Pričamo o vremenu kada se beogradski klabing svodio na splavove kod “Juge” i poneki dobar klub. Danas većina njih više ne postoji, a Bitef Art Cafe je odoleo svim mogućim turbulencijama i promenama trendova koje su nas zadesile u prethodne dve decenije.

Kako je u tome uspeo, da ostane stožer kvaliteta i kulture, podigne kvalitet klabinga na evropski nivo, tema je za razmišljanje i lekcija svim preduzetnicima iz ugostiteljske oblasti. Kao što se nešto stariji sa setom prisećaju pravog beogradskog provoda osamdesetih i devedesetih u kom su prednjačile Akademija i Zvezda, tako su Miša i njegov Bitef obeležili prve decenije novog milenijuma. Otud i atribut “paralelni Beograd”.

Posebno mesto i značaj u “eri Miše Relića” zauzima Musicology festival, koji je nastao iz čiste ljubavi prema muzici i Beogradu.

– Imao sam veliku želju da uradim nešto posebno za moj grad. Godinama sam išao po Evropi da gledam koncerte izvođača koji me interesuju i tako sam došao na ideju da je festival, kako ja to volim da kažem dobre muzike, neophodan kao vazduh ovom gradu. To kod mene ide prilično brzo, pa kad nešto smislim i odlučim, koliko god suludo zvučalo, obično i uradim. Tako se “dogodio” Musicology festival – priseća se Relić.

Prvi izvođač koji je nastupio, bio je Manu Kače. Koncert nije bio rasprodat, “ali je rođeno jedno duboko i veoma bitno prijateljstvo koje se pokazalo vrlo bitnim i za sam festival”.

– Bio je to period u kome sam učio na svojim greškama, pa sam tako naučio da koncerte ne organizujem u toku uskršnjih praznika, kao što sam to uradio sa Roj Ajersom, i da izvođača ne biram isključivo na osnovu svojih afiniteta, kao što je bio slučaj sa Don Blekmenom. Počeo sam da ispitujem tržište i odlučio da podignem sve na viši nivo time što ću organizovati festival.

Veliki entuzijazam i još veće “ali”

Prvi zvanični Musicology festival (2014.) realizovan je u organizaciji petoro ljudi.

– Pa sad će to zvučati neozbiljno, ali prvi festival smo zaista organizovail nas petoro: Tijana, Marijana, Đura, Jelenković i ja. Naravno, bilo je tu i osoblje kluba, puno drugara tonaca i tehničkog osoblja… Svako je odradio svoj deo posla i još po nešto,  ali celu logistiku, booking i sve oko tehnike i šankova smo nas petoro odradili sami.

Bilo je ludo i nezaboravno. Vredelo je svakog atoma snage i energije i zaista smo napravili neverovatnu stvar.

U tom trenutku (2013/2014.) niko ništa slično nije radio. Relić je očekivao dobar odziv kako bi “preživeli tu prvu godinu”.

– Donekle je taj prvi festival i opravdao moja očekivanja, jer da nije bilo nevremena poslednjeg dana mislim da bismo dogurali do neke pozitivne nule.

Mnogo više je boleo onaj drugi Musicology kada smo imali perfektno vreme i line-up, ali mnogo slabiji odziv od očekivanog (iako isti broj ljudi line-up je bio kudikamo skuplji), što nas je bacilo na kolena i veliko je pitanje šta bi bilo da se nije pojavio jedan gospodin prefinjenog ukusa za muziku koji nas je spojio sa Barcaffeom.

Pored finansijskih, kakve ste još prepreke imali?

– Koncert je živo biće, svašta se događa. Neke stvari i nisu baš za javnost, ali ono što mogu da kažem jeste da sam ponosan što nijedan koncert nismo otkazali.

Kada danas, sa ovim iskustvom, pomislim šta je sve moglo da se desi tehničkoj ekipi i svima nama koji smo nogama bili u vodi po oluji na koncertu “Dirty Loops“ prve godine festivala, mislim da ni u ludilu to ne bih ponovio, iako znam da je taj koncert svima ostao u sećanju kao poseban događaj u životu.

Ove godine, kako ne bih ponavljao rizičnu situaciju, 24h pre koncerta Snarky Puppyja, promenio sam lokaciju u Halu Sportova.

Uz to, uvek postoji rizik da neki od muzičara propusti let i ne dođe. Zahvalan sam što poznajemo i imamo vrhunske muzičare u Beogradu koji su spremni da dođu na tonsku probu i uskoče umesto originalnog člana postave, kao što je to bio slučaj sa Ivanom Aleksijevićem i klavijaturistom “Brand New Heavies”, i sa Dejom Antovićem i basistom Endži Stoun.

Prepreka uvek ima, ključ je biti spreman za svaki mogući scenario.

Posle kiše dođe sunce – bukvalno

Prvi koncert i naredna dva festivala (2014. i 2015.) bili su pravo osveženje za Beograđane i ljubitelje kvalitetnog zvuka. U vazduhu je mirisalo da se dešava nešto novo i drugačije. “Paralelni Beograd” dobija vrlo jasne obrise.

Paralelno s tim, Miša i njegov tim suočavaju se sa velikim problemima.

– Drugi festival, gubitak novca i pojedinih sponzora, doveo me je do ivice da odustanem. Bili smo zaista poraženi jer smo svi verovali da smo uradili perfektan festival. Tih dana nije bilo lako biti Miša Relić. Tada se pojavio jedan gospodin prefinjenog ukusa kome sam večno zahvalan, spojio nas sa Barcaffeom i Musicology je dobio novu šansu.

Čini mi se da je već bio maj (2016.) i nije bilo prostora da se bukira adekvatan line-up, što nas je dovelo do ideje da umesto festivala održimo niz koncerata u našem klubu BITEFARTCAFE, Domu Sinikata i potom, u letnjem klubu na Kalemegdanu.

Kako je BITEFARCAFE punio 15 godina, bio je to idealni način da se proslavi jubilej.

Barcaffe je stao iza nas u potpunosti. Lenovo, Ball i Apatinska pivara su ostali sa nama i tako smo krenuli u novu avanturu koja se pokazala kao potpuni pogodak.

Musicology Barcaffe Sessions bio je potpuni trijumf. Brzo smo se dogovorili da produžimo saradnju na 3 godine. Sada smo u tri države – guramo jako, kvalitetno i moram reći još uvek hrabro.

Šta se promenilo sa novim konceptom, a šta je ostalo isto?

– Organizacija koncerata u klubu BITEFARTCAFE je donela mnogo prednosti. BITEFARTCAFE je jedinstven u Beogradu, upravo zato što je do detalja osmišljen tako da publici pruži maksimalan užitak na živim nastupima. Zvuk, rasveta, ventilacija – sve je na mestu i sve radi.

Enso restoran nalazi se na istoj lokaciji, tako da muzičari jedu u našem restoranu, uvek govoreći kako ih retko ko ugosti kao što to mi činimo u Beogradu.

Druga važna stvar jeste to što ljudi nekada ne mogu da priušte, što zbog vremena, što zbog novca, da odvoje 4 dana za redom za koncerte, ali sa serijalom je to postalo sasvim moguće. Svako može jednom ili dva puta mesečno da odvoji novac i vreme da poseti kvalitetne koncerte.

Koliko je Musicology ljubav, a koliko je biznis?

– Musicology je prvenstveno ljubav, pa onda sve drugo. Naše cene karata su nerealno male – 50% su cene niže nego u ostalim evropskim gradovima, a recimo oko 20% niže nego na našim koncertima u Hrvatskoj i Sloveniji. Mislim da smo rasprodali preko 80% koncerata, što je neverovatan rezultat. Još samo da smislimo kako da zaradimo od svega toga. 🙂

Uspevamo da se izborimo sa finansijama zahvaljujući sponzorskom “pullu”, ali i činjenici da je Musicology pre svega poklon gradu – društveno odgovoran festival kompanije BITEFARTCAFE, pa tek onda festival od kog očekujemo zaradu za naš rad. Znam, zvuči suludo, ali zaista je tako.

Da li smatraš da je publika za Musicology vremenom rasla?

– O da. Definitvno. Nikad neću zaboraviti po kakvom nevremenu je preko 2000 ljudi došlo na koncert Snarky Puppy i kakvu su atmosferu napravili dok je grad praktično bio potopljen. To je ljubav. Beograd, Srbija voli muziku i voli Musiology nadam se. 

Kako ste došli na ideju da uključite edukativni aspekt u serijal?

Moja ideja je bila da pružim svom gradu nešto drugačije od onoga što je dostupno na televiziji i radiju našim klincima.

– Naravno da je bitan deo toga i edukacija. Provedete dva sata sa Angie Stone i pričate sa njom o muzici i biznisu? Hej, sutra više ništa ne gledate istim očima. Sviraš sa Nik West sa 12 godina? Hah, pa koliko ljudi može time da se pohvali?

Deci mora dobra muzika na vreme da bude prezentovana. Ne može se ići linijom manjeg otpora “jer eto svi u razredu slušaju narodnjake”.

Sve potiče iz kuće, ali odgovornost je i na državi. Dajte im šansu da čuju nešto bolje. Potrudite se da zavole to nešto bolje. Neće biti sami. Biće drugačiji, ali to nije loša stvar.

Organizacija koncerata velikih izvođača za odabranu publiku i male koncertne hale je veliki poduhvat. Kako uspete da dođete do velikih izvođača? Da li ste već ostvarili neki kredibilitet?

– Hah, to je već mala tajna. Imam te neke svoje džokere među velikim imenima svetske scene koji “agituju” za mene kada ih zamolim. Kao organizatori serijala i festivala, imamo sve desetke. Hosting nam je već poznat među muzičarima, koji se vraćaju, dovode kolege, pričaju o nama i ja sve lakše dovodim velika imena u Beograd. Nekoliko puta se dogodilo da sam izvođač insistira kod svog menadžera da nastupa u Beogradu.

Da li podržavate i domaće izvođače i na koji način?

– Da, ali ne mislim da je to moj posao. To je posao za državu i ministarstvo kulture. Ja ih podržavam kroz Bitefartcafe, Soul Society i kad god ima mesta i para u budžetu dam šansu našim izvođačima da nastupe pre velikih zevzda, ali čini mi se država trenutno nema plan i sve je prepustila tržištu, a kad tržište niko ne reguliše šund, populizam i razni mediokriteti prolaze i stvaraju neku scenu koja je sve samo ne muzička i umetnička.

Lično mislim da dok ne dođe neki “šerif” na mesto ministra kulture, spreman na ozbiljne rezove i verovatno sukobe, kao i uz podršku premijera i državnog aparata, velikih promena neće biti.

Šta je za tebe Musicology danas?

– Ponos. Volim da verujem da je priznata snaga grada Beograda i našeg regiona. Serijal koji pravi razliku i daje nam potreban vazduh. Borimo se za muziku i pravi kvalitet.

Na koje si koncerte najponosniji?

– To je lako. Meni su lično Mario Biondi, Gregory Porter i Snarky Puppy prvi među jednakima. Da ne pominjem Incognito, Keziah Jones i Brand New Heavies sa kojima smo već u posebnim odnosima.

Koga bi najviše želeo da bukiraš?

– Pripremao sam teren za Prinsa, ali nisam stigao. Najveća želja trenutno mi je Stevie Wonder, ali to je težak zadatak, iako možda ne neizvodljiv.

Kako si odlučio da serijal proširiš i na Sloveniju i Hrvatsku?

– I pre serijala sam imao želju da uspostavim saradnju sa regionom, ali za MBS u Sloveniji i Hrvatskoj zadužan je Barcaffe. Imali smo zajedničku želju da postanemo regionalni serijal.

Polako, ali sigurno napredujemo u obe države i verujem da ćemo, uz podršku naših partnera, postati i tamo važan faktor.

Posebno sam ponosan što su u toku koncerta “Snarky Puppy” na Ljubljanskom Jazz Festivalu, stajala samo tri logotipa: Cankarjev dom, Kino Šiška i Musicology Barcaffe Sessions. Biti ravnopravan na nacionalnom džez festivalu, to je velika stvar za nas i ozbiljan motiv za dalji rad.

Kako gledaš na uspeh u pomenutim državama? Da li je tlo pogodnije za ovakvu vrstu serijala ili ima poteškoća u odnosu na koncerte koje organizuje Musicology ovde?

– Teže je. Tamo nemam BITEFARTCAFE. Drugačije je, ali smo i u Zagrebu, a posebno u Sloveniji, prihvaćeni kao da smo njihovi. Imamo kancelariju u obe države, i uz malo sreće i još ponekog sponzora, bićemo jednako uspešni i prihvaćeni kao u Beogradu.

Ono što je mene prilično šokiralo je da smo u obe države u roku od godinu dana dobili podršku od institucija. U Sloveniji se to odnosi na neverovatan odnos koji imamo sa Cankrjevim domom, dok smo u Hrvatskoj podržani direktno od strane grada Zagreba. Za to vreme u Srbiji nas za 18 godina delovanja kluba i punih 5 godina Musicologya, ni jedna institucija nije podržala. Razočaravajuće, zar ne?

Šta vam je pretvaranje ovog serijala u regionalnu pojavu olakšalo, a šta otežalo?

– Kada bukirate izvođača i nudite mu jedan koncert, cena je jedna, ali ako mu nudite 4 koncerta, cena je drastično povoljnija. Menadžeri vas posmatraju drugačije i shvataju dosta ozbiljnije. Tržišta su, ipak, drugačija i ne smem slobodno da bukiram kao što sam radio dok je samo Beograd bio u opticaju. Uvek na umu moram da imam i druge dve države, što je problematično, jer još uvek ne poznajem dovoljno tržište.

Dodatna otežavajuća okolnost je ta što za 5 od 8 izvođača moram da bukiram sva tri grada, pa se može desiti da neki od izvođača nemaju termina, ili da karte budu rasprodate u dva grada, a u trećem gradu to ne bude slučaj.

Još uvek učim i to će biti sve bolje i bolje. Treba nam vreme.

Šta sve stoji iza onoga što mi vidimo? Mi kupimo karte, dođemo na koncert, uživamo i odemo kući, ali za vas koncerti počinju mnogo ranije. Šta sve podrazumeva priprema jednog koncerta? Kada za vas koncert počinje i kada se završava?

– Par nervnih slomova svih u timu. Šalim se, ali ne bih znao odakle da počnem. Prvo ja počupam kosu dok nađemo budžet, onda osedim dok izbukiram i izmolim menadžere za prihvatljiv honorar za Srbiju i region, pa Tijana i ekipa odlepe moleći novinare da nas objave i promovišu koncert. Tehnički zahtevi izvođača, hospitality rider i sve ispočetka. Na kraju nas čeka veliki užitak, ali reč je o napornom i stresnom poslu i biznisu koji ne može svako da radi. Moraš biti malo lud. 

Kakvi su vam planovi za naredne sezone MBS-a? I šta biste poručili fanovima serijala?

– Možete uvek da očekujete dobru muziku. Moja velika želja je da ljudi počnu da dolaze i na izvođače koje ne poznaju zato što nam veruju. Nekako imam utisak da sve više stičemo poverenje pratilaca i to me raduje. Bilo bi nam mnogo lakše i značilo bi nam kada se ne bismo tresli pred svaki koncert da li ćemo rasprodati karte. Tako da, druga stvar koju očekujem jeste da nam svi pomognu.

Mi ovo radimo zbog vas i zbog nas. Presudno je da se uključe svi oni kojima je stalo do ovoga što radimo – da šerujete, pričate i objavljujete jer, što lakše prodamo koncerte, to ćemo biti hrabriji i organizovaćemo više događaja koji će vas iznenaditi. Bilo bi lepo da nas, posle svega što smo uradili, podrže i grad Beograd i država Srbija, ali jedno je sigurno, nema predaje. Idemo dalje.