Organizovanje u različita aktivistička udruženja, parlamentarna potvrda, glas žene u politici, priznavanje ravnopravnosti u najširem smislu te reči, za ove tri magične srpske žene 19. veka bio je cilj za koji su se borile, pritisnute tradicionalnim patrijarhalnim normama.

Danas, kada su te kategorije i norme doživele svoju uglavnom retoričku ravnopravnost koja kleca u svom izvršnom delu, znamo da je nauka objasnila zašto su žene kroz istoriju imale magijski uticaj na geopolitička dešavanja, a da nadobudni i redaktorski istoričari nisu videli pravu sliku i stanje stvari ili nisu hteli da je vide iz različitih pobuda.

Novija istraživanja potvrđuju da muškarci imaju za oko 10% veći mozak od žena, ali sva druga neurološka istraživanja pokazuju sklonost da pojasne pozadinu istorijskih dešavanja u Srbiji.

Naučnici ukazuju na to da žene u poređenju na muškarcima imaju veći odnos sive mase (neurona) u odnosu na povezujuća vlakna, tzv. belu masu. Taj snop neurona takođe je i deblji, što bi značilo da u “fabričkoj postavci” imaju daleko bolje povezivanje logike i emocija. Žene takođe imaju bolju verbalnu fluentnost i brže koriste jezičke centre u mozgu. Dva važna ženska hormona progesteron i estrogen utiču na pojačanu memoriju.

Samo neki od naučnih podataka ukazuju na to da su žene u mnogome kognitivnije, a samim tim i sposobnije za bolje i tananije povezivanje činjenica, sagledavanje stvarnosti i logičko razmišljanje.

Međutim, ako se Teslinom vremenskom mašinom vratimo u 1835. godinu i preskočimo “sveto istorijsko pisanije” o događajima kojima su svedočili naši preci i pretkinje, upoznaćemo tri žene koje je istorija spontano zaboravila da pomene, kada retoriše o vremenima koja su dovela do prvog slobodarskog i modernog Ustava u Evropi 19. veka, ali i nakon njega, kada je Srbija pod palicom intelektualki razvijala inat u svom punom obliku.

Danas je Sretenje. Dan državnosti. Praznik koji praznujemo tačno dva veka kasnije, nemajući ni blagog pojma koje su muke iza njega ležale i šta se zapravo dešavalo te daleke 1835. godine.

Ako bismo govorili jezikom današnjice, onda bi to zvučalo ovako: tri aktivistkinje svetskog glasa, influenserke i srpske dive, skromno ogrnute patrijarhatom, u feudalna vremena Kneževine Srbije, vredno su radile na pozadinskim bitkama za slobodu naše zemlje.

Ljubica Vukomanović, rođena krajem 18. veka, bila je žena neverovatnih duhovnih i intelektualnih moći. Da je ikada zabeležen datum njenog rođenja, možda bismo mogli da saznamo astrološku pozadinu zašto je ova velika srpska žena bila toliko politički uticajna i zašto je vodila toliko buran život u senci velikog kneza Obrenovića. Ovako, sudeći po njenom karakteru, mogla bi pripadati vatrenim znacima Lava ili Ovna, budući da su njena harizma i energija podsećale na srednjevekovne srpske junake.

Stasita, takoreći kršna žena, vojničkog stava i preke naravi, Ljubica je bila neformalna vladarka, koja je često ulazila u konflikte sa svojim suprugom zbog njegovih političkih odluka. Srboljubiva i pobožna, žena sa dobrim osećajem za stil i još boljom intuicijom, gurala je Miloša u bolje političke vode od onih koje je Knez vodio, više se baveći ljubavnim aferama nego potrebom srpskom življa.

Baš u prvoj prestonici moderne Srbije, kojom će Kragujevac postati samo 16 godina kasnije, Ljubica je mučki ubila njegovu ljubavnicu Petriju Perić 1819. godine. Moral i pravednost bili su u srži Srezojevčanke poreklom, majke dva srpska sina Milana i Mihaila.

Poznata po mudrosti, bila je nezvanični “trbuhozborac” svome mužu, trudeći se da iskoreni njegov promiskuitet i okrene ga ka “državničkim” poslovima.

Na Sretenje 1835. kada je u Kragujevcu donesen prvi moderni srpski Ustav, koji daje slobodu svim živim robovima i zarobljenim dušama, pokrenuo je istorijske događaje u celoj Evropi, koja je u to vreme bila sužanjska civilizacija. Ova moćna žena, grubih crta lica i toplih kestenjastih očiju, za ljubav svojoj kneževini Srbiji, dala je sve od sebe da moćnog Obrenovića dogura do nekih događaja koji će zemlju u budućnosti proslaviti kao prvu slobodarsku državu.

I ne samo to, oko kneginje Ljubice kolale su priče da je bila jedan od glavnih zagovarača kod svog supruga za Drugi srpski ustanak, koji je rezultirao autonomijom Srbije u okviru Osmanlijskog carstva u ranom 19. veku. Bila je glavni diplomata u odajama Obrenovića, zahvaljujući kojoj je Srbija 1830. godine dobila Hatišerif kojim je Srbiji priznato unutrašnje samoupravljanje i pravo na naslednu vlast.

Gurala je političke odluke, kao žena moćnog srpskog vladara i majka dva naslednika, koristeći često i ucenu kao ubeđivačku metodu i tako umnogome zaslužna za sretenjski Ustav, najnapredniji državni dokument tog doba.

Iako ne postoje istorijski podaci da je Ljubica završila neku školu, što bi bio jedan od najvećih presedana u vremenu kada žene nisu imale pravo na obrazovanje, zna se da je bila pismena, izrazito inteligentna, mudra, politički izuzetno pronicljiva i vrlo edukovana žena, zahvaljujući intenzivnom samoobrazovanju koje je dobijala od svog muža kneza, srpskih državnika i crkvenih verodostojnika.

Sahranjena je u manastiru Krušedol i upamćena kao žena koja je bila vrlo svesna važnosti srpskog opismenjavanja, što je rezultiralo i otvaranjem prve gimnazije u Kragujevcu 1833. godine.

Uporedo sa ovom opasnom i agresivnom ženom, rasla je živela Vilhelmina Karadžić, ćerka našeg Vuka i jedna od najobrazovanijih žena svog vremena. Rođena je neposredno pred donošenje sretenjskog Ustava 1828. godine, ali je život dala i posvetila promociji Srbije u Evropi. Bila je višestruko talentovana. Bavila se prevodilačkim poslom, bila je književnica, slikarka i promoterka srpske nacionalne dragocenosti.

Nasuprot kavgadžijskom karakteru kneginje Ljubice i izrazitoj muškoj energiji, Mina je važila za prefinjenu i mirnu ženu, koja je svojim blagoglagoljstvom mnogo uticala na izgradnju imidža i reputacije naše zemlje u Evropi.

U jednom istorijskom trenutku, prema svedočenjima savremenika tog vremena koja istorija nije priznala za validnim, ove dve srpske dive, srele su se u Beču, četrdesetih godina 19. veka, na jednom okupljanju srpske emigracije, po kojoj je prestonica Austrije tog vremena, bila poznata. Svekrva i snajka odobravale su jedna drugu, podržavajući sopstvene napore da Srbiju povedu na ženski, mudriji način. 

Kažu da je susret dve suprotnosti, ali istih moralnih, duhovnih i drugih načela, učinio taj skup nezaboravnim i da su njih dve srboljublje istakle kroz mnoge teme o kojima su razgovarale. Otresita Ljubica i pitoma umetnica Mina, nasuprot svemu, imale su mnogo toga zajedničkog. Osim što je Mina bila udata za Ljubicinog brata Aleksu, obe su se borile za Srbiju možda i više od bilo kojeg junaka na bojnom polju. Ostavile su nam u nasleđe da nikada ne zaboravimo da smo potomkinje onih koje su se, uprkos tradicionalizmu i represiji žena tog vremena, hrabro borile za status Srbije na svakom frontu i na svaki mogući način.

Iako je Mina živela još pola veka posle smrti svoje svekrve, velike Ljubice Obrenović, najistaknutije ženske srpske figure tog vremena, Ljubica je “štafetu” predala mladjim patriotkinjama, kao opomenu da je borba za otadžbinu i srpsku porodicu prioritet i svake od nas.

U godinama oko sretenjskog Ustava, rodila se i Eufemija Jakšić, četiri godine mlađa koleginica Mine Karadžić, 1824. godine. Za razliku od Mine koja je rođena u Beču, Beograđanka poreklom, rođena u porodici vrhunskih intelektualaca, Eufemija je važila za jednu od najobrazovanijih Srpkinja svog vremena.

Rođena u vreme poništavanja žena i onemogućavanja obrazovanja, uprkos svemu, natprosečno inteligentna Beograđanka, čiji je otac bio političar i srpski intelektualac, izborila je svoje pravo na obrazovanje i postala prva pesnikinja koja je pisala pesme u slobodnom stihu, izrazito značajna književnica i prevodilac.

Svesna duhovne prozorljivosti i inteligencije Srpkinja tog vremena, bila je veoma aktivna u borbi za obrazovanje i prava žena, te je ostavila neizbrisiv trag u kontekstu književnog kulturnog razvoja u Srbiji, naročito u vezi sa ulogom žena u književnosti i obrazovanju 19. veka.

Ova maštovita i neverovatno talentovana Dorćolka, nastanjena u Skadarliji, nežne puti i bademastih očiju, bila je poznata kao žena koja je vodila računa i o svom odevanju. Volela je nakit, ali i odeću koja je nosila tradicionalne srpske motive, na moderan način.  Volela je roze i plavu boju u pastelnim tonovima, nosila tepeluk sa barešom ukrašen brošem, ali je volela i tada moderni kaputić sa širokim rukavima opasan somotnim barešom na kojem je nosila bisernu granu, kao oznaku za bračni status.  Iako nežne spoljašnjosti, Eufemija je bila poznata po oštrom rečniku i smelim muškim sintagmama, posebno kada je govorila o podizanju srpskih žena kroz dostojanstveno obrazovanje i jednaka prava. Duh borbe za slobodu, brzo se proširio Srbijom tog vremena, pa su mnoge mlade žene postaje buntovnice i agitatorke slobode.

Ove tri moćne srpske ženske figure u Srbiji 19. veka, sretale su se u intelektualnim krugovima, iako istoričari ne vole da pominju uticaj ovih žena u politici, kulturi i obrazovanju.

Temelj sretnjskom Ustavu, postavila je kneginja Ljubica, kao glavni politički navigator velikosrpskog knjaza Obrenovića, a ove dve mlade žene, Mina i Eufemija postavile su snažne temelje za razvoj pismenosti u Srba i razvoj slobodarske promisli.

Budući da su bile vršnjakinje istog interesovanja, razmenjivale su ideje i aktivnosti u društvenim, intelektualnim i kulturnim krugovima Srbije, boreći se za temelje onoga na čemu počiva Srbija 21. veka: zemlja neukrotivih inadžija sa snažnim osećajem za patriotizam i pravdu, beskompromisni kada je reč o srpskoj zemlji i njenim tradicionalnim vrednostima.

Veliki je paradoks 21. veka da Evropska Unija Srbiji danas “propisuje lek koji leči nedemokratsko postojanje”, kada smo pre dva veka

dokazali svetu nenadmašnu unutrašnju silu i maestralan intelekt, pokazujući toj istoj Evropi “know how” izvorne demokratije sretenjskim Ustavom, najmoćnijim dokumentom u Evropi, u vremenima kada su još postajali robovi, a diskriminacija žena uveliko harala svetom.

Ako su mogle Ljubica, Mina i Eufemija, bez ikakvih ljudskih prava, da nam zaveštaju mudrost u borbi za pravo mesto Srbije u svetu, ne znam šta još čekamo?

Srećan Dan državnosti Srbijo!

The post TRI ŽENE NA SRETENJE: Temelj slobodarske misli i prefinjene diplomatije appeared first on Moodiranje.

I ne bih ja bila Veštica, kažu najbolja od svih, kada bih trpela u mraku svoja četiri zida, stežući zube da iz lajavih usnih šupljina ne zapalaca jezik, preteći da se se rascepi na dva dela.

Uzbuđena naklapanjima o najtiražnijoj i trenutno ekonomski najisplatljivijoj temi na planeti, pandemiji nekakvog vuhanskog virusa, koja je zadesila početak 21. veka, uočila sam brazde na fino opeglanoj globalnoj priči o vuku koji će, vrlo uskoro, pojesti baku.

Iz ove psihodelične situacije, koja je ofarbala Uskršnja jaja pa nas dočekala i u kupaćim kostimima, koji se prodaju tik ispod vesti o broju umrlih od paklenog korona virusa, izašlo je nekoliko zanimljivih pojmova, koji su se spretno trendsetovali.

Osim što su, proteklih decenija, uložene milijarde u svetsku naučnu zajednicu, mediji javljaju da se investicija pokazala krajnje neisplativom, budući da SZO i ostatak “struke” blagog pojma nema sa čime smo suočeni.

Stručnjaci ne znaju ništa o kodiranom virusu pod nazivom Covid-19 čak ni nakon 4 puna meseca kolektivne panike, a oni koji navodno znaju uspešno se “prave mrtvi” za nekoliko stotina ili hiljada dolara po svakoj istini koju bi eventualno javno izrekli.

Bez obzira na Hipokritov urokljivi pogled, oko sedam milijardi ljudi na planeti saznalo je da zdravstveni sistem ne postoji.

Mnogo guste magle razišlo se baš ovih dana. Saznali smo i to da se vakcine prave pet godina, da je Vuhan oblast u Kini, da virus opstaje i na visokim temeraturama, da je karantin u kombinaciji sa policijskim časom retro mera, nacističko – zatucana verzija hegemonističkih stremljenja “modernih demokratskih” sistema.

Mediji su nam rekli da je virus visoko rizičan, da se brzo prenosi sa čoveka na čoveka, da je asimptomatičan i da zaboravimo na život “pre korone”. Tako je Hrist pao u zaborav nakon punih 2000 godina neprikosnovene slave i vreme je počelo da se računa “od korone i pre korone.”

I društvene mreže postale su retro, baš kao i pećinske “zaštitne mere” propisane od “struke”. Kače se letovanja iz 2018. i 2019. godine. Kako nam mediji objašnjavaju, biće to i poslednje leto kada smo, još u Hristovo vreme, solili guzice po svetskim plažama.

Ono što smo još saznali od medija, koji su postali naš alter ego, mrtvih je toliko da su države došle u situaciju da pozajmljuju čak i snimke kovčega na nacionalnim medijima, jedni od drugih.

Ništa manje značajna jeste informacija da je, prvi put u sto godina, Coca-Cola prestala da bude jedan od najprodavanijih brendova na svetu i da je brzinom svetlosti zamenila mala platnena napravica, zvana maska.

Autentično za 21. vek, kompanije su se suočile sa svojim nedostacima i razumele da postoje brendovi poput Covid-19 koji preko noći grade sopstveni imidž i reputaciju sa kapacitetima oko 200 zemalja, koje su sa žarom iste ustupile brzorastećem trendu ovog proizvoda na svetskoj berzi.

Konglomerat poput korone, izrodio je kratak, ali ubitačan spisak trenutno najtraženijih proizvoda, kao što su: maska, rukavice, respirator, vakcina, a onda i vizir, dostojanstvo, siva masa, zdrav razum, istina i poverenje. Dosta su traženi i pošteni lekari, prava informacija i skafanderi za medicinsko osoblje.

Tržište se promenilo gotovo preko noći, a PCR testovi zamenili su pasoše. Mediji nas uveravaju da će drugi deo drugog talasa početi u septembru, iako niko živ ne zna ništa o misterioznom virusu. Poput najezde skakavaca pronela se vest da ljudska rasa, prvi put u istoriji, ratuje sa izvesnim “nevidljivim neprijateljem”.

Bez ispaljenog metka i ratne sirene, neki mikroorganizam, za kojeg tvrde da je poluživ ili polumrtav, porazio je planetu iskoristivši moć sedme sile.

Google je dobio nove pobedničke ključne reči u pretrazi: covid-19, pandemija, karantin, maske, rukavice, respirator, nevidljivi neprijatelj, biološko oružje i socijalna distanca.

Sasvim dovoljan broj reči za globalno zagrevanje moždane sive mase.

Međutim, ono što je mnogima promaklo u haosu oprečnih informacija, jeste socijalna distanca, kao ključna preventivna mera u borbi protiv nevidljivog neprijatelja 2020. godine, u vreme korone.

Čini mi se da niko trenutno ne može da mi objasni da li je socijalna distanca stigla iz iste korpe kao socijalni slučajevi, socijalno udruživanje, socijalno biće, socijalne mreže i ostale dobro osmišljene i vešto trendsetovane sintagme.

Bez obzira na činjenicu što bi se Keler, Pavlov i Votson držali za stomak od smeha u naletu déjà vu scenografije u naučno-tehnološko doba, kada se, evo ga opet, vrši svojevrsan socijalni inženjering by the book, koji su oni već odavno osmislili, svima je promakao istorijski nonsense.

U ovo mračno doba nove ere, saveta i savetodavaca je možda i previše za moje istančano nepce. Ali, ono što je svima zajedničko jeste univerzalni, bilbord savet: držite socijalnu distancu.

Čini mi se da je globalna “struka”našla vakcinu protiv nevidljivog neprijatelja, sadržanu u emotivnom, duhovnom i energetskom odvajanju od svakog živućeg stvora, baš kao da zloslutna korona vreba svakog koji se drznuo da vrši nedopustivo povezivanje sa drugim ljudskim bićem, nasilno čupajući “čovek je socijalno biće” iz naše genetike.

Možda bih i našla neko suvislo objašnjenje za karantin, policijski čas, zatvaranje granica, naprasni ortakluk između ruskog i američkog predsednika, uništavanje ekonomije zemalja, nošenje maski koje su štetne, za potrebu upravljanja svim medijima iz navigacijskog centra, mrak, strah, paniku, laži i brutalni sebičluk koji je isplivao na površinu.

Samo ne znam kako da objasnim vezu između prekida komunikacije sa drugim ljudima, nemogućnosti da zagrlim dete, pozovem prijatelja telefonom, razmenim ideje i mišljenja, nasmejem se prolazniku, pomognem komšiluku, postavim status na društvenoj mreži, kada je globalna preporuka da se ugasi jedan od gena koji čoveka razlikuje od drugih vrsta na planeti – socijalni kontakt.

Možda bih pomislila da je splet okolnosti napravio da se neko zbuni i pomeša socijalnu sa fizičkom distancom kada ne bih znala da slučajnosti ne postoje i na kraju kada ne bih znala da je jedini rat koji se ovde vodi protiv sasvim vidljivog i materijalno otelotvorenog neprijatelja, koji nam podvaljuje sistem podsvesnog programiranja, kao muda pod bubrege.

Jedina vakcina protiv korone je otvoren um i zdrav razum i ja vas molim da zavrnete virtuelni rukav i dobrovoljno dođete po svoju dozu.

To je jedini način da me, sasvim vidljiv i vrlo pokvaren, neprijatelj ne banuje zbog ovog teksta, koji u svoj svojoj širini narušava strogu preporuku držanja socijalne distance, dok ovaj tekst preti da iskomunicira sa svima koji će rešiti da ga pročitaju do kraja.

Pošto nas krešu u mozak već decenijama sve do istrebljenja sive mase, još je samo preostalo da kresnu šibicu na već usijanu situaciju, pa da kao vodena planeta, umesto Sunca, osvetlimo Univerzum.

Vreme je da uključimo mozak.

The post Piše Maja Zelenović: Globalno zagrevanje sive mase appeared first on Moodiranje.

Reči imaju onoliko značenja koliko ih običan čovek ne može registrovati. Neko bi rekao da smo drugačiji, neko da smo obeleženi. Ja bih rekla samo da smo izabrani da, u moru nesporazuma, poređamo veze između ljudi i njihovih htenja onako kako bi svi imali koristi i kako bi živeli u ljubavi sa svojim i tuđim potrebama.

U PRethodnom tekstu čitali ste:

Pokojni PR i prodavci guste magle

Da nismo fabričke tvorevine, produkti visokoobrazovnih institucija niti slučajno zatečeni u ovoj struci, govori i činjenica da su američki magovi u ovoj oblasti u jednom trenutku proglašeni spin doktorima.

To se pokazalo kao refleksija teške ljubomore onih koji ove veštine izuzetno vrednuju, neobično mnogo priželjkuju za sebe, a nisu po rođenju imali sreće da budu izabrani u tim svevidećih, živih ljudskih detektora svega onog što prosečnom čoveku ni u četiri života ne bi palo napamet.

Da zanemarimo sve do sada naučeno o PR-u. U suštini, čovek se rađa sa raznovrsnim talentima, ali samo jedan stidljivo iskoči na površinu i povuče nas za uvo.

Ako pažljivo oslušnemo šta nam unutrašnje biće govori, velike su šanse da završimo kao odrasla osoba zadovoljna svojim poslom.

Ostali, gluvi i slepi, završiće tamo gde im društvo naredi, u najvećem broju slučajeva. Ako saslušate taj stidljivi, tanušni glasić u vama i čujete šta vam govori, onda ste i u stanju da vrlo rano saznate šta ćete biti “kad porastete.”

Međutim, “tanušni glasić” mi je već odavno rekao da smo okruženi energetski nezdravim, robotizovanim PR-ovima, koji su nemilice izvirali iz Šaperove tvornice olovnih vojnika.

Takva najezda skakavaca koji su komunicirali sa medijima za sitan keš, učinila je PR struku sinjim kukavcem koji je molio za parče nedopečenog hleba, umešenog prema pogrešnoj recepturi.

Kao jedan od urednika tada najtiražnije dnevne novine u Srbiji, bila sam izložena neopisivom maltretmanu, psihičkom zlostavljanju i nasilnom uvaljivanju svakojakog smeća, za koji su PR-ovi verovali da je vest od nacionalnog značaja.

I to bi krenulo zorom. Jedan po jedan, uniformisani kao spartanski vojnici, stizali su mejlovi u kojima su lopatom bile nabacane skupocene sintagme bez ikakvog značaja, nevešto upakovane u “javni interes i zanimljivu vest”. Iza tih kitnjastih redova, zalepljenih na još kitnjastije memorandume, jasno se očitavao očaj:

Objavite budalaštine naših klijenata za džabe, molim vas, da ne bismo izgubili fensi posao PR-a, za koji nas Šaper plaća u kikirikiju i kartama za Najdžel Kenedija.

Od podne bi krenula malo drugačija strategija. Čini mi se da nikada u životu nisam čula toliko komplimenata na svoj račun, koji su uvek završavali molbom pomalo plačljivim glasom da se nešto objavi.

Svako od nas imao je svoj personalni delete sistem, pa tako i ja svoj. Odštampani mejlovi jednopotezno su završavali na dnu kante, a telefonski razgovori prekidani nakon 10 sekundi.

U bespoštednoj borbi za besplatnu objavu u medijima, koju će skupo naplatiti klijentu, mašući mu nadobudno press clippingom ispred nosa, bagovi u komunikaciji sa okolinom prerastali su cirkus Medrano. Za ljude koji su, pre svega, plaćeni za veštu komunikaciju, bio je to poraz na domaćem terenu.

Međutim, kao u dobroj holivudskoj komediji, plagijatori struke i ubice PR-a u Srbiji, nisu videli istu sliku u virtuelnom ogledalu, pa su umesto stida, jedni drugima dodeljivali godišnje nagrade, titule, plakete.

U maniru tapšanja po sopstvenom i saradničkom ramenu, samozvani i nadobudni nazovi Menadžeri za odnose s javnošću, koji su harali tržištem ostavljajući krvavo bojno polje iza sebe, vremenom su se samo razmazali.

Iz PR-a lako su skliznuli u marketing, konsultantski biznis, advertajzing, savetovanje direktora javnih preduzeća i prelili se iz istih u iste agencije, koje su samo presvukle gaće.

Međutim, tržište je ostalo poharano. Novac je ispario u vidu guste magle, a rezultati nisu bili merljivi. Većinu kampanja, u tišini svojih malih PR radionica, radili su časni podizvođači, kojima nije bilo dozvoljeno da navedu taj posao u portfoliu.

A onda su opet stigle godišnje nagrade, međusobna sokoljenja, tapšanja i odavanja priznanja na kampanjama pretrpanim advertajzingom, kojima su nemilice deljene PR nagrade.

Sve je izgubilo smisao. Pa i sam smisao je izgubio svaki smisao. Bilo je vreme da neko ustane i kaže da car ne nosi gaće, čime sam se kandidovala za časno mesto crne ovce srpskog PR-a.

Nastaviće se…

The post Očitavanje bukvice: Crna ovca srpskog PR-a appeared first on Moodiranje.

Sav neraspoređeni kadar naše zemlje, sa usput sklepanim referencama, našao se u redu za dodelu ta dva magična slova, čiji prevod na srpski nisu ni znali.

Činilo se da je Public Relations upravo bila ta preko potrebna new born community snaga preko koje su ratni profiteri, tajkuni, politički brodolomnici, marketinški magovi i ostala falš svita, mogli s mirom pustiti svoj pošteno zarađen novac na centrifugu i novi program ispiranja.

Međutim, Odnosi s javnošću opravdali su svoj naziv kada je u struku ušla nekolicina ozbiljnih menadžera, vukući umorne noge direktno iz Njujorških univerzitetskih klupa. Borba za pravedno vešanje struke traje i danas. Kao doprinos tom fajtu, rešila sam da dodam ličnu notu demistifikaciji najlepšeg posla na svetu.

Istina na čistac

Prvo, da raščistimo šta je to PR, a šta nije, ma koliko glupo zvučalo svima onima koji sebe smatraju već iskusnim operativcima u ovoj oblasti. Public Relations, u prevodu na srpski jezik, doslovno znači javne relacije, kod nas prevedene kao odnosi s javnošću.

I to što su tvorci ili detektori ovog zanimanja imali na umu kada su nas počastili ovakvim nazivom, ništa nije različito od onoga što PR suštinski jeste. A to su relacije, nevidljive veze, emotivne, intelektualne i energetske spone u našem užem i širem okruženju, sačinjenom od velikog broja različitih vidljivih i nevidljivih društvenih i drugih grupa ljudi.

Umesto da hajlajtujem definiciju bold opcijom i podvučem da se nauči napamet, pokušala sam da definišem sam naziv u jednoj rečenici.

Međutim, PR se zapravo ni ne može definisati samo jednom definicijom i samo jednom rečenicom. Ne može se ograničiti ni pasusom, pa čak ni celom knjigom u tri toma.

PR je živo biće koje raste u nama i u korak sa nama, razvija se i postaje onaj deo nauke, koji smo u sebi izazvali. U nekom od pametnih priručnika za odrasle PR-ove, autor kaže da u okviru ove neverovatne nauke o ljudima, PR ima svoje grane, oblasti i počinje sa novim izrazima poput ciljne javnosti i alati kojima se komunicira, kao da je reč o stolarskom zanatu i zanatskoj radionici.

Starlete umesto argumenta

Mnogi čuveni autori svode PR na zanat, nazivaju ga zanimanjem za sveznajuće neznalice. S jedne strane, izjednačavaju ga sa nekom vrstom novinarstva, a sa druge strane sa politikom tržišta i globalnim političkim kretanjima. Ima i onih koji su (o Gospode Bože!) stavili znak jednakosti između Marketinga i PR-a.

Tako kažu autori knjiga koje se bave raščinjavanjem čini koje je ova struka bacila na svet.

S druge strane, privreda i dalje misli da je PR prsata plavuša (poput Samante iz serije Sex&City), koja nešto afirmativno govori o njihovoj firmi pred uključenim televizijskim kamerama i umesto argumenata nudi bogato poprsje.

Nisam sigurna u kojem trenutku u prošlosti se naša struka ofarbala u plavo i na zanosnim petnaesticama osvojila srpsko tržište. Ali, jasno se sećam kada sam po prvi put u životu osetila sramotu prilikom izgovaranja ta dva čarobna slova koja bi, osim onoga čime se bavim u životu, trebalo da kažu i ko sam.

Tada sam shvatila da između starlete, prevaranta i PR-a teško da neko može da napravi jasnu razliku. To me nateralo da razmislim o tome kako je uopšte došlo do toga da Srbija ima toliko PR agencija i toliko ljudi koji su PR menadžeri, a da branša trpi poniženje kakvo nijedna druga nije trpela.

Svako promišljanje dobije i svoj rezultat, a ono što sam ja shvatila u međuvremenu, uopšte mi se nije dopalo. Jedan od osnovnih problema ležao je u tome što su samozvani PR-ovi samouki tehničari. Drugi problem je što ne postoje ni propisi ni ograničenja koja sprečavaju osobu, koja smatra da joj je to zabavno, da prisvoji naziv i jednostavno počne operaciju na otvorenom srcu, a da prethodno nije videla ni kap krvi u životu. I treća stvar koja je dovela do haosa jeste inertnost struke da definiše: “Čime se ja to bavim i zašto je to za vas korisno, dragi klijentu.”

PR na kilo

Odjednom, našla sam se u zemlji čuda, većoj nego Alisa u svojoj i shvatila da je PR tretiran drugim, za klijente adekvatnijim nazivom – prodavac magle. A kad se magla raziđe ne ostaje ništa drugo nego uzaludan posao bez rezultata. U međuvremenu, sve kategorije su nestale, ostalo je samo puko komuniciranje sa medijima i portparolstvo.

PR je postao podvrsta marketinga (?!), a omiljeni PR alat za ucenjivanje medija – budžet za advertajzing. Prodavac magle je počeo da nosi digitron sa sobom kao častan prodavac, a onda je i još časniji klijent počeo da traži PR na kilo. Za pregovaračkim stolovima vodila se bitka oko gramaže i preračunavanja, a rezultat je bežao u toplije krajeve.

I onda sam ugledala jednu PR kampanju tada naše najveće PR agencije, koja je svoju strategiju uradila na čvrstim temeljima već plaćenih reklama, uz koje se sporadično pojavljivao nevešt i providan takozvani PR tekst. To je bio trenutak kada su Odnosi s javnošću umrli na rukama svojih ubica i ponovo se rodili u ruhu unapređeng alata za prikupljanje belog reketa.

Moje konstantno: PR to sam ja, doživelo je svoje lično preispitivanje, a da ne govorim o stepenu razočarenja. Zadržati dostojanstvo i standarde bilo je isto kao nositi damski šešir na rejv žurci u Pragu.

Ali, pošto PR to sam ja ne može biti dalje od moje ličnosti, shvatila sam da uopšte ne želim da sledim trendovsku kulturu, već da pozajmim vreme koje nemam i postanem trendsetter by myself i da konačno, ovim redovima pokušam da pridobijem makar još jednu poštenu, preživelu PR dušu na svoju stranu.

Strah koji me goni ne odnosi se na masu samozvanih piljarova koji će požderati i moje reči i moju malenkost. Odnosi se na strah da će me zavesti u borbu protiv netačne vage koja nepravilno odmerava kilažu PR-a, umesto časne borbe za povratak strukovnih i moralnih kodeksa. Pošto sam rat objavila, red je da krenem i sa borbenom strategijom.

Nastaviće se…

The post Pokojni PR i prodavci guste magle appeared first on Moodiranje.

Pa šta ako se ispostavi da je posle dvadesetčetiri sata romantike tip potpuni kreten?! No big deal! Stvar je samo u uglu posmatranja. 

Mi žene previše gledamo razne svetske madone, Očajne domaćice i Seks i grad. Što se mene tiče, holivudske primadone su odavno za psihića, domaćice obične cmizdre i najveći potrošači papirnih maramica, a ribe iz Seks i grada nisu videle ni jedno ni drugo, s obzirom da im život protiče u iluziji.

Al’ nema veze, važno je da je u najavi ljubić, da ima mesta patetici i da sve to na kraju prenosimo na sopstveni teren. Ima li šanse da se osvestimo i da shvatimo da dečaci nisu u stanju da proizvode tako komplikovane radnje koje im zadaju ambiciozni scenaristi popularnih serija?! Dečaci jedu, krešu, spavaju, vole sport i kola. That’s it! Filozofija koja staje na četiri lista papira. 

Cenim da su ta četiri lista papira do sada toliko izlizana po ”kaficama sa drugaricama” da me ponekad stvarno sramota što me po automatizmu svrstavaju u analitičare tako lakog štiva. 

Kad zagrebemo površinu, podela dečaka svodi se na jednostavne dve vrste: muškarci i Muškarci. Ovi prvi imaju sve fizičke predispozicije da liče na dečake, osim što u paketu sa njima dobijamo šmrljavost i Njeno Visočanstvo Mamu. Ako vam se takav smeška za šankom, zgrbljen u nečemu što procenite da bi mu mama opeglala za sastanak sa šefom i ne preduzima apsolutno ništa da stigne do vas: batalite! Taj će da vas gnjavi za sarmice sa zeljem, pecanjem i igricama.

Ako imate opasnog muvača – startera, taj sigurno ima starijeg brata ili makar impotentnog oca. Na terenu je šmeker, u krevetu čizburger: stotinu nezdravih slojeva, koji stvaraju holesterol. 

Ukoliko vam priđe (o herojstva!) džentlmen sa manikiranim prstima i biranim rečima – oprez! Žena mu je rospija (čitaj: muka joj je od sopstvenog izbora), ili mu je dečko negde u kraju.

https://www.instagram.com/p/B4CNvI2H2EA/

Onaj koji deluje super kul, pri tom vas ni ne pogleda, a razlozi za gledanje realno postoje, taj ima preko četrdesetpet, umoran je od loših izbora, kredita, sitne dece, sveže razveden ili upravo ostavljen. Postoji mogućnost i da je vežbao neverbalnu komunikaciju radi prikrivanja kukavičluka ili problematičnog donjeg parlamenta.

https://www.instagram.com/p/B4AnDfFnkpu/

Uočite li pristojan džemper – košuljica primerak sa bambi pogledom i nenapadnim pristupom, budite sigurne da je to dečak za jednu noć, kojeg posle slobodno možete poslati supruzi psihički razbucanog, seksualno praznog, ali makar čitavog.

https://www.instagram.com/p/B4CCxXtH–8/

Onaj čiji je pomenuti donji parlament kod žene u sefu, moći će da vam priušti lepe pariske noći u nekom jeftinom hotelu van grada, skupocene american dream pričice o zajedničkoj sreći i nešto prosečnog vina da razbije snažan ukus laži.

Ako nemate problem sa savešću, savetujem da okusite takvog, ali da hormon sreće i sličice o braku i deci zaključate u poslednju fioku u podsvesti.

Sretnete li lovca na Jelene, prepoznaćete ga po startnoj poziciji tela, kao da je krenuo na maraton, po jakom parfemu koji špricne svaki put kad istrči iz auta, po anegdotama iz dalekih krajeva, koje je godinama skupljao na ulici blejeći sa drugarima koji su okusili avanturu. Prepoznaćete ga po kašmirskim šalovima i italijanskim cipelama visokog sjaja. Lako ćete ga uočiti po nemirnom pogledu i rukama koje neprestano prete da vas javno ispipaju na licu mesta. Takvima se ne pruža ni sopstveni krevet ni lično utočište. Savetujem da takvog uvalite drugarici koja nema problem s tim, a još ako se zove Jelena, biće to za lovca smrt u diskoteci.

https://www.instagram.com/p/B3_fCkzjVSo/

I šta nam na kraju preostaje, drage moje? Da se pobijemo oko pivopije, edipovca ili prigradskog dečaka, gde spadaju i oni koji bilduju telo da bi im muda dobila na težini?

Mene što se tiče, nikako. Odavno nisam ona koja raspravlja o sadržaju ženske torbice. One iz druge kategorije sa velikim M duuuuugo nisam srela i ubi me radoznalost. Jedan takav (ako nije slobodan, biće uskoro), baš bi se usrećio sa vešticom poput mene. I ako se takav pojavi, opet gubite, jer moj hormonski koktel deluje kao plastični eksploziv za takvu vrstu muškarca. Uloviću ga u jednom dahu, jednostavno zajahati metlu i zanjihati se iznad grada.

https://www.instagram.com/p/B3_PhFXHQwX/

Dotaknuću im kosu, upasati košulju, dunuti u uvo, pohvaliti sadržaj bokserica i računati da sam učinila dobro delo, makar u ime svih rospija koje su od njih napravile totalne bezmudaše. 

Ako sretnem nekog sa velikim M, obećavam da ću ga ukrasti, a vama drage moje savetujem vežbanje prirodnog skenera. Neka najbolja pobedi, a ja idem dalje.

The post SKENER ZA FRAJERE: Kako da obrnemo igricu i iskoristimo ženske moći za brzu procenu muškaraca u svakoj prilici appeared first on Moodiranje.

Zadržale smo pravo da budemo i dalje zlostavljane u nedostatku mišića i zakona, a onda smo, kao iz čiste zabave, sebi začinile čorbu i beauty chapterom. Pa oba oka da mi ispadnu kad sam shvatila zbog čega je toliko lepih žena samo i zbog čega su žene počele masovno da krive gej populaciju zbog nelojalne konkurencije i nekorektnog preuzimanja terena.

Ajde da malo uradim refresh na memoriju.

U vremenu u kojem živimo, “beauty industrija”, koja se nekako podrazumeva, vuče nas na samo dno do iscrpljivanja svake snage. Da bi žena iole zadovoljila estetske standarde prepisane kao lekarskim receptom, ona ozbiljno mora da se pozabavi sopstvenim izgledom.

Kad krene u lov na muškarca, ona mora da zasija na vratima ugostiteljskog objekta kao božićno drvce, bez greške.

Kad zabaci glavu okićenu frizurom za koju je trebalo debelo platiti i novcem i vremenom (feniranje, uvijanje, farbanje, pramenovi, pakovanja, silikoni, ulja, kapi i ostale radosti hair industrije), a zatim namesti osmeh ”najbolja sam, pa šta?” za koji je trebalo dobrano raditi (punjenje usana, preko 30 najrazličitijih face tretmana, botoksiranja, šminke najrazličitijih vrsta, krema za lice, podočnjake, zatezanje ušiju, smanjivanje nosa, beljenja zuba i ostalih radosti face industrije), zatim zanjiše kukovima (koji su, uzgred budi rečeno, sa ostatkom tela vredno provodili sate u teretanama, pod hirurškim noževima, ugrađivanjima silikona, peglanju celulita, pirsinzima, tetovažama i ostalim čarolijama body industrije) na kojima se presijava najnovija kreacija ”fresh from the fashion week” (haljine, veš, cipele, majičice, rukavice, krzna i ostalih milion ženskih dodataka bez kojih se život ne može zamisliti), pa puna nade sedne i prekrsti noge sigurna u bogat ulov, obično se kući vrati sama i razmazana sa potpunom enigmom u glavi.

Nismo ni svesne da upravo sve to što smo uradile svakog od prisutnih potencijalnih bogatih ulova (nemoj da mi neko slučajno pomene generalizaciju) prestravi do smrti i dužinu njegovog polnog organa podeli sa tri, a dečaka pomnoži sa nulom!

Pa koji od njih je lud da, gledajući u takav prizor, mrdne repom, kada mu se samopouzdanje slije u želudac kao stomačna kiselina?

Pa umesto da zanemi od lepote i prihvati mirno ulogu ulova, on krene da čačka po torbici da popije brufen i gelusil lak. Ni slep sluzba novi sad ne bi mogla da ga natera da se pokrene. Samo potpuno neupotrebljivi potomci Don Žuana švalerski istupaju. Odmah da vas obavestim, dragi dečaci, i nama je 21. vek doneo biranje muških starleta iz kataloga, pa vam se to donžuanisanje više ne ubraja niti u hrabrost niti u neki izbor.

Zato smo po kafanama izdeljeni u muške i ženske grupice, uglavnom i više nego ikada, jer je sve veći procenat ulaganja u sopstvenu lepotu, za isti procenat oborio šanse da pronađemo dostojnu jaču polovinu, posebno što su se naplašani muški primerci zbili u grupe, u kojima se osećaju i hrabrije i bezbednije.

Mene što se tiče, ostanite takve lepe i budite još lepše, jer mi je divan prizor koji zatičem svuda oko sebe. Ali, od mog divljenja nemate ništa korisno. Zato su online muvanja nadomestila i nedostatak muda i nedostatak samopouzdanja, a vama drage dame može da uštedi makar šminku.

Voli vas vaša veštica.

The post Drage moje ženske, džaba se toliko sređujete – postižete kontraefekat! appeared first on Moodiranje.

Svaku kritiku prihvatam, ali ne prihvatam i nikad neću filozofe savremenike koji ublažavaju situacije i umotavaju rešenja u oblande. U vremenu u kojem živimo potrebna su nam konkretna i brza rešenja koja mogu da nam pomognu da rešimo nedoumice, probleme i emotivne smetnje koje nas unazađuju.

Jedna od tih smetnji definitifno je raskid. Ovde namerno ostavljam reč usamljenu i na čekanju, jer nisu samo ljubavni raskidi ono što nas blokira, stavlja na čekanje dok “ne prođe” i onemogućuju nas u dnevnom funkcionisanju. I ne samo to.

Uskraćuju nam snove, nade, sitne radosti, sreću i životnu energiju. Uvlače nas u stand by stanje, zamrznute trenutke. Loše misli koje formiraju loše emocije, a onda loše emocije izazivaju još loših misli i tako u krug, dok vreme ne kaže da je dosta, po principu “vreme leči sve”.

Vi koji ste rođeni sa preciznim priručnikom kako život treba da se živi i kako da prevaziđete emotivne lomove, odbijte od ovog teksta. Ovo nije štivo za vas, ukoliko kao takvi uopšte postojite. Ja se nisam rodila ni sa kakvim priručnikom niti sa garancijama za životne izazove. Obična sam osoba koja je provela dvadeset godina istražujući život i nisam vidovita.

Od čistog, mehaničkog iskustva, sa dopuštenjem Boga, u kojeg god verujete, reći ću vam kako da se brzo i efikasno izvučete iz emotivnog kolapsa u koji ste upali. I niste niti jedini, niti ste poslednji.

To bi trebalo da je za utehu. Iskreno rečeno, mene nikad nisu tešile kolektivna svest i tekst o tome kako nisam jedina. Za mene je bol univerzalan osećaj beznađa u tom trenutku zaista mi se ne otvaraju čakre za “svi smo jedno”, “downloaduj tuđa iskustva” i preživi “lava u stepi”.

Kad patimo, sami smo kao prst i nema nikog ko bi, više od dvadesetpet stotinki, učinio gest razumevanja sa ozbiljnim razumevanjem pride.

Sami ste. Nikoga nema. Svi se bave svojim izazovima, problemima i bolovima. Niko vas ne razume. Niko ne ume da vas oslobodi boli koju osećate. Neko koga ste voleli vas je napustio. Još ako vam je rekao da ste bezvredni ili je to uradio na brutalan način, eto žurke sa jednim gostom. Vi, dupli bez leda i TV koji blinka, čisto da glumi neko osvetljenje, light show.

Onda ide onaj deo sa prijateljima i porodicom gde vam kažu: “Nemoj da tuguješ, on/ona nisu vredni. Biće sve ok.”

Koje fucking OK?!

• “Pa ja ovo neću preživeti!”
• “Šta i ko nije vredan?”
• “Proveo/la sam sa njim/njom XY godina i sad kao nije bitno!?”
• “Treba da se pretvaram kao da sam robot i ne osećam baš ništa?!”
• “Aha, sad bi trebalo da sam cool, iako sam prevarena/a, ostavljen/a, naduvan/a, izneverena/a?!”
• “U kojem holivudskom filmu bi trebalo da glumim ludilo gde se ništa nije dogodilo i u tri i po sekunde, u lobiju skupog hotela upoznajem nekog ko je vredan mog života!?”

Život nije ni Tarantino ni Spilberg. U relnosti ostajete sami i iznevereni, uzdajući se u vreme da će bol proći. I prođe. Vreme je novac. To svi svedočimo. A u međuvremenu, sve je teže preboleti, traje sve duže i kasnije je sve teže ući u neku interakciju sa bilo kim i izgraditi zdrav odnos poverenja. To donose godine i iskustvo.

Sve češće ste čaura koja se ne otvara ili se otvara oprezno i teško i svaka sledeća bol traje duže i intenzivnije i zatvarate se do proreza u ljušturi, kroz koju možete samo da posmatrate život koji se u međuvremenu dešava pored vas.

Mislim da sam dovoljno rekla. Hajde da završimo sa ovom šablonskom, patetičnom pričom jednom za sva vremena. Već smo gledali taj film i sa kokicama i bez njih. Vreme je za trenutak istine koju vam niko nije rekao. Neki zato što je ne znaju, neki zato što su sebični. Nebitno.

Ako se nađete u situaciji da vas je neko izneverio, napustio ili bilo šta slično – SAMI STE KRIVI!

Sorry, ali tako je. I ja sam svaki put za istu stvar sama bila odgovorna, jer je zakazala moja percepcija i nedovoljno samopoštovanja je preuzelo kontrolu nad mojim životom.

Opa! kako sad to? Tačno tako!

Ukoliko nemate dovoljno samopoštovanja, ukoliko ste podlegli tuđim uticajima, mišljenjima i ukoliko smatrate da bez drugih nemate identitet, značaj, važnost, identifikaciju, lični doživljaj sopstvenog bivstvovanja, onda će vas, sasvim logično, povrediti oni koji vas iznevere ili napuste. Samo nam potvrđuju ono što sami o sebi mislimo.

Hajde da napravimo jedan raskid eksperiment.

Zamislite da ste Džordž Kluni ili Šeron Stoun. Ljudi koje voli cela planeta. Ljudi kojima je toliko drugih ukazalo čast, potvrdilo vrednost. Ljudi koji praktično mogu da budu sa bilo kim, jer se ceo svet bori za njihovu naklonost. Ljudi koji hodaju po zvezdama. Ljudi koji nemaju finansijskih briga. Ljudi koji su nekako uspeli da osvoje svet i  dobiju potvrdu za svoje postojanje u ovoj dimenziji. Na primer, ljudi koji imaju vremena i mogućnosti da budu najbolja verzija sebe. I zamislite sada da vas – Džordža ili Šeron – neko izneveri ili napusti? Šta biste mislili? Pa taj je lud? Poremećen! Hahahahaha… kakva budala?! Kakav promašaj! Kakav primerak pećinca! Kakav gubitnik! Wow – dva dana prepričavanja prijateljima i nikom ništa.

Ali, ako ste smrtnik kao i ja, hodate ovom Planetom u čizmama prosečnika, živite život koji vas ne mazi, onda ste jadni, napušteni i nemate kuda!?

Greška, velika poput svemira. Greška velika poput vašeg života. Greška koju čak ni ne vidite.

Ljudi koji prolaze kroz naš život su ili oni koji ostaju ili obični poštari. Naučite da napravite razliku. Neki dođu da vas vole, neki da vam prenesu poruku, neki da vas nauče u čemu grešite na putu do sreće. Šta ima tu da se filozofira? Ako imate prvi instinkt da sa nekim ne treba da gradite odnos, a ipak vas nešto tera da to uradite, budite sigurni da ta osoba nosi samo lekciju ili poruku. Vaši instinkti su uvek u pravu, samo najčešće batalimo i uvučemo se u nešto što nije naš put, naš kalibar, naša priča. I to je sasvim ok. Kako biste drugačije znali da nije, ako ne probate!? Krivice nema. Tako treba. Ono što je do vas jeste da napravite razliku. Ako instinkt kaže “nemoj”, a ti uđi u to, svestan da osoba nosi poruku ili te upućuje na tvoje greške. Oni koji nas najviše povređuju, oni su nam dragoceni, jer nam pokazuju naše slabosti i traže, potpuno nesvesno od nas, da se menjamo, evoluiramo na putu ka ličnoj sreći.

Zato prestanite da cmizdrite, zato što ste previše očekivali, niste slušali instinkt i zato što ste se zaneli u nekom odnosu. Ne krivite te osobe. Ne krivite ni sebe. Krivica ne postoji. Samo jedno čisto i jednostavno HVALA za lekcije, poruke i upozorenja na putu kojim ste krenuli. Jer, da toga nema, šteta bi bila mnogo veća. Zamislite da ste sreli osobu svog života i nenaoružani iskustvom ulazite u odnos (!?) Grešite stoprocentno! Mogu da se kladim!

Ovako, sve znate. Nije da niste iskusili i nije baš da vam nije predočeno. Iskustvo rađa sliku o tome šta želite, a šta ne. To što se neko poneo prema vama kao kompletan kreten, vaš je veliki poen, a ujedno i njegov ogroman propust za kojim će, ima života da se za to pobrine, itekako žaliti kad im dođu na naplatu osobe koje će im pokazati šta tačno ne žele i šta su propustili. Pravo je pitanje da li ste vi nešto propustili onda? Neko vas nije “prepoznao”!? Hahahahaha…

Ako imate žal za takvima, kandidujete se za radno mesto u Crvenom Krstu. Niste odgovorni za tuđa, već samo za svoja ponašanja. Tačka.

A sad: imate nepun sat da očistite prašinu nepotrebnih misli sa sebe i resetujete se na new beginning. Inače, teško vama!

Smatrajte taj odnos vojnom vežbom u slučaju opasnosti. Napravite od sebe svoje najbolje izdanje, izađite napolje među ljude, među kritičare i vidite koliko njih jedva čeka da se zanese vama, da ne veruje svom instinktu i podlegne običnoj, emotivnoj grešci, samo zato jer ne prepoznaju u vama lekcije, poruke i iskustva. Kako vama drugi, tako i vi drugima.

Odrastite. Rođeni ste da učite. Da li zato treba ceo život da žalite za osnovnom školom koja je protutnjala pored vas kao iskustvo ili treba da idete putem sreće koju ste zacrtali?

Ako je odgovor “Ne”, onda se skockajte i marš napolje! I javite koliko njih vas ipak uvažava, ceni i jedva bi čekalo na vama da se opeče.

Voli vas Maja.

The post Kako zaista preboleti raskid za sat vremena appeared first on Moodiranje.

Preporuke, prepričavanja, komentari, kritike uspešnih i manje uspešnih autora ostavljali su prostora za intelektualno odrastanje nacije, možda po prvi put nakon tri decenije.

I sada, te tri decenije kasnije, imamo mnogo više izbora. Knjiga kao takva i sama je doživela sopstveno odrastanje u zrelo ruho e-booka, audio booka u vrlo kratkom roku, još dok nam je sećanje na eru no books at all bilo sveže i opipljivo.

I moja nada u bolje i kvalitetnije vođenje društvenog života u metropoli odrasla je zajedno sa nacionalnim intelektom i lepotama naprednih tehnologija.

Ali, nisam ni sanjala da će se u hiperprodukciji čitanja i izdavaštva roditi moderan problem sa tradicionalnim posledicama. Trendsetersko čitanje preraslo je u masovnu proizvodnju autora o čijim rečima i delima nema kritičkog stava niti filtera. Štanca se sve što bi iole moglo biti kupljeno, bez obzira da li stranice sadrže kvalitet ili predstavljaju kontraproduktivnost u čitanju.

Da sam juče umrla ne bih znala da čitanje za tili čas može da postane opasna i rizična igra hodanja po žici na visini od dvesta metara. Posledice su identične onima koje se dožive nakon sezone nekog rijalitija. I rijaliti zvezde postale su pisci i spisateljice, a mozak je odlepršao u tropske krajeve.

Radost zbog spektakularnog povratka čitanja u naše živote počela je da jenjava istom brzinom kojom su izdavači procenjivali šta je za štampu i koje ime prodaje proizvod. Sve se svelo na prašak za veš i noćne uloške. Dvadesetprvi vek, vreme ambalaže bez ikakvog sadržaja i vreme marketinga zbog kojeg nismo u stanju da razaznamo šta je vredno našeg intelektualnog naprezanja, a šta ne. Sve dok neko svestan problema ne napravi dobar kritički ugao i spase nas gubljenja vremena dobrom i iscrpnom preporukom.

I sad stižemo na naš peron. Kao pravi vitez namerila sam da vam uštedim vreme, novac, živce, levu i desnu hemisferu mozga, raspoloženje i kao pasionirani čitač svega što je sastavljeno od papira i slova, podarim zdravu preporuku jednog sasvim neočekivanog romana. Stigao je u pravo vreme da načne balkansku trilogiju o istini u kojoj obitavamo i tiho se kuvamo kao žaba u loncu.

Bez obzira na čitomaniju od koje bolujem, imam ja svoj laki čitalački peting koji stimuliše čula, pokreće desnu moždanu hemisferu i čini čitav niz malih čuda u proceni pisca i njegove namere, pre nego što se pročita prvi red.

Miris korica, dizajn, boje, font, ime izdavačke kuće, datum, logotip, katalogizacija, papir, ISBN broj, tiraž, predgovor, pogovor, slika na koricama, mesto za bar kod, broj strana i broj poglavlja čine sasvim dobar trag za jednog inspektora poput mene, čiji naum nije da ošteti zadovoljstvo čitanja, već da sve vidi pre nego što zaroni u sadržaj i na kraju donese sasvim solidan sud.

Među ritualima je i čitanje poslednje rečenice kojom se zatvara priča i zaokružuje utisak. Beznačajna rečenica za onog koji počinje čitanje ritualom čitanja poslednje rečenice. Ona je u tom trenutku samo bezličan redak ili kineski kolačić sudbine, kojom se može opisati unutrašnje stanje čitaoca, pisca, nacije, sasvim izolovano i nepovezano sa ostatkom teksta.

A onda je nastupilo čitanje. Proces u kojem se luče hormoni sreće kao sladoled iz italijanskih aparata sa hromiranim točkovima. Čitala sam u tišini svog doma okružena lomljavom stakla, pucnjevima, teskobom, strahovima, nesnosnim bolom, gađenjem, nepravdom, ludilom, gonjena neizdrživim osećajem istine i moleći Boga da je makar delić samo proizvod piščeve fantastične mašte.

Povremeno sam poskakivala menjajući položaj iz ležećeg u sedeći i zalivajući napetost kafom, računajući da će samo pakla cigareta na kraju izaći kao kolateralna šteta.

Do Prvog čina, Aleksandra Bećića nadala sam se da je pakao društva u kojem živimo samo moja privatna realnost, ali posle čitanja razumem da sam samo delić slagalice u bezumlju u kojem zapravo svi jednako robijamo.

Nigde nisam susrela romantiziranu verziju stvarnosti. Likovi su svoji i tvrdoglavi. Nemam pojma kako izgledaju, jer im je pisac (sasvim neobično za pisce 21. veka) oduzeo ambalažu, a dodelio sadržaj.

Suprotno tome, eksterijer je pucao od sadržine. Šoljice kafe, krigle piva, šankovi, hoteli, ulice, bioskopi, delovi grada i krv. Puno krvi i puno besmislenih smrti. Ne onih holivudskih, već pravih, domaćih i stvarnih.

Likovi sa sadržajem, eksterijer filmskog tipa i radnja poput rolerkostera. I sve to u kratkim scenarističkim rečenicama, bez puno žanrovske filozofije, citata mrtvih pisaca i Sokratovske mudrosti.

Preznojila sam se, promenila trista poza, emotivnih skala i nakon poslednje rečenice: (Dosta je bilo. Zamislite jedno prigušeno beng. Mrak je.) poželela da mogu da kliknem negde na nastavak.

Nijedan akter nije izgovorio ništa što ne bi u stvarnom životu. Nije se prikrio njihov porodični background i kućno vaspitanje, niti lepota i bogatstvo srpkog izražavanja. Nema ulepšavanja stvarnosti niti piščeve ambicije da nam se neko svidi više ili manje. Nema stajanja ni na čiju stranu, nema podilaženja i nema snishodljivosti. Samo čista brutalna realnost u životu ili život u realnosti. Dijalozi su pola priče, pola slike i trećina utiska.

I da se vratimo na početak. Nisam knjigu progutala za jednu noć, uprkos očekivanju. I ne zato što sam se zaustavljala promišljajući o smislu i poenti, već baš zato što su me čiste i jasne rečeničke konstrukcije brzo šibale kroz priču, tražeći mi pauzu za duševni mir.

Knjiga me uznemirila. Trebalo je vremena da se saberu utisci. A utisak nije bio samo onaj konačan, na mestu na kojem je obeležen kraj, već ih je bilo u talasima na svakoj stranici. Trebalo je svariti.

I sad je gotovo. Uvučena sam u svet Prvog čina. Mrak jeste, ali nije bilo dosta. Sada pisac ima stečenu odgovornost da me ne drži u mraku, već pojuri u nastavak. Čekam drugi čin. A vama toplo preporučujem da počnete sa Prvim što je pre moguće.

The post Dosta je bilo! O čitanju u veku koji je rodio e-books, audio books i no books at all appeared first on Moodiranje.

Onlajn zajednica, kao i ona u realnom životu, ima svoj kukolj i svoje žito. Desilo se da je virtuelni život postao većinom poligon za istresanje sociopata i psihopata sakrivenih iza kreiranih i zamaskiranih života u slikama i video prikazima. Maskembal zato i služi. Skriveni iza savršenih slika savršenih svakodnevnica, podstakli su ostatak human networkera na pomeranje granice draži i nastala je panična usporedba sa svim i svačim.

Život se pretvorio u trku za savršenim selfijem iz savršenog ugla, potragom za najboljim aplikacijama za sređivanje i ulepšavanje fotografija. Počelo je da se virtuelno kuva, jede, vodi ljubav, živi. Ljudi su izgubili volju za staromodnom kaficom uživo sa prijateljima kojima potajno zavide na lepšem stanu, putovanjima, boljim sisama, uspešnim karijerama i besnim automobilima. Svako je pojurio svoje parče izmišljenog Holivuda i ljudi su upali u kompletno virtuelno ludilo, zaboravljajući na pravi, realan život, koji se u međuvremenu odvija. Uspoređivanje sa svim temama na svetu, preraslo je čoveka kao human being  i pregrejalo mozak. Svet je potpuno poludeo.

Niko i ne pomišlja, čast izuzecima, da se iza montiranih života, kriju ljudi koji od svoje stvarnosti ne mogu da pobegnu, koji takođe, vole, pate, nesrećni su i koji polako počinju da mrze svoj život i sve u njemu. Zahvaljujući psihopatskim elementima, ludacima koji sadistički uživaju u prezentaciji jedne nove životne dimenzije, koja nema nikakve veze sa stvarnošću, počeli smo da menjamo sistem vrednosti i upadamo u apatiju i depresiju. Zarobljeni u beskonačnom internet prostoru izgubili smo i sebe i pojam o vremenu. A kada su se u to umešale i moje kolege Piarovi i kroz izmišljene lične profile prefrigano započeli reklamiranje proizvoda i usluga, sve se pomešalo.
Ko ima bolji auto, bolju zadnjicu, lepšeg muža, ukusniji obrok, lovu za Karibe. Koja cica je savršenija lutka u virtuelnom izlogu opeglana glam cam aplikacijama, ko se verio, a ko dobio dete, čiji život bismo ukrali bez zadrške kao izverzirani pljačkaši banaka. Kreiraju se nova moda, novi trendovi, nepisani propisi, meri se popularnost lajkovima koji nam određuju vrednost na ljudskom nivou.

Nekada je bio standard da biramo ljude koje puštamo u svoje živote, sada iz zavisti i ludila trčimo da uporedimo svoju decu sa tuđom, prikazujemo intimne detalje iz ličnih života širokom auditorijumu neznanaca, među kojima se kriju ludaci, psihopate, perverznjaci i zlobnici po opredeljenju.

Pokušavamo od svakog detalja da napravimo bajku o Trnoružici, ugrožavajući sopstvenu i bezbednost svojih najbližih. Svet je poludeo. Mašina nas je uhvatila. Mi smo pristali.

I da vam veštica kaže još i ovo: posmatram, pišem i smejem se. Iza nevidljivog prostora imate moje iskreno žaljenje i podrugljiv osmeh samo zato što, kao inteligentna bića, pristajete dobrovoljno na izdržavanje zatvorske kazne u kućnim uslovima, bez da vam je neko sudio, presudio i stavio lisice.

Dok sedite tako spengani nevidljivim okovima, ja odoh na ručak sa prijateljima. Sliku svog obroka ostaviću sebično samo za uži krug ljudi sa kojima jedem, njihove fotografije neću okačiti na svoj profil i neću vam reći šta smo razgovarali. Trag o ovom događaju nikad se neće pojaviti na društvenim mrežama. Sutra ću sa živim ljudima ići u pravo pozorište i gledati prave pravcate ljude na daskama koje život znače u vreme kada budete izašli da biste život okačili na profil i potrošili dragoceno vreme na lažne predstave svojih svakodnevnica.

Koliko ste spremni i inteligentni da se osvestite?

Da li ste spremni da prevaziđete zamku u kojoj ste se nepažnjom našli?

Ako vas zanima moj tanjir, moj život, moja stvarnost, ako ste toliko radoznali, dođite u posetu na mrežu zvanu stvarni život.

I ne zaboravite: veštica je uvek online with real life.

The post Beogradska veštica: Prestanite da lajkujete život, živite ga! appeared first on Moodiranje.

Danas je neko drugo vreme. Bolje u svemu, vatrenije, snažnije i recimo svesnije. Danas znamo da se, gde god napravimo makar i mali klik, priča vrti oko preživljavanja bolesti modernog doba – STRESA. I nije da se o tome ne priča. I nije da već ne znamo sve što su hteli da nam kažu. Ali, evo šta niko neće da nam kaže o stresu i njegovom poreklu.

Stres nije bolest novog doba. Stres je najglasniji alarm koji možete čuti unutrašnjim uvom, a koji vam, više od bilo koga, govori kako živite i upozorava vas da će ubrzo vaš sistem da se ugasi poput pokvarenog mlina za kafu.

Pa ipak, ne čujemo ga. Ne čujemo ga jer nismo informisani da se napolju već veoma dugo vodi Treći svetski rat, najstrašniji od svih, a niko nam to nije rekao. I taj rat, uprkos svemu, nije bitka za prirodne resurse, teritorije, oružje, narkotike, dijamante, naftu, tehnologiju… To je rat za nesvest ljudske populacije, borba za konstantno, neprekidno i neumitno držanje ljudi u mraku tehnikama koje se razvijaju u posebnim laboratorijama i u kojima učestvuju najveća imena iz sveta nauke.

Svi resursi usmereni su ka podsticanju stalne želje da se nešto ima, nade da će biti bolje u robovlasničkom društvu ogrnutom kapitalizmom i globalizmom i sumnje u sopstveno postojanje, snagu, sposobnost, unikatnost, važnost, vrednost.

I tu nastaje kolevka koja je, umesto još jednog bića vrednog pažnje, zaljuljala stres i porodila život koji živimo na visokoj Beta frekvenciji dvadesetčetiri sata dnevno, bez pauze, praznika, odmora i vikenda.

Naši snovi nalaze se na bilbordima i u reklamnim kampanjama, nadu nam bude primitivni, ali strateški obučeni političari, a tržište nam kreira okruženje u kojem sumnjamo u sopstvene vrednosti. I eto ga! Stigli smo do dela u kojem naš glavni junak stres preuzima kormilo i upravlja našim životima, dok mi nesvesni u međuvremenu i međuprostoru funkcionišemo na nivou reptilskog uma, jednog zakržljalog zaostatka iz prapećinskih vremena, ovde i sada u dvadesetprvom veku.

Da Maja vas pita, znate li vi uopšte šta je stres?

E tu dolazi deo o poreklu stresa. Nismo ni svesni koliko smo moćna bića i koliko odličnih i super dizajniranih softvera imamo. Jedan od njih nalazi se u limbičkom mozgu koji se lako i jednostavno zove Bori se ili Beži. Ovaj uvek moderan i neprevaziđen program služi za naše prosto preživljavanje u uslovima neposredne, prirodne opasnosti, kao što je na primer situacija u kojoj se nađete oči u oči sa medvedom u šumi. Tada se automatski aktivira pomenuti softver, podigne adrenalin i ostale hormone, podstakne strah i pripremi telo za borbu ili beg.

To je već sve poznato, zar ne? Ali ono što možda ne znate je činjenica da je taj program dizajniran da traje kratko i da ne služi samo za adrenalin i strah, već gasi sve sisteme u organizmu koji u tom trenutku nisu prioritet. Potpuno zaustavi varenje, lučenje polnih hormona, imuni sistem, sve sisteme za negu organizma i svaki deo koji nije u funkciji Bori se ili Beži situacije. Stres traje koliko i opasnost, ima zaštitnu funkciju za brzu reakciju i to bi bilo divan kraj ove sage o stresu, da nismo zastranili u svemu tome.

Dakle, fiziološki je nemoguće da budete sve vreme pod stresom, jer bi vam srce puklo posle prvih sat vremena (pravog stresa).

Prirodne opasnosti poput udara groma, tigra koji vas juri, kamiona koji vam ide u susret i slično, nestale su u zamršenoj prašumi nebuloza koje su se izrodile u vremenu u kojem živimo. Sve smo pomešali. Čovek dvadesetprvog veka živi na ovom programu dvadesetčetiri sata, a opasnosti su promenile svoj lik. Danas je razlog da se uključi softver za preživljavanje neplaćen račun, gubitak posla, svađa sa partnerom ili šefom na poslu, nokat koji je pukao na putu do sastanka i red na kasi. Sve je izgubilo smisao. Stres je postao štetočina i senka koja nas prati u stopu, držeći naš organizam ugašenim konstantno.

Posledice koje lečimo proizvodima kozmetičke i farmaceutske industrije samo su površinske rane koje nastaju zbog života na programu za upozorenje, ne shvatajući u čemu smo i zbog čega. Percepcija naše realnosti podstaknuta ostalim industrijama, odražava se u programskoj grešci jednog tako divnog softverčića koji, umesto da nam spasi život, ruinira ga do skraćenja životnog veka.

Jesmo li spremni da se uhvatimo u koštac sa ovim faktima i već danas stavimo kažiprst na čelo priupitani od strane Kreacije da li smo više normalni i zar ne vidimo da smo umesto života u sreći uključili još jedan – program za samouništenje?

https://www.facebook.com/maja.zelenovic.5/videos/vb.1705924556/10205802743383548/?type=3

Svi oni koji su spremni da pogledaju istinu među rogove, shvatiće da se stres ne leči kod psihijatara i lajfkouča, već u udobnosti našeg uma, miru naše duše, jer smo mi i samo mi kreatori svega.

Nemojte da mi verujete na reč, nego još danas razmislite o ovome i pokušajte da isključite lažnu percepciju o iluziji stvarnosti koja vas okružuje i garantujem vam uz povraćaj vremena koje ste utrošili za čitanje ovog teksta, da će stres nestati, kao da ga nikad bilo nije.

The post Marketinški trik koji nam upropaštava život! Upozorenje: Čitati polako i bez STRESA! appeared first on Moodiranje.