Kad se završi ciklus beskrajnog učenja, škole, overavanja lokalnih hot spotova i kafića, zaljubljivanja i srceparanja, testiranja limita i uopšte mladovanja kao takvog, jedan veliki nevidljivi natpis negde usput prođemo a da ni ne primetimo koji kaže: “Dobrodošli u svet odraslih”. Fali onaj deo “we have cake”, ali to je već na vama da stvorite. Idealno “to have cake and eat it too”, ili ti i jare i pare i što kažu naši stari. Kad bismo svi živeli tako bilo bi divno, ali moderan život pre podrazumeva da nam trebaju pare za jare, mada sam ja jednom hranila jare parama, šta zna dete, a ono slatko onako zubima levo-desno, pa ne znam, eto, sve je moguće.

Šta je još moguće ako si mlad i perpektivan ili zaludan? Manje više je ista muka.

Imaš bus plus nemaš kolica

Ova muka muči sve mlade momke. Nije dosta što smo ih praktično kastrirale sa “mogujatosama” konceptom, a onda ipak negde potajno ili nepotajno očekujemo da dođu po nas u blistavim kolima i odvedu nas u onaj top fusion instagramerski instagramičan dinner-date koji će naravno oni da plate, a mi pobogu smo samostalne, ali i dalje dame. Momci, nije vam lako. Malo se sve nekako poremetilo i više se praktično ne zna koji je protokol, ko koga zove na šta i zašto. Miks zaludnih očekivanja, davanja lažnih nada i kombinacija virtuelnih iluzija, nestrpljenja i pa i bezobrazluka izvor je onih silnih natpisa “zato što ste kučke zato ste i same”. Naravno, nit su svi momci cvećke, nit su sve devojke okorele kučke, ali balans se negde zagubio, a pitanje je zaista šta uopšte tražimo? Cvikaju li svi na pomen reči “porodica” i “dec”, pa zato toliko matorih četrdesetogodišnjaka i dalje traži svoj ego u dnu grla (recimo) tek ispilele brucoškinje neke ili nekad normalne devojke postaju zadrte karijeristkinje kojima niko ne odgovara jer…pa sad…ili…je istina negde između.
Samoća i usamljenost su definisani kao najnovija pošast milenijalaca, a kuda će nas sve to odvesti ostaje da se vidi. Uglavnom, prvo kola, pa sve ostalo.

Imaš ribu, nemaš gajbu

Tuga pregolema kad si mlad i zaljubljen. Kuda ići, koju poruku poslati. Prosto je neverovatno da i pored ovoga, mnogi ostaju mamini sinovi i žive sa roditeljima do poznih 30tih. Nema ničeg lepšeg nego kad si svoj na svome, ali naći apartman u Beogradu za život, ma šta Beogradu, gde god, ne samo kod nas već i napolju, je izazov velike većine mladih. Na zapadu je sve popularnije rentiranje, a nova opcija su mogućnosti rentiranja stana na dan ili pak slabo iskorišćeni dnevni odmor. Hajde momci, devojke,malo incijative…Ima rešenja. Mrdnuti se treba, malo volontirati, malo juriti, biti uporan i vredan i posla ima.
Gde ima posla biće i para, gde ima para biće i tog kredita i svega. Više akcije, manje stahova. Sve je to samo život.

FOMO, YOLO i ostale boljke

Svi problemi modernog čoveka mogli bi se sumirati u tzv FOMO (fear of missing out) u fatalnoj kombinaciji sa YOLO (you only live once). I kako sad to? Ja bih sve, sada, odmah, jedan je život, idemo, a onda šta želim ja, a šta želi on, a šta žele neki tamo Pera, Mika, Laza ili Lazarica koje idu na neke Islande, Antarktike, Bolivije…

Znamo li danas šta želimo mi, kao mi sami lično, ili se takmičimo sa svima baš jureći da sustignemo sve? Možda je prava sreća u malom, u onom oko nas, u strpljenju koje se negde usput civilizacijski potpuno izgubilo. Uvek kasnimo negde, s nečim, s nekim, u nečemu. Umesto da se opustimo, uživamo u životu, idemo korak po korak. Ima vremena za sve. I čemu sve ako ne uživamo u procesu i putovanju samom?

Samo polako, biti moderan čovek ili moderna žena danas znači toliko toga. Budi šta god želiš, ali budi svoj u svom životu. Jeste, izazov je. Ali izatovi znače da su tu kako bismo ih prevazišli. Dakle-moguće je. Udri samo!