fbpx
Monday, October 18, 2021

NAJČITANIJE

MagazinDuh i teloSvesni psihološki procesi koji vode ka kvalitetnijem životu

Svesni psihološki procesi koji vode ka kvalitetnijem životu

Možda misliš da su sve tvoje odluke samo tvoje, da su svi tvoji postupci opravdani, da si uvek u pravu ili da za sve što želiš imaš prava.
Međutim, postoje veštine koje vode naš život ka sreći, a ne ka stihijskom ređanju impulsivnih odluka.

Šta će mi tamo neke neopipljive psihološke veštine?

Postoji određeni broj veština koje možeš da izgradiš kako bi ti život bio maksimalno u tvojim rukama, a ne deo iracionalnih i mahinalnih postupaka nad kojima nemaš kontrolu.

Ne može se život graditi sasvim pod našom kontrolom, međutim možemo ga graditi svesno, po svojoj meri i na svoj način. Kao što bi neko naručio trpezarijski sto po meri, ili bukirao odmor iz baš svojih snova, moguće je donositi odluke koje su bazirane na svesnim i ciljanim rezultatima, kao i na svemu onome što čini život srećnim i stabilnim. I ne, nije lako, niti je dovoljno samo biti afirmativan i razmišljati pozitivno.

Svaka od ovih veština u nastavku zahteva puno truda i rada, borbe sa samim sobom, kao i vežbanja i primene principa koji vremenom postaju integrisani i spontani. Rezultat? Ne, to ne znači ni da će rezultat biti život lišen problema i izazova, već da ćemo imati snage, kapaciteta i alata da se sa tim izazovima adekvatno suočimo, razrešimo neke takozvane sadržaje tako da nisu destruktivni niti auto-destruktivni, već da nas vode dalje putem razvoja, ali onog suštinskog, svakodnevnog. Ultimativno, rezultat jeste jedan ispunjen i srećan život.

Šta je to psihodinamika?

Svest je svest o sebi u prostoru i vremenu. Može se definisati kao ljudska svest o unutrašnjim i spoljašnjim stimulusima. Istraživači proučavaju stanja ljudske svesti i razlike u percepciji kako bi razumeli kako telo deluje na stvaranju svesne svesti. Svest varira i po uzbuđenju i po sadržaju, a postoje dve vrste svesnog iskustva: fenomenalno, ili trenutno, i pristup, koje podseća na iskustva iz sećanja.

Sigmund Freud je ljudsku svest podelio na tri nivoa svesti: svesni, predsvesni i nesvesni. Svaki od ovih nivoa odgovara i preklapa se sa Frojdovim idejama o identitetu, egu i superegu. Svesni nivo čine sve one stvari kojih smo svesni, uključujući stvari koje znamo o sebi i svojoj okolini. Predsvest se sastoji od stvari na koje bismo mogli svesno obratiti pažnju ako smo to želeli i gde se mnoštvo uspomena čuva za lako pronalaženje. Freud je u predsvesti gledao kao na one misli koje su nesvesne u određenom trenutku o kome je reč, ali koje nisu potisnute i zbog toga su dostupne za opoziv i lako sposobne da postanu svesne (npr. Efekat „vrha jezika“). Nesvesno se sastoji od stvari koje su izvan svesne svesti, uključujući mnoga sećanja, misli i nagone kojih nismo svesni.

Smatra se da je većina onoga što je uskladišteno u nesvesnom neprijatna ili sukobljena; na primer, seksualni impulsi koji se smatraju „neprihvatljivim“. Iako su ovi elementi uskladišteni izvan naše svesti, ipak se smatra da utiču na naše ponašanje.

Figure 2.6: Visual representation of Freud’s id, ego and superego and the level of consciousness (http://commons.wikimedia.org/wiki/File:Id_ego_superego.png) used under CC BY SA 3.0 license (http://creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0/deed.en)

Slika 2.6 ilustruje nivoe id, ega i superega. Na ovom dijagramu svetlo plava linija predstavlja podelu između svesti (gore) i nesvesti (dole). Ispod ove linije, ali iznad id-a, nalazi se predsvesni nivo. Najniži segment je nesvesno. Poput ega, i superego ima svesne i nesvesne elemente, dok je id potpuno nesvestan. Kada su sva tri dela ličnosti u dinamičkoj ravnoteži, smatra se da je pojedinac mentalno zdrav. Međutim, ako ego nije u stanju da posreduje između identiteta i superega, dolazi do neravnoteže u obliku psihološke patnje. (izvor: Uvod u psihologiju – 1. kanadsko izdanje, Autori: Charles Stangor i Jennifer Valinga)

Koje su to veštine i kompetencije koje vode tvoj život ka sreći?

Postoji veliki broj veština koje su nam potrebne za život vođen svesnošću i autonomijom. Bez obzira koji mehanizmi koje smo pokupili iz detinjstva vode naše ponašanje u nekom trenutku, osvešćivanjem istih, radom na sebi, kao i uvidima koje dobijamo, zasigurno postajemo srećnije i ispunjenije ličnosti.

Po psihodinamskoj metodi terapije, razlikujemo nekoliko osnovnih životnih veština koje su duboko povezane i imaju svoju hijerarhiju. Usvajanjem ovih ličnih kapaciteta postajemo autentične ličnosti svesne svog mesta u svetu, svojih potreba i istinskih želja, kao i funkciji u životima drugih.

Psihodinamska perspektiva u psihologiji sugeriše da u osnovi ljudskog ponašanja, osećanja i osećaja postoje psihološke sile. Psihodinamika je nastala kod Sigmunda Freuda krajem 19. veka, koji je sugerisao da su psihološki procesi tokovi psihološke energije (libido) u složenom mozgu. Kao odgovor na redukcionistički pristup bioloških, strukturnih i funkcionalnih psiholoških pokreta, psihodinamska perspektiva označava klatno koje se okreće ka holističnijim, sistemskim i apstraktnijim konceptima i njihovom uticaju na konkretnija ponašanja i akcije.

Frojdova teorija psihoanalize pretpostavlja da je veći deo mentalnog života nesvestan i da prošla iskustva, posebno u ranom detinjstvu, oblikuju kako se čovek oseća i ponaša tokom života.

#3 5 kategorija bazičnih sposobnosti za upravljanje emocijama i razvojnih veština

Mentalizacija i Neutralizacija

Neutralizacija je sposobnost osobe da bude razborita, da  smiri strasti i destruktivnu energiju pretvori u konstruktivnu i razumnu energiju, usmerenu ka rešavanju problema i adaptaciji. Ona je takozvani regulator psihe.

Onda kada se ta energija psihe izbalansira, osoba je u stanju da mentalizuje, da promisli, razume svoja stanja i stanja druge osobe, i tek onda da deluje.

Praktično to vidimo kada nekoga savetujemo da se smiri, stiša strasti, “ohladi se”, razmisli ponovo, prespava, pa dela.

Mentalizacija se nadovezuje i predstavlja sposobnost da osoba razmišlja svesno o svom unutrašnjem stanju i procesima. Za mentalizaciju je neophodan kapacitet za razumevanje činjenice da i drugi ljudi, opravdavali mi to ili ne, imaju lična, slična našim ili sasvim drugačija, kakva god, ali sopstvena uverenja, želje i namere.

Tretmani kroz mentalizaciju čine integrativni oblik psihoterapije, koji okuplja aspekte psihodinamskog, kognitivno-bihevioralnog, sistemskog i ekološkog pristupa. Fonagi i Bateman definišu mentalizaciju kao proces kojim implicitno i eksplicitno tumačimo postupke sebe i drugih kao značajne na osnovu namernih mentalnih stanja. Cilj terapije je da ljudi povećaju svoj kapacitet za mentalizaciju, što bi trebalo da poboljša uticaj na regulaciju, smanjujući tako sklonosti do kojih može doći u najtežim oblicima, a to su recimo čak i sklonosti ka samoubistvu i samopovređivanju. Cilj koji se realizuje razvojem mentalizacije i neutralizacije podrazumeva konačno i samo jačanje međuljudskih odnosa.

  1. Konstantnost i celovitost

Celovitost i konstantnost objekta su one bazične sposobnosti Ega za obradu emocija. Celovitost objekta nazva se i lepak psihe. Svaka osoba oko nas je jedna celina, i koliko god da nam je teško, mi moramo biti svesni da svako u sebi nosi i nešto dobro i nešto loše, i posmatrati ljude oko nas kao celovita bića. Celovitost objekta je samim tim upravo ta sposobnost da se druga osoba, takozvani objekat, doživi i prihvati kao celina. Isto važi i za nek željeni cilja, posao, aktivnost.

Konstantnost objekta (onoga na šta usmeravamo svoja osećanja, osoba, aktivnost, cilj i drugo) drugačije se naziva stabilizator psihe. Osoba koja ima konstantnost ima zdrav odnos sa voljenim objektom koji je stabilan. Veza je nezavisna i postoji nevezano za činjenicu da li su neke potrebe zadovoljene ili ne. To je ona bezuslovna ljubav, ljubav koja se ne bazira na tome da li je objekat fizički tu ili ne. OLI metodologija ističe da je konstantnost objekta naša sposobnost koja nam omogućava da budemo stabilni, da imamo stabilne unutrašnje predstave sebe, drugih ljudi, stvarnosti. To znači da naša stabilnost ne zavisi od spoljašnjih faktora, da nas događaji, koliko god bili nepravedni ili neshvatljivi, nikada ne dovode u stanja oscilacija ponašanja, niti ushićuju niti “ubedačuju” previše.

Naša sreća ne može uvek da zavisi od zadovoljenja ili nezadovoljenja naših potreba. Ova sposobnost je osnova naše psihičke-emotivne stabilnosti.

  1. Tolerancija na frustraciju

Frustracija je emocionalna reakcija na određenu, spoljašnju ili unutrašnju prepreku koja se nalazi na putu ka ispunjenju određene želje. Samim tim je tolerancija na frustraciju takozvani imunitet psihe. Ova sposobnost daje čoveku otpornost na okolnosti osujećenja. Svi znamo koliko toga ima u životu, zar ne? Ona se razvija od najranijeg detinjstva, a koncept „optimalne frustracije“ jeste ono što je razvojno za decu, pa kasnije u terapiji i odrasle.

OLI Psihodinamska metoda prepoznaje da se razvojem tolerancije na frustraciju, sposobnosti za odlaganje zadovoljstva i podnošenje nezadovoljstva, razvija zapravo, osobina koja nam je poznata kao strpljenje. Postoji veliki broj različitih izvora frustracija i ne reaguje svako isto na svaki od ovih oblika. Tu su intolerancija na frustraciju davanja, primanja, rivaliteta, slike o sebi, slike o drugom, potrebe za stapanjem, na alter/ego, odsustvo rivala, validacijom, nefer tretman, neuspeh i nesavršenost, i druge.

  1. Tolerancija na ambivalenciju

Sve što osećamo prema bilo kojoj osobi, objektu, ili cilju nosi osećanja koja su uvek mešavina pozitivnog i negativnog. Sposobnost tolerancije na ambivalenciju se naziva zato i usmerivač psihe. Samo ako postanemo svesni tih različitih emocija, i ne bežimo od bilo koje strane tog polariteta, mi razvijamo toleranciju na ambivalenciju.

Kod dece su takva oprečna osećanja, ali bez nekog unutrašnjeg konflikta, već će se ponašati po inerciji, iskazivati te emocije bilo vremenski razdvojene, kada idu sukcesivno jedna za drugom, bilo kondenzovano u jednom događaju. Recimo, nekoga će i da voli i da ne voli u različitim trenucima, ili će igračku koju voli da razbije dok se igra s njom. Kao što dete razrešava svoje pitanje ambivalencije integracijom pozitivnih i negativnih aspekata objekata, tako i mi moramo vežbati razvoj ličnih veština, a ne usmeravanjem energije na druge.

Samo smo mi ti koji možemo izgraditi svoje kapacitete i veštine, osvestiti to koji mehanizmi odbrane nas vode, kao i to da li koristimo njih ili takozvane kontraveštine. I ambivalencija je neretko deo većeg problema, blisko vezana za celovitost, frustraciju i druge izazove u razvoju, ali ono što možemo uvek jeste da budemo toga svesni, prihvatimo to, osvestimo naše ponašanje, i konačno koristimo našu psihu kao alat i motor sreće, a ne sputavajući konstrukt koji će nas onesposobljavati na tom putu stabilnog i ostvarenog života.

  1. Volja i inicijativa

Volja je sposobnost da čovek ima sposobnost da uloži i stalno ulaže napore kako bi ostvario neki svoj set razvojnih ciljeva. Stalno pričamo o željama, a onda se primećuje jedan manjak volje ili teško pokretanje iste kako bi se došlo do realizacije tih želja. Naravno jedno su neke infantilne želje i potrebe i ako njih i zadovoljimo, sreća i zrelo življenje nisu zagarantovani. Sa druge strane, postoje one zrele želje u kojima je osoba sposobna da zamisli idealnu realnost.

Želja i volja nisu, dakle, isto. Stvari možemo da želimo, svesno ili nesvesno. Za volju je potrebna već namera i akcija. Volja je centralna sila naše individuacije. Volja daje pravac željama i vodi ka zadovoljenju potreba, razvija naš svet, ali o ona sama prolazi kroz faze. Postoje:

  • Kontra volja – čuveni inat kod dvogodišnjaka, a kod odraslih su to oni ljudi koje gledamo kao stalne “kontraše”
  • Dobra volja – kada radimo ono što se mora svojom slobodnom voljom iako možda nema neke lične inicijative, pa možda ni volje.
  • Autonomna volja – kreativna faza kada možemo da radimo ono što lično želimo i ova kreativna volje je samoj sebi svrha, nema dominacije nad drugima, već fokusa na sebe i svoje ciljeve.

Roberto Assagioli je u okviru pravca koji je nazvao Psihosinteza volju definisao i kao unutrašnju silu koja nas vodi ka samo-realizaciji kroz tri stadijuma: prepoznavanje toga da volja postoji, posedovanje volje, biti volja.

S druge strane je i inicijativa. Inicijativa je sposobnost da se nešto otpočne, pokrene, samostalno, odgovorno i jasno i to pre nego što to neko od osobe i traži. Ona je zato pokretač psihe.

Erikson smatra da je zrela, razvijena sposobnost za inicijativu sposobnost da se razviju aktivnosti ili projekti, poverenje i uverenje da je u redu to uraditi, čak i ako postoji rizik neuspeha ili grešaka. I ona može biti zrela ili nezrela, a analiza toga šta nas motiviše za preuzimanje incijative je široka tema. Svako ponašanje ima više pravaca, i ima svoje 4 motivacione kategorije, ali smerovi, u okviru svake kategorije, mogu biti usmereni ili ka življenju na tuđ račun kakvi su parazitizam i manipulacija recimo ili pak ka življenju na svoj račun gde su recimo aktualizacija, individuacija, uzajamnost. Puno toga utiče na naše ponašanje, a njega ne možemo modifikovati bez uvida u to otkud i na koji način ono nastaje.

Za početak se zapitajte makar to koliko često pokazujete inicijativu, da li se i čega se bojite i zašto?

Ljudi nikada ne razvijaju veštine koje ničemu ne služe. Ljudi nikada ne rade ništa od čega ne dobijaju neku korist, jer ne bi bilo motiva koji bi pokrenuo to ponašanje. Gde je ponašanje, tu je i motiv. Gde je motiv, tu je i potreba koju ponašanje zadovoljava i uverenje da se tako može zadovoljiti potreba i da se, na neki način, isplati -OLI Centar za integrativnu psihodinamsku psihoterapiju, savetovanje i koučing

Pre nego što odreaguješ, nešto uradiš, kažeš, pokažeš – zapitaj se šta će takvo ponašanje da ti donese, da li će tvoj život biti bolji nakon toga i kako. Zapitaj se zbog čega reaguješ upravo tako, koje će biti posledice ne samo po tebe nego i po tvoje okruženje. Pokušaj da razmisliš o tome koje veštine od navedenih su u nekoj situaciji neophodne, možeš li da se na njih fokusiraš i uložiš napor da ih realizuješ, razviješ, treniraš, a ako ne, uvek su tu terapije kroz koje se između ostalog – uči i upravo to, odnosno kako da svoje sposobnosti ojačaš kako bi ti život bio srećniji, u tvojim rukama, i kako bi ti bila ta osoba koja ga gradi, a ne okolnosti, prošlost, drugi ljudi ili situacije.

Marija Todorović Aska, terapeut kouč na superviziji integrativne psihodinamske metode

OSTAVI KOMENTAR

Uneti komentar
Uneti ime ovde

OSTAVI KOMENTAR

Uneti komentar
Uneti ime ovde

Preporuka urednika:

Zaprati @moodiranje.rs na Instaću :)

spot_img

Dopašće ti se i ovo: