Svedočanstvo o tome, čega se iskreno ne sećam, datira iz mog ranog detinjstva, a prepričao mi ga je jedan od rođaka. Tokom naše porodične slave Sveti Nikola, stariji su zamolili nas klince da otpevamo/odrecitujemo nešto. Znate već kako to ide, “ajde da vidimo šta su te naučili u vrtiću”. Da l’ zbog toga što nisam išla u vrtić, elem, dok su moji rođaci vršnjaci sricali o sađenju paprike u Africi, ja sam trknula u ćaletovu momačku sobu, nabila vojnički šlem na glavu za koji sam znala da stoji tamo i u punom sjajnu i sa slabim vokalnim sposobnostima, koje se do dana današnjeg nisu popravile, izletela pred familiju i zapevala iz sveg glasa “Ja sam Guzonjin siiiiiiiiin!” Da l’ su se u tom trenutku kolektivno zagrcnuli ribljom kosti ili im nije odgovarao repertoar, kao što rekoh ne sećam se, ali izvesno je da nikad više od familije nisam zamoljena za neku izvedbu.

Valjda da bi predupredili da se takav performans ponovi, roditelji su me pustili da sa 15 godina odem sa drugaricom na njihov koncert, pride sam naterala oca da mi odlepi sa nekog izloga plakat za isti (da imam uspomenu). I o tome postoji svedočanstvo, u vidu školskog sastava Cecinog druga iz razreda na temu “Događaj po mom izboru” u kom on nedvosmisleno aludira na mene rečima “sve je proticalo u prigodnoj atmosferi dok neki varvari nisu zapodenuli šutku”. Tako je, jašta nego sam se priključila u krkljanac, ta nisam valjda došla na horsku izvedbu?

Za Pušenje me vezuju još tri bitna životna momenta.

1. Zenica Blues. 

Moj rođeni brat, njegov najbolji drug i ja bili smo svedoci jednog krivičnog dela koje je epilog dobilo na sudu. Niko od nas se nije odazivao pozivu za svedočenje sve dok jednog jutra, tačnije u cik zore, nisu poslali maricu da nas sprovede u sud, a gle čuda, naša majka i njegov otac rade tamo. Kako smo se nadali, dobro smo se naposletku proveli, no i dan danas, 15ak godina nakon toga, kad god se zadesimo u derneku i čujemo ovu stvar, obrnemo turu.

2. Devojčice kojima miriše koža.

https://www.facebook.com/sonja.martic/posts/10209074348190804

3. Upropašćen razgovor za posao.

Sedim ja tako u bašti jednog kafića s Urošem Bogdanovićem i vršimo neformalni razgovor o mom prelasku u firmu u kojoj je on tada radio. Kad u tom trenutku, prolazi ulicom Nele Karajlić. Mahnuše jedan drugom, kad op-op u dva koraka, eto Neleta za našim stolom. Počeše onu neku šegu i zezanje, a ja i ne stigoh da se priključim momentu jer sam sve vreme kontala “Jebote, je l’ realno da mi je Nele Karajlić upao na razgovor za posao?”

Nakon svega narečenog, jasno vam je da sam vrisnula od sreće kad sam saznala da moja bestie, a na ovom portalu znana kao Aska Weidewald, peva na koncertu s njim 25. maja na Tašu.

Kad sam videla snimak sa probe, mogu vam reći da sam pustila suzu od sreće i time kompenzovala što se ipak nisam posvetila svojoj pevačkoj karijeri (videćete je na sedmom minutu).

https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=10157335024558383&id=596263382&__xts__[0]=68.ARAR04pUlHonf8DyYK1bcby-DgZQUBcRPN3hgkBiZ8ny3OLc6Z3zlRVODVO9–lCZ0hJougIf-QFyqIl2LQ_bTxE4qIO2XRBXE0lhfS4oFJpVf3Wik8bC6ex2q4l9sgIgrNqIWbDe4L-venYQ3_oFbAtjEw_LPic_O3XfVuDqwZBTHTGQJ6-Wg0vxz0ZUwZT_C5KFHpcRD39JGthOG8_Eemsjyt6CbQk3bxFQKNOSxTpQDGKq8D-Ce5pUJtHlKsswS479OjYtZr-jKKpeNhs0pM773ngE6BmOgXhiejkk1S1a8sEbTX9nZ1-FIGHFraeeUJ8IfMVgSkT-xYZieY_cnRbzU4&__tn__=-R

“Uzeli smo karte, jedva, ali jedva čekam” i ne stigoh da završim rečenicu, na šta me ona upita zašto su kupljene karte kad je mogla da nas stavi na spisak.

E sad da vam nešto velim.

Retko, ali retko me šta iritira kao kad mi neko traži kartu za neki događaj/koncert.

Kao prvo, “karte za deljenje” imam tek ako je to u dogovoru sa organizatorima/PR-om koncerta. U tom slučaju, delimo ih regularnim putem, bez favorizovanja ili nameštanja.

Kao drugo, kad neko od nas iz Moodiranja ide na koncert, to je isključivo na konto medijskog partnerstva (dakle, da bismo napisali izveštaj o koncertu, moramo biti na njemu). Kako da napišemo izveštaj, ako smo tu kartu poklonili nekome, a organizator nije bio u mogućnosti da nam da više karata?

E, tu dolazimo do glavnog.

Kao prvo, koncert košta. To nije kao kad hodaš parkom pa vidiš ptičice na drvetu kako pevuše i zastaneš da ih slušaš, ne druže, na prvom mestu košta prostor, zatim bend, ozvučenje, rasveta, obezbeđenje, ostalo osoblje i još mnogi drugi troškovi. Iako dupke puni, mnogi koncerti su završili u minusu, jer su troškovi zaista visoki, a s druge strane, cena karte je niža nego što bi trebalo; jer da bi se isplatilo sve do dinara i pride zaradilo, cena karte bi trebalo da bude barem 20 evra za prosečan koncert.

Muzičari više ne zarađuju od prodaje diskova. Diskovi praktično više ne postoje. Njima su glavni prihodi koncerti i svirke, naravno, autorska prava i posete preko YouTube, ako imaju milionske preglede; eventualno saradnja sa brendovima. No, to sve ne anulira činjenicu da je njihova zarada smanjena za barem polovinu u odnosu na pre desetak godina. Dakle, koncerti i svirke su im glavni izvor prihoda.

Naposletku, ispoštuj nekog koga voliš. Ako nekog ceniš i voliš kao umetnika, uživaš u njegovom radu, “nagradi ga”. Svako od nas voli da dobije i vidi benefite od onoga čime se bavi, zar ne?

Kupovinom karte podržavaš svoj omiljeni bend ili muzičara i pomažeš mu da stvara i nastupa.

Zbog svega ovoga, kupila sam kartu koju sam mogla da dobijem preko drugarice “na spisak” ili preko medijskog sponzorstva.

Uzgred, nemojte misliti da sam odustala od karijere performera Zabranjenog pušenja. Prilažem video uradak nastao pre par godina na nekim opskurnim karaokama gde Aska i ja njištimo uz Guzonjin sin. Familijo, nisi me osujetila!