fbpx

Ako si od onih koji se stalno žale, onda je vreme da shvatiš – da je do tebe!

Dok na mrežama deluje sve savršeno, svi su preuspešni, prezauzeti, prebitni… ujedno svi nešto jure, žele, nečemu teže.

0

I dok me bude nekad sramota kad čujem kako ljudi žive i kako izdržavaju na penzijama od par desetina hiljada, dok neko za dva klika sebi kešira podosta kapitala, da ne kažem “ejvara”, znam da je borba stvarna i realna. Bez da se bavimo sada uzrocima geo-kapitalističkih krahova, delovanjima masovnih medija, zakona potražnje i ponude, i tako dalje, fokus bih stavila na to kako možemo ipak negde, makar malo i sami da biramo. Da nekako uživamo sada, ovde, tu. Recimo, gledam moju generaciju, ali i mlade koji dolaze i negde se ipak nadam da smo se mrdnuli nekud. U smislu – ima nade.

A evo i zašto to mislim… ukratko… ne stvarno… samo tri stavke!

Naučili smo i učimo stalno

Napomenula bih da sam ja pripadnik jedne možda specifične grupe ljudi koja živi u Srbiji. Ja sam delom ona omražena i često neshvaćena rođena Beograđanka, a delom ona došljakinja Krajiškinja, pa i čivijašica i ko zna šta sve ne negde u venama i samim tim, a potpuno nevezano za to, ljudi oko mene su pažljivo birani kako bi ispunili određene zajedničke ideje, misije, vizije, bili otvoreni i naravno delili iznad svega sa mnom moje (dakle lične, ne opšte) vrednosti. I ti ljudi oko mene konstantno uče. I ljudi oko njih. I oni tamo oko njih. Ne znam za efekat leptira, ali ako smo svi udaljeni na po 7 koraka teoretski bih da se ponadam da i vi što čitate ovo svakodnevno bar nešto naučite. Ne mislim na enciklopedijsko znanje za impresioniranje ćaskanjem u nekoj zgodi. Mislim na veštine i znanja današnjice. A zašto učiti stalno? Jer je takvo vreme. I plašim se da će postajati sve teže očuvati staro od čiste količine utisaka koji se gomilaju dnevno. Gledam često decu kako ne mogu, zaista ne mogu da se svrte više od sat vremena mirno. Klikću olovke, levitiraju klupe, klate se stolice. Prate, žele, vole… ali postalo je neverovatno teško smiriti se i stati, posvetiti se samo tom momentu koji imamo. Imamo toliko načina oko sebe da učimo, ali ono što bih volela da izdvojim kao ogromnu prednost danas, uz sve opasnosti po mlade kojima se moramo baviti – jeste ipak benefit toga da možemo da učimo i putem interneta, ali i iznad svega toga – jedni od drugih.

Stambeno pitanje je stvar izbora

Večita muka, odvajkada, od doba Rimljana koji su svoje protiv pater familijusa pobunjene sinove pakovali u džakove i to sa divljim i domaćim životinjama tipa zmijama i petlovima i besnim psima i bacali u Tibar. Tako se tada održavao red. Ne daj Bože da kod nas i dalje vlada ona dok jednom ne smrkne drugom ne svane, ali i to se čuje često. Međutim, pre mi se čini da danas kao da je popustio ventil i negde, mladi, posebno u paru, naizgled makar nalaze rešenja. Ako nisu krediti za kupovinu nekretnine, onda je rentiranje. A ako se oduzmu neki drugi troškovi, to i nije na kraju najskuplja varijanta života. Zajednički život u proširenim zajednicama je nešto što je nekako nepreporučljivo svakako. I ne treba biti zatvoren za opcije koje možda nismo uzimali u obzir. Na primer, Beograd je zaista ogroman grad i postoji toliko opština u kojima se može sasvim lepo živeti, a da nisu recimo sada već pretesni Vračar ili malo specifični Senjak. Da mi je neko rekao da bih ikad uzela ma i u razmatranje nekretnine na Novom Beogradu, rekla bih da je lud. Ja sam odrasla nadomak gradskog jezgra, a mostovi su nama kao neka nepremostiva barijera, mentalni zid. Sve mi je delovalo kockasto i haotično, kao lavirint zastrašujućih dimenzija. A onda se baš to i desilo da sam već evo nekoliko godina ponosni stanovnik Novog Beograda. Eto, gde recimo ima divnih stanova po manjim rentama. Gde je blizu i Bežanija sa svojim takođe neočekivanim lepotama ili blokovi kod Save ili obožavani, magični Zemun. Odjednom je sve tu i odjednom neka duša izbija iz blokova. Ja pišem o Beogradu jer njega znam, ali iskusivši život u mnogim drugim gradovima, mogu reći i da nije obavezno sreća ona duškoradovićevska vezana samo za Beograd. Budila sam se ja srećna na mnogim mestima u kojima sam radila, u koje sam putovala ili u njima i živela i u svakom od njih sam nalazila neki drugačiji deo sebe. Moj rodni grad obožavam kao takav, ali i Banja Luku, Niš, Novi Sad, Grac, Beč, London i mnoge druge kutke. Sem Berlina. Tamo nikako nisam volela da se budim. A danas sa ekspanzijom online rada, odnos cene i kvaliteta i te kako možete prilagoditi svojim željama i potrebama. Živite tamo gde vam je dom. Vežite sreću za to.

Otkrivamo sopstvenu zemlju

Ja ne mogu da vam objasnim koliko mene obraduje svaki put kada vidim slike nekog od mojih poznanika ko je pronašao neku novu lokalnu vinariju van nekog utabanog puta ili kupio neki nakit ručne izrade ili posetio neko maleno etno selo, salaš ili čardu. To je nešto u čemu posebno uživam i sama i gledajući te suve lepote naše Srbije, bez lažne skromnosti ili izanđalog patriotizma – iznova i iznova shvatam u koliko prelepoj zemlji živimo. Obavezno dajte šansu nekad nekom ćošetu Srbije spram nekog ćošeta sveta. A ako uspemo da vidimo sve, super. Ako ne – dovoljno. Najvažnije je uživatu u tome što u tom trenutku imate ispred sebe, pa dok čeznemo za 7-10 egzotičnih dana, nema razloga da ne dopustimo sebi čašu vina na Fruškoj gori ili dobar domaći obrok na Zlatiboru ili spa u Šumadiji. Imamo realno u ovoj zemlji sve. I kvalitet je sve. Volela bih da ugostitelji dopuste klase cena i na neki način pomognu da i domaći turisti malo bolje prođu. Ali može da se nađe. Pokušavam da pratim, zaista ima. Ako ništa, na onim popustima. Jer šmekerski je voleti svoju zemlju srcem, a ne vikanjem i rečima. Voleti njene reke i planine sada, a ne njene postulate od ko zna kada.

Manimo se praznih floskula politike i neprolaznih mašinerija sveta, a počnimo iznad svega da poštujemo jedni druge, pa ćemo lako uživati u tom, osveženom okruženju.

I dodaću samo par lekcija koje sam mukotrpno naučila, a možda pomognu:

  • odgovorni smo samo za ono što sami činimo, a ne za druge;
  • odgovorni smo za našu svesnu reakciju na okolnosti, ali ne na njih konkretno;
  • reci hvala i prihvati svoj kvalitet, a onda ga i naplati;
  • moraš nekad da rizikuješ da bi bio srećan;
  • nekad mora nešto da ti ispadne iz ruku da bi nešto, daleko bolje tu našlo svoje mesto (aka ko zna zašto je to dobro);
  • da nisi u Srbiji bio bi negde drugde, da nisi u svom mestu bio bi u nekom drugom, možda boljem, a možda i ne;
  • u Rusiji je minus u avgustu;
  • u Londonu je ogromno zagađenje vazduha;
  • na romantičnim plažama Balija teku fekalije i leti smeće;
  • u Dubaiju je pivo i 15 evra;
  • postoji i dan danas neformalno dužničko ropstvo, posebno na Zapadu;
  • hrana je luksuz u većem delu sveta, a isto važi i za pijaću vodu;
  • moda stvara ogromno zagađenje životne sredine;
  • izrada jednog kompjutera potroši više struje no on za čitavoga svoga veka, džaba ga gasili;
  • sreća je u sitnicama, probaj da ih pružaš;
  • pomeri se, nisi drvo;
  • ako put ima prepreka, zaobiđi ih, ali nastavi;
  • ti imaš pravo na svoju sreću;
  • sreća se umnožava deljenjem i davanjem;

Hajde, javite nam koju ste to sitnicu preduzeli da usrećite sebe i još nekog danas.

Svideće ti se i ovo:

Komentari