fbpx

Kada smo prestali da popravljamo stvari i naučili da se sve samo – baca

Nekada bi konverzacija između babe i dede išla ovako: “Polomio se ormar.“ Deda uzme čekić, dleto, daske, popravi.

Moje bake su umrle kad sam bila mlada, ne sećam se toga, ali se sećam gomile stvarčica koje je deka pravio, kao i silnih spravica koje su trajale i trajale i trajale. Nije se mnogo toga bacalo. TV koji je 50tih deda kupio, 90tih je stajao u mojoj sobi i uz pomoć antene sam mogla uredno da gledam “Moj takozvani život” na primer. Ista ta antena se selila u dnevnu jer bez nje Politiku i crno-bele filmove u pola 4 nismo mogli da gledamo, iako smo živeli na kilometar od Beograđanke.

Odeću smo prenosili sa kolena na koleno, sa brata na brata, sestre na sestru, sestre na brata i obrnuto. Od tetki, ujaka, u krug, familijarno. Igračke smo čuvali kao najdragocenije blago. Danas LOL generacije trpe uticaj konzumerizma i YouTube kanali deci ispiraju mozak da je vrhunac igranja sa igračkom otpakivanje, a ne maštanje i igra sama po sebi.

Samo daj novo, daj lutkicu, daj outfite, daj ljubimce. I nije tu borba protiv trošenja budžeta, već borba za učenje vrednostima. Koliko god želimo da deci pružimo sve, da ih vidimo srećne i do neke mere je instant kultura ponekad i zabavna i šarolika, ipak je prava borba u tome da se podsetimo i njih naučimo tome da se stvari vrednuju ne samo zbog njih samih, već i zbog truda i rada koji stoji iza njih, zbog toga što ako se naviknu na instant sreću, nikada neće biti zaista srećni kada se susretnu sa svetom i realnošću.

Možda je to sve OK, a možda je tužno to što smo pomalo zaboravili da se stvari popravljaju, neguju i čuvaju, tako da traju godinama, pa i generacijama.

Znam dečaka kome je omiljena igračka Teddy njegovog oca. Fali mu jedno oko. Nije nov. Krzno mu je izlizano. Ali on za njega smišlja kućice i odelca i prilagođava stvari tako da budu mini verzije velikog sveta. Gledati tu maštu je prelepo.

Ubiće nas moda – bukvalno

Postoji još jedna stavka vezana za to bacanje stvari i opšti konzumerizam, a to je pitanje ekologije i otpada. Nenormalne količine plastike bivaju bačene još tokom procesa otpakivanja, a onda još dodatno od samih proizvoda. Tu je i papir i tkanine i veliki globalni problem zagađenja odećom za šta se krivi modna industrija koja ciljano i planski insistira na novim i novim (često cikličnim da budemo svesni) modnim trendovima. Da uživamo i lepo je, ali da li zaista moramo pratiti sve to?

Tekstilna industrija je zvanično najveći zagađivač na svetu. U svakom koraku proizvodnje tekstila i procesi postprodukcije zahtevaju veliku količinu energije, voda i hemikalije (Kant 2012). Prema procenama, tekstilna industrija emituje 1,7 milijardi tona CO2 godišnje, što značajno doprinosi globalnom zagrevanju. Tekstilna industrija koristi mnoge otrovne hemikalije i značajno utiče na vodu, tlo i bioraznolikost. Pored toga, industrija proizvodi 2,1 milijarde tona otpada, od čega samo 20% budu reciklirani. Pritisak na životnu sredinu je pojačan jer potražnja za odećom raste i potrošačima rastu apetiti.

Odeća se koristi upola kraće nego pre 15 godina. Globalna potrošnja odeće je u periodu od 2000. do 2014. godine udvostručena. Pretpostavlja se da će količina potrošnje robe iz 2015. godine, koja je bila 62 miliona tona, dostići 103 miliona tona do 2030. godine. Do 2030. godine svetska tekstilna industrija koristiće 50% više vode, ispuštati 63% više gasova sa efektom staklene bašte i stvarati 62% više otpada nego u 2015. godini (Loetscher 2017).

O ovome ne razmišljamo dok gledamo “fashion blogere“ i “fashion yes yes“ momente u kojima ionako uglavnom odeća služi samo za slikanje.

Otpad bez kojeg se ne može ili kolektivna odgovornost

Posebna kategorija je tehnološki otpad, kao i komunalni otpad bez koga se ne može.

Postoje dve osnovne vrste otpada prema lokaciji:

  •  komunalni otpad
  • tehnološki (industrijski) otpad

Komunalni otpad je kućni otpad, otpad nastao čišćenjem javnih površina i otpad sličan otpadu iz domaćinstva koji potiče iz privrede, institucija i službi. Taj se otpad redovno sakuplja i odlaže u okviru komunalnih službi.

Tehnološki otpad je otpad koji se stvara u proizvodnim procesima u privredi, institucijama i uslugama, a razlikuje se od komunalnog otpada po količini, sastavu i svojstvima. Za kontrolu protoka i odlaganja tehnološkog otpada propisani su posebni postupci kojih se mora pridržavati svaki proizvođač ili vlasnik tehnološkog otpada.

U duhu popravljanja i obnove stvari, verovatno previše često zaboravljamo na to da je moguće da je naš kompjuter sasvim ok, naš telefon “in” dokle god radi, a da postoji i prodaja mobilnih telefona koja ne podrazumeva samo nove, već i polovne uređaje jednako dobrog kvaliteta.

Obuzima nas taj konzumerizam, a on nas skupo košta.

Ovom osnovnom podelom otpada ne smemo zaboraviti na opasni otpad, problematični otpad. Najveće količine opasnog otpada nastaju u privredi, naročito u industriji. Manje količine opasnog otpada nastaju u domaćinstvima i uključuju: baterije, akumulatore, boje, lakove, ulja, lekove, lužine, kiseline, itd. Svako domaćinstvo mora obratiti posebnu pažnju na tretman problematičnih supstanci.

Da li se sve popravlja?

Ne, ne može sve da se popravi. Ne mogu se popraviti stvari uništene do neprepoznatljivosti, narušeni međuljudski odnosi, poverenje ili emocije. Bilo da su u pitanju fizičke ili efemeralne stvari, odnosno otpad, isto pravilo važi – i kada nema razvijenog sistema za reciklažu, naučimo da i od smeća stvorimo pozitivno i vredno, ako ništa, a ono kao iskustvo, đubrivo, ili pak prenamenimo nešto i zadovoljimo svoju kreativnost. Toksičnost nikome ne pomaže. Birajte šta čuvate u životu i zašto.

Komentari