fbpx

“Obriši suze draga, jer čitav je život pred nama”: Da, ovo je istina!

Oh da. Ljubav. Tema večita koliko i ljudski rod, tema koja jednako mori, uzbuđuje i uznosi i one koji su u njenom blaženom stanju, kao i one koji za njom tragaju. Neki se predaju, od nje odustanu i onda možda problema više nema. Ni suza.

0

Potpuno je pogrešno predubeđenje da su plakanje ili iskazivanje emocija nešto pogano, loše, znak slabosti karaktera ili histerije, nekakva mana ili faličnost. Setim se tako muškaraca koji su plakali preda mnom. Nisu bili slabi tada. Bili su iskreni. Često i jesu iskreniji i od žena, proživljavajući emocije dublje i suštinskije. Neki.

Jedan je plakao da ga ne ostavim. Nisam. Ali, šta se onda desilo? Nešto zanimljivo. Toliko nije mogao da podnese činjenicu da sam ga videla u takvom stanju i u takvoj situaciji, da je napravio veliku grešku, da je počeo sam za sebe da smatra da je loša osoba, da je nedostojan, da će to saznati drugi. Počeo je da projektuje svoju grižu savesti na mene iako sam mu oprostila, da na kraju jednostavno ipak nije moglo dalje. Posle skoro dve godine, ta loša energija nas je udaljila, on se odselio na drugi kontinent, a niz loših stvari koje je učinio su ostale eto tako… u nekim mojim krugovima i evo ovde, između mene i vas.

Kad se srce slomi

Plakala sam i ja. Verujte, ni cela papirna galanterija nije mogla da izbriše moje suze kada sam saznala još stvari vezani za njega, a kao za baksuz nigde maramice bilo nije, nego mi je drugarica, sada kuma, golim rukala brisala lice i grlila me dok se nisam sastavila.

Svi mi prođemo kroz neki bol, kroz razočaranja. I sve su ljubavi iste, ali su sve tuge drugačije i tužne na svoj način. Iako parafraziram Tolstoja, istina jeste, da mogu da se vratim rekla bih sebi upravo-obriši suze draga. Da, čitav je život pred nama. I previše suza. Previše bola. Previše svega.

I to ne jednom. Kroz strahove, razočaranja, boli, nekad je veoma teško sačuvati optimizam i veru u ljubav, sreću i iskrenost. Ono što je gore od odsustva optimizma jeste – ravnodušnost.

Kada je postalo OK da nas baš briga?

Danas postoji toliko načina za upoznavanje, za druženje, uz društvene mreže je iluzija bliskosti i simpatija jača nego ikad, brža nego ikad, lakša no ikad. Dva put klik daje srce, jedan samo lajk, levo, desno, svajp, react. Ono što je pak istina je da su mreže danas platforma koja je eventualno samo podloga, a ne suština.

Davno sam pisala o tome kako društvene mreže treba da agituju publiku, ljude, da je organizuju, da povezuje. I ona to jeste učinila. A onda se desio neki pomak i najednom kao da je ta veza postala imaginarna, površna, a takvi su postali i naši odnosi.

Čitav je život pred nama… možda bukvalno?

Neki kažu da smo izbirljivi, neki da nema dobrih devojaka ili momaka ili da je sve što valja zauzeto. Neki smatraju da zato što smo ku.ke da smo zato i same, čak i kad nismo. Negde je iza tridesetih brak najednom merilo lične vrednosti, faličnosti ili jednostavnije odluke i izbora. A kao da je izbor. Kao da se probude ljudi jednog dana i kažu mrzi me da se bavim nekim drugim, samodovoljan sam i super mi je. Kao da onda u inat i mnogi, žene posebno, odlaze u drugu krajnost tvrdeći da je bolje biti kvalitetno sam, nego u toksičnom odnosu. Da. Ali hajde da ne poričemo – svakome je neophodna bliskost, nežnost, pažnja, mir. Mnogi je obećavaju i pogrešno shvataju, a vrlo mali broj ljudi shvata šta je to, suštinski.

A ako pogledamo teorije međuljudskih odnosa, videćemo da se njima pristupa jednako iz ugla evolutivnog razvoja, nagona, sociološko-razvojnih uticaja od malena, učenja i potreba, različitih iskustava koja oblikuju naredna, kao i ekologiju odnosno okolinu samog odnosa, udaljenost i uticaj bliske i dalje okoline, društvenih zbivanja i okolnosti.

Tako gledano, jedan jednostavan odnos jasno donosi kompleksnu mrežu uzajamnih iskustava, a sa godinama jasno postaje sve teže i teže uskladiti pravac i doneti ultimativno odluku – biram ovaj put i GRADIM sreću. Bez obzira na prošla iskustva, bez obzira na usvojene šeme i izazove koje donose prethodni odnosi.

Jer na kraju svih krajeva – odnosi se grade, ne dobijaju, ne otkrivaju, ne nalaze, ne dese sami od sebe. Vredni odnosi su odluka da se odnos bira iznad dve osobe i iznad pojedinca, uz uzajamno poštovanje, komunikaciju i svest o svim faktorima koji učestvuju u datom odnosu.

A izgradnja jednog odnosa pre svega počinje izgradnjom sebe, a zatim odlukom da se od odnosa u koji ulazimo neće odustati tek tako, da ne postoji mehanizam očekivanja i ispunjavanja nekih nerazjašnjenih potreba, već istinska svest o tome da je to drugo biće negde partner i u dobru i u zlu.

Iako je ono “dok nas smrt ne rastavi“ postalo obezvrednjeno, pa i prethodno spomenuto istrajavanje u dobru i u zlu, ništa vredno ne nastaje preko noći, a samo svesnim kreiranjem odnosa kakav želimo možemo zaista doneti smisao u svet koji je na isti pomalo poprilično – zaboravio.

I tada tek taj ostatak i čitav život može da počne. Pred vama.

Komentari