Ukraden akumulator ne deluje kao strašna stvar, ali ono što je strašno jeste čitava logistika oko toga, kao i nemoguća misija skoro pokretanja automobila bez pomoći dobrih ljudi koje, ako imate sreće, možda u svemu tome sretnete kao ja što sam.

Najnormalnije sam jednog dana otišla na posao, a kao i obično, oko Hrama je skoro pa nemoguće naći parking. Nekako sam pronašla parking nakon besomučnog kruženja ulicama oko Slavije. Kako nisam baš najzgodnije stala, nije mi đavo dao mira i 15 minuta kasnije sam se vratila da proverim da li je sve u redu i da se uverim da je opel pored mene sigurno mogao da izađe. Rekli bi neki sad da žensko ne ume ili ne obraća pažnju, ali oprostite, u par sekundi kada reka automobila i nervoznih (da ne kažem histeričnih) vozača vrišti i svira oko vas, praveći drugi, treći, peti krug po kraju, kako ste i ako ste stali – stali ste. Pogledala sam auto, videla da je sve u redu i rasterećena otrčala nazad u kancelariju.

Vratila sam se na posao i neki nemir me je gušio skoro čitavog dana, do te mere da me je u jednom momentu uhvatilo teško gušenje i tahikardija. Ne znam kako funcionišu instinkti, da li podsvest analizira neke utiske koji nisu ni stigli do svesti, da li sam ja krajičkom oka videla te sumnjive ljude, šta se desilo već – ko zna. Rekla sam koleginici da nešto danas nije u redu, da me neka anksioznost drži. Ne znam kako da vam opišem taj osećaj i mešavinu neobjašnjivog straha, teskobe, tuge i panike.

Stanje šoka i početak druženja sa majstorima, autobravarima i mehaničarima

Krenula sam do kola dok me je sve vreme neobjašnjivi nemir držao. Ne znam da vam kažem zašto sam se tako osećala, ali mahinalno sam pošla još jednom da obiđem oko kola, gledajući da li je sve u redu, da li je nešto drugačije.

Naizgled je sve delovalo OK. Sela sam u kola, unela ključ u bravu i okrenula. Jednom, dva puta, tri puta. Ništa. Pa ugasila sam svetla, to prvo uradim, kao što ih prvo i upalim. Sve je ugašeno bilo, naravno, odmah sam pomislila na akumulator. Pozvala sam prijatelja da se konsultujem, rekao mi je da otvorim haubu, a tada sam jasno ko dan videla da je motor tu, ali i neke trake koje vire, ali – ne i akumulator!

Taj osećaj je toliko grozan, kao da me je neko šutnuo u grudi.

Nisam se pitala što meni, iz prostog razloga što ne verujem da iko zaslužuje da mu se loše stvari dešavaju, a ako i zaslužuje, ne bi trebalo i ne želim im to.

Bila sam na ivici suza, snage i onda se okrenula mrežama na kojima se čitav svet sitnog kriminala otvorio kao najnormalnija stvar života u Srbiji. Od pljački kola celih u Nišu, do obijanja i vađenja radija, obijanja gepeka, vađenja felni, benzina, pa čak i običnih brisača… priznaću, bilo je utehe u toj činjenici da nisi sam u svojoj ničim izazvanoj nesreći.

Blage utehe. Jer opet – iluzorno je tešiti se nesrećom. Moj sledeći impuls, a ne bila ja s Balkana, bio je inat. Jel’ ovo test? Da nisam ovih dana malo previše srećna bila, čisto onako, za promenu? Pa nema veze… tek ću da budem!

Sutradan sam imala poslovne obaveze u drugom kraju grada, dokle sam morala taksijem, a onda opet taksijem ka Hramu.

Jedan fini čikica iz Beogradskog poslovnog taksija je bio na redu na taksi stanici i on me je povezao.

– Može do Hrama?
– Kako da ne, idemo.
– Osim ako ne znate gde može da se kupi akumulator – rekoh u polušali.
– Šta se desilo, znam tu blizu ima, na Južnom bulevaru.
– Ukrali su ga. Sinoć.

Ne znam kako sam delovala, verovatno potpuno skrhano i slomljeno, ali čovek me je utešio i rekao da ne brinem. Poverovala sam mu, nije da sam imala nekih opcija, ali je bilo nekako utešno to što je neko uopšte poželeo da bude u današnje vreme dobri Samarićanin i pomogne.

Događaji koji će uslediti vratili su mi veru u ljude

Ovaj sedi čovek u lepoj plavoj košulji se prema meni postavio kao da sam mu ćerka.

– Znate, mi nismo imali kola 18 godina. Pre toga je tata vozio, a onda smo auto poklonili mom  bratu da ga proda i ode za Kanadu. Mama nije nikad vozila, mi smo bili mali. Tata je jedini vozio. I najzad sam odlučila da ne mogu više bez auta, nisam vozila ni 3 meseca i onda ovo…

– Sad ćemo sve da sredimo, gde su ti kola? Samo da nađem neki alat i da nađemo sve što treba.

Stigli smo do centra Topla na Južnom bulevaru, čovek čije ni ime nisam znala je preuzeo svu komunikaciju sa majstorom, za kog ću kasnije saznati da se zove Vidoje i da je najveći car na svetu!

Taksistino ime sam tek kasnije saznala, a to kako i šta je usledilo je tek posebno čudo u ovoj priči.

Čika Vidoje je pogledao moju nesrećnu sliku akumulatora (odnosno odsustva istog) i shvatio odmah da su mi odneli ne samo akumulator, već i kleme i počupali još neke delove, te da će mi trebati ozbiljna pomoć da uopšte sve adekvatno nabavim. Ali onda je ovaj čovek “seo za internet”, okrenuo nekoliko telefona, meni dao adresu i ime radnje i cenu klema koje se prodaju u blizini Cvetkove pijace. Realno mi je rekao kakav mi akumulator treba, na licu mesta smo sve obavili i ja sam otkačila bar to sa spiska.

Slučajni taksista kao heroj i spas

Moj taksista je inače bio profesor geografije po struci. Do devedesetih je radio kao komercijalista u Svarovskom, a onda je ostao bez posla. Videlo se da je fin gospodin. Taksira, kao i većina, jer mora. Nije automehaničar. Nije imao alat. Ali je želeo da mi pomogne.

Shvatili smo da zbog tih klema, alat definitivno treba da imamo.

Onda je čika Vidoje uzeo par nekih ključeva i dao ih taksisti.

– Vraćam ih odmah posle.

– Ako ne uspete, ja mogu iza 5 da dođem i sredim to – ponudio se čika Vidoje.

Moje oči su se napunile suzama.

Dva potpuna stranca, koja prvi put vidim u životu, pokazali su mi toliko dobrote u tih petnaestak minuta koliko zaista dugo nisam tako nasumično videla.

I taj novitet, ta novost kojom nismo često okruženi, kao da je obasjala sve u meni, tako naviklo na tminu i smrknutost u koju smo utonuli. Svi mi kolektivno.

Bavimo se bilbordima, reklamama, skandalima i tračevima, mučimo svoje muke, a suštinski ne gledamo ničija, skoro pa ni svoja posla. Okrećemo glave jedni od drugih, kao i svi prolaznici koji su u centru grada okrenuli glavu dok mi je neko uredno vadio akumulator.

A onda je tek usledio šok

Nastavili smo po kleme, a čovek koji radi tamo mi je rekao: “Ha, to mora da je bilo oko Tiršove i Pasterove. Od juče ste osamnaesti (18!!!) kojima su ukrali akumulator tamo“.

Do tog momenta su me tešili da su to neki narkomani, da je to neko tako bio, ali pomisao da neko danima operira po samom centru grada neometano, da predstavnici zakona za to znaju i ne preduzimaju ništa, me je užasnula. Pa tu su bolnice, onkologija, dečja bolnica! Ljudi tu dolaze iz najgorih mogućih patnji i razloga. Njih je suva muka naterala da dođu tu.

Pored akumulatora, brzo sam uvidela da će mi trebati i auto bravari jer mi je brava potpuno bila iskrivljena i obijena. To je značilo još par dana bez kola. Konačni ceh? Ko zna. Uz taksi, živce, stres na poslu i emotivno narušeno stanje svesti, stanje u kojem se osećate orobljeno, utučeno, razočarano i izneverno… pored grozne priče za pamćenje, i pored lepih i iznenađujuće ljudskih momenata sa nasumičnim strancima koji su bili voljni da pomognu, ostao je gorak ukus da u rođenom gradu nismo bezbedni.

Pozvala sam MUP Savski Venac i evo šta su mi rekli:

• moja prijava podneta prethodno veče se evidentira kao događaj
• za ovakve slučajeve telefonska prijava se ne računa kao prijava (iako je meni prethodno veče rečeno da je evidentiran slučaj, a da dođem lično samo u slučaju da mi treba potvrda ukoliko imam kasko osiguranje, koje nemam)
• oni ovih dana nisu imali prijave
• na pitanje da li rade na tim slučajevima, rekli su da mogu da razgovaram sa inspektorom na licu mesta
• na moje pitanje kako ja da parkiram tu bez alarma ili katanca na haubi, rekli su mi da oni ne mogu meni da određuju gde ću da stanem i šta ću da radim
• za štetu manju od 12.000 dinara ne izlaze na teren

Ne znamo šta policija trenutno čini da ove kriminalce privede pravdi, ali zaista se nadam da rade na tome. Iako nemaju “zvaničnih” prijava. Iako nisu bili na “uviđaju”.

Bravo.