Umesto da pričaš o ljudima i situacijama koji te muče, lepo ti to u kartonsku ambalažu. Ozbiljno. Međutim, mediji i društvene mreže su dovele do toga da je postalo veoma teško sakriti privatnost i spakovati delove života u male kutijice, pakovanja i sekcije. Sve je tu. Svest, podsvest, želje, strahovi.

Da sam htela da gledam rijaliti gledala bih TV

Sve mi češće dešava da mahnito šaltam naloge, preskačem ih. Kada želim da se opustim, umesto nečeg konkretnog, gledam ili nešto da se opustim ili tragam za člancima koji me zanimaju, profesionalno se usavršavam ili želim da budem u toku sa prijateljima.

Na društvenim mrežama onda sve više dolazim u situaciju da nalećem na nečije intimne i za mene privatne momente (pri tom sam ja ekstremno ekstrovertna sama po sebi). Scena u kojoj devojka tera oca i babu da đuskaju u nekom neformalnom kućnom ambijentu, u kojoj je odjednom sve nekako postalo kao cirkus, ali bukvalno cirkus u smislu – hajde, nasmej se za instagram…mi nemamo taj izraz ali na engleskom je on cringe. Moji đaci to zovu “transfer blama”.

OK, sama sam kriva. Ne želim da otpraćujem ljude, mrzim i prezirem jednako strategiju i automatizacije tipa follow/unfollow aplikacije koje mnogi koriste i koje donose više štete nego koristi, a onda jednako tako i sistem – does it spark joy primenjen na ljude. Što jeste srž problema.

Da li moramo vazda da samo budemo u tom vedrom i veselom modusu?

Skoro je osvanuo video raznih domaćih influensera vezan za online mržnju i govor mržnje koji je veoma… VEOMA duboka i ozbiljna tema. Ovom temom sam se bavila tokom Internacionalne nedelje studenata u Beogradu kada sam držala radionicu performansa, kada smo kroz predavanja zajedno kreirali mjuzikl i kada smo se susreli sa svim onim što se dešava oko nas i pred nama, na ekranima svake vrste.

Taj spomenuti video pak su drugi neki portali spinovali u neki “i influenseri plaču” modus, dok istina jeste dosta toga o čemu su pričali. Postavlja se kao imperativ biti veseo, biti dostupan, biti pozitivan. Pa ta pozitiva je postala kao pošast nekakva, postala je nemoguća misija, a katastrofalan je pristup za mlade. To kreiranje utiska da je loše biti tužan ili opterećen vodi samo u dalje iluzije i anskioznosti i ovome se nekako treba stati na put.

OK je. OK je biti tužan. Ali evo šta nije OK. Trpeti.

Apsolutno je u redu biti tužan, nervozan i plakati ili biti ljut. Apsolutno je u redu biti čovek.

Ali ne radi se samo o tome. Ako već ulazimo u sve te priče i na neki način želimo da malo i “kukamo”, onda moramo ići do kraja. Onda moramo spakovati sve te muke i sve te situacije i sve te ljude koji nas vampirski iscrpljuju, koji nas uništavaju, koji nas guše, sve to zajedno, popakovati u jednu veliku kartonsku kutiju ili neku već eko-friendly ambalažu, i poslati… daleko.

Daleko od sebe. Naravno, to je nemoguće fizički, a i da jeste fizički iskreno, radije bih sebe otpravila kod drugarice u Rio nego nekog od dušemornika. Ali shvatate na šta mislim?

Ne radi se o prelakom odustajanju od nekoga, ne radi se o tome da moramo da na neki način umesto kukanja da se bavimo rešenjima. Jer nema vajde. Zaista nema vajde od kukanja i nema leba bez motike. Teško je. Boli. Iscrpljuje. Niko ne voli konflikte. Ali nekad je to jedino što možemo.
Ono što zaista, ali zaista ne treba da radimo, a kažem evo ja prva to i dalje ne uspevam da regulišem, jeste da kukamo drugima.

Na kraju krajeva, šta nam to donosi? Olakšanje? Pa ne znam baš. Umesto jedne, više osoba je iscrpljeno time, a u svemu tome, dajete nekome pregršt informacija za koje ipak negde ne znate gde i kako će završiti. To je ljudska prilika,  a životna istina. A tek pričati o drugima. Odavno poznato-ako neko drugoga olajava vama, verovatno i vas negde nekome isto tako. I tu smo svi pomalo grešni, ali hajde da radimo na tome.

Spakuj sve što imaš nekome u lice i gotovo. Ne očekuj ništa ni od koga.

I uzdaj se u se i u svoje kljuse.