U to vreme, dok je bio episkop raško-prizrenski, dugo je izbegavao i da se za njegove i uopšte eparhijske potrebe nabavi automobil. Govorio je: “Dok svaka srpska kuća na Kosovu ne nabavi kola, neću ni ja.” Na kraju je pristao da se nabavi samo jedan “varburg”, pošto nije bio skup, a bio je pogodan za prevoz robe, raznih crkvenih stvari i drugih potrepština.

Episkop Pavle retko je u njega sedao, jer je uglavnom peške išao. Od manastira do manastira, od crkve do crkve, duž i popreko po eparhiji… Zato i nije znao kakvi sve automobili postoje. A kad je jednom kod njega u posetu došao, svojim “pežoom”, episkop žički Stefan, sa kojim je bio izuzetno blizak još iz Bogoslovije, i kad su krenuli tim njegovim automobilom da zajedno obiđu neka mesta u eparhiji, reča vladika Pavle:

“E, brate, Stefane, baš ti je dobar ovaj tvoj varburg!”

JEDNA MANTIJA

Na isti način vladika Pavle nastavio je da živi i kada se preselio u Beograd, kada je izabran za najvišu crkvenu dužnost.

U to vreme, kao i obično, imao je samo jednu mantiju. Sestra od tetke Agica, koju je često posećivao, zadirkivala ga je: “Kakav si ti patrijarh kad imaš samo jednu mantiju?”
Na to će novoizabrani patrijarh: “Šta će mi više, ne mogu dve odjednom da obučem!”

NEĆE U MERCEDES

Beograđani su patrijarha Pavla često susretali na ulici, u tramvaju, u gradskom autobusu… Jednom prilikom, dok je sam išao uzbrdo trotoarom Ulice kralja Petra, u kojoj je sedište Patrijaršije, sustiže ga, u najnovijem modelu mercedesa, poznati sveštenik jedne od najpoznatijih beogradskih crkava. Zaustavio je automobil, izašao i obratio se patrijarhu:

– Vaša svetosti, dozvolite da vas povezem! Samo recite gde treba…

Patrijarh ne htede da ga odbije, uđe i sede. Čim krenuše, videvši kako luksuzno izgleda ovaj automobil, upita ga patrijarh:

– A, je l’ te, oče, čiji je ovo auto?
– Moj, Vaša svetosti! – kao da se pohvali protojerej.
– Stanite! – zapovedi patrijarh Pavle.
Izađe, prekrsti se i reče svešteniku:
– Neka vam je Bog na pomoći!

JEDAN PO JEDAN

A jednom prilikom, dok se tramvajem vraćao u Patrijaršiju, desilo se nešto što je za to vreme bilo sasvim neobično. U tramvaju punom putnika, koji je išao prema glavnoj beogradskoj železničkoj stanici, neko naglas izusti: “Evo ga patrijarh!” i krenu da zatraži blagoslov. Nagrnuše potom i mnogi drugi. Stvori se velika gužva. Vozač zaustavi tramvaj i naredi da svi, osim patrijarha, izađu napolje. Ostavi otvorena samo jedna vrata, i onda zapovedi: “A sad jedan po jedan…” I tako svi, bez gužve, priđoše i uzeše blagoslov od patrijarha.

SVAKO VIDI ONO ŠTO HOĆE DA VIDI

U zgradi Patrijaršije često se pominje jedan dijalog između patrijarha i đakona koji ga svuda prati, pred odlazak na službu u crkvu na Banovom brdu.
– Kako ćemo da idemo? Kolima? – pita đakon, sugerišući odgovor.
– Autobusom! – odlučno će patrijarh.
A već toplo jutro nagoveštava vreo dan. Đakonu se ne ide gradskim prevozom.
– Gužve su, zagušljivo je u autobusu, a nije baš blizu – nastoji da ubedi patrijarha.
– Idemo! – kratko i ponovo odlučno će Njegova svetost, sad već u hodu, dok je njegov štap odsečno odzvanjao od udara o asfaltnu podlogu.
– Ali… – idući za njim, đakon poteže novi, kako smatra, još veći argument – Vaša svetosti, leto je, dosta sveta ide da se kupa na Adu ciganliju, autobusi su puni ragolićenog sveta. Nije zgodno…
Patrijarh nakratko zastade, okrete se i odgovori đakonu:
– Znate, oče, svako vidi ono što hoće!

NEMOJTE ODMAGATI

U vreme kada je vladika Pavle izabran za patrijarha srpskog, mnoge delegacije i mnogobrojni visoki inostrani predstavnici izrazili su želju da se sretnu sa Njegovom svetošću. Njegovim saradnicima to i nije baš bilo sasvim po volji, jer su strahovali kako će se patrijarh snaći u tim susretima, s obzirom na to da je najveći deo života, kao monah, proveo u manastirima i da nije imao nikakvog iskustva u svetovnoj diplomatiji.
Dolazak je najavio i tada dosta aktivni američki ambasador u Beogradu Voren Zimerman. Patrijarh ga je primio u Patrijaršijskom dvoru. Ambasador je preneo pozdrave i čestitke u ime američkog naroda, u ime američkog predsednika i u svoje lično ime. Vodio se razgovor o opštim stvarima, a na kraju ambasador upita patrijarha:
– Čime vam možemo pomoći?
Patrijarh ga pogleda i jednostavno reče:
– Vaša ekselencijo, nemojte nam odmoći, time ćete nam pomoći!
Zimerman se našao zatečenim i nije znao šta na to da odgovori.
Vreme koje je nastupilo pokazalo je da je to bila najmudrija moguća poruka!

AL’KAD POPIJEMO…

Kod Njegove svetosti nema ispraznih reči. On često rečju „žrtvuje sebe“ da bi nekog podučio. Tako, jedan boem, koji je vreme provodio u kafani „Znak pitanja“, nadomak Patrijaršije, kad god bi video da patrijarh prolazi pored Patrijaršije ili Saborne crkve, pretrčao bi ulicu i od Njegove svetosti zatražio blagoslov. A jednom, zamuckujući, reče:
– Vaša svetosti, nas dvojica smo najbolji ljudi u ovom Beogradu!
Patrijarh, videvši da nije baš dovoljno stabilan na nogama, na to mu odgovori:
– Jes’, Bog ga video, al’ kad popijemo, onda ništa ne valjamo!
Naravno, patrijarh nikada nije pio. Ali, na taj način, on preuzima deo greha ovog čoveka i na jedan lep način, kroz šalu, da ga ne povredi, ukazuje mu na njegovu slabost, na porok koji ima.

OVO JE CRKVA

Patrijarh Pavle dosta je polagao na crkveno pojanje. Jer, kako je govorio, najprirodniji religiozni doživljaj javlja se u crkvi i na liturgiji, kada se čovek preda duhovnoj muzici.
Još kao dečaka u rodnoj Slavoniji, Gojka Stojčevića su zapazili da lepo peva, pa su ga prozvali – Pjevalica. U toku studija bio je sekretar Hora studenata Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. I kasnije, kada se zamonašio, Pavlu je pevnica u hramu bila omiljeno mesto.
Jednom prilikom za vreme bogosluženja, patrijarh Pavle, roditeljski, tihim glasom, upozori bogoslova koji je bio za pevnicom:
– Sinko, obratite malo više pažnje… čini mi se da to ne radite baš kako bi trebalo!
Ovaj odgovori, pomalo uvređeno:
– Pa, znate, Vaša svetosti, svaka ptica peva svojim glasom.
Patrijarh će na to:
– Jeste, sinko, ali u šumi. Ovo je crkva!

KO JE KOGA “SPAŠAVAO“

Ostao je upamćen i jedan slučaj iz vremena kada je Pavle bio u Blagoveštenju. Krene nekoliko njih monaha čamcem da obrađuju manastirsku zemlju s druge strane Zapadne Morave. Čamac se pod teretom nakrivi, a otac Antonije (Đurđević) padne u reku. Pavle skoči u vodu i izvuče Antonija na obalu.
Kada je posle više od četri decenije Antoniju, kao blagočestivom arhimandritu manastira Tronoša, pripala čast da izvuče kovertu sa imenom novog srpskog patrijarha, i pošto je izvukao upravo kovertu sa Pavlovim imenom, to je onima koji su znali za slučaj sa Zapadne Morave bio povod za ovakav komentar: „Pavle je izvukao Antonija iz reke, a Antonije Pavla za patrijarha!“

ŠTA ĆE TI BLIC

Došao je da ga za svoje novine fotografiše jedan od najpoznatijih srpskih fotoreportera Vican Vicanović. Ali, kao ateista, nije znao kako tačno treba osloviti patrijarha. U toku snimanja, da bi napravio željenu fotografiju, obrati se patrijarhu:
– Vaša svetlosti…
Patrijarh mu na to reče:
– Kad sam već svetlost, šta će ti blic!?

(Iz knjige Jovana Janjića “Budimo ljudi”)

The post Ovako je govorio Patrijarh Pavle appeared first on Moodiranje.

Iako nekada i istorija smatra da su odluke donosili moćni muškarci, iza njih su stajale još moćnije žene, kao majke, supruge, kćerke ili ljubavnice. Takav njihov uticaj uglavnom uočavamo kao potomci ali retko i kao savremenici. Najbolji primer uticaja žene na državne poslove imamo u domaćoj istoriji, na primeru braka između Kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Lunjevica Mašin. Ona ne samo da je uticala na državne odluke svog supruga, koristeći svoju seksualnost i inteligenciju zarad statusne moći, već je uticala i na potpunu promenu kursa istorije srpskog naroda. Aleksandar VI, poznatiji kao Papa Bordžija, upamćen je kao veliki razvratnik. Njegova kćerka Lukrecija Bordžija bila je njegova marioneta i moneta za kupovinu uticaja i položaja, jer ju je iz tog razloga tri puta udavao.

Žene su, osvrćući se nazad kroz istoriju oduvek bile sredstvo “trgovine” zarad vlasti, ali su i one same i potpuno svesno skoristile svoju seksualnost baveći se obaveštajnim i kontra obaveštajnim radom. Mata Hari je bilo umetničko ime holandske egzotične igračice i kurtizane koja je za vreme Prvog Svetskog rata putovala između Engleske, Francuske, Holandije i Španije. Bila je kurtizana mnogih visokih funkcionera. Francuska obaveštajna služba je špijuna N-21 koji se pominjao u nemačkim tajnim porukama identifikovao kao Matu Hari, uhapsili su je i streljali. Madam Pompadur bila je dobro poznata kurtizana i čuvena ljubavnica Luja XV. Imala je ogroman uticaj na kralja, toliko da se mešala u veliki broj tema, od vojnih pitanja do spoljnih poslova. Smatrali su je odgovornom i zbog Sedmogodišnjeg rata.

Žene i njihov nemerljiv uticaj

Svi ovi primeri potvrđuju indirektan uticaj žena na važna državna i ratna pitanja ali i na razvoj istorije. Indirektan jer su svojom inteligencijom upotpunjenu svojom ženstvennšću i seksualnoću vršile uticaj na svoje na svoje muškarce, koji su u dobrom delu slučajeva bili samo figura i marioneta u rukama žene. Ipak, koliko god žene bili jake, stabilne i savršene u ulogama koje im život daje, na tu savršenost sujeta baca senke. Sujeta vezana za moć, lepotu, sposobnost zavođenja… Možda nam u dobrom delu sve to sjajno dočarava davno napisana misao našeg nobelovca, Iva Andrića: “Teško je gledati život očima bivše lepotice”. Iskorištavanje ženske lepote i seksualnosti u savremenom društvu dobilo je drugačiju dimenziju. Pa tako sada lepa ženska lica i tela reklamiraju i prodaju razne proizvode, od kupaćih kostima, kozmetičkih preparata, i alkoholnih pića, pa do prodavanja političkih ideja.

Dvadeset i prvi vek je bar sa pravnog aspekta vek muško-ženske ravnopravnosti. Ipak, delovi populacije su skloni preterivanju. Jedni teže ukidanju ženske seksualnosti i ženstvenosti (radikalne feministkinje) a drugi su zaostali u shvatanjima iz predhodnih vekova pa ženu posmatraju samo kao seksualni objekat i kao jedinu njenu ulogu smatraju reprodukciju (žena sedi kući, kuva ručak, čuva decu). Da li je žena nužno zlo, đavo bez kojeg nemožemo ili biće koje nepravedno kroz istoriju nije stajalo rame uz rame sa muškarcima, ostaje da razmislimo, i otkrijemo šta je opravdanje superiornosti nas muškaraca u odnosu na žene?!

The post Uticaj koji su pravile žene, kroz istoriju i danas appeared first on Moodiranje.

Iz ministarstva su tada krenula pisma i drugim pesnicima, ali uspeha nije bilo. Na pomenutom konkursu nisu prošli ni stihovi Jovana Jovanovića Zmaja. Konkurs za izbor srpske nacionalne himne je završen skandalom, jer je Ljubomir Nenadović optužen za podmićivanje. On se pak branio izjavom da konkurs nije ni raspisan.

Nakon ubistva kneza Mihaila, 1872. godine, nasleđuje ga Milan Obrenović, unuk Miloševog brata Jevrema. Pošto je Milan imao samo 14 godina, zemljom je u njegovo ime vladalo namesništvo (Milivoje Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović). Dočekavši punoletstvo i oslobodivši se namesništva, Milan Obrenović stupa na presto.
Za ove dve važne prilike naručio je pozorišni komad koji bi kroz kratak pregled srpske istorije veličao njegovu dinastiju.

Tim povodom obratio se upravniku Narodnog pozorišta u Beogradu Jovanu Đorđeviću, koji je bio veliki pobornik monarhije.
Đorđević je ubrzo u Narodnom pozorištu predstavio grandiozan komad “Markova sablja” u kom je, u završnoj sceni, na pozornicu uz Marka Kraljevića izveo i vilu Ravijojlu da najavi hor naroda glasnim povicima:

“Bliži se, bliži, to srećno vreme. Bačeno seme brzo sazreva. Evo čuj!”

Iza pozornice se u tom trenutku začula vesela muzika, a za njom je i narod zapevao:

Bože pravde, ti što spase, od propasti do sad nas. Čuj i od sad naše glase i od sad nam budi spas…

Tog trenutka, Srbija je dobila svoju prvu himnu, ali to još niko nije znao. Đorđevićeva pesma je vrlo brzo stekla veću popularnost među publikom i od samog komada, pa je počela da se izvodi i u samostalnim horskim koncertima. U narednih deset godina postala je prava narodna himna, a o tome svedoči i članak u “Srpskim Novinama” od 23. februara 1882. godine gde se u izveštaju sa krunisanja Milana Obrenovića za kralja navodi da je nakon veličanstvenog govora mladog suverena, hor izveo srpsku narodnu himnu “Bože pravde”. Od tog trenutka ova pesma postala je i zvanična himna nove kraljevine na Balkanu.

Kada se dinastija Obrenović ugasila majskim prevratom 1903. očekivalo se da će i himna podeliti istu sudbinu. Petar Karađorđević, novi kralj Srbije, nameravao je da promeni mnogo toga, pa i himnu kao državno obeležje. Ministru prosvete i crkvenih dela Ljubomiru Stojanoviću je već 6. juna 1903. godine iz Beča ponuđena jedna pesma koju je sastavio i posvetio srpskom vladaru lično carski kompozitor Avgusta Štol. Kralju Petru se ova kompozicija nije dopala.

Ponovo su raspisani konkursi u kojima su učestvovali brojni poznati pesnici. Među njima se našao i Aleksa Šantić ali je i njegova pesma odbijena.

Na Petrovdan 1909. godine, kralj Petar je slavio svoj 65. rođendan i tada je odlučio da će “Bože Pravde” ostati zvanična himna Kraljevine Srbije. Završetak pesme je prepravljen u “Kralja Petra Bože hrani, moli ti se srpski rod”. Za razliku od teksta pesme koji je više puta menjan i prilagođavan vremenu, melodija himne se nije menjala još od kada ju je pre skoro jednog i po veka za Đorđevićev komad komponovao Davorin Jenko. Himna Republike Srbije je svečana pesma “Bože pravde” Jovana Đorđevića, na muziku Davorina Jenka.

Bože pravde (originalni tekst)

Bože pravde, ti što spase
od propasti dosad nas,
čuj i odsad naše glase
i od sad nam budi spas.

Moćnom rukom vodi, brani
budućnosti srpski brod,
Bože spasi, Bože hrani
Srpskog Kralja, srpski rod!

Složi srpsku braću dragu
na svak dičan slavan rad
sloga biće poraz vragu
a najjači srpstvu grad.

Nek na srpskoj blista grani
bratske sloge znatan plod
Bože spasi, Bože hrani
Srpskog Kralja, srpski rod!

Nek na srpsko vedro čelo
tvog ne padne gneva grom
Blagoslovi Srbu selo polje
Njivu, grad i dom!

Kad nastupe borbe dani
k pobedi mu vodi hod
Bože spasi, Bože hrani
Srpskog Kralja, srpski rod!

Iz mračnoga sinu groba
srpske slave novi sjaj
nastalo je novo doba
Novu sreću, Bože daj!

Otadžbinu srpsku brani
pet vekovne borbe plod
Bože spasi, Bože brani
moli ti se srpski rod!

https://youtu.be/QK3uFM1TwO0

The post Bože pravde: istorija srpske himne appeared first on Moodiranje.

“Vidi ih, ništa im ne fali. Nisu primili šest plata iako se rasipaju od posla, ali ćute. Kad malo bolje razmislim, kada se već ne žale, zašto bi im dao sada i sedmu platu?! Bolje taj novac da iskoristim i odem na neko egzotično letovanje sa porodicom, pa ću videti kad se vratim da im nakupim za neku crkavicu. Čisto da im zamažem oči. Do tada će se već nešto desiti…”

Pretpostavljam da ovako, sa punim pravom, razmišlja 80% poslodavaca. Možda je procenat i veći. Kažem, sa punim pravom. Da, imaju ga, jer radnicima ne treba plata. Dovoljno je da im niko ne naplaćuje vazduh i da postoji neko ko će ih jahati kao konje i zezati ih za sopstveni, zarađeni dinar.

Da, da, tako je.

Svi vi, dragi moji sunarodnici koji ste se prepoznali u poziciji ovih radnika, znajte da ste svojom zaslugom sada tu gde ste. Vi tu gde ste, a vaš poslodavac negde na Maldivima i to o vašem trošku. Vašim parama.

Onim od kojih ste trebali detetu da kupite mleko, da platite struju, vodu, telefon… Onim parama kojim ste trebali da izmirite svoje obaveze i dugovanja zbog kojih vam prete raznim tužbama i popisivanjem imovine. A vi, ćutite.

Ljudi, uzmite se u pamet!

Niko vam sem vas samih neće rešavati probleme. Niko neće doći i vući vas za rukav sa namerom da vam pomogne. Vi ste živi ljudi, samosvesni i zreli, imate puno pravo po svim propisima i pravima da se pobunite, da dignete svoj glas protiv lošeg i nepravednog rukovodstva.

Nije taj magarac na rukovodećem položaju bolji čovek od vas, niti mu je želudac od zlata pa mora da se hrani kvalitetnije od vas samih.

Takođe, nije ni nedodirljiv niti nepobediv. Mislite da sa novcem ima debelu zaleđinu i samim tim mu niko ništa ne može? Varate se. “Pripretite” im samo advokatima i medijima, pa ćete videti kako će promeniti pesmu.

Dosta ljudi kaže: “Ćuti i gledaj svoja posla.” Kako i zašto da ćutimo?! Ja na primer to ne mogu.
To se možda može pripisati mojoj mladosti i buntu, ali znam da postoje i mnogo stariji ljudi od mene koji razmišljaju isto. Hoćete primer? Evo vam primer samosvesnih i hrabrih glumaca Ateljea 212. Njih dvadeset pet od ukupno trideset troje članova glumačkog ansambla digli su svoj glas protiv samovolje i bahatosti upravnika. Protiv njegove bezobzirnosti i ciničnosti prema zaposlenima. Reći ćete, lako je njima. Oni su poznati, pa mogu. Ne dragi moji, njima je teže jer njihov bunt prate svi mediji. Njihov bunt se ne odvija iza kulisa, već javno, pred celim svetom. Njihov bunt nije uperen samo protiv njihovog upravnika, već i državne uprave koja ga je tu postavila. I svaka im čast na hrabrosti.

Svima nama su tokom detinjstva ali i u zrelom dobu, neki glumci predstavljali uzor i motivaciju. Glumci Ateljea 212 koji su se pobunili (Aleksandra Janković, Anica Dobra, Anita Mančić, Bojan Žirović, Branimir Brstina, Branislav Zeremski, Branka Šelić, Dara Džokić, Dragana Đukić, Dubravka Mijatović, Erol Kadić, Gordan Kičić, Gorica Popović, Isidora Minić, Katarina Žutić, Milan – Caci Mihailović, Milica Mihajlović, Nebojša Ilić, Nenad Ćirić, Nenad Jezdić, Radmila Tomović, Tihomir Stanić, Vladislav Mihajlović, Sofija Jurčan i Marinko Madžgalj) protiv takvog ponašanja njihove uprave, odnosno njihovog poslodavca, svakako bi trebalo (moralo) da postanu uzor svim radnicima širom Srbije i regiona koji bivaju ponižavani i nipodaštavani od strane svojih poslodavaca. 

Ako sami ne poštujete sebe zašto bi vas poštovao neko drugi?! Ako sami ne cenite svoj rad zašto bi ga cenio vaš poslodavac?! Nemojte ćutati! Ćutanjem odobravate i dajete legitimitet svakom njihovom postupku.

Ćutanje je zlato. Jeste, ali ne za vas radnike. Vaše ćutanje nekome zaista jeste zlato. Šta mislite, kome?!

Ne dajte na sebe, dragi zemljaci. Ne možete sa lopovima i stokom fino. Kako oni prema vama, tako i vi prema njima.
Do čitanja.

The post Drugari, radnici, zemljaci: Ne može sa stokom i lopovima fino! appeared first on Moodiranje.

Dok su ispred škola sa ozvučenja treštali oni najteži narodnjaci (pri tom ne mislim na one zaista dobre i kvalitetne narodnjake), mladi maturanti su se svlačili, polivali pivom, klicali Ratku Mladiću i iz sve snage horski pevali refren čuvenog Sinanovog hita “Pijem na ex od dna do dna jer tu na dnu zbog nje sam ja”. Kada su propisno ispili na ex, usledila je šetnja gradom, tradicionalno kupanje u gradskim fontanama koje su, takođe propisno, lomili i uništavali. Iako nije uništen, spomenik Knezu Mihailu Obrenoviću na Beogradskom Trgu Republike nije bio pošteđen pentranja razuzdanih maturanata.

Ni malo pozitivna i lepa slika mladog srpskog naraštaja.

Postavlja se pitanje: Ko je kriv zbog toga?! Sociolozi, psiholozi, psihijatri i društveni analitičari ovakvo ponašanje ove dece tumače na različite načine. U Srbiji je i u raspravi oko ove teme teško postići konsenzus. Ja ne bih okrivio decu za ovakvo ponašanje. Mislim da je ono posledica neodgovornosti, nesposobnosti ili nesnalažljivosti roditelja i profesora, odnosno nastavnika.

Neki mudriji i od mene školovaniji stručnjaci kažu da je krivo društvo u kom živimo. I ja se slažem sa tim.

Za neodgovornost, nesposobnost i nesnalažljivost roditelja i pedagoga krivo je društvo. Pa zar ti roditelji i pedagozi nisu deo tog društva?! Zar društvo takvo kakvo je nije proizvod ponašanja, razmišljanja i delanja svih nas?!
Zašto uvek na svaki problem gledamo kao na nešto što su izazvali drugi ljudi a ne mi sami?!
Potpuno razumem letargiju koja je itekako zavladala Srbijom, jer političko-ekonomska situacija u kojoj se nalazimo psihički uništava naš zdrav razum, ali mislim da je to što se neuspeh svakog segmenta u našem društvu pravda  lošom politikom ljudi koji vode ovu zemlju, pogubno po sve nas.

Zar ti roditelji nisu imali vremena da se posvete vaspitanju svoje dece?! Zar su osamnaest godina mirno gledali kao im deca izrastaju u nešto što nikako ne može biti dobro za njihovu sopstvenu budućnost?!
Sad će se naći neki “pametnjakovići” koji će reći: “Kako da gledaju i vaspitavaju decu kad se društvo i zemlja raspada, kad nemamo posla, kad nam državu vode lopovi…”, a ja ću svima vama koji tako razmišljate reći:

Ma bravo! Super ste. Mnogo ste pametni. Upravo zbog takvog stanja u zemlji vi nećete gledati šta vam deca rade i truditi se da ih vaspitate, već ćete gledati Farmu, Dvor, Velikog Brata, a zašto ne i po koju tursku seriju. Mnogo je bolje 24h između dve epizode motati po glavi da li će Hurem ubiti Ibrahima, nego to vreme posvetiti deci. Jel tako, o vi savesni srpski roditelji i nastavnici?!
Šta vam je to preče od vaspitanja vaše dece?! Tadić i Nikolić?! Ko će formirati vladu?! Da li nas u decembru zaista očekuje smak sveta?!

Nije mi cilj da ovim rečenicama ikog ponizim, da ocrnim ili etiketiram, niti da ikom solim pamet, ali složićete se da svi mi iz svoje kuće sa sobom u svet nosimo svoju kulturu, vaspitanje i karakter.
Složićete se da smo nekada mnogo više cenili  i poštovali reči svojih roditelja,  nastavnika i profesora. Da smo tada bili daleko primereniji i normalniji. Da smo bili bolji ljudi.

Nemojmo baš za sve kriviti društvo i sistem, i čekati da i ono što sami možemo i moramo, rešava neko drugi.
Nije nam ništa preče i bitnije od budućnosti naše dece i omladine, od toga u kakve ljude izrastaju, jer njihova budućnost je budućnost svih nas. Budućnost Srbije. Ako se ovako nastavi, i ako se i buduće generacije maturanata budu isto ponašale, mislim da nam ta budućnost neće biti baš najsvetlija.

Zato pamet u glavu.
Svi mi.
Vratimo se nekim starim dobrim vrednostima. Tradicionalnim.
Nisu one bile loše.

The post Roditelji, šta vam deca rade?! appeared first on Moodiranje.

Što se pozorišta tiče, i tu je lista predstava u kojima je igrala prilično duga, između ostalog: Sirano od Beržeraka, Maska, Trinidad, Mala noćna muzika, Tri frtalja Beograda, Bilo jednom u Beogradu, Elvis je živ…
Snimila je za PGP-RTS, CD sa muzikom iz predstava “Trinidad” i gostovala kao izvođač na CD-u “Uspavanke za bebe i malu decu”.
Od decembra 2008. piše mesečne kolumne za najstariju i najcenjeniju dnevnu novinu u Srbiji – dnevni list Politika. Zbirku tih kolumni, pod nazivom “Jednostavni ljudi” objavila je izdavačka Plato. Predgovor za ovu knjigu je napisao veliki pisac David Albahari.
Magazin moodiranje.rs vam donosi ekskluzivan intervju sa Ivanom Mihić, jednom od najlepših žena i najplodotvornijom umetnicom Srbije.

Da li ste i kao devojčica želeli i maštali da budete glumica, kada ste odlučili da se bavite glumom i kako su na to reagovali Vaši roditelji?

– Da, oduvek sam želela da se bavim glumom i priželjkivala da se nađem na pozorišnoj sceni. Iz te potrebe sam sa devet godina upisala baletsku školu “Luj Davičo” i završila osnovno četvorogodišnje baletsko obrazovanje, a često sam organizovala, u dvorištu zgrade u kojoj smo živeli, pozorišne predstave koje su uglavnom gledali naši roditelji i prijatelji. Naplaćivali smo i ulaznice koje su nam posle služile za džeparac. Organizacijom tih predstavica sam zapravo najavila i sklonost ka profesiji kojom sam se takođe kasnije bavila a to je produkcija. Sve pomenuto je uticalo na to da moji roditelji nisu nimalo bili začuđeni što sam odabrala Fakultet dramskih umetnosti i, pre svega glumu – za svoj osnovni poziv.

Po Vašem mišljenju, uloga koja je obeležila vašu do sadašnju glumačku karijeru i sa kojom vas publika najviše povezuje je koja uloga?

– Mislim da je to više uloga. U pozorištu možda Puslica u kultnoj predstavi ”Neki to vole vruće” koju sam igrala punih 14 godina ali i Matilda u hit predstavi ”Trinidad” za koju smo snimili i CD. Na televiziji uloga u seriji ”Gore dole”, na filmu uloga u ostvarenju ”Mehanizam” za koji sam dobila i međunarodnu nagradu za najbolju glumicu na Internacionalnom filmskom festivalu u Aleksandriji (Egipat).

Koji su to likovi koje ste tumačili, a koji imaju najviše sličnosti, odnosno, suprotnosti sa Vama i Vašim karakterom u privatnom životu?

– Najviše sličnosti po karakteru možda ima Kiki u seriji ”Gore dole”. Potpuno suprotne od mene su, na primer: Divna u seriji ”Moj rođak sa sela”, Emilija u ”Vojnoj akademiji”, Ćora i Niki u ”Kupi mi Eliota”… Ah, igrala sam dosta uloga koji nemaju sličnosti sa mnom kao i one koje imaju samo u pojedinim krakternim crtama. Na primer, Snežana u ”Mehanizmu” je borac a sebe smatram osobom koja ne odustaje i koja se bori.

Da li ste ikad imali neke glumačke uzore, ljude koji su vam bili inspiracija i podstrek da opstanete i uspete u svom poslu?

– Inspiracija i podstrek su mi uvek bili i biće ljudi koje volim i poštujem, kao i publika za koju stvaram.

Da li ste i kada, bili u situaciji kada Vam je bilo dosta glume, da ste zažalili što se bavite tim poslom i da ste želeli da se povučete?

– Ne, nikada nisam zažalila jer mnogo volim ovaj posao, pokreće me i ispunjava maksimalno. Međutim, postoje još neki faktori koji utiču na mogućnost da dođe do zamora o kome govorite a to je stanje na kulturnoj sceni, manjak dobrih projekata… Kada to osetim okrećem se uvek spremnom ”planu B”. Imam mnogo interesovanja u životu a neka od njih sam uspela i da ostvarim. Školovala sam se za glumicu a bavila sam se i filmskom produkcijom i producirala četiri igrana filma koja su dobila mnogo domaćih i međunarodnih nagrada. Već par godina bavim se pisanjem koje me takođe ispunjava. U pisanju ne postoje granice, to jest granica je samo moja mašta. Volim i da slikam, tako da…nikad se ne zna šta ću još pokušati u životu da uradim. Mnogo je važno usuđivati se i praviti iskorake. Rizično je i neizvesno pa se zato mora promišljeno delati, obrazovati i verovati u sebe. Uvek sam spremna da nešto možda neće uspeti, ali bar znam da sam pokušala svim svojim snagama da to što sam započela uradim najbolje što mogu u tom trenutku.

Koji film ili serija koju ste snimili su Vam najdraži u karijeri?

– Film ”Mehanizam” je svakako jedan od projekata koji spadaju u tu kategoriju.

Pretpostavljam da se dugo bavite pisanjem. Kada ste i kako odlučili da svoje pisanije pretočite u romane koje ste do sada izdali i one sjajne kolumne koje čitamo u “Politici”?

– Od decembra 2008. pišem mesečne kolumne za dnevne novine ‘’Politika’’ a izdavačka kuća ‘’Plato’’ objavila je pre nekoliko meseci zbirku odabranih kolumni pod nazivom ‘’Jednostavni ljudi’’ za koju je predgovor napisao izuzetni pisac David Albaharu, što mi predstavlja posebnu čast. U izdavačkoj kući Laguna objavljen mi je prvi roman ‘’Moj jedini život’’ koji već ima tri izdanja kao i roman ‘’Led’’ koji je već drugu godinu za redom ušao u 20 najčitanijih knjiga u Narodnim bibliotekama u Srbiji a 2010. ušao u 5 najotkupljivanijih knjiga od strane Narodnih biblioteka na konkursu Ministarstva kulture Srbije. Taj roman je dramatična ispovest četrdesetpetogodišnjeg arhitekte Justina Arsenića koji se sredinom devedesetih godina iselio iz Srbije u Čikago, i koji se sada suočava sa onim tipičnim emigrantskim osećanjem, citiraću jednu njegovu rečenicu: ‘’Živim u tuđini – tuđ život, a pitanje je da li bih i u “svojini” živeo svoj.’’ Roman je i priča o suočavanju sa samim sobom, o strastima i previranjima, o iskonskom bolu, o autodestrukciji kao posledici… To je priča i o svim onim mladim ljudima koji su u vremenima ekonomskih stranputica, nedefinisanih revolucija, strašnih političkih grešaka pokušali da svoj životni put nastave na nekom drugom mestu, nadajući se da će tamo pronaći sreću. Teme mojih romana su otuđenje, usamljenost i potreba i potraga za ljubavlju. Pišem “očima, ušima, srcem i dušom” to jest, posmatram svet i dešavanja oko sebe, osluškujem ga, osećam i pokušavam da razumem. Otuda i moja potreba za pisanjem.

Šta smatrate svojim najvećim dosadašnjim uspehom u karijeri?

– Svestranost i usuđivanje da se promišljeno upustim u nepoznato, a promišljeno ulaženje u nepoznato podrazumeva do-edukaciju, istraživački rad i mnogo uloženog vremena i nerava.

Šta možemo u skorije vreme da očekujemo od Vas što se tiče glumačke profesije, kao i pisanja?

Upravo se emituje serija ”Vojna akademija” u kojoj igram ulogu Emilije, a najavljuje se i snimanje nastavka. Završila sam i ulogu u tv drami ”(Samo)ubica” iz serijala ”Zaboravljeni umovi Srbije”, reditelja Petra Stanojlovića a dobila sam ponudu za ulogu u još jednoj seriji. Što se pisanja tiče, lagano završavam svoj novi roman.

Poruka našim čitaocima?

– Nastavite da mislite svojom glavom!

The post Umetnost je rad na sebi: Ivana Mihić appeared first on Moodiranje.

Takmičenja u tragedijama organizovana su na festivalu u gradu Dionisija, a svaki pisac imao je patrona i pisao je tetralogiju: tri tragedije i satirsku igru. Pisac je tada bio sve: režiser, kompozitor, koreograf…

Tetralogije su bivale izvođene u otvorenom teatru i na njima su učestvovali samo muškarci, koji nisu glumili, već su samo predstavljali sami sebe, a pratio ih je hor koji je pevao i recitovao u slavu grčkih heroja. I glumci i članovi hora nosili su velike šarene maske ali i glomaznu i upadljivu odeću.

Prvi poznati pravi glumac i teoretičar bio je Teospid i on je izvršio pravu pozorišnu revoluciju. Davne 534. godine pre nove ere uveo je sistem u kome je glumac,protagonista glumio sve uloge. Dramski pisac Eshil, uveo je drugog glumca (antagonistu), a Sofokle trećeg glumca. Jako mali broj pozorišnih dela sačuvan je iz ove epohe.

Pozorište u Srbiji ima tradiciju dužu od osam vekova, ali teatarski život na ovim prostorima nije tekao bez prekida.
U srednjem veku su srpska pozorišta u osnovi imala svetovnu i zabavljačku funkciju. Bile su to improvizacije bez pisanog teksta prikazivane na javnim mestima. Podaci u umetničkoj literaturi trinaestog veka pokazuju da su crkvene vlasti zabranjivale vernicima da odlaze na skupove gde glumci igraju svoje predstave. Početkom šesnaestog veka, poturčeni velikaš Ali-beg Pavlović poslao je u Dubrovnik svoju pozorišnu družinu kojom je upravljao Srbin Radoje Vukosalić, prvi poznati srpski glumac.

Prva novovremena srpska predstava bila je takozvana školska drama: u Sremskim Karlovcima izvedena je “Traedokomedija” Manuela Kozačinskog, i njome počinje novija dramska književnost u Srba. Razdoblje školskih predstava traje do 1813. godine i tada počinje amatersko predstavljanje.
Krajem avgusta 1813, godine, u Pešti, izvedena je prva predstava sačinjena prema delu Augusta Kocebua. Bila je to “Kreštalica” Joakima Vujića.
Vujić je u Kragujevcu 1835, godine osnovao Knjažačko-serbski teatar i on sam u njemu je bio direktor, dramaturg, reditelj, prevodilac, adapter dramskih dela i glavni glumac. Zbog svega navedenog, Joakima Vujića možemo smatrati “ocem srpskog pozorišta”.
Godine 1838, u Novom Sadu nastala je Prva Profesionalna Pozorišna grupa u Srbiji. Bilo je to leteće dramsko pozorište koje je do 1840. godine davalo predstave u Novom Sadu, Zemunu i Pančevu, a zatim i u Zagrebu.

Daljem razvoju, napretku i popularizaciji pozorišta u Srba doprineli su i Jovan Sterija Popović, Laza Kostić, Đura Jakšić i drugi…
Branislav Nušić jedan je od najznačajnijih među njima, i ceo dvadeseti vek obeležio je kao suvereni vladalac repertoara srpskih pozorišta.

Između dva svetska rata u Srbiji su bila česta gostovanja Moskovskog Hudoženstvenog Teatra. U to vreme, Beograd je takođe imao svoj glumački ansambl i to visokog srednjoevropskog umatničkog ranga. Nakon drugog svetskog rata dolazi do bujnog razvoja pozorišta u Srbiji.
Među najznačajnijim glumcima srpskog pozorišta svih vremena su: Raša Plaović, Žanka Stokoć, Toša Jovanović, Milka Grgurova, Dobrica Milutinović, Pera Dobrinović, Milorad Gavrilović, a nakon Drugog svetskog rata i Milivoje Živanović, Mira stupica, Branko Pleša…
Danas u Srbiji radi oko 35 profesionalnih pozorišta, 3 visoke škole za pozorišno obrazovanje, 2 pozorišna muzeja, i njihov rad prati nekoliko stručnih pozorišnih publikacija.

Svetski dan pozorišta 1961, godine uspostavio je Međunarodni pozorišni institut. Na poziv Međunarodnog pozorišnog instituta, na svetski dan pozorišta, poruku uvek piše jedna slavna ličnost iz sveta pozorišta. Ove godine, odabran je američki glumac, producent, dramski pisac i reditelj Džon Malkovič. Malkovič je pozorišnim radnicima u svojoj poruci poželeo da sve što rade bude originalno i neodoljivo:

“Neka vaša dela budu duboka, dirljiva, promišljena i jednostavna. Neka nam pomognu da razmislimo o tome šta znači biti čovek, a ta misao neka bude iz srca, prožeta iskrenošću, slobodoumnošću i blagonaklonošću.
Neka vam Bog podari talenta i neumoljivosti da nas naučite kako kuca ljudsko srce u svoj svojoj složenosti, kao i poniznosti i ljubopitljivosti da taj zadatak učinite vašim životnim delom. Neka najbolji među vana, pošto će to biti samo najbolji od vas i samo u najređim i najkraćim trenucima, uspeju da daju okvir onom najvažnijem od svih pitanja – Kako živimo?”.

The post Svetski dan pozorišta – pozorište i njegov istorijat appeared first on Moodiranje.

Opet, na sve te stvari i promene se lako možemo navići. Ja bar mogu. Ali neću.
Neću upravo zbog te ravnopravnosti i svojevrsnog terora političke korektnosti koji se u našoj zemlji potpuno izopačio.
Jevreji su u mnogim ratovima propatili. U Drugom Svetskom ratu posebno. I Srbi su patili i propatili. Srbi na Kosovu još uvek pate.
Ipak, dok Srbi na Kosovu gotovo svakodnevno trpe diplomatska i građanska poniženja, a da se tome ne pridaje preterano na značaju, uputiti neku politički nekorektnu izjavu ili komentar nekom Izraelcu stvara vam mogućnost da budete “žigosani” kao osvedočeni antisemita.

Sociolozi kažu da oni koji imaju dovoljno moći da istaknu svoj problem, imaju i veću šansu da se u svakodnevnom govoru tretiraju na bolji način. O onim manje moćnim i bogatim grupama koji nemaju tu snagu da svoj problem bace u prvi plan govori se na politički nekorektan način.

Dok se zbog karikature proroka Muhameda ceo islamski svet digao na noge uz podršku mnogobrojnih boraca za ljudska i ostala prava, čerečenje polugole Madone ili Jelene Karleuše na krst po uzoru na Isusa, prošlo je prilično nezapaženo.

Upravo se na ovakvim primerima izuzetno dobro vidi sva kontradiktornost političke korektnosti. U potpunosti mogu da razumem da se prema nama, maloj i nerazvijenoj Srbiji, politički nekorektno ponašaju neki tamo Evropljani i razvijeni Zapadni sistem kome težimo, ali ne mogu da razumem da se i neki od nas tako ponašaju (konkretno mislim na pojedine nevladine organizacije koje se na čudan način bore za ljudska prava).

Dok beogradsku paradu ponosa obezbeđuje deset hiljada policajaca, po pojedinim banatskim selima se svakodnevno pljačkaju i maltretiraju nemoćni starci jer organi reda tamo ne zalaze.

Dok su nam sudovi blokirani sudskim procesima raznih “kontraverznih biznismena” (što je politički korektan naziv za kriminalce) koji se razvlače u nedogled dešava se da mladić za dva silovanja bude osuđen na četiri godine zatvora i da nakon toga pokuša da siluje  dvanaestogodišnju devojčicu i sekirom iskasapi njenog oca koji je pokušao da je zaštiti.

Dok pojedine nevladine organizacije trube o ženskoj ravnopravnosti i tome da je politički korektno reći advokatica, psihološkinja, i sociološkinja, skreće se pažnja sa pravih problema sa kojima se žene susreću pa su nam tako sigurne kuće pune, a žene su za isti posao koji rade i muškarci manje plaćene.

Otvoreno ću reći da se radujem i dobijanju statusa kandidata i da svesrdno podržavam ideju približavanja Srbije Evropskoj Uniji, ali hajde da ne preterujemo.

Postoje stvari koje možemo srediti i bez njih. Nismo mi nesposobni, niti su oni pametniji, niti je sve što dolazi sa Zapada dobro i politički korektno. Neću navoditi mnogo primera za to. Dovoljno je samo podsetiti i uporediti kako je grad Beograd rešio problem raseljavanja romskih porodica (sada sam politički korektan), a kako su to uradili Francuzi i njihov predsednik koji su Rome iz predgrađa Pariza bukvalno deportovali iz zemlje.
Ipak Francuzi su u takvom položaju da oni nas uprkos svemu mogu optuživati za političku nekorektnost.

U nadi da ovaj tekst čita i neko iz toliko pominjanih nevladinih organizacija i boraca za ljudska i manjinska prava upućujem im jednu ličnu poruku:

Prestanite da se*ete, da zamajavate i državu i narod, počnite da se zaista borite za najneophodnije ljudske egzistencijalne potrebe.

Da se borite za ona prava koja će njima zaista obezbediti bolji život. Omogućite Ciganima (sada sam politički nekorektan) da se školuju, leče, rade i žive u pristojnim uslovima pa tek onda trubite o tome kako ih trebamo zvati da bi bili politički korektni prema njima. Od takve političke korektnosti za koju se vi borite oni nemaju nikakve koristi.

U našem narodu postoji jedna sjajna izreka koja kaže: Zovi me i ćup, samo nemoj da me razbiješ.

The post Politička korektnost: Licemerje na kvadrat! appeared first on Moodiranje.

Sportska takmičenja na kojima učestvuje reprezentacija ili neki od naših sportista, na društvenim mrežama izazivaju gomilu “patriotskih komentara” koji se po okončanju meča dele u dve grupe:

• U slučaju da naši sportisti pobede, oni bivaju veličani i uzdizani do nebeskih visina.
• Ukoliko pak izgube, naše sportiste teško da mogu oprati i Dunav i Sava.

Oni tada od ponosa nacije i neprikosnovenih kraljeva postaju kilavci, retardi retardirani i “pičke prodane koje su i zemlju i narod izdale zarad jebenih para koje će strpati u svoju smrdljivu guzicu”. Ta smrdljiva guzica postaje mirišljava i lepa već nakon prve sledeće pobede ili prvog većeg uspeha. Setimo se samo prošlogodišnjeg Evropskog Prvenstva u vaterpolu, kada je naša reprezentacija osvojila srebrnu medalju. Slažem se ja da je kiks kada aktuelni svetski prvaci izgube u finalu Evropskog Prvenstva, ali biti vicešampion Evrope ostavivši iza sebe mnogo veće i ekonomski moćne zemlje, zaista jeste ogroman uspeh.

Nažalost, mali broj ljudi se iskreno radovao i ponosio uspehom svoje reprezentacije. Ili su pak ostali u senci onih koji su vrlo glasno i gordo širili negativne komentare društvenim mrežama, želeći da na taj način istaknu svoju ogromnu ljubav prema zemlji.

Pa zar se patriotizam ne pokazuje podrškom koju pružamo našim sportistima i našoj zemlji i onda kada nam baš i ne cvetaju ruže?!

Onda kada razloga za slavlje baš i nema?! U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci. Ne mali broj puta sam na nekim forumima pratio žestoke “patriotske” rasprave istih tih “klik patriota”.

Međunacionalne i međuverske prozivke na tim forumima, toliko su jadne, bezobrazne i štetne, da to prosto boli.
Njihova međusobna uveravanja da je upravo njihov narod uzvišeniji i argumentacija raznim istorijskim činjenicama, do te mere degradiraju i karikiraju nacionalnu istoriju tih naroda – da je to tužno i žalosno. Svako ko voli i drži do svog naroda i svoje zemlje, mora dobro poznavati i njegovu istoriju jer je ona izuzetno važna za očuvanje nacionalnog identiteta.

Gađajući nekoga blatom možda ćete pogoditi cilj, ali ćete ruke sigurno uprljati.

Još gore od toga. Uprljaćete i ruke svog naroda i svoje zemlje koju na internetu branite svojim lažnim “klik patriotizmom”. Pravi patriota će upravo iz poštovanja prema svojoj zemlji i svom narodu, poštovati i druge narode i narodnosti, jer će samo tako zaslužiti poštovanje svoje zemlje. Klik patriotama bez trunke stida i griže savesti, mogu nazvati i ogroman broj naših političara. Oni su sve prisutniji, sve aktivniji i glasniji na društvenim mrežama. Oni su mi, iskreno, i ona najgora vrsta “klik patriota”. Godinama unazad svi oni skupljaju jeftine političke poene na velikoj i bolnoj rani Srpskog naroda koja se zove – Kosovo.

Ogromna većina njih busa se u lažne grudi patriotske, i zavetuje se kako “neće dati ono što je naše”. Niko od njih nema dovoljno želje i hrabrosti da preko svojih usana prospeluje ono što veći deo naroda već vrlo dobro vidi i zna.
Svesne su “klik patriote naše političke scene” da će im to oduzeti mekane funkcionerske fotelje koje već imaju ili koje bi eventualno mogli da imaju. Sve po principu: “Bolje da zbog mog lažnog patriotizma propati šest miliona ljudi, nego moje dupe”.
Dragi moji političari: patriotizam se vrlo često ne ogleda u onome što bi većina naroda volela i želela da čuje, već u tome šta je zaista dobro za vašu zemlju i vaš narod.

Patriotizam je kada nijednog trenutka ne razmišljate da žrtvujete svoj život zarad dobrobiti svoje porodice, svoje dece, svog naroda. Vi ste, dragi naši političari, još uvek u fazi kada ne želite da žrtvujete ni eventualnu šansu za fotelju i funkciju.
Znam da će mnogi osuditi ovaj moj tekst, ali kada sam sebi dozvolio luksuz da napišem sve ovo, za kraj moram dodati još i sledeće:
Samoomražene moje “klik patriote”, volite i poštujte svoju zemlju i svoj narod srcem i obrazom, a ne dupetom i đonom!

The post Moderne anomalije društva: Klik patriotizam appeared first on Moodiranje.

Carica Milica (1335 – 1405.)

Bila je prva žena diplomata. Kneginja ili, kako je opevana u narodnim pesmama, Carica Milica. Potomak je Nemanjića, Jug Bogdanova kćer i supruga kneza Lazara. Nakon Kosovske bitke, istakla odlučnim i mudrim vođenjem državnih poslova umesto maloletnih sinova. U domaćoj istoriji, Kneginja Milica prva je žena koja je zajedno sa udovicom despota Uglješe, Jefimijom, bila srpski diplomatski posrednik. Godine 1398. je kod sultana Bajazita odbranila svog sina Stefana Lazarevića i izdejstvovala prenos moštiju Svete Petke iz Vidana u Beograd. Nakon smrti Kneza zamonašila se i dobila ime Jevgenija. SPC proglasila ju je sveticom. Ostavila je trag i u srpskoj književnosti delima “Molitva Matere” i “Udovstvu mojemu ženik”. Sahranjena je u svojoj zadužbini, manastiru Ljubostinji.

Milica Stojadinović Srpkinja (1838-1878.)

Prva žena ratni izveštač i prevodilac. Bila je obrazovana i talentovana pesnikinja. Kao veliki rodoljub, vođena jakim nacionalnim osećanjem, svom imenu dodala je i reč “Srbkinja”. Prevodila je dela Balzaka, Getea, Frankla… Bila je poštovalac i saradnica na sakupljanju narodnih pesama Vuka Karadžića, a on njen zaštitnik. Sarađivala je sa mnogo listova i bila prva žena ratni izveštač. Umrla je potpuno zaboravljena, u velikoj bedi i siromaštvu.

Draga Ljočić (1855-1937.)

Prva žena lekar. U Cirihu je započela studije medicine. Studije napušta početkom Prvog Srpsko-Turskog rata i dolazi u Srbiju da bi radila kao medicinska sestra. Po završetku Drugog Srpsko-Turskog rata, u Ženevi završava studije medicine. Postala je prva žena lekar u Srbiji i učestvovala je u svim ratovima koje je Srbija vodila u periodu od 1876. do 1915, kao i u povlačenju srpske vojske na Krf. Odlikovana je visokim vojnim odlikovanjima. Bila je jedna od osnivača Materinskog udruženja i Kola srpskih sestara. Vatreni borac za žensku ravnopravnost, sa zahtevima da žene dobiju pravo glasa.

Mileva Marić Ajnštajn (1875-1948.)

Matematičarka. Prva Srpkinja koja je studirala na Visokoj politehničkoj školi u Cirihu. Bila je darovita matematičarka, sa izrazitim talentom za muziku. Na studijima je upoznala i svog budućeg supruga Alberta Ajnštajna. Ostala je simbol mudre i pametne žene koja je ponosno koračala ispred svog vremena.

Maga Magazinović (1882-1927.)

Prva žena sa diplomom Filozofskog Fakulteta i prva srpska novinarka. Svakako jedna od najznačajnijih žena svoga vremena, napredna, slobodoumna i obrazovana. Ženama u Srbiji prokrčila je put u mnogim oblastima. Bila je prva žena novinar u tek osnovanom dnevnom listu Politika. Baletsku umetnost usavršavala je u Beču, a glumu je pohađala kod čuvenog Maksa Rajnharta. Pripadala je umetničkim i intelektualnim krugovima koji su u Beograd utirali evropski duhovni put.

Ksenija Atanasijević (1894-1981.)

Najumnija žena Srbije i prva žena doktor nauka. Uz Isidoru Sekulić i Anicu Savić smatrana je najučenijom ženom u Srbiji. Bila je prvi doktor nauka na Beogradskom Univerzitetu. Studirala je filozofiju. Čitav krug profesora, koji su u glavnom anonimno delovali, organizovali su glasanje za izbacivanje profesorke Atanasijević sa Univerziteta. Čak 8 godina se bezuspešno borila i tražila pravdu i zaštitu, da bi konačno 1931. umorna od borbe napisala molbu univerzitetu da je prevremeno penzionišu. Za vreme Drugog svetskog rata odbila je da potpiše apel Beogradskim intelektualcima, iako je pre rata pisala protiv nacizma i branila Jevreje, pa je uhapšena od strane Gestapoa. Po završetku rata, hapse je i nove vlasti takođe. Iz zatvora je izašla lišena građanskih prava i slomljena, a njene knjige stavljene su na listu zabranjenih. Nastavlja anonimno da radi i priprema treći tom svog životnog dela “Filozofski Fragmenti”, ali taj rukopis nikada nije pronađen. Na osnovu onoga što je pronađeno, smatra se da je Ksenija Atanasijević tvorac originalnog i celovitog filozofskog sistema u Srbiji.

Ideja: Željka Trninić

The post Slavne Srpkinje – pogled u nezaborav appeared first on Moodiranje.