Koji tipovi kolica za bebe postoje

Pre svega treba da znamo koji su to tipovi, odnosno vrste kolica za bebe. Kolica su spas u mnogim porodičnim situacijama: ona nam pomažu da lako prevezemo dete kroz grad, da vežbamo na stazama za trčanje ili da damo aktivnom todleru oduška tokom užurbanog putovanja.

Brojne su nepoznanice za to kako da odaberete kolica za bebu.  Ovo svakoga može isfrustrirati. Zbog stila, mode ili nekih ideja o životnom stilu, možete završiti sa za vas preteškom napravom za manevrisanje kojoj je potrebno predugo da se sklopi ili je previše teška za nošenje uz stepenice.

Ponekad dobijete ono što platite, ali ponekad su najbolja kolica za bebe zapravo jeftina, jednostavna kolica. Zato je vredno da prvo odlučite to kako želite da koristite svoja kolica, a zatim da kupujete u okviru tih parametara.

Vrste kolica:

• Kolica pune veličine.
• Mini, lagana ili kišobran kolica.
• Kolica za dvoje ili više dece.
• Kolica za trčanje.
• Nosači autosedišta i sistemi za putovanja.

Stvari koje treba uzeti u obzir prilikom kupovine kolica za bebe

Najbolji način da dobijete vrednost koju želite od kolica za bebe je da razmotrite pet glavnih metrika pre nego što kupite, jer dostupne opcije mogu biti preplavljujuće ako ne znate kakva kolica tražite.

1. Starosni raspon deteta:

Ako kupujete kolica za bebe koja želite da izdrže tokom predškolskih godina, trebalo bi da izaberete drugu vrstu nego ako vaše dete već ima podosta kilograma i lako skače u kolica i izlazi iz njih. Neki ljudi zaista vole stil kolevke za svoju novorođenčad, pa razmislite da li će vam trebati druga kolica kada postanu veća i više ne žele da leže na leđima – mnoga od ovih kolica se pretvaraju u oblike pogodne i za voženje starije dece ili dolaze pos sitemu 3-u-1 koje smo i sami imali. Po meni je ovo najisplativije i najpogodnije, mada delovi koji se prerastu dugo stoje, ne mogu da se preprodaju, niti proslede jer zbog baze ne mogu da se koriste samostalno.

2. Integracija sa sedištima za automobile:

Ako želite da se vaša kolica povežu sa auto sedištem, biće vam potreban drugačiji stil nego ako imate odvojeno auto sedište od kolica.

3. Veličina i težina:

Fizička zapremina je važna ako imate mali automobil, a želite da transportujete kolica. Ako koristite kolica u kontekstima u kojima ponekad morate da ih spakujete i nosite, vredi razmisliti o tome koliko želite da budu teška jer nekoliko kilograma razlike menja i to koliko ćete se znojiti. Nije lako nositi i dete i sklapati kolica, verujte mi. Zato smo čim smo mogli prešli na kišobran sistem.

4. Lakoća upotrebe:

Određena kolica mogu imati složen proces sklapanja sa više ruku ili točkove koje je teško zaključati ili otključati. Većina ovih detalja potiče od komentara recenzenata jer proizvođači žele da istaknu koliko su njihovi proizvodi laki za upotrebu, ali ih ipak vredi razmotriti i probati odnosno testirati ih na licu mesta.

5. Stil:

Neka prelepa kolica su napravljena od luksuznih materijala, i ako to čini da se osećate neverovatno i srećno dok gurate ta prelepa kolica, nastavite, što se kaže – udri samo. Ali, proverite opis i specifikacije svakih kolica za listu materijala dok sužavate svoj izbor. Komentari koje možete pročitati će ponekad spominjati da li se kolica lako zaprljaju ili se lako peru i na to takođe nije loše obratiti pažnju.

Na kraju, uzmite u obzir sve posebne okolnosti, uključujući to da li ćete ići preko neravnog terena ili trčati sa kolicima i da li želite kolica koja mogu da pomeraju više dece.

Posebne napomene za kolica za bebe

Tipovi kolica na koje ćete verovatno naići spadaju u sledećih pet kategorija, iako postoje kombinacije, kao što je sistem za nošenje auto sedišta za više dece.

• Kolica pune veličine
• Mini, lagana ili kišobran kolica
• Kolica za dvoje ili više dece
• Kolica za trčanje
• Nosači autosedišta i sistemi za putovanja

Kolica pune veličine

Najosnovniji koncept kolica, kolica pune veličine, obično imaju čvrste točkove, prostor za odlaganje u bazi i mogućnost zatvaranja radi lakšeg skladištenja. Možda imaju moguću konverziju iz standardnog uspravnog položaja sedenja kako bi bili udobniji za manje bebe koje ne sede same, navodi sajt Cnet.

Oni su obično dizajnirani da budu udobni za guranje i laki za čišćenje.

Dostupan u raznim cenama.

Mogu da drže samo jedno dete.

Mini, lagana ili kišobran kolica

Osnovna kolica za kišobran su plastični ili metalni okvir sa visećim mrežama od tkanine nanizanim preko njega, omogućavajući im da se sklope i teže jedva više od kišobrana dok zauzimaju vrlo malo prostora. Moderna mini i lagana kolica imaju više zvona i zviždaljki, ali ih karakteriše jednostavan, lagan dizajn i strategija preklapanja koja im pomaže da se uklope u kompaktne prostore.

Odlični su za prevoz po gradu ili na putovanju.

Posebno dobra za malu decu i decu predškolskog uzrasta koji mogu da uskaču i izlaze iz kolica.

Teže za upotrebu sa malom bebom, jer većina ima uspravan položaj sedenja.

Kolica za dvoje ili više dece

Ova kolica omogućavaju dvoje ili više dece da sede ili sede na kolicima.

Zbog svoje veličine, ova kolica često imaju veliki prostor za skladištenje za zaposlene roditelje sa više dece koje mogu da nose manje.

Često im je potrebno veće vozilo za transport čak i kada su sklopljene.

Kolica za trčanje

Kolica za trčanje su podskup kolica pune veličine sa sistemom točkova koji više apsorbuje udarce.

Ona pomažu aktivnim roditeljima da održe svoj životni stil.

Ne preporučuje se trčanje dok beba ne napuni najmanje 6 meseci.

Nosači autosedišta i sistemi za putovanja

Nosači sedišta za automobile i sistemi za putovanja odnose se na kombinovane sisteme koji omogućavaju da stil sedišta za bebe klikne u automobil, a zatim se odvoji i klikne u okvir kolica.

Uštedite novac i održavajte efikasnost kupovinom jednog sistema za putovanje umesto odvojenih sistema kolica i auto sedišta.

Karakteristike koje treba tražiti u kolicima

Neke karakteristike koje su prisutne u mnogim kolicima, ali koje mogu biti od posebne pomoći čak i ako ih niste posebno razmatrali uključuju:

Dodatni saveti za kupovinu kolica za bebe

Pošto nijedna kolica ne mogu biti sve za svakoga, pametno je shvatiti gde možete napraviti kompromis kada odlučujete kako da izaberete kolica za bebe.

Uzimajući to u obzir, budite realni u pogledu svoje upotrebe i načina na koji najbolja kolica za bebe za vas nude slobodu i mobilnost: ako znate da ćete svaki dan biti napolju i dobijate preko potrebno sunce i svež vazduh, investirajte u proizvod sa veoma jakim recenzijama čak i ako je skupo.

The post Kako da izaberete prava kolica za bebe? appeared first on Moodiranje.

Ako je ljubav to što deci treba, kako je pružiti?

Odgovor na ovo pitanje deluje jako jednostavno, međutim ako posmatramo razvojne izazove deteta ne kroz prizmu deteta, već kroz prizmu izazova koje dečiji razvoj može postaviti roditeljima, vrlo brzo uviđamo da je rad na pružanju ljubavi detetu zapravo rad na sebi.

Veliki broj roditelja bi najradije upakovao dete u rebrasti karton u rolni i jastuke i sunđere da se nikada ne bi povredili, zatvorili ih da se nikada ne bi razboleli, hranili ih jer je tako lakše, a i nema haosa i nereda i mrva toliko, oblačili ih i obuvali jer je brže, i tako dalje. Davanje ljubavi detetu neretko podrazumeva to da idemo i preko nekog prvog instinkta, te da detetu pružimo optimalnu distancu i zdravu separaciju, omogućimo im da dođu do zona narednog razvoja, kao i da uvek budemo konstantni objekat kroz sve faze razvoja tolerancije na ambivalenciju. Ovo je vrlo sveden i uprošćen opis psihodinamskog pristupa razvoja dece, a svaka od navedenih stavki jeste neiscrpna i obimna tema za sebe.

Možda je lakše posmatrati ih kroz ono što može da se desi ukoliko se ne postignu usvajanja svih veština, odnosno ako one skrenu u maladaptacije ili ako zbog neadekvatnih rešavanja stadijuma dođe do regresije u zonu prethodnog razvoja.

Svi žele samostalnu, odgovornu, vrednu, sposobnu decu…na papiru. A istina jeste da je danas roditeljima više nego ikada pre potrebno dosta pomoći da razreše sopstvene šeme i mehanizme kako bi zapravo razumeli mehanizme razvoja deteta i ucelovili i samu dečiju prirodu i temperament, ali i sebe, posebno majke, u tome da je idealno biti samo “dovoljno dobra mama”.

Šta znači to da smo deci potrebni samo mi?

Deci smo potrebni mi, autentični mi, oslobođeni stega reaktivnog, sposobni da uz veštine neutralizacije i mentalizacije postignemo svesne izbore, respons, i da adekvatno prepoznamo i odgovorimo na bazične dečije potrebe.

Jedna od osnovnih veština koje kao roditelj možemo imati jeste konstantnost.

Konstantnost objekta je, kao pojam, u psihoanalitičku literaturu uveo Hajnc Hartman. On je ovim pojmom hteo da označi stadijum u kome se sve dublja detetova veza sa voljenim objektom stabilizuje i postaje proširena unutrašnja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba. Hartman je smatrao da usvajanje ove sposobnosti zavisi od razvoja „stalnosti predmeta“, tj. od kognitivne trajnosti mentalne predstave nekog predmeta kada je on fizički odsutan i od ‘izvesnog nivoa neutralizacije’ agresivnih i libidinalnih nagona. Dete je, dakle, na najranijem uzrastu, svesno objekta (majke) dok ona zadovoljava njegove potrebe i dok mu je u vidnom polju. Vremenom (i razvojem kognitivnog aparata), mentalne predstave objekta postaju trajnije (mogli bismo, običnim rečima, mentalne predstave nazvati „uspomenama“ koje se učvršćuju). Razvija se i sposobnost pamćenja. Između deteta i majke razvija se veza koja je prisutna iznutra, u detetu (naravno, i u majci), i kada majka nije fizički prisutna i kada ne zadovoljava njegove potrebe. (OLI psihodinamski pristup)

U O.L.I. Integrativnoj Psihodinamskoj Psihoterapiji konstantnost objekta, prema funkciji koju obavlja, osnivač O.L.I. metoda, Nebojša Jovanović naziva “stabilizator psihe” i spada u bazične emocionalne kompetencije, sposobnosti za obradu i upravljanje emocijama na koje su sastavni delovi složenijih sposobnosti-sposobnosti za ljubav i rad. Rad na razvoju bazičnih emocionalnih kompetencija je osnova O.L.I. Metoda.

1. O.L.I. metod se usmerava na dve ključne, složene sposobnosti: sposobnost za ljubav i sposobnost za rad. Ove dve složene ljudske sposobnosti su, kao „lego kocke“ sastavljene od određenog broja manjih, jednostavnijih kockica – bazičnih emocionalnih kompetencija:

• sposobnost za mentalizaciju i neutralizaciju (regulator i artikulator psihe),
• celovitost objekta (lepak psihe),
• konstantnost objekta (stabilizator psihe),
• tolerancija na ambivalenciju (usmerivač psihe),
• tolerancija na frustraciju (imunitet psihe),
• volja (motor psihe),
• inicijativa (pokretač psihe).

Ovde vidimo da je konstantnost objekta jedan deo široke palete sposobnosti koja se razvija upravo u fazi ranog razvoja.

4 razvojne faze deteta po Eriksonu

Poznati razvojni psiholog i psihoanalitičar Erik Erikson tokom svog profesionalnog rada veoma intenzivno se bavio definisanjem i proučavanjem životnih faza kroz koje čovek tokom svog života prolazi. Njegova koncepcija usvojena je od strane velikog broja stručnjaka koji se bave proučavanjem ljudskog razvoja od rođenja do smrti (takozvane ontogeneze). Erikson smatra da svaka od tih faza sadrži razvojni zadatak, odnosno krizu koji bi trebalo da se razreši do izlaska iz faze koji je uglavnom uslovljen vremenom i životnim okolnostima, inače će se kriza preneti u narednu fazu, ali usložnjena i pojačana dodatnim krizama karakterističnim za tu fazu.

Tako Erikson detinjstvo opisuje kroz ukupno četiri faze.

1. Prva faza nazvana je faza sticanja osnovnog poverenja i traje tokom prve godine života. Osnovni zadatak ove faze je izgrađivanje poverenja koje predstavlja temelj kasnijeg samoprihvatanja i ljubavi prema drugima, a po uzoru na odnos sa majkom, odnosno sa osobom koja se stara o detetu. U slučaju neuspešno izvršenog zadatka, može doći do izgradnje osnovnog nepoverenja koje dalje obeležava put ka identitetu.
2. Tokom druge godine nastupa faza sticanja autonomije, a njen zadatak je sticanje samopouzdanja, osećanja moći i ponosa spram doživljaja deteta da je nemoćno, loše i neposlušno.

3. Sledeća je faza sticanja inicijative, koja se odvija tokom predškolskog uzrasta, a njen zadatak je upravo izgrađivanje inicijative, koja će kasnije biti osnova za težnju ka postignuću. U slučaju neuspeha javljaju se agresija, otpor i stid prema svemu što je novo, propraćeno osećajem krivice kada se rešenje problema ne traži u poznatim i dozvoljenim okvirima.

4. Kada je već u školi, dete ulazi u fazu usvajanja odgovornosti. Osnovni zadatak ove faze je identifikacija sa figurom učitelja koji se pojavljuje u detetovom životu. U ovoj fazi menja se odnos deteta prema roditeljima i prema sebi. Ukoliko je dete preterano izloženo zaštiti i poređenju sa rezultatima svojih vršnjaka, ono može pokazivati tendenciju ka nesamostalnosti ili osećanju inferiornosti, što za posledicu može imati neusvajanje odgovornosti i razvijanje osećanja manje vrednosti.

Ljubav i konstantnost, bezuslovnost i dostupnost, pre svega majke, spremne da pusti dete i prihvati ga u njegovom vraćanju nakon osvešćavanja da nema svemoćnost bez kažnjavanja i trigera odbacivanja do kojih neretko dolazi, jesu bazični preduslovi odgoja zdrave dečije psihe. Znate kad se majke hvale kako dete neće ni sa kim drugim, kako neće da se odlepi od nje, kako samo biva uz nju…znate i situacije u kojima deci fale životne veštine i samopouzdanje kroz kontinuirano uglavnom nesvesno slanje poruka da je manje sposobno, da ne može, da ne treba, da će mama umesto deteta, itd. Koren takvih nerazvijenih kompetencija može biti u velikom broju uzroka, ali oni su uglavnom umreženi upravo sa manjkom nepoverenja u to da je majka zapravo tu i zainteresovana, istinski prisutna, empatična i reaktivna na dečije potrebe, da je tu i nakon faze ambivalencije i razvoja prefrontalnog korteksa kod deteta, sa pomešanim porukama o svetu i odnosima u njemu, dostupnosti i realističnosti uspeha i kapaciteta, kao i lišavanja deteta zdrave odgovornosti kroz zadatke i obaveze u okviru doma.

Negde smatram da se roditeljstvo treba malo vratiti u okrilje zdrave porodice pre svega, intime i jasnih uloga majke i oca, gde koliko god da želimo možda, nismo sasvim isti, niti su naše razvojne funkcije iste, iako po potrebi mogu da se i kompenzatorno koriste.

Ne zaboravimo da je detetu dovoljan makar JEDAN dobar, stabilan i zdrav primer, a ako niko drugi-budite to upravo VI!

Poklanjajte deci vreme i svoje iskustvo, a ne kule, kamione i avione. Volite ih bezuslovno. Radite na sebi. Lični razvoj je najbolja investicija koju možete napraviti za svoju sveopštu budućnost na svim poljima.

Izvor: OLI, Sposobnost za ljubav i Rad, Zelenaučionica

Marija Todorović, OLI trener ličnih veština na superviziji, pedagog sa decenijskim iskustvom u radu sa decom i odraslima, mama četvoro dece i još ponešto

The post Zašto vam za dete ne trebaju kule i avioni, već ljubav i samo VI appeared first on Moodiranje.

Možda se škola košarke ili nemačkog plaća, možda dete poželi da glumi ili proba neku novu veštinu za koju postoji cena, ali ne postoji roditelj koji neće prvo uložiti u svoje dete, pa onda u sebe. Pravilo prvo maska sebi ne važi u ovom kontekstu. Dete mora da sme da odabere, ali i pogreši. Treba da iskaže svoje želje bez straha od zvocanja, od onog “ja sam tebi pružila”, “znaš li ti koliko košta”…ne treba da zna, ne sme da zna, nikada.

Dete mora da stremi, da otkriva, stvari u svetu i sebe kroz to. Njegove želje moramo susretati analitički i objektivno, pre no sa osudom, odbijanjem, nezainteresovanošću, a susretala sam se sa raznim situacijama i ovakvim.

Dete mora da zna da neuspeh ne definiše, da ga ne košta emotivne ucene, kazne i razočaranja od strane roditelja, ali i da se bori da postigne svoj maksimum, da ume da traži pomoć, da sme da grize i da ne odustaje.

Danas bi bilo daleko više srećnijih mladih ljudi da vaspitanje nije skrenulo ka afirmaciji apsolutno svega, čineći od dece pano neostvarenih roditeljskih frustracija, ali i da nema previše roditelja okrenutih isključivo sebi.

Da li smatram da sam bila srećno i rezilijentno dete?

Lično, niko me nikada nije terao ni na šta. Niko mi nije rekao: “Hej, MORAŠ da ideš na XYZ.” Ali sam odrastala u sredini u kojoj je bilo u redu tražiti se, PROBATI, uspeti ili NE USPETI. Odrastala sam u sredini u kojoj je bilo u redu ne znati kao dete za šta osećam strast, prema čemu ljubav, a za šta zapravo imam dara i talenta. Završila sam nekoliko fakulteta, dvostruki sam master, doktor nauka, danas profesor i edukator između ostalog. I na tome pre svega-hvala MAMA.

Deci treba ponuditi opcije

Davanje deci izbor, ponuditi im izbor, pomaže da se osećaju kao da imaju neku moć i kontrolu nad onim što rade, i predstavlja značajan korak u odrastanju. Svi vole da imaju izbor u stvarima koje rade, pa ne čudi da je takav slučaj i sa decom.

Pružanje mogućnosti deci da iskoriste svoj glas, da prave svoje izbore, pomaže im i kasnije u životu, jer ovako razvijaju sposobnost da donose odluke, razvijaju osećaj odgovornosti i kapacitet da rešavaju probleme. Ali ovo je takođe odličan način da se roditelji i staratelji povežu sa njima.

Dajući deci pravo na izbor i to da smeju da iskažu svoja mišljenja mi im pomažemo da budu srećna deca, ali i da se:

• izgradi poštovanje,
• ojača zajedništvo,
• uspostavi poziv na saradnju,
• razvijaju veštine rešavanja problema, i
• kapitalizuje se normalnu ljudsku potreba dece za uspostavljanjem moći i kontrolom.

Kako sam ja donosila odluke?

Nema na šta nisam išla kao dete. To smatram najvažnijim aspektom mog razvoja. Svašta sam pokušala, oprobala se, nikada mi nije ostao osećaj neostvarenosti, sputanosti ili a-šta-da-sam.

U vrtiću smo imali aktivnosti i vaspitačice, školovane i uvežbane za to, skretale su mojim roditeljima pažnju na moje afinitete. Kod mene su to bili ljubav prema stranim jezicima i muzika. Ako išta, moji roditelji nisu želeli da me opterećuju, želeli su da ostanem dete kako i treba što duže, tako da sam na engleski krenula kad i u školu, a u muzičku školu tek kada sam iskukala da želim po svaku cenu. Kako su u sred embarga i inflacija smogli snage i načina da mi kupe flautu ja nikada neću znati, ali sada kada imam decu shvatam da ništa nije nemoguće u kući punoj ljubavi i za decu koja se vole. Diplomirala sam na kraju engleski jezik i književnost, a magistrirala paralelno i solo pevanje koje sam upisala nakon flaute.

Tokom školovanja sam išla na ples u nekadašnji Beodens, na šah na stari DIF, na odbojku, košarku u okviru školskih sekcija, čak i na karate od čega nažalost imam traume zbog nepedagoškog postupka rukovodioca tog nekog kluba u okviru školskih prostorija, te sam karate veoma brzo i nepovratno napustila iako sam bila dosta dobra u njemu. Ironično, otac mi je imao crni pojas treći dan, a svekar je bio reprezentativac u karateu. Jedino sam zamalo izbegla da idem na individualne časove plivanja, jer sam u poslednjem trenutku naučila da plivam to leto pred školu, u mutnom Dunavu, skoro se daveći u plićaku male plaže u graničnom mestašcetu po imenu Ram, danas popularnom turističkom mestu za izlete, a meni tada dragom mestu za letovanje sa porodičnim prijateljima, tik pored zapuštene, danas obnovljene Ramske tvrđave. U njoj više nema toliko zmija, ali u Dunavu ima, doduše verovatno ne istih koje su oko mojih nogu plivale.

Niko me nije terao na sport, na bilo šta. Išla sam na sekcije skoro sve u školi. Moja glad za znanjem bila je neutaživa. Nisam postizala neke preterane rezultate u fizici i matematici, poneko gradsko takmičenje, uživala sam u sekcijama ruskog i engleskog, fotografije, recitacije i horu. Ali jesam bila Zlatna sirena dva puta, i jesam još u osnovnoj školi pisala pesme na srpskom i engleskom.

Zašto je bilo važno da probam razne stvari, ali i u njima NE USPEM?

Probajući razne stvari, ja se nisam rasipala, već na neki način precizirala, pronalazila sebe. Još par puta sam zalutala u životu, ali na kraju bih se uvek vraćala tim osnovnim i iskonskim stranama moga bića, pisanju i muzici. Ali, jedna važna stvar je da i kada sam grešila-imala sam oslonac, a ne kritiku. PRAVO NA GREŠKU jednako je važno dati decu kao i uspostaviti kod njih ŽELJU ZA USPEHOM.

U stvari, puštanje dece da uče iz svojih grešaka pomaže u izgradnji otpornosti, takozvane rezilijentnosti, a i od suštinskog je značaja za podizanje samopouzdane, sposobne, srećne i uspešne odrasle osobe. Jedan od najboljih načina da deca uče je iskustvo. Ako im nikada nije dozvoljeno da prave greške, nikada neće imati priliku da uče iz njih. Kreiranje i ispravljanje grešaka je ključni deo procesa učenja.

Kako pomoći deci da uče iz grešaka da bi postala srećna deca

1. Razgovarajte otvoreno o greškama. Podelite svoja iskustva o situacijama u kojima ste i sami napravili grešku: šta se dogodilo, kako ste se nosili sa tim (čak i ako u početku nije bilo tako dobro) i šta ste naučili. deca uče i posmatranjem, kao i iiz podeljenih priča.
2. Preformulišite greške kao prilike za učenje. Neka one ne budu izvor frustracije koliko prilika za nauk i razvoj.
3. Uočite prilike oko sebe. Uvek pokušajte da usmerite dete na prilike u kojima postoji izazov, pa sve i da postoji i verovatnoća da ne uspeju. Dokle god su bezbedni i nešto nije rizično po zdravlje ili život, budite tu da im pružite pomoć ako je zatraže.
4. Neka spremnost na pogreške postane navika. Nema razloga bežati od grešaka. Toliko se psihologija bavi konceptima straha od uspeha i straha od neuspeha. Predupredite to otvorenošću i spremnošću da i sami prihvatite vašu decu kao nesavršena, LJUDSKA bića.
5. Volite ih. Koja god tema vezana za roditeljstvo da je tema dana, moj zaključak je uvek isti-volite ih. Neka vaša ljubav nikada ne bude uslovna, a ponajmanje vezana za njihova taksativna postignuća. Izbegnite kreiranje anksioznosti i trauma kod dece, što mnogi roditelji često nesvesno rade. Posebno na Balkanu, moramo pokušati da razbijemo generacijske modle, namerno kažem modle. Vremena se menjaju, pa i mi roditelji imamo drugačije izazove pred sobom. Srećni ljudi budućnosti što su naša deca moraju da poseduju drugačije veštine od onih koje su bile potrebne pre 50, 100 godina, pa i pre 20,30. Volite ih. Bezuslovno.

Kada se deci pruži prilika da se bore i ponekad ne uspeju, kada znaju da smo tu za njih, kada znaju da je u redu učiti nešto novo i da učenju nema kraja, dozvoljavate im da razviju važne društvene i emocionalne veštine. To ne košta ništa.

The post Rezilijentno i srećno dete – dajte mu prava PRAVA! appeared first on Moodiranje.

Ovih 5 grešaka su one koje bi svakako trebalo izbegavati, iako je koncept “dovoljno dobre majke” onaj ka kojem treba težiti. gde je koncept “dovoljno dobrog oca”? I taj asekt je često u zapećku diskursa o roditeljstvu, sasvim nepravedno. Prosto i jednostavno-postoje ciklusi ponašanja i vaspitanja koji su generacijski izazovi, koje bi trebalo razbiti i s kulturološkog stanovišta, a naravno sa interesom budućih generacija na umu.

Ovde postoji dosta podela i klasifikacija vezanih za vaspitanje dece i ne govorimo o osnovnoj podeli na tip roditelja.

Koji to sve tipovi roditelja postoje

Ustanovljena su četiri osnovna tipa ponašanja roditelja prema deci.U zavisnosti od ponašanja roditelja različit je i uticaj samog vaspitanja na decu. Ovo se definiše kao stil odgoja.

1. Autoritarni roditelji

• strogi
• zahtevni
• disciplinuju decu kroz pretnje i kazne
• primetno je odsustvo topline u ponašanju prema detetu
• cene poslušnost
• zahtevaju apsolutno poštovanje autoriteta
• vezani su za tradiciju
• jednosmerna komunikacija
• odluke i postupci se ne objašnjavaju deci (zato što ja tako kažem princip)

2. Popustljivi roditelji

• veoma usmereni na dete
• detetu se udovoljava nekritički i bez promišljanja u svemu
• primetno je puno topline i pozitivnih osećaja u pristupu detetu
• nemaju nikakvih zahteva prema detetu (ovde sve može da se radi, svejedno je da li se za crtanje koristi papir, zid ili mušeme za sto)
• detetu je sve dopušteno

3. Nezainteresovani, pasivni roditelji

• zaokupljeni sami sobom, usmereni na sebe
• ne pokazuju puno interesovanja za ono što se dešava s detetom
• nema uspostavljene dvosmerne komunikacije (detetova inicijativa se susreće sa odsutnim neuvažavanjem i ignorisanjem)
• nemaju potrebu niti interes da se bave detetom

4. Autoritativni roditelji

• pokazuju toplinu i zdravu brigu za dete
• postavljaju razumne zahteve prema detetu
• zahtevi su primereni uzrastu deteta 
• zahtevi ka detetu su prilagođeni individualnim sposobnostima deteta ili pružaju realan izazov trenutnih sposobnosti deteta kao razvojnu motivaciju
• komunikacija je dvosmerna, interesuju se za mišljenje deteta i 
• vode računa o detetovim osećajima
• uvek objašnjavaju svoje odluke

Pisali smo već o tome u tekstu ovde.

A evo nekoliko primera klasifikacija samih izazova pred kojima se svaki roditelj nalazi prilikom vaspitavanja svog deteta.

Prema Diane Vagenhals, direktorki Mreže za roditeljske resurse i obrazovanje, pre četrdeset i više godina dobri roditelji bili su oni koji su svoju decu učili da budu pristojni, poštovani i odgovorni. Više su ih brinule osnovne potrebe, poput hrane i skloništa.

Dodatna pitanja, poput ?„Da li je moje dete odeveno prikladno Da li su sedeli uspravno? retko su se razmatrala, kao i to da li im je obezbeđena uravnotežena ishrana i redovne vakcinacije.

Možda su naši roditelji i baka i deda imali drugačiji pristup vaspitanju od onog koji trenutno koristimo mi sami danas. Njihovi načini nisu nužno bili „loši“, već su se jednostavno razlikovali jer su zbog prilično različitog kulturnog i društvenog scenarija.

Da bismo razumeli teškoće i izazove sa kojima se roditelji danas suočavaju, moramo razumeti veću složenost i promenjenu dinamiku vaspitanja i života koja je u pitanju.

Pet najvećih izazova sa kojima se roditelji danas suočavaju

1. Usklađivanje porodice i karijere
2. Plašite se da kažete ‘NE’
3. Kultura krivice
4. Osiguravanje kvalitetnog obrazovanja dece
5. Preopterećenje informacijama

1. Usklađivanje porodice i karijere

Često se osećamo rastrzano između profesionalnih i roditeljskih obaveza. Kada se fokusiramo na jedno, osećamo se kao da zanemarujemo drugo. Ovo je uobičajena dilema za današnje roditelje, koji često imaju preopterećene rasporede.

Današnji roditelji imaju toliko zahteva da im je izazov da redovno izdvajaju i posvećuju ono osnovno – vreme. Slično ovome, previše dece ima popunjene rasporede posle škole, što im ostavlja malo vremena da jednostavno BUDU sa roditeljima i braćom i sestrama, zajedno pripremaju obrok, obavljaju kućne poslove, uživaju u društvu jedni drugih.

2. Plašite se reći „NE“

Svi želimo da nas naša deca vole. Ali moramo naučiti da ne moramo svemu da kažemo „da“. Ponekad je „ne“ ili „možda“ bolji odgovor da se izbegne osećaj davanja sebi za pravo odnosno osionosti koji danas ima toliko dece.

3. Kultura krivice

Postoji veliki pritisak da dete bude idealno u spavanju, da najranije moguće navikne na toalet, da bude najpametnije dete, najslađe dete itd. Postoji veliki pritisak da dojite, hranite dete najhranljivijim obrocima, pri tom budete i ostanete aktivni, fit, izgledate sređeno, itd. Mislim da ovo dovodi do toga da roditelji žure i samim tim često donose loše roditeljske odluke. Rezultat je to da konstantno ili bar ponekad osećaju krivicu zbog toga što ne mogu sve da urade savršeno. A to je nedostižni cilj i inače, a naročito kada su deca u pitanju.

4. Osiguravanje kvalitetnog obrazovanja dece

Ekonomska situacija stvorila je veliki pritisak na roditelje da zarade dovoljno novca za podmirivanje rastućih troškova obrazovanja. Zatim, postoji dodatni pritisak koji roditelji osećaju da se postaraju da njihova deca uspeju u školi kako bi imali konkurentsku prednost kada diplomiraju i presele se na tržište rada. Previše pritiska nije zdravo za odnose roditelj-dete. Nije dete krivo, niti je dete svesno, mi kao roditelji smo tu da damo svoj maksimum i pre svega da decu volimo i učimo životu, zar ne?

5. Preopterećenje informacijama

U generaciji izloženoj tolikom broju informacija o tome kako da odgajaju svoju decu, roditelji se bore sa pronalaženjem svog jedinstvenog načina roditeljstva. Roditelji su mnogo obrazovaniji od prethodnih generacija, ali ponekad to može dovesti do preopterećenja informacijama s nekoliko različitih gledišta na istu temu. Ne postoji jedinstvena mera za sve i sa takvim oprečnim savetima roditelji dolaze u situaciju da se zapitaju koji je izbor najbolji od tog mnoštva, da ostaju zbunjeni i neodlučni, umesto smireni i jednostavno da prigrle kompletno iskustvo roditeljstva.

Možemo reći da je stoga najveći izazov za roditelje – usporavanje. Savremeno društvo stavlja veliki naglasak na produktivnost i aktivnost. Kad bismo svi pomalo uspeli da usporimo, pomislite samo na sve kreativne situacije koje bismo mogli stvoriti sa svojom decom. 

Kada se vaše dete muči oko oblačenja cipela, a vi kasnite. Ili, kada žele da ostanu na igralištu, ali morate da odete pa napravite večeru kako bi imali vremena da urade domaći zadatak i okupaju se, a da i dalje budu u krevetu na vreme. Oslobodite se pritiska vremena.

7 najčešćih grešaka u roditeljstvu i kako ih izbeći

1. Ne pokušavate da rešite probleme
2. Precenjivanje ili potcenjivanje problema
3. Postavljate nerealna očekivanja
4. Nedoslednost u ponašanju, odlukama, pravilima, i slično
5. Odsustvo pravila ili postavljanja ograničenja
6. Uzvraćate istim ponašanjem i ulazite u raspravu
7. Ne menjate ono što ne funkcioniše

Evo nekoliko primera lošeg roditeljstva koje morate izbegavati po svaku cenu:

• Prekomerno kritikovanje deteta
• Disciplinovanje deteta pred svima
• Stalno savetovanje deteta, bez ohrabrenja
• Suzdržavanje iskazivanja naklonosti
• Ne postavljate pravila
• Nedostatak pružanja podrške
• Upoređivanje vašeg deteta sa drugom decom ili braćom i sestrama
• Niste ponosni na detetova postignuća

Kako onda biti idealan roditelj?

Na kraju dana, ovo i nije toliko teško pitanje.

Evo 5 jednostavnih saveta

Neka budu mali jer su mali samo neko vreme

Dajte deci nadu, pohvalite ih

Dajte im ljubav svaki dan

Neka plaču, neka se kikoću

Neka spavaju u sredini između vas

The post Najveće greške koje možeš da napraviš kao roditelj appeared first on Moodiranje.

U (srećom) najvećem broju slučajeva ispostavi se da se detetu naprosto isključio mobilni telefon (nije čulo zvono), a ono je “izgubilo pojam o vremenu” družeći se s vršnjacima. Imamo i brojne slučajeve nestašne dece koja su odlučila da “nestanu na neko vreme” zbog ljubavnih ili problema u školi. Sve su to veće ili manje drame koje se završe uz suze, prekore i sreću što je sve u redu.

Ali, šta ako vaše dete zaista dopadne u neku opasnost? Kako da za to obavesti vas, roditelje, ili policiju, ako ne zna gde se nalazi ili nije u mogućnosti da razgovara/piše poruke?

Sve su ovo pitanja koja su dugo razmatrali članovi udruženja “Drug nije meta”, razmišljajući na koji način, u kritičnim trenucima, deca mogu alarmirati roditelje (i nadležne službe) da su u opasnosti.

S obzirom da nam razvoj tehnologije pruža pa skoro neograničene mogućnosti, mobilna aplikacija se ispostavila kao najpouzdaniji i najlakši način.

Aplikacija “Čuvam te” za miran san roditelja

Aplikacija je razvijena u saradnji sa Ministarstvom trgovine, turizma i telekomunikacija, a karakteriše je izuzetno jednostavan izgled, apsolutno prilagođen detetu i vrlo lak način korišćenja.

• najpre je potrebno instalirati aplikaciju. Potpuno je besplatna, a može se preuzeti ovde za android i iOS korisnike.
• sledeći korak je unošenje odabranih kontakata kojima će stići poruka “Treba mi tvoja pomoć. Ovo je moja lokacija” s lokacijom.
• aplikacija sadrži i widget koji korisnik može postaviti na homescreen i aktivirati pritiskom kada je potrebno.

Brza reakcija u kritičnim situacijama

Ideja je da se na ovaj način uštedi dragoceno vreme u kritičnim situacijama, jer bi za sve radnje koje aplikacija “Čuvam te“ izvršava kroz samo jedan klik drugi dostupni servisi zahtevali mnogo više vremena. Takođe, s obzirom da se kroz aplikaciju šalje tačna lokacija, štedi se vreme koje je potrebno za objašanjavanje u slučajevima kad dete ne zna ime ulice u kojoj se nalazi.

– Savremene tehnologije omogućuju nam konstantnu komunikaciju i verujemo da je prostor koji ostavljaju za zaštitu dece do sada u Srbiji bio nedovoljno iskorišćen. Činjenica da današnje generacije praktično ne ispuštaju mobilni telefon iz ruku bila nam je polazna tačka da zaštitu dece kojom se aktivno bavimo od 2015. godine podignemo na još viši nivo i to upravo poštujući njihove navike i potrebe – kažu iz Udruženja “Drug nije meta“ .

Iz Udruženja “Drug nije meta“ dodaju da je, s obzirom da je bezbednost dece i mladih njihov primarni cilj u oblastima delovanja, aplikacija razvijena upravo zbog ove ciljne grupe, ali da se ona treba naći u mobilnom telefonu svake osobe.

Razvoju aplikacije smo se posvetili s obzirom da su deca i mladi fokus našeg rada, ali može da je koristi bukvalno svako. Ako na primer odrasloj osobi pozli u prevozu i ne može da dođe do kuće sama, aplikacija je tu. Glavna ideja je da čuvamo jedni druge, bez obzira na to gde se nalazimo.

The post Ako se vaše dete ikada nađe u opasnosti – postoji način da to saznate iste sekunde! appeared first on Moodiranje.

Da li je moja drugarica i dalje moja drugarica ako ne bančimo do zore?

Ne, nikada se nisam zapitala ovo, ali već i kod situacija u kojima smo poslovno ili karijerno opterećeni kao da lagano dolazi do nekog raskola. Kao da najednom pored svega što nam se dešava dok gradimo biznis ili porodicu ili pak-oba negde u svemu tome dodatno postoji i neko nametanje krivice, udaljavanje nekih ljudi iz naše okoline ili jednostavno – potpuno otuđenje.

I da, najlakše je reći “Aj, zdravo”, ali nekada svest o tome da taj chat ili kafa ili poziv ili obični SMS, poruka na bilo kojoj od mnogobrojnih mreža nikad ne dolazi počinje da boli, jer negde se jasno kao dan ukaže – lista prioriteta se promenila. Ali, to je OK. I to morate reći svima, drugaricama, ortacima. Jednako je pritisak na ženama, kao i muškarcima. On nije direktan, nije očigledan, ali uzurpira misli i duh i ume ozbiljno da uskomeša stanje svesti, posebno novopečenih roditelja. On je u polu-šali, u peckanju, u tišini.

A možda je uvek tako i bilo. Samo je do nas, a ne do drugih. S bilo koje strane ove jednačine se nalazili.

Iako ima istine i u tome da delimično svaka promena u životu povlači svoje žrtve, da se naše okruženje menja, nekad i iz godine u godinu i da ona stara – imati šačicu prijatelja jeste velika istina, opet se zapitam često… ima li nade da malo popustimo sa egom i prosto volimo. Jer suština prijateljstva je u ljubavi. Ne potrebi. Nikada ljubav ne sme biti potreba, posesivnost ili očekivanje. Ovaj svet bio bi toliko puta lepši kada bismo mogli i umeli da izbacimo sasvim očekivanja koja namećemo jedni drugima, pa čak i onaj momenat da sve gledamo po sebi jer, realni budimo, u raznim situacijama, ko zna kako bi se ko od nas postavio i zašto.

Verovatno ono što pokušavam da kažem je da ima raznih nivoa i tipova prijateljstava, a ona ne moraju da se pokazuju ili budu kvantifikovana na bilo koji način, u bilo kojoj formi.

Ona treba da kvalitetom pokažu da nam je stalo. Da smo tu. Kao oni akrobatski hodači po žici. Ne treba njima mreža tamo negde dole. Ali sasvim je drugačiji taj hoda kada znaš da imaš takozvani “safety net“ i da negde neko postoji tu da te uhvati.

Stoga pre no napadneš svoju drugaricu što opet ne može na kafu ili ortaka što mu žena ne da na pivo i tekmu jer imaju porodičnih obaveza, razmisli dva put, poželi mu sreću i lep provod, a možda i obrni igricu i konkuriši za najortaka veka i uzmi u obzir neke od načina na koje možeš da oduševiš svoje prijatelje koji recimo – imaju decu.

Lista potencijalnih iznenađenja:

• Ponudite se da pomognete oko organizacije rođendana,
• Pričuvajte im decu dok oni odu u grad,
• Odvedite dete da proba neku novu aktivnost,
• Vodite im decu u decije igraonice,
• Častite decu radionicom za glumu/gimnastiku/jahanje,
• Pridružite se u logistici i dopustite sebi da uživate u nečemu stvarnom i kvalitetnom vremenu,
• Preuzmi inicijativu.

Možda deluje apstraktno ovo sve, ali zapravo je vrlo jednostavno. Ja imam nekoliko kuma. I normalno da ne možemo na KST maskenbale baš sad, ili na turneje sa horom tek tako kada obe imaju malu decu u kući, obaveze i sve. Ali to je toliko nebitno. Bez da ističem očigledno i da neko pomisli da prosipam praznu slamu, a opet molila bih da se zapitate zaista kako pristupamo ovome, ali limunada na Tašu ili šetnja sa kolicima je jednako fenomenalan način da se provede dan ili prijatno popodne.

Ima nečeg toliko posebnog u okolnostima u kojima se u prijateljstvo upletu deca i iskreno se radujem vremenu pred svima nama dok nam deca rastu, mislim na nas mlađe roditelje u tridesetima pred kojima su tek brojna iskušenja. Zašto umesto kafe ne platite drugarici spremačicu ili angažujete dadilju na par sati ili jednostavno pridržite dete dok učini neku sitnicu za sebe? Odvete je u SPA? Kidnapujete i nju i dete na neki izlet u prirodu?

Jer, znate šta se desi…

Veoma često, tražeći na koji način drugome da damo – pronađemo negde i sebe.

The post Najbolji i najkorisniji načini da oduševite prijatelje koji imaju decu appeared first on Moodiranje.

U gradiću u kom ovce i vukovi žive u miru, pojavljuju se dva gosta: polarna lisica i mala ovca. Niko ne očekuje u kakav problem će ih oni dovesti, a kako bi prebrodili opasnost koja im preti moraće da se udruže. Samo timski rad može da reši probleme i pomogne im da se suoče sa izazovima, jer zajedno su jači.

U studiju Moby već se užurbano radi na sinhronizaciji, a glavnog zlikovca i najljućeg vuka Mrgu tumači glumac Petar Strugar: “On nije za harmoniju između ovaca i vukova. On je više za to da se hrani ovcama nego da živi sa njima.”

Ostale uzbudljive likove tumače i Srđan Dinčić, Marko Kon, Inspektor Blaža i drugi.

Od scenariste nekih od najpoznatih animiranih hitova uključujući Lepotica i zver (Beauty and the Beast), Priča o igračkama (Toy Story) i Šrek (Shrek), Roberta Lensa dolazi nam nastavak animirane avanture “Ko se boji vuka još 2.”

Animirani film originalnog naziva “Volki i ovtsy. Khod sviney” dolazi nam iz Rusije, a režiju potpisuje Vladimir Nikolaev. Komedija koja traje sat i 25 minuta već je pobrala simpatije publike, te se mogu pročitati samo pozitivne recenzije.

U bioskopima od 31. Januara.

The post Obradujte svoje klince i klinceze: Animirana komedija “Ko se boji vuka još 2” stiže u naše bioskope! appeared first on Moodiranje.

Deca su danas nepravedno optužena da su užasna. I delimično, mnogo je dece koja lutaju, koja su prepuštena samoj sebi, ja ih srećem na ulicama Beograda, u okolnim gradovima i širom zemlje. Mnoge vrednosti su poremećene, profesori i nastavnici su uniženi, oduzima im se autoritet, praktično je zabranjeno sankcionisanje određenih ponašanja, a u takvom sistemu je jako komplikovano očuvati strukturu koja decu treba da nauči kako da postanu pre svega bolji ljudi.

Hoćemo li decu kao što smo mi?

Važno pitanje je želimo li da to dete bude isto kao mi i ukoliko baš to želimo – možda je najbolje što pre shvatiti da se to neće desiti. Da, biće slični nama, ali oni se suočavaju sa drugim vremenima, formatizovani drugačijim iskustvima i doživljajima između realnog, imaginarnog i virtuelnog, između kulta školstva i sistema koji su rigidni i teški sa jedne strane, koji se kasno i rogobatno menjaju, a sa druge strane naizgled glamuroznih i lakih, prelakih i predevalviranih života estradnih selebritija i likova sa instagrama i rijalitija. Sve je teže dopreti do njih. A cena je ultimativna i konačno-previsoka.

Školski sistem kao hub za razvoj dece

Sistem ne prepoznaje dovoljno pedagoge koji se trude da do dece dopru, iskrenošću, objašnjavanjem zašto je nešto važno, kao i da uče za sebe, a ne za mamu, tatu, druge. Vremenom možda i najbolji izgube motivaciju, a rezultat je opšti pad sistema školstva koji postaje u Srbiji-rekla bih alarmantan.

Mnogi se istrajno trude, i zaista je veliki broj profesora koji se daju ovom pozivu, ne profesiji i srcem i dušom. Ja radim u privatnom obrazovanju, pa do mene dolaze razni utisci đaka, priče iz škola, deca se poveravaju, a odakle gd da dolaze neke stvari su tu zaidnički imenitelji.

Često se pitaju deca – a šta će mi to, bilo da je u pitanju fizika, hemija, integrali ili muzičko. Oni nekad ne veruju u sistem i ne vide kako male ćelije opšte konstrukcije znanja postaju integralno bitne, ako ništa, makar u smislu razvoja kognitivnog i logičkog mišljenja, kao i usvajanja radnih navika.

S druge strane, nastavnici, oduzetih ingerencija, veoma teško uspostavljaju autoritet. Čak i u situacijama gde je učionica ispunjena poštovanjem i ljubavlju, radnom atmosferom i ambicijom za postizanjem rezultata kakvu srećem i sama, opet je neverovatno koliko puta se deca moraju opominjati, koliko puta se zanesu, zamisle, pogube. Ali osećaju. Deca tačno osećaju kada je vama kao roditeljima stalo do njih lično, a kada iz straha ciljate njihove rezultate i ocene, pa prepoznaju i brojne nepravde kojima su po njima izloženi, kaznama i restrikcijama. Pričajmo sa njima.

Deca danas uopšte nisu kao mi

Deca danas mnogo više znaju. Mnogo su povezanija. Dnevno su izložena utiscima kakvima mi nismo ni u mislima mogli biti. Preopterećeni su, ali škola im jeste prioritet. A škola nije laka. Brojne traume su oko njih, a mogli bismo reći da je to bar isto kao oduvek, kada nalete na prestrogog profesora, ali znate šta? Mi nismo smeli da se žalimo i da kukamo. Mi smo grejali stolice. Oni danas malo mogu i da se bune.

Rekla bih da i da želimo decu kao što smo mi bili, to bi bilo suludo, a i nemoguće. Ta deca su potpuno drugačija, a da su kao što smo bi mili, bii bi neprilagođeni ovim vremenima. A to svakako nije ono što za njih želimo, zar ne?

The post Želim idealno dete – da li je to moguće? appeared first on Moodiranje.

U ovom slučaju, ko nije završio u kontejneru, ne zna šta je bullying (nasilje, maltretiranje) . Ovo je ozbljan problem, a i veoma aktuelan sudeći po broju slučajeva samoubistava dece, menjanja škola, skandala i tuča…šta je to u nama što voli da napada, da muči, što želi da anihiliše i uništi drugoga? U mikrokosmosu kao što je škola, tom mikro-ekosistemu, neki svet u malom se gradi koji se posle oslikava na čitavo društvo. Borimo li se ili prihvatamo da je to tako kako je?

Zašto bi ijedan roditlej trebalo da sahranjuje svoje dete? Zašto neko sa 11,12 godina treba da prolazi traumu zubarskih procedura i stavljanja zubnih implanta jer mu je neki rmpalija iz V-1 razbio glavu, pa usput i izbio pola zuba? Da li je tada ukor rešenje? Mogu li psiholozi u školi da išta urade?

Možda je problem u tome što se nezadovoljstvo i letargija iz kuće i te kako preslikavaju kroz decu i njihovo ponašanje, a taj osećaj beznadežnosti i uzaludnosti negovanja vrline kao takve i onog “budi dobar isplatiće se” principa deluje smešno ako je oko nas opšti haos.

Ipak, dragi roditelji, deco, ne odustajte. Ovo je vreme upornih. Vreme mogućnosti. Škola nije važna jer će te iko preslišavati mitozu ćelija ili integrale. Škola je važna jer će te naučiti da učiš.

Danas je veština brzog prilagođavanja mnogo važnija od memorisanja podataka. Deca danas uče da polažu testove, a ne da rešavaju probleme. Da se bave sobom. Tako je i veliki problem u akumulianju energije koju neki ne znaju da usmere. Onda nađu neku laku žrtvu i samo zato što je dobar đak, što je drugačiji, što nosi fiksnu protezu ili navija za pogrešan klub nađu za shodno da ubiju Boga u njoj.

Naravno, zlostavljanje u školi je nešto što pamte mnogi od nas. Ali tu su ione neizbežne traume koje nam se dešavaju, nekad iznenada, nekad po nekom takozvanom redu.
Smrt je nešto što dolazi i tu je oko nas svuda. Nije samo status nekog od virtuelnih poznanika. Ona je tu.
Bolest je prati u stopu.
Znate one izreke tako laganog zvučanja-ceni šta imaš? Zdravlje je najveće bogatstvo? Sve te motivacione izjave?
Ma šta zna dete šta je priroda kad sahranjuje roditelja. Brata. Baku.
A da smanjimo nivo, ništa manje intenzivno se proživljavaju i prvi doživljaji slomljenog srca.

Šta zna dete da će biti brojnih ljubavi, da srce može i previše da podnese. Pa kad dete poraste i očvrsne, više se neće lomiti ništa. A dete neće znati da je to još tužnije.
Šta zna naše dete kad poraste da je samoća okrutna i da se prikrade nekako podmuklo…

Kako biti srećan?

Pa, ne možemo se zaštiti od trauma u životu, možemo samo birati kako na njih reagujemo. Moramo sebi dati vremena i da budemo ljudi i isplačemo i prebolimo.

Ako smo se zveknuli u glavu, neće nam telo dati tek tako da jurcamo dalje. Moraš da se zatvoriš u mrak i odboluješ taj potres.
Zašto onda za stvari manje fizičkog karaktera jurcamo kao da pokušavamo od toga da pobegnemo, a ne dajemo sebi predah da skockamo stvari i shvatimo šta nas je snašlo?

Ne bežite od loših iskustava. Suočite se sa njima. Sa prošlošću. Sa bolom. Sa iskustvima.
Budite jači posle toga.

Nema nam druge.

Zakorači u svoj mrak, provetri se, i udahni kad otvoriš sebe svetu ponovo potpuno. Premalo nam je dana na svetu da bismo bili tužni i ogorčeni. Idemo. U nove dane.

Pamti. I guraj dalje.

The post Traume naše mladosti – ili si posmatrao maltretiranje, ili si bio žrtva istog appeared first on Moodiranje.

Dok su ispred škola sa ozvučenja treštali oni najteži narodnjaci (pri tom ne mislim na one zaista dobre i kvalitetne narodnjake), mladi maturanti su se svlačili, polivali pivom, klicali Ratku Mladiću i iz sve snage horski pevali refren čuvenog Sinanovog hita “Pijem na ex od dna do dna jer tu na dnu zbog nje sam ja”. Kada su propisno ispili na ex, usledila je šetnja gradom, tradicionalno kupanje u gradskim fontanama koje su, takođe propisno, lomili i uništavali. Iako nije uništen, spomenik Knezu Mihailu Obrenoviću na Beogradskom Trgu Republike nije bio pošteđen pentranja razuzdanih maturanata.

Ni malo pozitivna i lepa slika mladog srpskog naraštaja.

Postavlja se pitanje: Ko je kriv zbog toga?! Sociolozi, psiholozi, psihijatri i društveni analitičari ovakvo ponašanje ove dece tumače na različite načine. U Srbiji je i u raspravi oko ove teme teško postići konsenzus. Ja ne bih okrivio decu za ovakvo ponašanje. Mislim da je ono posledica neodgovornosti, nesposobnosti ili nesnalažljivosti roditelja i profesora, odnosno nastavnika.

Neki mudriji i od mene školovaniji stručnjaci kažu da je krivo društvo u kom živimo. I ja se slažem sa tim.

Za neodgovornost, nesposobnost i nesnalažljivost roditelja i pedagoga krivo je društvo. Pa zar ti roditelji i pedagozi nisu deo tog društva?! Zar društvo takvo kakvo je nije proizvod ponašanja, razmišljanja i delanja svih nas?!
Zašto uvek na svaki problem gledamo kao na nešto što su izazvali drugi ljudi a ne mi sami?!
Potpuno razumem letargiju koja je itekako zavladala Srbijom, jer političko-ekonomska situacija u kojoj se nalazimo psihički uništava naš zdrav razum, ali mislim da je to što se neuspeh svakog segmenta u našem društvu pravda  lošom politikom ljudi koji vode ovu zemlju, pogubno po sve nas.

Zar ti roditelji nisu imali vremena da se posvete vaspitanju svoje dece?! Zar su osamnaest godina mirno gledali kao im deca izrastaju u nešto što nikako ne može biti dobro za njihovu sopstvenu budućnost?!
Sad će se naći neki “pametnjakovići” koji će reći: “Kako da gledaju i vaspitavaju decu kad se društvo i zemlja raspada, kad nemamo posla, kad nam državu vode lopovi…”, a ja ću svima vama koji tako razmišljate reći:

Ma bravo! Super ste. Mnogo ste pametni. Upravo zbog takvog stanja u zemlji vi nećete gledati šta vam deca rade i truditi se da ih vaspitate, već ćete gledati Farmu, Dvor, Velikog Brata, a zašto ne i po koju tursku seriju. Mnogo je bolje 24h između dve epizode motati po glavi da li će Hurem ubiti Ibrahima, nego to vreme posvetiti deci. Jel tako, o vi savesni srpski roditelji i nastavnici?!
Šta vam je to preče od vaspitanja vaše dece?! Tadić i Nikolić?! Ko će formirati vladu?! Da li nas u decembru zaista očekuje smak sveta?!

Nije mi cilj da ovim rečenicama ikog ponizim, da ocrnim ili etiketiram, niti da ikom solim pamet, ali složićete se da svi mi iz svoje kuće sa sobom u svet nosimo svoju kulturu, vaspitanje i karakter.
Složićete se da smo nekada mnogo više cenili  i poštovali reči svojih roditelja,  nastavnika i profesora. Da smo tada bili daleko primereniji i normalniji. Da smo bili bolji ljudi.

Nemojmo baš za sve kriviti društvo i sistem, i čekati da i ono što sami možemo i moramo, rešava neko drugi.
Nije nam ništa preče i bitnije od budućnosti naše dece i omladine, od toga u kakve ljude izrastaju, jer njihova budućnost je budućnost svih nas. Budućnost Srbije. Ako se ovako nastavi, i ako se i buduće generacije maturanata budu isto ponašale, mislim da nam ta budućnost neće biti baš najsvetlija.

Zato pamet u glavu.
Svi mi.
Vratimo se nekim starim dobrim vrednostima. Tradicionalnim.
Nisu one bile loše.

The post Roditelji, šta vam deca rade?! appeared first on Moodiranje.