Prvakinja Šabačkog pozorišta rođena je u Užicu, gde je živela samo godinu dana, pošto je glumačka profesija njenih roditelja u to vreme podrazumevala česta putovanja i selidbe. Prvih 6 godina provela je u Zenici i Varaždinu, a potom se porodica preselila u Zaječar gde je živela sve do 1984. i preseljenja za Šabac.

Samo godinu dana pre toga, 1983, upoznala je NJEGA, Ivana Tomaševića. Rođeni Valjevac bio je član šabačkog ansambla koji je tada učestvovao na Susretima “Joakim Vujić” održanim u Zaječaru. Aneta je bila oduševljena predstavom “Pivara” koju su Čivijaši tada igrali, a nedugo potom, upravnica Šabačkog pozorišta je pozvala da pređe kod njih. I tako je počela glumačko-ljubavna priča duga skoro tri decenije.

Ljubav se rađala postepeno, i pomalo krišom, upravo zbog toga što su kolege.

– Bili smo mladi i slobodni, ali ipak smo poštovali taj neki “red”. Nismo hteli da “bodemo oči”. Ali, kako kažu da se “ljubav i kijavica ne mogu sakriti”, tako ni mi nismo dugo krili našu vezu. To nikako nije uticalo na ono što se dešava na sceni, jer smo se i tada trudili da svoj posao obavljamo kao pravi profesionalci. Jednu sezonu smo radili u užičkom pozorištu, a onda smo se ipak vratili u Šabac, ali kao bračni par. To je bilo 1988. godine – kaže Aneta kroz osmeh.

Ljubitelji pozorišta Vas znaju i cene kao kompletnu glumicu, po svim standardima, od talenta do lepote, harizme i truda. Kako Vi vidite sebe i kako se odnosite prema komentarima da ste jedna od najlepših i najmarkantnijih glumica?

– Iznenadilo me Vaše pitanje o lepoti, jer o sebi sigurno ne razmišljam na taj način. Uvek sam se trudila da izgledam pristojno i dostojno posla kojim se bavim. Isto tako, poznato je i mojim kolegama i publici, da volim da se drastično menjam u predstavama. Da se ne bunim kad treba da imam periku, masku, pa čak i brkove! U predstavi “Protuve piju čaj” u režiji Juga Radivojevića, igram Ristu kafedžiju, koji je gej! Komentare koje pominjete primam sa osmehom. A o harizmi ne znam ništa. To valjda drugi primećuju!

Kad smo kod lepote, slogan banke koju reklamirate glasi “Ni godine nisu važne”. Vama očigledno nisu. Kako se glumica koja je igrala vilu u novogodišnjim predstavama za decu suočavala sa nulama na rođendanskim svećicama?

– Stigosmo i do godina i nula na rođendanskim svećicama! U septembru ću napuniti 53 godine, i prosto mi je čudno kad čujem sebe da to kažem! Ali, nikada se nisam mnogo uzbuđivala zbog toga! Godine su samo brojke. Ono što ti piše u ličnoj karti. Imam sreću i veliku privilegiju da se bavim poslom koji je IGRA! Kad ljudi odrastu, prestanu da se igraju i počinju da stare. Za glumce se kaže da su večita deca, mladi u srcu, razmaštani i razigrani. Igraću se, dokle god me bude služilo pamćenje i dok me noge budu nosile.

Prva reklama u kojoj ste učestvovali sa Ivanom bila je za Don kafu, sa sloganom “Pomiriši”. Bili ste na svim bilbordima, kao i sada za banku. Kako to izgleda, kad iz ušuškane pozorišne atmosfere odjednom zakoračite na TV ekrane i bilborde, i koja je razlika između pozorišne i TV popularnosti?

– Usled zasićenosti licima sa televizije i beogradskih scena, agencije koje se bave osmišljavanjem i snimanjem reklama, odlučile su da pozovu neke manje poznate glumce. Tako smo Ivan i ja “osvanuli” na bilbordima, siti lajtovima i ekranima, reklamirajući Donkafe i Societe Generale banku. Ivan je snimio i nekoliko italijanskih filmova i serija. Nekoliko naših kolega iz Šabačkog pozorišta, takođe veoma uspešno snima reklame za Italijane. Stvari su se malo pomerile u tom smislu.

Ipak, ja ne bih zamenila pozorište za tu vrstu glume. Pozorište je čarolija koja se živi i čarolija koja se ponavlja. Naša “popularnost” je mnogo manjih razmera od popularnosti beogradskih kolega. Mi je čak i ne osećamo. Živimo lepo i mirno u našem lepom gradu. Radimo uspešno i mnogo u našem divnom pozorištu. Ovi povremeni “izleti” nam prijaju, ali se ne zanosimo.

Najdraža predstava u kojoj ste igrali sa Ivanom?

– Pored toga što smo stalno zaposleni kao profesionalni glumci u Šabačkom pozorštu, Ivan i ja već 12 godina vodimo našu privatnu scenu “Maska”, na čija dostignuća smo veoma ponosni. Izdvojila bih predstave “Klara, dogodilo se nešto neočekivano”, “Kraljica smeha” (nagrada za najbolju žensku ulogu na Festivalu komedije, prim. aut.), to su mi dve od nekoliko najdražih uloga i zajedničkih predstava. Iz velikog repertoara Šabačkog pozorišta, moram da pomenem uloge u predstavama “Ćelava pevačica”, “Ožalošćena porodica”, “Mrešćenje šarana”, itd. Malo je predstava u kojima Ivan i ja nismo igrali zajedno.

Uloga koju priželjkujete? Uloga koja Vam je privatno najbliža?

– Svaka uloga koju dobijem zaslužuje moju pažnju i trud koji ulažem radeći je. Zato ne postoji nijedna posebna koju priželjkujem. Sve ih oberučke prihvatam.

Da se možete da vratite u dvadesete, da li biste ponovo birali ovakvu karijeru?

– Da mogu da se vratim u dvadesete, ne bih ništa bitno menjala. Naročito ne svoj porodični život. Imamo sve što nam treba. Krov nad glavom, divnu ćerku Selenu, koja je kostimograf, posao koji volimo, jedno drugo. Što se karijere tiče, mislim da sam dobila mnogo više nego što sam mogla i da sanjam.

Savet za devojke koje nameravaju da upišu FDU?

– Moj savet za devojke koje žele da budu glumice, mada je uvek nezahvalno deliti savete:

Preispitajte sebe. Preispitajte svoje motive. Pa, ako je razlog ljubav prema pozorištu, filmu, glumi uopšte, ako ste spremne da satima budete u prašini, mraku i prljavštini, ako mislite da možete da podnesete da se znojite neprestano ponavljajući jedno isto, ako ste sposobne da istrpite kritiku, i da ne uzletite na svaku pohvalu, ako ste spremne da nosite neudobne kostime, teške perike i šminku, onda treba da budete glumice!

Ali, ako to želite da biste se smešile sa naslovnih strana tabloida, da bi vas prepoznavali na ulici i tražili autograme, ili što mislite da je to lako, onda vam je moj roditeljski savet, da se klonite glume, jer su razočaranja itekako moguća, i mogu da budu pogubna.

Glumačko-bračni par danas slavi 26 godina braka. Njihova priča očigledno potvrđuje Fromovo stanovište da je ljubav “rad na potencijalima voljene osobe”. Čak i na daskama.