fbpx

Postati preduzetnik nije bauk ako se pozdraviš s pogrešnim uverenjima

Ovo je tema koja me dosta intrigira, a tiče se ne samo kako postati preduzetnik, budućnosti mladih i novih sistema života, toliko dalekih od u našim roditeljima usađenih komunističkih shvatanja o tome da je država odgovorna za sve, koliko i toga da obrazovanje mora urgentno da se menja tako da obezbedi koncept “lifelong learninga” sistematično, posvećeno i kontinuirano, na državnom nivou.

0

Krajnje je vreme došlo da se mladi osnažuju u tome da ne sede i ne čekaju da im se nešto da, da je dovoljno da pruže minimum i da taksativno ispune određene zahteve nametnute spolja, koliko da shvate snagu koju nose u sebi, usvoje proaktivan pristup i čarobu reč preduzetnik.

Ovaj preduzimljiv duh je jako dugo bio vezan za nešto prljavo, kriminalno ili mutno, a realnost je sasvim drugačija, rizik postoji, ali je benefit daleko veći i po društvo korisniji od toga da se računa na fiksnu platu i radi tek koliko mora, od 9-5. A objasniću i šta mislim o tome malo kasnije.

Svojevremeno je Toni Milun pričao da ono što je svakako dužnost obrazovnog sistema, ili bar treba da bude, tokom edukacije, je i potenciranje na kreativnosti kod mladih, gde mnogi talenti mogu doći do izražaja čime se stvara i samopouzdanje koje je danas retka i uglavnom individualna, a često neopravdana pojava. On je ocenio da za poboljšanje obrazovnog sistema i popularizaciju nauke i znanja nedostaje učenje o preduzetničkom duhu i preduzimljivosti, što možemo iskoristiti kao dijagnozu, ali i formulu za region uopšte.

Individualna odgovornost postoji uvek kada je u pitanju profesija, budućnost i egzistencija. Mladi ljudi svakako treba da se zapitaju na koji način se finansira naše zdravstvo, pa kao studenti plaćaju samo participaciju, otkud nam izrazito niske školarine (u Republici Srpskoj su recimo na javnim univerzitetima ubedljivo najniže u regionu) i ko otvara, kako i zašto nova radna mesta. Zahvaljujući kreativcima koji žele da stvaraju, zarađuju, voze dobar automobil, putuju, ukratko da se samoaktualizuju ili to već jesu (uz preduslov da istovremeno izmiruju obaveze prema državi), odnosno upravo preduzetnicima, malim, srednjim i velikim preduzećima, realnost je da su se centri poslovanja pomerili od državno ka privatnom sektoru i da je krajnje vreme da ovaj sektor prestane da biva sankcionisan i kažnjavan, već pospešivan maksimalno i uključen u kreiranje politika nove radne snage i novih veština neophodnih za budućnost i poslovanje. Količina potrebe za prekvalifikacijama govori o tome da su državne politike kreiranja radne snage izgubile bitku i da, kako bi zaštitile svoje akademske pozicije i radna mesta, dopustile hiper-produkciju zanimanja i stručnjaka koji izlaze sa fakulteta što bez praktičnog i primenljivog znanja, što bez svesti o sferi privređivanja, čime dolazimo u situaciju da sve manji broj ljudi nosi privredu, dok veći deo oseća revolt i gnev, a tome nisu obavezno krive generalne, koliko konkretne politike i stihijsko i neplansko zapostavljanje važnosti obrazovnog sistema koji se mora pod hitno revidirati na regionalnom nivou i okrenuti u međuvremenu daleko više neformalnim izvorima edukacije.

Zašto sam postala preduzetnik

Ja nisam neko ko potiče iz porodice preduzetnika, naprotiv. Moj otac je bio profesor, mama bankarski službenik. Siguran posao, plata, penzija. Sve se to urušilo u mojoj glavi kada je moj otac mlad preminuo, a majka zbog malverzacija rukovodstva Agrobanke ostala pred samu penziju bez posla, sa nivoom stresa koji ju je zamalo ubio. I? Čemu sve to? Sva ta iluzorna “sigurnost”?

U međuvremenu, toliko sam slušala o tome da sam luda što se registrujem, da nisam pri sebi što “državi dajem pare”, da će neko da me orobi ili da ću da samo navučem gnev države na sebe koja će da me cedi, da sam godinama odlagala korak koji sam sve intenzivnije osećala u sebi kao neminovnost i kao nešto sklono mojoj ličnoj prirodi.

Ja sam oduvek bila preduzimljiva, okrenuta projektima, volonterizmu, aktivnostima, produkciji, studijama, radu. Nisam se stidela da zasučem rukave i neretko povraćam od fizičkih napora da se neki projekat izvede do kraja, ali i da dan i noć učim, radim ili pišem neki rad, studijsko istraživanje ili analizu.

Ipak, i pored svega toga, tuđa mišljenja su me gurala od tog koraka konstantno. Interesantno, niko od tih ljudi nije skoro pa ni radio, a kamo li bio preduzetnik.

Na neki način, moje hendlanje po dve škole paralelno, organizacija rasporeda, pregovaranje sa profesorima, akademskim službama, pisanja molbi, regulisanje ispita, putovanja i apliciranja za stipendije i istraživačka putovanja su me pomalo zaista i pripremala, ako ništa, a ono na to da se borim i da ne odustajem dok ne dođem do optimalnog rešenja.

Upornost i strpljenje. Ultimativne lekcije. I kvalitet, ali akcija, rad i disciplina. To je ono što je u korenu samog preduzetništva. Ne morate sve znati da radite sami, ali morate znati da delegirate sve, kako i kome, i zašto.

S druge strane, tu su i networking i povezivanje sa ljudima koji zapravo nešto znaju o svemu tome. Ovo mi je pomoglo da zaista saznam korisne informacije i ovde dolazim do prve važne stavke. Networking. Povezujte se sa ljudima koji su iz sličnih krugova u kojima želite da budete, čujte njihova iskustva, pitajte.

Ovo je to znanje koje ne postoji u školama, a to je tragično. Deca će naučiti mnogo toga u školi, ali neće od nastavnika nikad naučiti kako da postanu stručnjaci spremni za novo doba, kako da ovladaju preduzetničkim duhom, popune fakture ili naprave projekat. Retko gde psotoje entuzijasti koji će delić veština tipa javnog nastupa ili aktivizma uvrstiti u svoj kurikulum, između ostalog i jer su nastavnicima danas ruke poprilično vezane.

Preduzetništvo je za mene bilo izazov, novi poduhvat i avantura, a ono to zaista i jeste. To je igrica na životnom nivou, nešto što se živi svakodnevno i jeza me hvata kada čujem gomile motivacijonih govornika koji prodaju magle da je svako za to. Nije. Jednostavno nije, nije taj tip ličnosti, nije taj profil i ne treba svi da budemo isti. Ovo apsolutno ne znači da je iko vredniji ili manje vredan.

Neko ko radi od 9-5 je savršeno srećan, ima značajno manji nivo stresa, ali i manje slobode, što nije loše jer negde ima i odmor tokom kojeg zaista ne mora da misli ni o čemu. Kad ste preduzetnik odmor praktično ne postoji.

Ono što postoji je drugačiji životni stil u kojem ćete ili uživati ili sagoreti, zapaliti se kao prodaja peleta pred zimu ili potpuno utonuti u depresiju, a neretko i dugove. Aкo ste skloni prokрastrinaciji, nikako ne treba da ulazite u preduzetničke vode. Preduzetništvo znači da nosite u sebi plamen ideja koji gori bez prestanka i da u svemu vidite prilike, da vas ta frekvencija razmišljanja usrećuje i da to što radite – radite zaista odlično.

Još jedna stvar koja se nigde ne uči vezano za preduzetništvo – to je kako da budete pošteni. Šta pod ovim podrazumevam? Pod ovim podrazumevam da u svim poslovnim aktivnostima zaista želite svojim klijentima uspeh, da razmišljate dugoročno, poštujete novac koji vam je dat, a iznad svega sopstveni rad. Naučiti odrediti cenu za svoj rad veština je koja se stiče vremenom, zato i treba da pazite kako tome pristupate. Dešavalo mi se da me prevozaju i budzašto mi plate, a i da budem unapred adekvatno plaćena, pa i bolje nego što sam očekivala. Kako se do toga dolazi? Isključivo rezultatima. Pričajte šta radite. Nemojte da krijete po tom seljačkom principu koji vlada kod nas. Ako neko treba da ode ili bude “ukraden” pustite ga. Nešto bolje i za vas će doći.

Da rezimiram:

  • Steknite veštinu i znanje u određenoj oblasti (ili oblastima, ne dozvolite da vas tretiraju kao mene da više interesovanja znači manjak fokusa, naprotiv – to je samo ogromna prednost)
  • Upoznajte se sa neophodnim veštinama iz sfera menadžmenta, marketinga, dizajna, poslovanja i finansija
  • Upoznajte ljude iz sektora u kojem poslujete
  • Radite, ne filozofirajte
  • Akcija! Ne čekajte, već budite proaktivni
  • Ne prokrastinirajte
  • Dobro popričajte sa sobom šta je vaša sreća, a ne šta vam se spolja nameće
  • Verujte u svoje kapacitete i ne slušajte druge
  • Budite spremni na greške i imajte pokriće
  • Kada se odučite na registraciju – imajte sigurne klijente. Obično je potreban 1 klijent koji će vas prebaciti sa freelance na “PR mode”
  • Obezbedite 2-3 meseca sredstava za život
  • Obezbedite opremu i po mogućstvu mrežu saradnika
  • Pametno vodite svoje online prisustvo
  • Delite šta radite i ne plašite se das će vam neko nešto uzeti.
  • Budite i skromni i primenjujte princip “pay it forward”. Verujte mi radi
  • Negujte ljude oko sebe
  • Dobro vodite računa o pravnim procedurama i rokovima
  • Naučite da vodite finansije i fakture, ne plašite se, sve je bauk u početku
  • Pitajte šta ne znate i bez sramote, posebno u početku. Ne postoje glupa pitanja, postoje glupe greške koje možete napraviti upravo ukoliko ne pitate
  • Budite hrabri i dišite

Tužno je da ljudi koji zaista rade, stvaraju, zapošljavaju, i da, posledično imaju novca, umesto podrške, često nailaze na osudu ili se za njih smatra da im je sve “lako”. Niko ne vidi besane noći, rad od po 18 sati dnevno, sastanke od po 5 sati. Stresove i poremećen san i duge sate u kolima, na putu ili u redovima i bankama.

Preduzetnici nisu u novinama, nisu medijske ličnosti niti poslovični primeri, deca neće nikad reći da žele kad porastu da budu prduzetnici, kao recimo fudbaleri ili pevačice, ali svakako – preduzetnici kao uzori postoje i treba da postoje.

Kao što postoje i mladi koji žele da rade i nije istina da su svi mladi katastrofa, da je kompletno društvo klonulo duhom i upalo u tešku letargiju.

Da spomenem opet stari članak iz emisije “Nedeljom u 2” Aleksandra Stankovića: “Promena percepcije o poslovanju i preduzetništvu ostaje dužnost svih generacija, da prepreke na koje nailaze prihvate kao izazov a ne kao (nerešive) probleme, te da iz njih izađu kao uspešni ljudi, građani, preduzetnici i glavni motori – pokretači društva.  Na kraju, da parafraziramo Borisa Vukića, “samonikli”, kako naziva preduzetnike, možda neće spasiti svet, ali bez njih ćemo sigurno propasti.”

Udahnite duboko i krenite.

Komentari