Pitanje je možda samo-jel to činimo i mi? Internet stvari (engl. Internet of Things, skraćeno IоТ) jeste umrežavanje između fizičkih objekata, vozila (što se odnosi i na “povezane uređaje” i “pametne uređaje”), zgrada i drugih stvari sa ugrađenom elektronikom, softverom, senzorima i konektivnošću koji omogućavaju objektima da razmenjuju podatke sa proizvođačem, operaterom i/ili drugim povezanim uređajima.
Internet stvari predstavlja “globalnu infrastrukturu informatičkog društva koja omogućava napredne usluge (fizičkim i virtualnim) umrežavanjem stvari, pritom se zasnivajući na postojećim i interoperabilnim informacionim i komunikacionim tehnologijama u razvoju”. U tu svrhu, termin “stvar” predstavlja “predmet fizičkog sveta (fizičkih stvari) informacija ili reč (virtualne stvari), koji je moguće identifikovati i koji može da bude integrisan u komunikacionim mrežama”.
Termin Internet stvari
Termin Internet stvari ( “The Internet of Things”) je predložio još 1999. godine Kevin Ešton. Pojam Internet stvari prvi put je doživeo svoju popularnost preko centra za Auto-ID Center na Univerzitetu MIT i bio je u vezi sa tržištem, iako je o konceptu razgovarano još od 1991. godine.
Identifikacije radio-frekvencija (RFID) i analiza publikacije bile su viđene kao preduslov za “Internet of Things” u ranim danima. Kada bi svi objekti i ljudi u svakodnevnom životu bili opremljeni identifikatorima, oni bi bili memorisani u kompjuteru. Pored korišćenja RFID-a, označavanje se može postići kroz takve tehnologije kao što su približna polja komunikacije, barkod, QR kod i digitalni vodeni žig.
Kako radi internet stvari?
Internet stvari omogućava da objekti odnosno stvari budu adekvatno povezani, detektovani i zatim kontrolisani daljinski putem postojeće mrežne infrastrukture. Ovim se uspostavlja jedna direktnija integracija fizičkog sveta aparata i stvari oko nas i samih računarskih sistema. Šta je cilj toga? Cilj toga je povećanje efikasnosti, tačnosti i ekonomske koristi, uz maksimalno smanjenje ljudskog učešća.
Ovako se uspostavlja da kažemo jedan sajber-fizički sistem, što takođe obuhvata tehnologije poput pametnih mreža, virtualnih elektrana, pametnih kuća, inteligentnog transporta i pametnih gradova. Svaku stvar je moguće jedinstveno identifikovati kroz ugrađen kompjuterski sistem i svaka stvar je interoperabilna u okviru postojeće internet infrastrukture.
To obuhvata ne samo kontrolu svetla, muzike, zvuka, vlažnosti vazduha u prostoru, već je odavno najavljeno i baratanje frižiderom, online naručivanje hrane i namirnica, dakle jedna kompletna kontrola onih svakodnevnih obaveza. I ne samo to. Već je Amazon kreirao format prodavnica bez radnika u kojima su namirnice u formi kodova koje izaberete i čekaju vas na check-outu. S druge strane, domet interneta stvari ide i i van naših domova.
Uskoro ćete moći da imate automobil koji iz vožnje uklanja stres i ostavlja samo uživanje. Moći će sam da vas pokupi, vozi u gustom saobraćaju i da sâm parkira. Na jedan pritisak tastera, prepustiće vam kontrolu nad upravljačem. Čak će moći da komunicira sa drugim automobilima i pešacima. Nissan već danas testira naprednu tehnologiju za autonomnu vožnju, što znači da je ova revolucionarna tehnologija već nadohvat ruke. Seamless Autonomous Mobility (SAM), na primer, sistem je koji bi svakom vožnjom autonomne automobile trebalo da učini pametnijima. Sistem je zamišljen na način da ljudi pomognu autonomnim automobilima u neočekivanim situacijama, kao što su područja građevinskih radova, a zatim podele naučeno sa drugim automobilima koji su deo sistema. Na taj način ljudska i veštačka inteligencija stvaraju osećaj zajedništva na putu. To nam donosi recimo Nissan.
Ono što pored razvoja ove tehnologije ide uz to jeste svakako i ona druga strana, kada dođe do nekog problema u kojem nam treba recimo Nissan servis za ovako pametno vozilo, ili servis ma koje vrste za popravku ili modifikaciju bilo kog gradivnog elementa ovog novog “pametnog” ekosistema.
Šta nas čeka u budućnosti?
Stručnjaci procenjuju da će Internet stvari do 2020. godine sadržati između 26 i 30 milijardi objekata.
Prema kompaniji Gartner, biće skoro 26 milijardi uređaja na “Internet of Things” do 2020. Za razliku od njih, ABI istraživanje pretpodstavlja da će ta brojka dostići više 30 milijardi uređaja koji će biti bežično povezani na “Internet of Things” do 2020.
Da li smo spremni za ovo?
Pitanje svakako jeste da li smo mi i koliko spremni za ovo. Ako pogledamo spori tok implementacije promena, naspram brzog toka razvoja tehnologije i nauke, koliko smo mi kao ljudi zapravo u stanju da se adaptiramo? Veština adaptacije evoluciona je nominanta preživljavanja, danas više nego ikad. Školstvo ne prati dovoljno to, usvajanje veština je sve više prešlo u neformalni sektor, a pitanje ostaje – koji su izazovi tek pred nama kada sve ovo postane naša svakodnevnica, kao i koji su rizici u domenu privatnosti, bezbednosti i troškova.
U svakom slučaju, budućnost deluje uzbudljivo, pa živi bili pa videli što se kaže.
