Piše: Provincijalac

Dani velike tuge u ringišpilu emocija umeju da budu patetični, ali je klikbejt i dalje nepristojan. Izvinjavam se na istom.  Promenio sam naslov u poslednjem trenutku, pa je tako ispalo. Stari naslov sam iskoristio za početak teksta. Takva je tema, jebiga.

Ne znam da li vam je poznat onaj trenutak kada trepnete i shvatite da po poslednji put vidite nekoga za koga ste više od pola života verovali da će biti tu zauvek. Ne znam da li vam je poznat osećaj kada u treptaju oka nestaje ceo svet i sve se menja. Sećam se bljeska, pa tame, i onda otrežnjenja u kom se donose najteže odluke. U tom trenutku se mirite sa istinom. Tada se izmeštate iz sebe, i ostajete sami sa svojim mislima. Ako uspete da ostanete trezni, uključite mozak, pod pretpostavkom da ga imate, popričate sa sobom shvatićete besmrtnost.

Neko vreme će vam biti teško. Patnja je sastavni deo. Nakon toga ona prelazi u bes. Taj deo ne valja. Izbegavajte poroke. Ja sam mislio da neću uspeti, ali sam ipak pobedio.

Kad prođe bes logično je da se razočarate. To je isto zajebana faza. Pravite se mrtvi. Sve što imate recite samo sebi. Ne gledajte unazad i ne vređajte nikoga. Čuvajte srce. Teško tek dolazi.

Kada prođe teško, onda ste ušli u ravnodušnost. E to vam je, dragi moji, besmrtnost. To znači da ste svaku svoju emociju uspeli da podvedete pod lepo sećanje. Ako imate pameti, pričajte sa nekim. Taj neko treba da je lekar, a ne prijatelj. Kada izgovorite: „Ne kajem se. Nije mi žao. Svestan sam grešaka. Nikada ne bih ponovo.“ onda ste na putu izlečenja. A ono zavisi od sopstvene emotivne inteligencije, snage i stanja duše.

Tuga je bezvredna bez pouka. Patnja ne služi ničemu ako se promenite. Ako sačuvate veru u ljude, biće vam lakše. Svakako, treba da ostanete isti, da naučite lekciju, i da trčite ka Suncu. Da, da, baš kao u onom vicu o lavu i antilopi u Africi. Kada kažem da ostanete isti, to znači da ne polazite od pretpostavke da će i u budućnosti biti isto. Morate da verujete. Samo počnite da cenite sebe, i shvatite da je vaš svet onaj u kome ama baš sve zavisi samo od Boga i od vas samih. I ne zaboravite da vam ovo piše komunističko dete.

Jako je bitno da ne bežite nikuda. Jako je bitno da budete bolji čovek od mene i da pozovete makar desetak brojeva, i samo da kažete „Izvini!“ Ne pitajte se kome, kada znate odgovor. Zovite prave ljude, koje ste izgubili ili izneverili dok ste glumetali sopstveni avatar u deluzionoj projekciji koju ste zvali raznim imenima.

Ja sam pozvao njih pet. Javilo se troje. Trebalo je mnogo više. Takođe je jako bitno da zapamtite ko će vam se prvi javiti. To vam je, dragi moji, i drage moje kontra od „Kuma“. Taj vam baš misli dobro i ne želi da vas ubije. Tom ili toj ste baš dragi. A kada saznate za koliko stvari niste bili tu za nju ili njega, i kroz kakve je borbe prošao ili prošla, onda budite čovek. Razumeće vas, jer vas voli. I jako će se lepo smejati, iako joj je ponajmanje do smeha.

Ne smete da zaboravite da se do kraja života prema ljudima postavljate samo onako kako vi osećate da treba. Kompromis da udovoljavate nekom i radite nešto zbog nekoga, nije kompromis već sranje, koje će vas sačekati kad-tad.

Sada razmišljate zašto sam vas odveo sa teme, i šta je sa osobom sa početka priče? E, pa nisam, iako mi je to možda bio cilj. Sve što treba da uradite je da napišete jedno lepo pismo. Nije loše, ako imate i drugaricu koja će to da objavi. Ja imam, jebiga.

I ne brinite da li će doći gde treba, jer je samo bitno da ode od vas. Dobro došli na sledeći nivo.

Pre samog pisma, moram da vam napomenem, inspiraciju, koncept i par ideja sam pozajmio od izmišljenog pisca iz stare serije koju volim, ali nisam prepisivao.

***

Draga,

nije lako poslednji put te nazvati ovako, iako ne voliš da te tako zovu. Razumem, jeftino je. Smejali smo se tome. Još je teže početi ovo pismo, ali, jebiga, moram.

Bože, žao mi je. Razmišljao sam o nama. Ovo nama se piše sa velikim “N”. Razmišljao sam kako da sumiram našu priču. Ne ljuti se, ne mogu da je zovem drukčije. Ne bi lepo izgledalo, ispalo bi da vređam, a to nije lepo i ne bi ti se svidelo.

Kako da sumiram ovo što se desilo u poslednjih četvrt veka?

Da li je bila savršeno? Teško.

Svaka priča u kojoj sam ja, ne može da bude bilo šta osim jedan veliki smešni i tužni haos.

Moram da ti kažem da je dobar deo našeg vremena pod Suncem bio apsolutno jebeno prelep.

Doduše, sve te noćne more, mamurluci, svađe, igrice, rasprave, jebanje, svetlucavo ludilo ovog grada koji nije naš, a uporno smo ga zvali svojim, u kome sam se godinama budio sjeban, govorio da mi je žao, pokušavao da se osvestim, a onda sve pomenuto radio ponovo, bili su užasni.

Sa druge strane, svi oni osmesi, male i velike pobede, svi oni dani i noći mira i tišine sa nemirima koje smo zajedno voleli bili su predivni.

I ne – nije sve bilo jebeni kliše. Nije sve bilo jebeni fejk. Samo tako sada izgleda. I lakše je da tako i ostane. Jednostavniji je tada izlaz, za oboje.

Najdivniji od svega je jedan osmeh koji je odrastao. Najtužniji od svega je jedan koji nije imao tu sreću. Znaš, nikada ti nisam rekao da sam tada prvi put pomislio da postoji kraj i borio sam se sa sobom da ja ne budem taj koji će ga svirati, evo već nepunih pet godina.

Ako me pitaš šta je bilo najčarobnije – ne znam da ti kažem. Zapravo znam, ali onda bih bio pokvaren. Napisao bih to da te povredim. A to i dalje ne želim. Uostalom, šta lupam – pa ti bi znala da te zajebavam.

Umesto toga što je bilo najčarobnije, reći ću ti šta je najčarobnije. To je ono što nismo rekli jedno drugom. Ne zato što smo hteli da prećutimo, već jednostavno nismo hteli, umeli ili mogli.  A možda smo jednostavno želeli da nekada jedno to drugome kažemo.

Jebiga, onda smo došli do tačke kada „nekada“ ne postoji.

Ja, inače, obožavam srećne krajeve. Znaš ono, kad tip pokupi devojku. Ona ga spase od sebe samog i žive srećno i dugovečno. Kraj filma. Jebiga, ti ne voliš filmove. Zapravo voliš, ali neke druge.

Kao tip koji je voleo devojku, tek sada shvatam da tako nešto ne postoji. Nema tog zalaska u koji će se oni odvesti sa osmehom i nekom lepom pesmom.

Ono što jedino postoji sada smo samo nas dvoje i to je baš jebeno ružno. Samim tim je bolje da ne postoji. „Postoje u nama neke nepremostive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reči“ reče lepo Đole, i to je jedina istina. I ne brini, ja sam oduvek znao da su nepremostive, samo sam lagao sebe, a samim tim, možda i tebe.

Svaki put kada zatvorim oči, čujem šapat tvog srca.  Mirišeš mi i dalje. Svraćaš mi svako veče u san. Budim se i psujem te. I to tako mora da bude. Ono što sam naučio za ovih 18 dana je nešto što ljudi ne nauče za ceo život. Ako samo nastaviš da pokušavaš, i nikada, ali baš nikada ne odustaneš, koliko god puta da pogrešiš, desiće se trenutak kada će se početak i kraj spojiti u nešto što se zove „dok se ne sretnemo ponovo“! Zvuči jednostavno, a nije. Teško je ali neizbežno. A kad se sretnemo, to će biti negde drugde, gde nema ni nepremostivih daljina ni stvari neprevodivih u reči, jer tamo nema reči. Tamo se priča na neki drugi način, ili se možda i ne priča. Niko od nas baš i ne zna kako je u večnosti.

I ne znam i dalje kako ovo da završim, zato što smo sam oduvek verovao da kraj ne postoji. Verovao sam da neće biti kraja, sve dok postojiš ti i dok postojim ja, dok postoji nada i dok postoji milost.

Ali, evo ga, došao je. I to je to. I ne brini, znaš da je sranje čim ga pišem ovde. I znaš da je još veće jer ga nisam poslao tebi. A najveće je jer ne smem da se potpišem. A nije ničija krivica. Već odluka. Zapravo, mnogo pogrešnih odluka.

Čuvaj se.

Neko ko je zaista bio Tvoj neko