Poštovanje prema ljudskom dostignuću i napretku, ne samo u onome što stvara, već i u načinima na koje stvara i rešava naizgled nemoguće izazove. Pitam se onda tako, gledajući slike na kojima se uzdižu njegove gradjevinske skele, kako li bi izgledala konstrukcija naših ličnosti, nas samih, a onda i naših osetljivih međuljudskih odnosa, što ličnih, što poslovnih.

Pa da krenem od onog osnovnog.

U svemu u životu treba imati jaku, stabilnu, pouzdanu i čvrstu konstrukciju.

Kako bismo to izgradili, na neki način valjda naši roditelji treba da nas pripreme za taj “građevinski proces”. Naravno, pre češće no ređe dešava se da ni roditelji sami nisu seli i ispolirali svoje spostvene ”skele”, te da mnogima od nas na raznim poljima, u raznim domenima, negde, nekad, nekako fali pokoji šraf. Ako fali – problem je veliki, jer se cela konstrukcija nekako može survati u propast i pre no bude dokončana. A s obzirom da je izgradnja života, ličnosti i karaktera donekle celoživotni proces (poznati su brojni primeri pokajanja tek na samoj samrtničkoj postelji kada se ide Bogu na istinu kako se kaže), ukoliko ne vodimo računa o svakom šrafu naših života, ta kasna katarza imaće malo smila kako za nas, tako i za naše bližnje.

Zdrava konstrukcija naših života nije samo stvar odluke i rada, već i lični izbor. E sad, to šta je kome zdravo – otvoreno je za diskusiju, posebno danas kada, ne znam kako bih rekla…svedočimo sunovratu svega i svjah. I to sve više.

Zrno po zrno pogača.

Iskustvo po iskustvo, zrno po zrno, nešto će da bude. Integralna, masna ili propala, pogača našeg života jeste ono što ultimativno moramo pojesti. Naša krv, znoj i suze i sve što smo. Ali, ide tu i još nešto. Utka se u sve to i gomila nekakvih spoljnih uticaja, malo više soli i grči, malo vrelija voda, malo lošija jaja… samo vešta domaćica ume da umesi nešto jestivo od katastrofalnih sastojaka, a sad ako to sve prebacimo na ravan života – kako se izboriti? Postoji onaj hashtag #firstworldproblems . OK, muka živa dal je bolji iPhone, Samsung ili Huawei. A šta ćemo sa decom alkoholičara i kockara, ljudima na ivici egzistencije ili onima orkuženima bolešću i smrću? Crna su to zrna i teško od njih pitu napraviti. Ali se mora. Ukoliko nismo mi sami stabilni da se suočimo sa svakojakim situacijama, nikakve pogače tu biti neće. Samo rasuto brašno i u njemu tragovi onoga što je možda nekad moglo biti.

Zato šraf po šraf, a ako ga nemamo – dajte da osvestimo makar da nam je potreban. Za početak.

Dogovor kuću gradi.

Bilo bi lepo kada bi ovo bilo uklesano uz logotip svake firme i uvek i svuda. Mnogo je ideja u kojima moj dogovor ne utiče na tvoj dogovor, a njegov dogovor na njihov dogovor i tako u krug. Ali istina je da svi zavisimo jedni od drugih i u svima nama postoje svetovi u kojima se krećemo. Skela nosi strukture, postavlja temelje, daje bazu. Ali upravo dogovori sa svetom oko nas donose nam konstrukciju i boje i sve ono sitno što zapravo čini našu svakodnevnicu.

Kad čeljad nisu besna, ni kuća nije tesna.

Prestanite da se svađate. Tačka. Prestanite. Prestanite da set kivni, da mrzite, da pljujete, da lamentirate, da potcenjujete, da vređate, da reagujete iz sujete i ega. Ima mesta za sve nas, uvek i svuda. Pruži ruku, uvek. Pomozi, uvek. Izrasti u bolju osobu odmah, sada i danas. Shvati da je sve oko nas dom. Ne koristi pogrdne reči, a za ovu univerzalnu ljubav ne moraš biti vernik. Možeš samo shvatiti da kada oprostiš, razumeš ili pustiš-ne oslobađaš drugoga, već sebe, a tada svet oko tebe postaje dom.

Kakve su ti misli takav ti je život.

Zvuči tako lako, ali ne može biti dalje od istine. U tom smislu da misli kreiraju našu realnost, deo po deo kao skela konstrukcije, da. Na tom kosturu misli gradi se naš svet. Ipak, izazov je veliki i ne možemo tek tako pustiti da se sve oko nas svede na pasivnost. Upravo zato sledeća stvar.

Pokloni se i počni.

Ne čekaj večito. Ne čekaj idealne uslove, idealno raspoloženje, idealnu vezu, idealan posao. Pokloni se svetu. Iskorači. I počni.

Akcija je ključ svega, sreće, uspeha, pa i razočaranja, ali tvog, životnog, koje gradi iskustvo, a iz iskustva će se neminovno izroditi nešto. Ništa se ne rađa u memljivim podrumima u kojima se krijemo u strahu. Zakorači, kreni, pa makar i kroz đubrivo života na koje ćeš naletati. Ako. Bićeš bolji i srećniji ako i sirov život znaš. No, ceni lepo. Naklon dubok. Udah. I napred.

Zasviraj i za pojas zadeni.

Nikako, ali nikako ne zaboravi da odmoriš. Odmor je jednako važan kao posao i rad. Ja recimo s tim pomalo kuburim jer nekad uđem u takav radoholičarski mod da me grize savest i kad spavam. Oh, ali onda usledi sasvim logično zid, kada telo i duh kažu da ne može dalje, kraj. Ili se razbolim ili “zabagujem” i danima ne mogu ama baš ništa. Malo sreće, malo rada, malo tuge, malo svega. Kad je dosta nek je dosta, treba naći meru i nije džaba po mnogima upravo ovo suština života.

Ptici gnezdo, pauku mreža, a čoveku prijateljstvo  – Vilijam Blejk

Kažu naši stari – na prste jedne ruke ako možeš da izbrojiš prijatelje srećan si čovek. Nikad ovo nisam mogla da prihvatim, a onda vas za ruku i srce ujedu jedni, pa drugi, pa treći i mic po mic već sve postaje jasno. Prijatelji su porodica koju biramo, naša baza, zona komfora, spasa, naš prostor u kojem smemo biti falični, sa manama, ono što jesmo. Onaj prostor u kojem je ljubav bezuslovna, u kojem se želi dobro po svaku cenu. Kada nema toga, te i takve ljubavi, kada se odnos gleda kroz trenutak ili kroz nepoštovanje bilo koje vrste, kada se kao balvani koji plutaju udaljavamo, kada posumnjamo ili kada zaboravimo, kada tražimo, a ne dajemo…nema tu prijateljstva. Ako vas ne hvata kad vam je teško, ako vas krivi kad vas nešto zaboli, ako vas se ne seti ili ako ne uzvraća ljubav…samo pustite. Ne znači da odnos nije vredan. Ali, možda ne ide na baš tu ruku. I to je OK.

Svuda i uvek mora postojati poštovanje. Ono se gradi, ali u životu nemamo te skele koje mogu da nam pomognu. Nemamo ih. Imamo reč da se za nju držimo, imamo obraz da ga okrenemo i imamo hleb u duši da se njime gađamo. Poštujmo rokove, poštujmo ljude sa kojima radimo, poštujmo sve što drugi čine za nas, na kraju dana, častimo jedni druge nekim pićem, ali posle ovoliko posla i baktanja sa našim životnim građevinskim skelama, izgradnjom odnosa, vrlina i radosti-samo zidarsko ono pivo dolazi u obzir.

 “Sreća je cilj života. Vrlina je temelj sreće. Korisnost je test vrline. Ako pametan čovek hoće da bude srećan, kako kažu mudraci, on mora imati i vrlina; jer bez vrlina ne može biti sreće”- Tomas Džeferson