu.

O svojoj umetnosti Milena kaže:

Slika je deo mene koji ne može biti naručen kako bi se slagao uz određeni deo nameštaja ili okačen da sakrije nekakav loš zid. Ljudi uopšteno, čast izuzecima, ne cene umetnost kao vrstu lepote, deo nečijeg talenta i utrošenog vremena.

Možete je pratiti na Instagramu @mferencevic_art i Facebook stranici Milena Ferenčević_A_R_T_

The post Milena Ferenčević, žena u fokusu: Erotika i mističnost su moć njene umetnosti appeared first on Moodiranje.

Jedan od naših najboljih pijanista doba u kom živimo zapravo ne “udara” po dirkama. Umazan spektrom šarenih boja, neretko iznad tla, balansira na skelama sa četkom, valjkom, sprejovima, skidajući sivi plašt sa našeg grada, ali i nekih drugih, širom države, dajući im nov izgled. Živopisni umetnički izraz i svojevrsne poruke na zidovima ukrašenim njegovim muralima mnoge su naterali da zastanu, fotografišu se ili ubrizgaju dozu inspiracije za svoje kreativne poduhvate. Nakon pet godina na ulici, Andrej Josifovski će pred vama izložiti šta je sve radio i gde je bio, Pijanista koji je učinio da zidovi zasviraju.

Šta će ljudi moći da vide?

– Od onoga što do sada nisu mogli da vide su neki potpuno novi uglovi mojih radova, nikada do sada emitovani video snimci nastanka pojedinih murala i naravno, monografija!

Koliko ti znači i da li te sve više ljudi prepoznaje kako na ulici i svečanostima, kao i tvoj rad?

– Velika je to stvar, ali i odgovornost koju sa sobom nosim. Istinski se borim za kulturu i umetnost, pa mi taj publicitet odgovara kako bih mogao da širim svest o tome koliko je to važno za jedno društvo.

Kakvu poruku Pijanista želi da pošalje?

– Pijanista, koliko ga ja poznajem, uvek upire direktno u probleme ili kako bi se u narodu reklo “prstom u oko”. Poruke su oštre, ali šta je jedan rad bez poruke – ništa, samo obična dekoracija.

Šta najviše pamtiš za ovih 5 godina na ulici?  

– Urban district grada Beograda – Bežanijska kosa i moj festival ulične umetnosti Runaway, Muzej na otvorenom! Sve ostalo je pre, posle i za vreme…

Кao dečak koji je odrastao na zemunskim gradilištima i koji je kasnije postao arhitekta, Pijanista spaja u svojim radovima ljubav prema prostoru grada, prema gradu koji je večito u fazi promena i ljubav prema uličnoj umetnosti velikog formata.

Stoga, njegova značajna dela izlaze iz okvira očekivanog i ulaze u domen konceptualnog sjedinjavanja s gradom. Nakon njegovih radova na vodi i murala na krovu, strit-art u Beogradu je prešao na novi nivo, pa će u narednim godinama biti zanimljivo pratiti razvoj scene na kojoj će ulični umetnici imati zadatak da iskorače iz ovako zadatih okvira. Nadajmo se da će beskrajna posvećenost i fascinacija gradom grafitera i strit-art umetnika rezultirati još smelijim i još provokativnijim radovima u Beogradu, ne bi li naša kulturna javnost prepoznala vrednost ulične umetnosti i shvatila da to nisu samo žvrljotine, već radovi inteligentnih i promišljenih umetnika koji vole ovaj grad.“

Ljiljana Radošević, istoričarka umetnosti

The post Srbija ima svog Benksija – i baš je sjajan lik, da vam kažemo appeared first on Moodiranje.

• oko pola kilograma brokolija,
• glavica crnog luka,
• jedan ili dva čena belog luka,
• neutralna pavlaka,
• dva do tri krompira i
• isto toliko šargarepe,
• plus začini.

U jedan lonac, u vodi stavite da se krčka ekipa, prvo krompir i šargarepa, koji su tvrđeg kova, a zatim im se pridružuje nešto slabiji, brokoli – nejaki. On prvi omekša, te iz tog razloga ulazi kasnije na kupanje, u slanoj vodi.

U drugoj šerpi, loncu, šta već imate na malo ulja, maslinovog ili onog za “sirotinju”, suncokretovog, propržite glavicu crnog i nešto belog, piše gore iznad koliko otprilike.

Kada je sve skuvano, omekšalo, izvadite u posude i spremite im novo “vozilo”. U blenderu ekipa završava pojedinačno postojanje, tako što se, svi sastojci koji su bili na vatri ili ringli sjedine, uz prethodno odvađene dve šolje vode, u kojima se povće kuvalo, koje takođe idu u miks sa drugarima. Iz dva puta izblendirate ekipu i zatim u lonac gde su bili “odseli” lukovi vratite sve izmiksovane drugare.

Tada probate kašikom kako izgleda i dodajete začine. U mom slučaju je to bilo otprilike ovako, kafena kašičica soli, bibera onako fino tresnuti, ko voli pikantnije i poprskati sa malo vegete ili začina C, takođe kašičicom, ali pazite da ne preterate. Vraćate zeleni sastav u loncu na vatru i dodajete pola najmanjeg tetrapaka neutralne pavlake, a može i ceo, prema ukusu dakle. Mešate varjačom dok se zagreva i to je to. Na kraju možete dodati po vrhu neke žitarice ili komadiće prepečenog hleba.

Ovo jelo je vrlo “nasitno” i pazite da se ne prejedete. Prijatno!

The post Šmekerski brokoli appeared first on Moodiranje.

Moodiranje je bilo na licu mesta i sinoć obradovalo dvoje ljudi ulaznicama za koncert, koji su želeli da prisustvuju ovom događaju, ali koji nisu uspeli u nameri da obezbede svoje ulaznice.

Na bini, ređali su se popularni hitovi slavnih britanskih rok bendova, ali u aranžmanima napisanim za klasične instrumente i to je nešto što treba poslušati i doživeti.

Kamerni orkestar Muzikon izvodio je redom pesme The Beatlesa, Led Zeppelina i Queena, no moj lični utisak je da su najbolje bile zvučale numere “Help!”, “Kashmir”, “Under pressure” i “Who wants to live forever”. Muzikon je u četvrtak uveče izveo i “Beatles go Baroque”, legendardnog
kompozitora Petera Breinera i klasične verzije Led Zeppelina prvi put.

Peter Breiner je slovački dirigent, kompozitor i pijanista koji je snimio preko 150 albuma kao dirigent i pijanista. Poznat je po svojim klasičnim aranžmanima, kao što su barokne verzije pesama Beatlesa i Elvisa Presleya. Još 2004. je snimio sve nacionalne himne sveta koje je Atinski Olimpijski Komitet iskoristio kao muziku za ceremoniju dodele medalja na Olimpijskim igrama. Njegov trostruki CD “Janacek Operatic Suites” je jedan od Top 10 klasičnih CD-ove 2009. godine. Trenutno živi i radi u Njujorku.

Ovaj multimedijalni umetnički sastav iz Beograda dobio je u četvrtak veče salve aplauza za svoj umetnički izraz kroz rok klasike, a posetioci i brojni ljubitelji muzike izašli su sa “Kolarca”, rekao bih, očarani interesantnim aranžmanima ovog zanimljivog kamernog orkestra.

The post Sinoć na “Kolarcu”: Salve aplauza za čuvene rok hitove i kamerni orkestar Muzikon! appeared first on Moodiranje.

Potrebno je:

• Tortilla Mexicana
• Pileće belo meso 300-350 grama
• Pavlaka
• Majonez
• Ajvar
• Crveni luk (glavica)
• Svež kupus
• Dva veća krompira (za pomfrit)

Priprema:

Pileće grudi iseckajte na komade, froncle ili kocke, ali ne pretanko, osim ako ne volite da bude suvo. Iseckano meso stavite u činiju ili neku posudu, poprskajte uljem, posolite, pobiberite, stavite malo Vegete ili Začina C, kafenu kašičicu senfa, prstohvat origana, kašičicu karija i iseckajte jedan čen ili dva belog luka. Sve izmešajte i stavite da odstoji, kako bi meso što bolje primilo začine.

Istovremeno, u vrelo ulje ubacujete iseckane krompire za pomfrit u fritezu, a piletinu u tiganj na malo ulja, ili šta preferirate (maslinovo, mast i slično). Na trećoj ringli, na tiganju za palačinke (ravan) grejete totrilje.

Kada su meso i pomfrit gotovi, a tortilja zagrejana, vreme ja za filovanje. Premažite tortilju pavlakom, dodajte majonez po želji,  po sredini čitavom dužinom stavite ajvar, zatim crveni luk na lukove, kupus (s malo ulja i sirćeta), piletinu, pa pomfrit.

Tortilju s donje strane savijete ka centru, sredini, negde do trećine, levi i desni kraj takođe kao unutra i onda rolate do kraja.

Uz giros obavezno preporučujemo tzatziki sos.

The post Brzo, lako i sočno: Muški giros appeared first on Moodiranje.

Kako je zapravo došlo do toga da se nađete u takvoj ulozi – zanimanju, da ukrašavate izloge i staklene površine širom prestonice?

– Za sebe kažem da sam lutajući haos, koji ne ume da se drži jedne slikarske tehnike. Mnogo eksperimentišem, istražujem, trudim se da otkrivam svoje potencijale i izađem iz zone komfora. Velike površine su me uvek privlačile, jer tu mogu da oslobodim ruku i maksimalno se prepustim bojama i četkicama da mi budu vodilje. Htela sam da Beogradu ponudim nešto drugačije i unikatno. Ideja o zamrznutim staklenim površinama  asocijacira me na detinjstvo, mraz, ali i toplinu. Srećna sam što su moju ideju Beograđani u startu rado prigrlili.

Da li odmah kada izađete na lice mesta znate šta bi trebalo uraditi i koliko su slične ideje ljudi koji Vas angažuju i onoga što Vi mislite da bi bilo prikladno da se tu napravi? Šta je najčešće što iscrtavate po staklima, koji su to motivi?

– Grančice, borovi i lampioni se poput mog ličnog pečata provlače kroz skoro svaki moj rad. Pored tih osnovnih motiva nastojim da svakom klijentu naslikam nešto autentično. Pre odlaska na teren pažljivo se pripremam, tražim inspiraciju i predlažem ono što mislim da je adekvatno, što je u skladu sa enterijerom i sadržajem koji lokal nudi. Pre no što se latim četkice, uvek saslušam želje i ideje ljudi koji me angažuju i onda na licu  mesta nastaje kompozicija motiva. Sama realizacija je spoj želje klijenta i mog umetničkog doživljaja. Nastojim da pre svega budem svoja i prepoznatljiva po zrelom crtežu i slici, zato smatram da su bajkoviti zimski pejzaži najefektivniji i najatraktivniji za oko posmatrača. Kao i svaki umetnik, najviše volim kada su mi ruke odvezane i kada mi se da potpuna sloboda u kreativnom izražavanju.

Šta je najteže oslikati?

– Teško je slikati jednostavne geometrijske motive tako da budu efektni. Neretko mi slikanje stilizovane jelke oduzme isto energije i vremena koliko i oslikavanje celog prozora sa motivima pejzaža. Najteže je oslikati male prozore, kao i one teško pristupačne delove. Bila sam u situacijama da stojim na visokim drvenim merdevinama iznad šanka sa naslaganim čašama i pićem, što priznajem nije bilo baš naivno i potpuno bezbedno. Ova nemoguća misija bila je za mene jedan novi izazov. Imala sam ispred sebe cilj, vođena inatom u prevladavanju prepreka iza sebe sam ostavila zadovoljnog klijenta i sačuvan bar. Samorefleksijom otkrila sam neke nove sposobnosti i prevazišla sam svoja očekivanja.

Koliko vremena je neophodno kako bi se dobio jedan ovako lepo ukrašen zimski izlog?

– Vremenski deo slikanja zavisi od mnogu faktora: dimenzija prozora i od same pristupačnosti istom, složenosti slike. Dešava se da mi za jedan prozor bude dovoljno desetak minuta slikanja, dok se u nekim situacijama process oduži i na nekoliko sati.

Kako, na koji način dobijate inspiraciju za ovo što radite?

– Inspiraciju pronalazim u starim, danas već zaboravljenim, novogodišnjim čestitkama, zaleđenim prozorima koje sam obožavala kao klinka. Moji drugari su verovali u Deda Mraza, a ja sam verovala u Desankinu Slikarku zimu. Jednom rečju, inspiraciju pronalazim u memoriji mog detinjstva.

Ko su zapravo ljudi koji žele da im prozori, stakla na izlozima, vrata, izgledaju bajkovito?

– Ljudi koji me angažuju su obično vlasnici lokala koje vode. Sve češće mi se javljaju klijenti  koji žele da usreće svoje najdraže bajkovitim pogledom kroz prozore svog doma. To su ljudi koji su veliki ljubitelji Nove godine i Božića. Ima i onih koji ne vole zimu, pa se kroz ovu vrstu umetnosti trude da ulepšaju svoj pogled kroz prozor, nađu se i oni kojima upravo pogled na pravi zimski pejzaž nedostaje.

Da li dobijate komplimente zbog ovog specifičnog zanimanja i da li i koliko Vam oni prijaju?

– Često dobijam komplimente što mi svakako znači, jer mi daje vetar u leđa za dalji rad. Raduje me ne samo kao umetnika, već kao čoveka što se ljudi ponovo okreću umetnosti, a ne podležu industrijskom komercijalizmu. Komplimente, takođe, dobijam od ljudi koji su na početku procesa skeptični u kvalitet budućeg izloga. Pamtim jednu situaciju sa oslikavanja, gde su me ljudi u lokalu ali i ispred njega u neverici posmatrali kako za pola sata autentično oslikavam Hram Svetog Save. Primećujem da većinu fascinira brzina kojom nastaju motivi, a to su iza scene ne samo talenat već dugogodišnji rad, ljubav i strast prema slikanju.

Koji izlog je lično Vama bio najlepši do sada?

– Nadam se da mi ne zamerate ukoliko kažem da svaki izlog koji sam oslikala ima svoju priču i svaki je za mene poseban i lep projekat. Nemam omiljeni.

Da li Milena oslikava i prozore svog doma?

– Pored stalnog posla i svakodnevnog angažmana u oslikavanju izloga nisam mogla da odvojim vreme za svoje prozore. Verujem da će posle Nove godine situacija biti drugačija i da će i moji prozori oživeti kroz neku bajkovitu sliku. Slikarka zima me nikada ne zaobilazi, samo nekada malo zakasni.

Šta bi nam Milena rekla o sebi?

– Najčešće pitanje sa kojim se susrećem je  da li je u pitanju samo talenat, ili rad. Uvek ću reći da je u mom slučaju spoj oba. Pre svega ljubav i strast sa kojom slikam su glavni faktori, uz to i moj inat da se održim kao mali umetnik koji ne želi da ima granicu u stvaranju. Atelje u kom sam provodila vreme od svoje osnovne škole me je učio o slobodi i prkosu, srednja dizajnerska disciplini i istrajnosti, a tokom studija sam stekla praktičnost. Već godinama unazad, osim što sam se bavila modim dizajnom, uporedo sa tim sam već aktivno i profesionalno oslikvala zidove, svilu, keramiku, slikala ulja na platnu i radila malo grafičkog dizajna. Otvorena sam za otkrivanje svojih umetničkih potencijala, jačanje snaga i spremna da razvijam svoje profesionalne kompetencije.

The post Milena Petković je zimska vila – zahvaljujući njoj, izlozi Beograda su oslikani kao u bajci! appeared first on Moodiranje.

Konačno, na bioskopski repertoar dolazi “Boemska Rapsodija”, a ja unapred znam da ću taj film gledati u sali. Jednostavno znam. Verovatno, sada već mnogi od vas znaju šta je tematika, ko su glavni akteri, da je u pitanju biografski film koji slavi grupu Queen, njihovu muziku i izvanrednog frontmena Fredija Merkjurija. Dobijam pozivnicu za specijalnu projekciju, dan uoči premijere, za koju takođe imam unapred “rešene” karte.

Nakon projekcije, utisci ne jenjavaju. Ono što je Fredi za života uspeo da uradi svojim slobodnim ponašanjem na koncertnoj bini, ta neverovatna energija i konekcija sa publikom, čini mi se da uspeva da uradi i ovo novo filmsko ostvarenje. Uprkos tome što kritike sa Ostrva nisu baš najsjajnije koliko imam priliku da vidim, Rami Malek je ulaskom u lik Faroka Bulsare i preminulog pevača Queena kasnije, vratio makar na trenutak u život najpoznatiju britansku zvezdu azijskog porekla. Fredi Merkjuri je opet tu sa nama!

Iako uoči gledanja filma nisam imao neka posebna očekivanja, pitao sam se da li iko može da iznese lik slavnog frontmena. Moje mišljenje je da je uspeo. Korelacija fantastičnih kadrova i čuvenih pesama izrazito popularnog benda širom planete, osim povratka u prošlost i neverovatnu priču o Queenu i Frediju, nateraće vas da cupkate nogama uz znane melodije i taktove. Ja bar nisam bio miran tokom projekcije.

Ramijeva koleginica Lusi Bojnton, koja u filmu igra Fredijevu dugogodišnju devojku i bivšu verenicu Meri Ostin, pleni šarmom i lepotom na koju ne možete ostati ravnodušni. Bar biste joj rekli “Lep ti je kaput”, kao što je to učinio Malek u filmu. Glumci koji tumače glavne role, zaslužili su veliki naklon, jer su vrlo verodostojno “skinuli” mimiku, pokrete, a Rami i hod, pogled, trzaj mikrofona… Kao što je to nekada činio legendarni Merkjuri.

Bilo da su u krupnom planu mačke, koje je Fredi inače izuzetno voleo ili izraz lica Brajana Meja (igra ga Gvilim Li) dok kida gitaru, te zanos bubnjara Rodžera Tejlora (igra ga Ben Hardi) dok udara svoj instrument, sve nekako dočarava trenutke iz epohe uspona i renesanse Queena. Jedan od najboljih pevača svih vremena, Fredi Merkjuri, imao je raspon glasa od pune četiri oktave u čemu su mu pomogli njegovi izbačeni sekutići. Nije ga to uopšte destabilizovalo, već je za neke manu u svom izgledu iskoristio kao svoje najjače oružje. Nije pogrešio. Dao je svetu što mnogi neće za pet života. Pisao je pesme čekajući autobus za posao, radeći na utovaru aerodromskog prtljaga i slušajući dobacivanja “Paki”, zbog svog tadašnjeg izgleda i porekla…

Naravno, posebno mi je zanimljivo bilo da vidim kako je izgledalo stvaranje čuvene numere, a po kojoj nosi i naslov filma, pesma “Bohemian Rhapsody”, koja zbog dužine od šest minuta najpre nije bila prihvaćena, da bi kasnije, u više navrata, posebno u Ujedinjenom kraljevstvu proglašena za pesmu decenije, pesmu epohe ili čak pesmu veka! Znate je verujem, gotovo svi.

Fredi Merkjuri je “Boemsku Rapsodiju” napisao 1975. godine i u to vreme je važila za najskuplju i najduže snimanu numeru ikada! Našla se na četvrtom albumu Queena – “A Night at the Opera”. Vrlo interesantne su reči čuvene pesme, koje menadžeri i producenti Queena nisu kapirali, što čini i jednu od smešnih scena u filmu. Izraz – Bismillah, koji se pominje u pesmi “Boemska Rapsodija” je zajednički naziv za “U ime Boga, Milostivog, Samilosnog”, na arapskom. I to smo videli na platnu…

https://www.instagram.com/p/BpsOM5NBHtQ/

Fascinantna mi je snaga volje, želje Fredija da napravi nešto veliko. Njegova najveća ljubav kako je često isticao, bila je Meri Ostin, koju je upoznao u njenoj 19. godini, početkom 70-ih, kada je radila kao PR za butik “Biba”. Njoj je ostavio veliko bogatstvo i imanje nakon svoje smrti, a ona nikada nije prestala da veruje u njega čak i kada joj je Fredi saopštio da je biseksualac, a zapravo je mislio na nešto drugo, što je ona ukapirala istog momenta. Merkjuri bez obzira na svoje seksualno opredeljenje, nikako nije mogao da iz života istisne tu lepuškastu damu, koja ga je privukla u njegovim muzičkim počecima. Prikazana je neverovatna, neobična ljubav između muškarca i žene, ljubav prema čoveku pre svega, ma šta god on poželeo da bude. Najviše ju je voleo i verovao joj do kraja svog života.

[bs-quote quote=”Vrlo je lepa ta izutetno jaka konekcija među svim članovima benda, uprkos tome što su svi potpuno drugačiji, svako za sebe. To je takođe ono što poprilično oduševljava. Bili su i ostali porodica, uprkos travicama, izazvanim pre svega Fredijevim boemskim životom i lošim procenema i odlukama. Nikada ga se nisu odrekli, jer su i oni znali kakav je zapravo dijamant taj brkati superzuba.” style=”default” align=”center” author_name=”Alexander Vlajković” author_job=”kolumnista i prezenter” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2018/05/alex-potpis.jpg” author_link=”https://moodiranje.rs/author/alexander/”][/bs-quote]

A on je zapravo bio usamljen i tražio je ljubav. Grešio je što je to činio na pogrešnim mestima i što je verovao. “Put do pakla popločan je vezivanjem za pogrešne ljude”, a Fredijev sunovrat je krenuo uticajem Pola Prentera (Alen Lič), njegovog ličnog menadžera. Videćete u filmu i tu gnjidu.

Film prati neverovatan životni put Fredija od trenutka kada se udružio sa Brajanom i Rodžerom Tejlorom 1970. sve do neverovatnog koncerta na Vembliju 1985. godine. Posebno su dirljive scene nakon Merkjurijevog povratka u bend posle raskalašnog života u Minhenu, te saznanja da je oboleo od AIDS-a.

Ipak, uprkos svemu želeo je da se vrati na scenu sa Queenom i to je bio pun pogodak. Kakav je samo maestralan osećaj izaći pred 100.000 ljudi, vrlo je verodostojno dočarano u “Boemskoj Rapsodiji”.

– Nemojte me sada zaustaviti. Hajde da napravimo rupu na krovu od stadiona.
– Ali Vembli nema krov… smeh ostalih članova benda.
– Dobro. Onda ćemo napraviti rupu u svemiru!
– Mama, poslaću ti poljubac… Gledaj TV prenos – poručio je Fredi Merkjuri, uoči nastupa “Live Aid” pred 100 000 ljudi, a ta scena je vrlo dirljiva i teško ju je prepričati… Na tom koncertu za pomoć deci u Africi  učestvovale su sve najjače face iz sveta muzike tog vremena, ali šou je “ukrao” Queen i Fredi Merkjuri…

Kakav god da je bio pokojni pevač grupe Queen, na njega su mnogi na kraju ipak bili ponosni. Pre svega Meri i porodica. Otac koji se nije slagao sa njim i njegovim ponašanjem pre svega, pokazao je da je ipak njegov naslednik ispunio nešto što ga je on tokom odrastanja savetovao.
“Budi pošten, ljubazan i uradi nešto veliko za sebe, za ljude…” I uradio je…

“Mama, ooh,
Didn’t mean to make you cry,
If I’m not back again this time tomorrow,
Carry on, carry on as if nothing really matters…”

Na red je došla i premijera “Boemske Rapsodije”, ponovo sam u “Kombank dvorani”, a uoči filma održan je koncert, te novi udar oduševljenja i nova erupcija emocija. Za njih se pobrinuo “Queen Real tribute band”, koji je podigao masu na noge, naterao da svi pevaju kao jedan, jer je izvođenje poznatih numera bilo toliko identično, kao da gledamo i slušamo Queen uživo!
Bravo momci i hvala.

Jedan od najintrigantnijih pevača druge polovine prošlog veka preminuo je 1991. u 45. godini od posledica AIDS-a. Ako ste ga voleli, a i ukoliko niste otiđite u bioskop, ponesite maramice i možda neki oslonac, neko rame bi bilo najbolje…
“Boemska Rapsodija” drma Beograd i svet… I za kraj neka bude jedan njegov stih:

“Someone still loves you!” Možda baš vas…

The post Bohemian Rhapsody: Nestašni dečak koji je samo želeo da bude voljen i prihvaćen appeared first on Moodiranje.

Tamo je odlazio na najpopularnija mesta gde se okupljaju uspešni ljudi i osluškivao šta govore, kako se ponašaju, a zatim išao na pasulj u društvenoj prehrani. Sa vrlo limitiranim novčanikom kupovao je saznanja i iskustvo. I nije se tu zaustavio. Otišao je “preko bare”, u SAD, živeo na Beverli Hilsu, a kasnije, gde i sada živi, u nekadašnjem centru evropske kulture – Beču.

Njegov put od zaposlenog u “Knjaz Milošu”, preko putešestvija po svetu, spavanja po parkovima i klupama, prava je filmska priča. Uspeo je da napiše više knjiga na engleskom jeziku, pomogne stotinama ljudi na planu ličnog razvoja, dobije naslednike od kojih mediji jednog nazivaju “srpskim genijem iz Beča”, “novim Teslom”, “Ajnštajnom iz Srbije”…

Kao motivator i čovek od iskustva iz životnih prilika, trasirao je put ka uspehu brojnim sportistima, trenerima, javnim ličnostima, fudbalerima, košarkašima, teniserima, manekenima…

U pitanju je Vlada Negovanović, poznatiji kao Vlada Fortuna, a ovo je priča o njemu.

Pozdrav Beč, drma li se antena na Bukulji, kakva je veza? – načešće je prvo što razmenimo kada se čujemo.

Šta je bio odlučujući faktor da krenete bez novca u svet?

– Male sredine nisu za ambiciozne ljude kao što sam ja. Ja tada nisam mogao videti sebe na relaciji posao-kuća, kuća-posao. Moja radoznalost je počela da pati, tako da jedino rešenje je bilo da odem.

Da li ste osećali strah i bojazan od neuspeha?

– Ne. Ja kad donesem odluku, onda strah nije prisutan. I tada kao i sada, dobro razmislim o prednostima i nedostacima moje odluke. Onda postoji samo napred.

Koliko je bilo teško, da li ste pomišljali na povratak u domovinu?

– Kada odlazite u novu sredinu, u grad od dva miliona stanovnika iz sredine od 40 000 ljudi i u džepu imate 100 nemačkih maraka, od jezika govorite srpski i ruski onda zaista nije lako. Ali, ja sam uvek bio borac, tako da na povratak nisam ni mislio.

Šta Vam je najviše pomoglo prilikom odlaska u inostranstvo?

– Najviše mi je pomogla moja veština u logičnom razmišljanju i naravno, stečeno životno znanje. Hrabrosti sam imao dovoljno da sve to stavim u akciju.

Koji je bio presudan momenat za Vaš uspeh u SAD?

– Mislim da rođenje mog sina Nikole u Kaliforniji je bio i jedan dodatni motivacioni razlog za moj posao.

Iz kog razloga ste se vratili u Evropu?

– Vratio sam se iz porodičnih razloga, ali i Beč je grad gde moja energija najbolje funkcioniše.

Da li ste imali Vi neku “zvezdu vodilju”, ko je Vas inspirisao?

– Moja zvezda vodilja je moja intuicija. Zvezde filma, sporta i muzike, njihove slike sam lepio u razne albume još kao dete. Ne znam da li sam tada imao i sedam godina…Verovatno je nešto od toga zaživelo u meni, tako da sam kasnije često tražio direktne susrete sa njima. Da bih učio i da bih se njima divio.

Koliko je važna genetika za uspeh?

– Genetika je važna koliko i energija. Možete i najbolju genetiku da upropastite svojim lošim odlukama i obrunuto. Ja sam bio dobar matematičar, a sin mi je najmlađi student Austije, sa 15 godina. Genetika… ali, da sam doneo odluku da ostanem u Aranđelovcu, onda on ne bi mogao studirati sa 15 godina, jer ta opcija ne postoji.

Energija je isto tako bitan faktor za uspeh. Ako je prisutna i pozitivna, onda postižemo životne golove.

Sa koliko ste ljudi do sada radili na planu motivacije, energije i ličnog razvoja?

– Zaista mnogo. Veoma je teško nabrojati sve njih. Ja sam čovek koji ide samo napred. Nebitno koliki je uspeh bio juče, on je za mene prošlost. Fokus mi je uvek današnji dan, gde želim da budem srećan i uspešan.

Na koje rezultate ste najponosniji?

– Vlada Fortuna voli senzacije. Prvo ja počnem da verujem u čudo, pa onda ubedim i osobu sa kojom radim da mi to možemo zajednički postići.

Šta Vas inspiriše?

– Nemoguće me uvek inspiriše, dok mi improvizacija pomaže.

Poznajete Vladimira Klička i Arnolda Švarcenegera, kakvi su oni?

– Oni su jednostavni ljudi sa visokim samopouzdanjem. U principu je to tako. Najuspešniji su i najjednostavniji i u toj jednostavnosti leži dosta mudrosti.

Šta je od ovdašnjeg mentaliteta dobro, a šta ste pokupili u inostranstvu, da biste postali to što ste danas?

– Ja uvek uzimam samo dobro, a za loše nemam vremena. Svaka sredina nosi puno toga lepog i dobrog, ali mi ljudi često tražimo samo manu. Pošto čitav život radim na sebi i svoja iskustva prenosim drugima, onda mi nije bilo teško da ponesem srpske lepote sa sobom i da ih kombinujem sa drugim lepotama ove planete. Svet je mnogo lep kao i život, ali mi često ne vidimo to jer se mnogo žalimo.

Šta za Vas predstavlja uspeh?

– Uspeh je upoznati i pronaći sebe. Uspeh je biti dobar čovek i pomagati drugima.

Koju rečenicu smatrate kao nešto što Vas motiviše, ali i Vi druge kroz istu?

– Mene motiviše svakodnevno posmatranje ljudi. Druge ljude učim da donose mudre odluke i da uživaju u životu.

Biografija

Vlada Negovanović je rođen u Gornjoj Trešnjevici. Kao dete, sa četiri godine preselio se sa svojim roditeljima u Aranđelovac. Sa 30 godina odlazi u Beč, Austrija, a nakon devet godina se seli u Los Anđeles, Kalifornija. Kasnije se vraća za Beč, gde još uvek živi i radi.

Pored svoje profesije, voli umetničku fotografiju. Imao je izložbe na Beverli Hilsu i u Beču.
Napisao je dve knjige: “Ništa nije tako promenljivo kao život” i “Životna mudrost u oku jednog slepog čoveka”. Knjige su na engleskom jeziku.

Radio je sa stotinama poznatih ličnosti iz zemlje i inostranstva na planu ličnog razvoja i motivacije, kao i podizanju energije, usled čega je dobio nadimak Vlada Fortuna.
Ima troje dece, dva sina i ćerku.

The post Njegova priča je za nevericu: Vlada Fortuna je krenuo sa 100 maraka u svet, živeo na Beverli Hilsu, Beču i upoznao svetske zvezde! appeared first on Moodiranje.

Kada sam prišao ulici Kraljevića Marka, imao sam šta da vidim. Ljudi na sve strane, grupice, levo, desno, trotoari prepuni… Pretpostavio sam da će biti gužva, ali ovolika je i Pijanistu prijatno iznenadila, rekao je prilikom svoje uvodne reči na otvaranju. Rekao bih da tri takve galerije bile malo da prime sve koji su došli da ispoštuju lik i delo ovog mladog umetnika.

Bilo je veoma lepo videti na jednom mestu okupljene brojne mlade ljude, tu lepotu, profesore sa fakulteta, njegove kolege, upoznati Andrejeve roditelje…

[bs-quote quote=”Kako bih vam rekao, disati sa jednom kulturnom Srbijom, onom koja makar na tren vraća nadu da nije baš sve tako crno i izgubljeno…
” style=”default” align=”left” author_name=”Alexander Vlajković” author_job=”kolumnista i prezenter” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2018/05/alex-potpis.jpg”][/bs-quote]

Govori u tim oficijalnim delovima uglavnom su ne baš preterano zanimljivi, no to ovde nije bio slučaj. Bilo je vrlo emotivno, saosećao sam se sa Pijanistom prilikom gotovo svake izgovorene reči, razumeo ga i osećao se bar delićem ponosno zbog njegovog uspeha. A na njemu se sve videlo. I na licima njegovih roditelja. I to je jedan baš snažan utisak, koji ne mogu ovde rečima da vam objasnim.

Pijanista je izložio 12 portreta heroja, boraca za ideale, jednog džokera i sebe. Oni su: Nikola Kojo, humoristi iz “Državnog posla”, Sergej Trifunović, Lane Gutović, Bora Đorđević, Miša Aleksić, Srđan Timarov, Gagi Jovanović, Miroslav Raduljica, Sandra Silađev, Predrag Popović Pop. A taj džoker je zapravo njegov otac, koji se pridružio sinu u jednom trenutku prilikom obraćanja na otvaranju izložbe.

Reč je o Borku Josifovskom, bivšem direktoru beogradske Hitne pomoći, koji je neposredno uoči izložbe dobio bitku pred sudom, dugu gotovo 13 godina. Da, to je doktor koji je raskrinkao saradnju lekara i pogrebnika u Hitnoj pomoći. Josifovski je još 2005. godine ukazivao na kriminalne radnje lekara Hitne pomoći i privatnih pogrebnih preduzeća, da bi nakon toga bio smenjen, a dve godine kasnije i otpušten.

Tako da je njegovo prisustvo na otvaranju prve samostalne izložbe sina, neposredno nakon dobijene bitke pred sudom, ovo nedvosmisleno velika i dupla pobeda!

Na izložbi je izložena i prekršajna kazna, gde u “ime naroda”, gradskoj inspekciji Josifovski mora da plati 2.300 dinara za ukrašavanje zidova.

Momak, koji svojim živopisnim muralima razbija sivilo grada, uprkos tome što je kako je rekao uoči izložbe spavao svega sat i po vremena, primao je čestitke i poklone od kolega i prijatelja, a sa velikim ponosom govorio o samoj pripremi ove izložbe, koja će trajati do 7. oktobra. Pijanistu je na otvaranju izložbe podržao i Nikola Škorić, popularni Torbica iz TV serijala “Državni posao”, sa kojim smo u neposrednom razgovoru pričali o raznim temama, pa i potencijalnim novim idejama za nastavak kultnog humorističkog serijala.

U četvrtak je ostvarena dupla pobeda, kao što rekoh, a dan kasnije Pijanista je ostvario još jedan svoj san, kako je kazao. Bilo je to gostovanje u Beogradskoj hronici kod Rade Đurić i kako je voditeljka RTS kazala u direktnom prenosu, “Andrej, ovo je tvoje vreme”, a ja bih dodao da će vreme biti lepše ukoliko budemo imali što više ovakvih diskretnih heroja, boraca za pravdu, ideale i prave vrednosti…

BIOGRAFIJA

Andrej Josifovski (1990) je završio osnovne studije na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (2012), potom master studije na istom fakultetu (2014), a trajno je student doktorskih akademskih studija. Pijanista je pre pet godina počeo je sa ukrašava zapuštene zidove širom Srbije. Do sada naslikao je preko 100 murala, od čega polovinu u Beogradu.

Iako je arhitekta i zidni slikar, drugovi su Josifovskog krstili – Pijanista. Ovaj nadimak dobio je još u detinjstvu, jer je pohađao nižu muzičku školu.

The post Upoznali smo Pijanistu: Videli smo i osetili jednu kulturnu, lepu Srbiju, zemlju pravih vrednosti appeared first on Moodiranje.