Piše: Marinko Drinjaković

Bogati ljudi veći deo života imaju potrebu da rade neke stvari samo da bi se razlikovali od ostalih. Evo, jedan Kinez je skoro kupio tibetanskog mastifa (da, čupavo, veliko, balavo kere) za milion i po evra. Hej, bre, što bi rekao Kartmen, koliko li robova može da se kupi za te pare?! Ali, oni nikada neće biti pravi muškarci i ljudi. Evo, bogataši i devojke imaju čitavu armiju ljudi koja se brine za to da budu srećni na ovom svetu, ginekologe, manikire, pedikire, depilatore, fizioterapeute… Ti si pravi muškarac, nemaš ni lekara opšte prakse i baš te briga. Ako Klint Istvud može da pospe ranu barutom i zapali je, možeš i ti. Dalje, oni nikada nisu bili „skečovani“ jer nisu išli u školu sa ostalom decom, nikada nisu jeli džema na ’leba, nikada nisu pitali nekoga da pođu, nikada nisu igrali klikera da ne isprljaju kolena na svojim pantalonicama na faltu, nikada nisu bili studenti u Srbiji… Nikada, kao studenti, nisu živeli sedam dana sa 200 dinara… A kako se to uspeva?

Ti si, normalno, student, guraš treću godinu, živiš u 12 kvadrata na Jerkoviću… Udarilo neko zlo doba već oko 18-og u mesecu, skromne prihode roditeljske si potrošio za 4 dana u kafani (nije bilo teško), od još skromnijeg studentskog kredita si vratio dugove od prethodnog meseca… Presek na dan 18-og nekog: U džepu sto i pedeset dinara u papiru, u tegli okolo 50 dinara u metalnim apoenima, u frižideru trećina štapa čajne kobasice što su ti onomad poslali stari i stara, u kesi pola hleba s polovine meseca… A ti kud ćeš, ja li sa kim ćeš…

Najvažnije je ne paničiti, paničenje troši puno energije, a ona ti je sada dragocena. Prvo malo pročačkaš enciklopediju, Encarta encyclopedia deluxe recimo. Najvažnije je da unosiš vodu, bez vode organizam ne može, pročitaš da bez hrane možeš nekoliko nedelja (Telo će koristiti rezerve masti i proteina da se prehrani – ovde je vrlo važno pridržavati se ključnog studentskog pravila – Kada god si u prilici da jedeš, jedi, iako si, eventualno sit, dakle, ako si bio kod strine i ručao, pa svratio kod tetke gde ti nude ručak, ručaj bez obzira). Elem, na osnovu dragocenih podataka iz enciklopedije, vidiš da si spreman i na najgore, nema razloga da brineš. Tada možda nije loš trenutak da se prisetiš i slavnih predaka koji su peške preko Albanije… Misliš da su oni imali trećinu čajne? Nisu! Plus, ti treba da izdržiš samo sedam dana, do sledeće plate tvog starog.

Ako slučajno imaš devojku, a ni ona nema novca, tih sedam dana će ti biti samo smetnja i opet, trošenje dragocene energije. Ako i ima neke hrane u frižideru, a ima jer je uvek više od tebe vodila računa, pitanje energije koju ćeš uneti i one koju ćeš morati da potrošiš je vrlo diskutabilno. Dakle, otkaži sva viđanja u narednom periodu, vadeći se na izmišljeni kolokvijum.
To je osnova organizacije, a, u međuvremenu, trećinu čajne podeli na trećine, ionako ležeš u 5AM i ustaješ u 14PM – sledi da su ti dovoljna dva obroka dnevno za vreme koje provodiš budan. Dakle, tri obroka si obezbedio. Isto uradi i sa hlebom. (Odličan način da „osvežiš“ svoj prastari hleb je da ga malo pokvasiš i zapečeš u rerni – ja sam to naučio na teži način, a vama je bolje da znate unapred). Dakle, treba ti 14 obroka u narednih sedam dana, a obezbedio si tri. Logikom da poslednji dan možeš da izguraš bez obroka, a pretposlednja tri sa jednim dnevno, dolazimo do optimuma od devet obroka za tri dana. Od tih devet, tri si već obezbedio, a 200 dinara nisi ni načeo i sada ti je jasno da perspektiva i nije tako crna (a propos tih 200 dinara, pretpostavka je da se u vozilima GSP švercuješ kao svaki normalan čovek, pa ti za prebacivanje iz tačke A u tačku B neće biti potrebni novci).

Kapital od 200 dinara ćeš iskoristiti na sledeći način. Stotinu ćeš odvojiti za poslednji dan i eventualno kriziranje. Za tih sto možeš da kupiš hleb i paštetu od 150 grama i tako prirediš gozbu kojom ćeš proslaviti sutrašnje stizanje valute. Prvih sto dinara će ti obezbediti bar dva kvalitetna obroka na sledeći način. Za tih sto ćeš kupiti 100 grama kafe, sesti u GSP i otići kod neke pomalo zaboravljene rodbine, “da se vidite”. Trebalo bi da odeš u večernjim satima jer ti je cilj da prenoćiš. Dakle, odlaziš oko 21h, udeliš 100 grama kafe, dok piješ kafu i čekaš da se spremi večera već je prošlo 22 časa. Dok obilno večeraš i pomogneš oko pranja sudova, poslednji dnevni autobus je otišao i ti “moraš” da prenoćiš. A kada prenoćiš, šta se desi – naravno, sutradan dobijaš i doručak… Takođe obilan…

Ostaje ti još četiri obroka. Sledeća dva obezbedićeš ovako. Verovao ili ne, idi na predavanja. Da, dobro si čuo, predavanja i obavezno ne nosi novčanik sa sobom. Na predavanjima, negde oko 15 do 11 sedi pored kolege/koleginice koji su se potvrdili marljivošću (primetio si kako se stalno javljaju na vežbama). Oni su sigurno kupili bonove za menzu pre nego su sve novce potrošili. Na pauzi u 11h neko od njih će pomenuti ručak u menzi, ti se teatralno hvataš za prazan džep uz uzdah i: “Jao, zaboravio sam karticu.” Neko od kolega će sigurno častiti ručak u menzi. Ovu rutinu ponovi i sutradan ali nikako ne više od toga, postaćeš sumnjiv!

OK, još samo dva obroka, a ništa čemu si se nadao nije se desilo. Tvoji nisu u međuvremenu dobili na lotou ili bingu i sl. Nisi među čarapama i gaćama pronašao zaboravljenih hiljadu dinara, kada smo kod toga, ni zaboravljenih 7 dinara… Sada imaš samo dve nade. Doba je Facebooka, velike su šanse da je nekoj drugarici rođendan tekuće nedelje. Uradićeš sledeće – od Romkinje koja prodaje ruže ispred C marketa tražićeš jednu na ler, na konto toga što si joj namigivao svaki dan kada si kretao na fakultet ili pre, kada si se pijan vraćao sa istog. Ti i ruža, odnosno, ruža i ti, zaputite se pravo na rođendan, iako eventualno nepozvani. Koleginica/drugarica će sigurno pasti na romantičnu simboliku cveta, a kakav je to rođendan gde nema bar čipsa i piva. Obavezno se napij i prespavaj i eto i preostalog obroka.

Ako u toku cele nedelje nema nijednog rođendana, što je stvarno skoro nemoguće, jbg, idi kod devojke. Ako nemaš devojku, uvedi još jedan jednoobročni dan, a preostali obrok obezbedi potezom krajnjeg očaja – pokvari nešto u stanu i upadni kod gazde u vreme ručka. Gazdarica, gospoja mekog srca, sigurno će ti ponuditi obrok – onaj preostali.

Eto, preživeo si, sutra će stići pare, pa opet možeš u kafanu.

P.S. Autor predavanja je doktor preživljavanja i visiting profesor. Doktorsku disertaciju sa temom “Ostati u gostima šest meseci” odbranio je kod mentora, druga Miljka Miloševića.

P.P.S. Posebnu zahvalnost upućujem sponzorima postdiplomskih studija, Veri i Draganu Miloševiću, bez kojih odbrana doktorske teze, kao ni praktični rad ne bi bili mogući.