Ali to nikako nije loša stvar. Veoma često su upravo te sitne nesavršenosti ono što nas razlikuje od drugih. Poneki ožiljak, poneko iskustvo, poneka priča… Toliko puta smo svedoci kako situacije izmaknu kontroli, kako niz pogrešnih odluka dovede do težih problema.

I hajde da se zapitamo šta tražimo zapravo? Od ljudi oko nas, partnera? Od prijatelja, drugara, života?

Najčešće upravo tada kada se ne zna šta se i zašto radi dolazi do toga da situacije eskaliraju i ljbavi pređu u mržnju, prezir, ali i fizičko nasilje.

Ne možeš pričati da želiš frajera, a kukati što si sama. I ne možeš biti dobar sebi, a ne i njoj.

Šta je uopšte frajer? Jel to onaj sa rendaljkom na stomaku ili onaj koji se seti da voliš krempite i pokupi ti ih na putu do tebe? Jel to onaj koji očekuje da se diviš svakoj njegovoj fotki ili da padneš ničice što se, zaboga, setio da ti poželi laku noć? Ili pak onaj koji zna koliko voliš neku muziku, pa iako nisi planirala, odvede te i iznenadi? Koji sluša, gleda, misli, svesno ili podsvesno? Onaj koji nenametjlivo zna da usreći ženu ne kako bi pokazao sebi koliko je faca i time malko više voleo sebe i pumpao ego, već koji istinski i bespogovorno želi da ispuni neke sitne ili veće želje te konkretne žene. A ne ma koje žene.
Razmislite, i vi žene i vi momci… Ali zasta.

Da li je važnije dati pare na obeznanjivanje u klubovima i praviti se da si džek ili voditi računa o osnovnoj higijeni i bar jednom u šest meseci posetiti lekara, stomatoloske ordinacije ili popričati sa nekim malo. Ispeglati košulju ili se zapravo javiti kad kažete da ćete?

A devojke, čemu svo to doterivanje, selfiji i slikanje za gomile lajkova ako na licu mesta iskulirate sve žive do te mere da više ne smeju ni da priđu nikome, a ako i pokušaju, danas kao da to čine nezgrapno, nekako trapavo i čak uvreljivo. Ako uopšte. Da li se u našoj kulturi sve svelo na patnju na daljinu ili postoji nada da negde ispod svega-želite zapravo nekog ko će želeti baš vas, a ne da ne bude sam?

I onda, eto, brak, deca…i?

Iako znamo da je jedan od pokretača smrtnosti samoća, da same osobe imaju kraći životni vek, ipak je ozbiljno pitanje da li je bolje biti sam ili u destruktivnom odnosu, pa se ne bi reklo da je išta bolja situacija sa onima koji ostaju u toksičnim zajednicama i trpe zlostavljanje, torture i maltretiranje. Ovo je veliki problem, prikriven utiskom da se nema izbora, da je to tako moralo biti. Jer tako je red. Jer vreme je.

Jer – šta će svet da kaže. Jer bilo je vreme, a konju se u zube ne gleda…poklonu? Kao da nikad nismo dobili i neki neželjeni poklon. I onda nas sačekuju razne naslovne strane horor priča.

Statistika u Srbiji

Jedna od tri žene u Srbiji bila je žrtva nekog oblika fizičkog nasilja, a svaka druga psihičkog nasilja, saopštila je danas viša savetnica u vladinom Koordinacionom telu za rodnu ravnopravnost Ljiljana Lončar.

U proseku svakih 10 dana je ubijena po jedna na žena, a od svih njih je samo 10 odsto zatražilo pomoć ili prijavilo nasilje, navela je Lončar na Konferenciji “Partnerstvom u borbi protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno-zasnovanog nasilja” koja je održana u ambasadi Francuske. Prema anketama 65 odsto žena i dece migranata, koje su prošle kroz Srbiju, bilo je ranije izloženo nasilju, a samo jedna petina znala je kome treba da prijavi nasilje.

Podsetila je da je prošle godine usvojen Zakon o porodičnom nasilju, a od septembra je počela i primena novog Zakona o strancima.

A da pričamo o nasilju nad muškarcima?

S druge strane, nasilje nad muškarcima nije česta, a ni popularna tema u Srbiji. Muškarci jesu u znatno manjem procentu u odnosu na žene, ali realno trpe fizičko nasilje. Da i žene mogu biti nasilne pokazuje i vest o prvoj ženi koja je po novom zakonu dobila zabranu prilaska zato što je tokom svađe udarila bivšeg partnera.

Iako se ovoj temi pristupa šaljivo, situacija kojoj su izloženi neki muškarci daleko je od smešne, a često oni što od straha što od sramote ni nisu sigurni kome mogu da se obrate. Tu je recimo Udruženje građana Tata, u kojem kažu da najčešće do nasilja dolazi tokom brakorazvodnih parnica.

Ili o vršnjačkom?

Pored ova dva vida zlostavljanja, u svetu u kojem su sve naše vrednosti sve teže da se održe, postoji oblik koji duboko ukorenjuje traume i buduće probleme, a to je vršnjačko nasilje.

Prema izveštajima škola, registrovano je oko 475 slučajeva fizičkog nasilja prvog i drugog nivoa, više od 200 slučajeva psihičkog nasilja prvog i drugog nivoa, kao i više od 155 slučajeva socijalnog nasilja i skoro 30 slučajeva seksualnog uznemiravanja, dok je ukupno bilo skoro 40 slučajeva zloupotrebe informacionih tehnologija. Od ukupnog broja slučajeva, 21 je evidentiran kao nasilje trećeg nivoa, koje je i najdrastičnije i često iziskuje uključivanje policije i tužilaštava. I u Školskoj upravi Zrenjanina tvrde da podaci nisu alarmantni, a načelnica uprave Snežana Oluški kazala je da je u 2018. godini evidentirano svega šest slučajeva trećeg nivoa, te da ih je toliko bilo i u 2017. godini.

Prvi nivo nije aktivno nasilje, dakle, to je zadirkivanje, gurkanje, fizički kontakt koji ne izaziva veliku fizičku bol. Drugi nivo već predstavlja tuču, aktivnu nameru da se neko povredi. Treći nivo podrazumeva više vrsta nasilja zajedno, da su to fizičko i psihološko zlostavljanje, kao i sajber-nasilje.