fbpx

Vidi, ja sam kul, a ti se nerviraj: Zašto sam prestala da se raspravljam i išta dokazujem

Pre mnogo godina sam imala jednu neobičnu situaciju. Naime, pre nekoliko godina, radila sam na fakultetu pri jednom Američkom Univerzitetu i predavala nekoliko predmeta. Među njima su tu bila i moja dva omiljena, Uvod u književnost i Kreativno pisanje.

0

Moji studenti su bili budući pravnici, ekonomisti, IT stručnjaci i dizajneri, ali je ovaj kontekst podrazumevao akcenat na soft skills i na kreativnim veštinama. Ja sam naravno, kao mlad i ambiciozan pedagog pristupila tome kao da studiraju književnost samu, ali možda je bilo do programa, a možda i do njih i nas – imala sam sa kim da delim tu viziju.

Bili su briljantni. Na mojim časovima su mnogi prvi put napisali pesmu. Otkrili da im to dobro ide, da to vole, pa i nastavili. Neki su shvatili da vole debate, a neki da im leži rana engleska poetika. Nekima je Orvel bio bliži od Džojsa, a neki su briljirali u teoriji narativa. Sve u svemu, dosta su se trudili, pa i ja sa njima, zajedno.

Približavao se kraj semestra i kako su nam se prezentacije odužile, shvatila sam da nemamo još mnogo vremena do finalnog ispita, a da imamo još jedan test. Taj test je nosio svega 10% ukupne ocene. Finalni 50%. Pošto sam znala koliko znaju, odlučila sam da im dam simbolični i laki test kako bi imali više vremena da se spremaju za taj veliki, finalni. Međutim, bio je – nenajavljen.

Ono što se desilo me je ostavilo u suzama… i donelo važnu lekciju.

Nije bilo previše problema, najavila sam im to u pauzi, sasvim po statutu. Ali, u tom, počinje da se dešava čitava pobuna, iz učionice besno i demontrativno odlazi studentkinja peneći od besa kako nemam prava, odvodi još dvoje divnih studenata, urlajući na ove koji su ostali, vređajući ih. Uspela sam samo da je pitam zar mi ne veruje da znam tačno koliko znaju i da je test formalnost kako bi se fokusirali na veliki test. Posle još nekoliko komentara i pokušaja da se raspravlja, samo je zalupila vratima i otišla. Ostali studenti su zurili u mene u šoku, skamenjeni.

Ne znam kako da opišem te trenutke u kojima su sve oči uprte u vas i kao da fizički osećam da moram biti nekakav primer nečega. To su trenuci koji oblikuju i njih i vas. Koji nemaju cenu. Sve što ćete tada reći ili učiniti – važno je. I morate to jasno preneti, konvertovati sa jezika autoriteta na jezik mladih, tu tad na engleskom, kao da ste sudski tumac za engleski jezik, kristalno precizno, bez sumnje postavljajući tu dobro-loše ravan.

Kada sam počela da radim kao profesor, sama sa sobom sam postavila tri osnovna pravila.

1. Nismo na pijaci

Dakle ako smo rekli nešto, to je tako i nema cenjkanja, prepucavanja, a jel može… ne može.

2. Sa teroristima ne pregovaram

Bilo kakav vid neuljudnosti, bezobrazluka, loših manira, drskosti ili nekulture se sankcioniše najoštrijim merama, bez izuzetka.

3. Ne skreći pogled prvi

Ko god je ikada imao pse i bavio se iole dresurom, razume ovo. Ovde se radi o uspostavljanju dominacije, ne o manipulaciji, već jednostavno, kao profesor, a to je ono toliko teško u svemu tome, naša energija je uvek obavezno nekako veća i dominantnija. Mora biti. Makar u društvenim  naukama u kojima dosta toga odlazi na komunikaciju, diskurs i aktivnu analizu tokom nastave.

(patentirani pristup, lični metod)

U tom trenutku, imala sam osećaj kao da se sve to srušilo. Zar me ne poznaje kroz sve ovo vreme, čime sam to zaslužila. Suze su mi potekle, izvinila sam se studentima, otišla da se smirim, udahnula najdublje što sam mogla, vratila se u slušaonicu i dala im test. Završili su za 10 minuta, svi dobili najviše ocene, ne jer je bio lak, već jer su zaista znali sve što treba, i više. Taman dok sam ja poslala poduži izveštaj Akademskoj službi u centralu o incidentu, u sitne detalje.

Verovali ili ne, sve je ovo samo uvod, jer je ovo bio primer jednosmerne svađe, a ono što je usledilo bio je svakako naš sledeći susret.

Znate kako, mi smo negde odrasle osobe u tim i svim jelte situacijama, i koliko god odraslih ima koji nisu seli i suočili se sami sa sobom, mi kao pedagozi, nemamo taj luksuz.

Došla je tek na finalni ispit. Dočekala sam je sa osmehom, kao i uvek. Sve oči bile su uprte u mene. Gledala me je potpuno zbunjeno. Predala je. Dobila je 10. Usledio je naredni čas odmah posle pauze i radili smo priču o ocu koji brani ćerki njenu želju, a ona mora da smisli kako da dobije po svome. Ona se prepoznala.

U tome smo imale sledeću diskusiju:

“Kako ja mrzim kada neko neće da se svađa sa mnom!”

“A reci nam, zašto misliš da je to tako?”

“Ne znam, izluđuje me kada ja hoću da isteram svoje, a neko uopšte ne reaguje. Kao da me to još više iznervira i razjari. Eto, i Vi ćutite i fini ste.”

(udah)

“Ispričaću ti zašto je to tako. Zašto te to nervira. Kada neko jarko želi da se svađa, on želi moć. Ta moć se napaja iz te druge osobe. Kada osoba odgovori, taj plamen se rasplamtava i zajedno, nepovratno upadate u nju. Međutim, tebe to usrećuje.

S druge strane, onog trenutka kada neko odbije da se raspravlja i svađa s tobom, postaje tvoje ogledalo. I ti nemaš više moć nad tom osobom, a to je ono što te zapravo iritira. A ta slika, slika nekoga ko želi da se svađa i nije baš lepa kad je pogledamo, zar ne?”

Verujte mi, postoje ti mikro momenti, ti trenuci u kojima vidite da se u nečijim očima nešto desi, a verujem da i ja i sve moje kolege živimo za te trenutke. Nije ništa rekla. Zbog nerađenja testa morala sam da joj dam 9. Pitala je za 10. I zaslužila je 10.

“Ne bi bilo fer prema drugima. Rekla sam ti da ako odeš nećeš moći da imaš 10, po zakonu. Da li razumeš?”

“Razumem. Hvala Vam.”

“Znaš, neke lekcije su možda i vrednije od drugih. Želim ti da ponekad veruješ drugima. I u sebe.”

Došla je na Konferenciju mladih na kojoj sam držala radionicu pisanja par meseci kasnije. Prišla mi. Zagrlila me. I samo rekla: ”Razumem sada”.

Zašto se ne raspravljam i srećna sam zbog toga

Jednostavno – dosta. S jedne strane, interneti su otkrili neverovatan jaz i probleme u nivoima komunikacija, zatim u kulturi govora, poštovanju sagovornika, znanih i neznanih. Tipično srpski je u nedostatku argumenta ili insistiranja na svom stanovištu da se sagovornik obara na dno, napada na ličnoj osnovi, a posebno ako je žena – veoma lako se nabacaju stereotipske titule da kažemo. Više nema nikakvih repera i okvira za mešuljudske odnose. Najvažnije je biti u pravu.

Prosto sam odlučila da, koliko god je to moguće, jednostavno ne reagujem. Možda je to i hiršćanski, okreni drugi obraz, ali ja sam u tome pronašla nešto drugo. Moć je u kontinuiranoj veri u svoja uverenja, a ako smo pacifisti, ako volimo svet, jedino ljubav razoružava.

Ne moram više nikome ništa da objašnjavam, vreme pokaže apsolutno sve. Dokazano. Provereno.

Uvek ima ovih i onih, mada možda brižljivim kreiranjem sveta negde i uspemo da stvorimo svoju realnost koja je nekako izolovana, tj pozitivno integrisana u ovaj svet besmisla. A nekako, kao da što se više trudimo da druge ubedimo u nešto, oni manje uzimaju za ozbiljno.

Verujem duboko u to da treba da radimo. Zaista da radimo ono što volimo. Da govorimo o stvarima u koje verujemo (evo kao ja sada možda). Da prihvatimo konačno jedni druge. Puno je izazova pred nama i oko nas.

Pre neki dan me zove poznanik povodom naše zajedničke fotografije koja se pojavila na internetu – svima koji nas poznaju to je bilo čudno i smešno. On i ja smo imali velike razmirice i nije bila tajna da sam o njemu formirala užasno mišljenje. Ali, posle izvesnog vremena, ispao je veći čovek što je smogao snage i izvinio se, objasnio, priznao greške. Na neki način, nekad je veći uspeh izdići se iznad sebe samog, nego iznad drugih kao što danas svi nekako pokušavaju. I te slike su za mene bile bukvalno simbol, simbol toga da smo se kao ljudi izdigli možda malo makar, simbol ljudskosti, toga da je ljudski grešiti i praštati i biti makar sloj iznad svega čime nas bombarduju, pošasti senzacionalizma, besmisla, emisija teških, teških degutantnosti i formiranja nacije u pravcu koji je najblaže rečeno poražavajuć. I u tom istom društvu, praštanje se gleda kao povod nekakav za provokacije, za interpretacije, za šta god.

Kada smo prestali da ljudske vrline negujemo jedni s drugima, jedni za druge, kada je postalo bitnije biti vickast, duhovit, “in”, kada smo prodali svoju privatnost za lajkove, od svega napravili senzaciju, rijaliti, pa je sada odjednom sve neverovatno…

Kada smo izgubili taj momenat osvešćenja u pogledu, kada smo zaboravili da volimo jedni druge, a kada smo počeli da umesto da smo ogledala, bivamo uporno jedni drugima vatre?

Prihvatimo jedni druge, takvima kakvi jesmo, spoznajmo sebe pre svega, pokušajmo pomalo svakoga dana da budemo bolji, da prepoznamo te osećaje nemira i gorčine, da ih ukinemo, preinačimo u kreativnu i konstruktivnu snagu našeg bića, da praštamo, da volimo, da vapimo za tim da budemo najbolja verzija sebe, a ne omiljena zabava što većeg broja stranaca.

Život nije reality.

Mir.

To je sve.

Budi ogledalo.

Komentari